Млетачка Далмација

Млетачка Далмација Dalmatia Veneta
1409.—1797.
Положај млетачке Далмације у односу на матично подручје Млетачке републике
Главни град	Задар
Регија	Југоисточна Европа
Земља	Млетачка република
Догађаји
Статус	Бивша покрајина
Владавина
• Облик	покрајина
Историја
• Успостављено	1409.
• Укинуто	1797.
Претходник Следбеник Краљевина Угарска Хабзбуршка монархија

Млетачка Далмација (лат. Dalmatia Veneta) била је дио Далмације који се током средњовјековног и раног нововјековног периода налазио под влашћу Млетачке републике. Првобитни покушаји ширења млетачког утицаја у раном раздобљу од 10. до 12. вијека довели су до првих привремених тековина на далматинским просторима, али прва трајна консолидација млетачке власти над појединим приморским градовима и острвима наступила је тек у периоду од почетка 13. до средине 14. вијека. Иако су Задарским миром (1358) изгубили све далматинске посједе, Млечани су почетком 15. вијека обновили своје позиције, након чега се Млетачка Далмација развијала у континуитету све до краја 18. вијека.

Географија

Млетачки поседи у Истри, Далмацији и Зети у позном средњем веку

Постепено ширење млетачке Далмације у раном новом веку

Млетачка република је ширењем стекла разне посједе у приморским областима Балканског полуострва, укључујући: Млетачку Истру, Млетачку Далмацију и Млетачку Албанију на источним обалама Јадранског мора. Посједи у Далмацији простирали су се од Кварнера на сјеверу до данашњег Црногорском приморја на југу, а обухватали су сва далматинска острва и приморске градове са залеђем, на простору од Велебита до Дубровачке републике. Коначну границу према унутрашњости, на планини Динари, млетачка Далмација је стекла Пожаревачким миром из 1718. године.

Историја

Средњи вијек

У вријеме слабљења византијске теме Далмације током 10. и 11. вијека, Млечани су настојали да искористе своје економске и културне везе са сјевернодалматинским острвима и приморским градовима (Црес, Крк, Раб, Лошињ, Осор, Задар, Трогир, Сплит), који су у то вријеме још увијек били настањени првенствено романским становништвом.

Почевши са дуждом Пјетром II Орсеолом, који је владао од 991. године, млетачка политика према источним обалама Јадранског мора почела је да поприма експанзионистички карактер. У то вријеме, трговина са Византијским царством била је регулисана повољним уговором (Златна була), склопљеним са царем Василијем II. Царским указом млетачки трговци били су ослобођени пореза, који су плаћали други странци али и сами Византинци. Године 1000. експедиција млетачких бродова у приобалним дијеловима Истре и Далмације обезбједила је млетачку врховну власт у том подручју, а борбе су вођене и са Неретљанима, приморским српским племеном које се бавило пиратством. Том приликом дужд Орсеоло се прогласио и „дуждом Далмације”, што је означило почетак млетачког колонијалног ширења. Он је такође био одговоран за успостављање славне церемоније зване „Вјеначање мора”. У том тренутку Млетачка република је имала чврсту контролу над Јадранским морем, која је додатно ојачана каснијим експедицијама Пјетровог сина Отона 1017. године.

Стварање млетачког прекоморског царства почело је са освајањем примоских области сјеверне Далмације и достигло је свој највећи обим након Четвртом крсташког рата 1204. године, када је млетачку власт признао и Дубровник (1205).

Задарским миром из 1358. године, Млечани су изгубили све далматинске посједе у корист Краљевине Угарске, а тада се млетачке врховне власти ослободила и Дубровачка република, која је склапањем Вишеградског уговора признала врховну власт угарске круне, сматрајући се саставним дијелом угарске Краљевине Далмације (лат. civitatem Ragusii in regno nostro Dalmacie), али не и Хрватске.

Већ крајем 14. и почетком 15. вијека, Млечани су стекли нова упоришта на јужном Јадрану, у областима од Драча до Скадра. Током двадесетогишњиг династичког рата између угарског краља Жигмунда Луксембуршког и претендента на угарску круну Ладислава Напуљског, Млечани су 1409. године успели да од пораженог противкраља Ладислава откупе „права” на Далмацију, за суму од 100.000 дуката, али стварну контролу над сјевернодалматинским острвима и градовима Млечани су поново почели да успостављају тек након 1420. године.

Током прве половине 15. вијека, за вријеме Првог скадарског рата, Другог скадарског рата и потоњих сукоба са Српском деспотовином, под млетачки власт су потпали и јужнодалматински градови у приморским областима Зете (Котор, Будва, Бар, Улцињ), али тај простор је накнадно укључен у састав Млетачке Албаније.

Млетачко-турски ратови у Далмацији

Главни чланак: Млетачко-турски ратови

У периоду од 15. до 18. века, на далматинским је просторима вођено неколико млетачко-турских ратова. Продори османских снага до млетачких поседа у Далмацији вршени су већ током млетачко-турског рата (1463-1479), а знатно су интензивирани током наредног млетачко-турског рата (1499-1503). Млетачки поседи у Далмацији поново су пострадали за време Клишког рата (1537-1540), а османска власт се током наредног млетачко-турског рата (1570-1573) проширила до самих зидина млетачких градова у опустошеној Далмацији.

До преокрета је дошло тек током Кандијског рата (1645-1669), када су млетачке снаге успеле да ослободе део далматинског залеђа (итал. acquisto vecchio / стара стечевина). Потом је за време Првог морејског рата (1684-1699) уследило још значајније проширење млетачке Далмације према унутрашњости (итал. acquisto novo / нова стечевина), а коначна млетачко-турска граница у Далмацији утврђена је након Другог морејског рата (1714-1718), када је дошло до додатног млетачког проширења (итал. acquisto novissimo / најновија стечевина). Такво стање је остало све до краја млетачке власти у Далмацији (1797).

Пад Млетачке Далмације

Током пролећа 1797. године, дошло је до наглог погоршања међународног положаја Млетачке републике. Склапањем Леобенског уговора (18. април) између Француске републике и Хабзбуршке монархије започет је процес постепеног комадања млетачког државног подручја. Уговор је садржао одредбе о будућој промени статуса Млетачке Далмације, која је обећана Хабзбуршкој монархији. Искористивши политичке немире у Венецији, бечки двор је већ током лета 1797. године извршио војно запоседање Млетачке Далмације, а ново стање је озваничено Кампоформијским миром (17. октобар 1797. године), чиме је окончано вишевековно млетачко присуство на источној обали Јадрана.

Становништво

Пошто су се границе млетачких поседа на источним обалама Јадрана често мењале, упоредо са тим променама мењала се и демографска структура становништва у опсегу млетачке Далмације. У самим приморским градовима и на острвима, односно на територијама које су најдуже биле у саставу ове млетачке покрајине, живело је старо романско становништво (далматински Романи), док се удео словенског становништва (хрватског и српског) временом повећавао путем миграција из суседних области у залеђу. Старо романско становништво је говорило специфичним далматороманским језиком, док су млетачки службеници употребљавали венетску варијанту италијанског језика. Званичан језик управе је поред италијанског био и латински. Словенско становништво млетачке Далмације говорило је чакавским и српским језиком.

За словенско становништво које је живело у руралним заједницима у далматинском залеђу употребљаван је и назив Морлаци. У верском погледу, становништво млетачке Далмације је највећим делом било римокатоличке вероисповести (далматински Романи, Венецијанци, Хрвати, Срби католици), док је мањи део припадао православном хришћанству (православни Срби и Грци). Млетачке државне и покрајинске власти су се дуго противиле признавању верских слобода својим православним поданицима, који су се опирали покатоличавању, тако да је верско питање у млетачкој Далмацији дуго остало нерешено.

Види још

• Историја Далмације
• Млетачка Албанија
• Илирске провинције
• Срби у Далмацији

Литература

• Antoljak, Stjepan (1936). Dalmacija i Venecija na preliminarima u Leobenu i na miru u Campo-Formiu. Zagreb: Filozofski fakultet. 
• Бакотић, Лујо (1939). Срби у Далмацији од пада Млетачке републике до уједињења. Београд: Геца Кон. 
• Bogović, Mile (1982). Katolička crkva i pravoslavlje u Dalmaciji za vrijeme mletačke vladavine. Zagreb: Kršćanska sadašnjost. 
• Божић, Иван (1979). Немирно Поморје XV века. Београд: Српска књижевна задруга. 
• Божић, Иван (1982). „Распад млетачког система у Приморју”. Историја српског народа. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 403—413. 
• Веселиновић, Рајко (1986). „Срби у Далмацији”. Историја српског народа. 4 (2). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 7—66. 
• Voinovitch, Louis (1934a). Histoire de Dalmatie. 1. Paris: Hachette. 
• Voinovitch, Louis (1934b). Histoire de Dalmatie. 2. Paris: Hachette. 
• Del Negro, Piero (1998). „La fine della Repubblica aristocratica”. Storia di Venezia dalle origini alla caduta della Serenissimaа. 8. Roma: Istituto della Enciclopedia italiana. стр. 191—262. 
• Десница, Бошко (1991). Стојан Јанковић и ускочка Далмација: Изабрани радови. Београд: Српска книжевна задруга. 
• Динић-Кнежевић, Душанка (1986). Дубровник и Угарска у средњем веку. Нови Сад: Институт за историју. 
• Janeković-Römer, Zdenka (2003). Višegradski ugovor temelj Dubrovačke republike. Zagreb: Golden marketing. 
• Јачов, Марко (1981). „Правни саветници при млетачкој влади о православнима у Далмацији и Боки Которској”. Споменик. 61-90. 
• Јачов, Марко (1983). Списи Тајног ватиканског архива XVI-XVIII века. Београд: САНУ. 
• Јачов, Марко (1984). Венеција и Срби у Далмацији у XVIII веку. Београд: Историјски институт САНУ. 
• Јачов, Марко (1986). Списи Конгрегације за пропаганду вере у Риму о Србима, 1622-1644. Београд: САНУ. 
• Јачов, Марко (1990). Срби у млетачко-турским ратовима у XVII веку. Земун: Свети архијерејски синод Српске православне цркве. 
• Милутиновић, Коста (1981). „Срби у Далмацији 1797-1878”. Историја српског народа. 5 (2). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 277—307. 
• Pederin, Ivan (1990). Mletačka uprava, privreda i politika u Dalmaciji (1409-1797). Dubrovnik: Časopis Dubrovnik. 
• Peričić, Šime (1980). Dalmacija uoči pada Mletačke Republike. Zagreb: Centar za povijesne znanosti. 
• Радонић, Јован (1950). Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века. Београд: Научна књига. 
• Рачуница, Алексије (2005). „Разлози сеобе Срба из Далмације у Руско царство током 18. вијека” (PDF). Сеоба Срба у Руско царство половином 18. века. Нови Сад: Српско-украјинско друштво. стр. 52—65. 
• Спремић, Момчило (1982). „Припајање Зете Деспотовини и ширење млетачке власти у Приморју”. Историја српског народа. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 195—204. 
• Станковић, Влада (2000). „Идејна начела Константина Порфирогенита и далматински Романи”. Зборник радова Византолошког института. 38 (1999-2000): 67—85. 
• Ферлуга, Јадран (1957). Византијска управа у Далмацији. Београд: Научно дело. 
• Станојевић, Глигор (1960). „Далмација и црногорско приморје у вријеме млетачко-турског рата 1537-1539. године”. Историјки гласник. 13 (3-4): 87—112. 
• Станојевић, Глигор (1962). „Далмација у вријеме млетачко-турског рата 1714-1718. године”. Историјски гласник. 15 (1-4): 11—49. 
• Станојевић, Глигор (1970). Југословенске земље у млетачко-турским ратовима XVI-XVIII вијека. Београд: Историјски институт. 
• Станојевић, Глигор (1986). „Један докуменат о Србима у Далмацији из 1790. године”. Мешовита грађа (Miscellanea). 15: 23—32. 
• Станојевић, Глигор (1987). Далматинске крајине у XVIII вијеку. Београд: Историјски институт. 
• Томић, Јован Н. (1915). Насеље у млетачкој Далмацији 1409-1797. 1. Ниш: Државна штампарија. 
• Hochedlinger, Michael (2013). Austria's Wars of Emergence: War, State and Society in the Habsburg Monarchy, 1683-1797. London-New York: Routledge. 
• Wolf, Larry (2001). Venice and the Slavs: The Discovery of Dalmatia in the Age of Enlightenment. Stanford: Stanford University Press.