Комунистички манифест

С Википедије, слободне енциклопедије
Naslovna strana manifesta
Совјетска поштанска марка

Манифест Комунистичке партије, познат и под именом Комунистички манифест, први пут је објављен 21. фебруара 1848. и представља један од најутицајнијих светских политичких трактата. Написали су га оснивачи теорије комунизма Карл Маркс и Фридрих Енгелс. Овај манифест је поставио је циљеве и програм Савеза комуниста, прве марксистичке међународне организације. Манифест предлаже правац деловања ради подизања пролетерске револуције и свргавања капитализма и коначног креирања бескласног друштва. Такође се позива на историјску неминовност у крилатици „Историја свих досадашњих друштава је историја класних борби“.

Увод почиње познатим описом комунизма као баука:

Баук кружи Европом - баук комунизма. Све силе старе Европе сјединиле су се у свету хајку против тог баука, римски папа и руски цар, Метерних и Гизо, француски радикали и немачки полицајци. Где је она опозициона партија коју њени противници на власти нису извикали као комунистичку, где је она опозициона партија која није у напреднијим опозиционарима и својим реакционарним противницима узвратила прекор који их је имао жигосати као комунисте.

Комунистички манифест сажима Марксове и Енгелсове теорије о природи друштва и политике, наиме да је, према њиховим сопственим речима, „историја читавог дотадашњег друштва историја класних борби“. Такође укратко приказује њихове идеје о томе како ће капиталистичко друштво тог времена на крају бити замењено социјализмом. У последњем пасусу Манифеста, аутори позивају на „насилно рушење свих постојећих друштвених услова“, што је послужило као позив на комунистичке револуције широм света.[1][2]

Комунистички манифест је 2013. године уписан у Унесков Програм светске меморије, заједно са Марксовим Капиталом, том I.[3]

Програм[уреди | уреди извор]

Програм описан у Манифесту је изражен као социјализам или комунизам. Ова политика укључује, између осталог, укидање земљишне својине и право наслеђивања, напредне придошле порезе, и национализацију производних добара и саобраћаја. Манифест такође помиње и контроверзну политику укидања традиционалне (буржоаске) породице и увођење заједнице жена. Ова политика, коју би остварила револуционарна влада („диктатура пролетаеријата“), би претходила бездржавном и бескласном друштву које предвиђају социјалисти. Термин „комунизам“ се такође користи да означи веровање и праксу Комунистичке партије, имајући у виду различитост Совјетског Савеза од основа концепције Маркса и Енгелса.

„Када, током развоја, класне разлике нестану, а сва се производња концентрише у рукама многобројних удружења целог народа, јавна моћ ће изгубити свој политички карактер. Политичка моћ, такорећи, је само оргнизована моћ једне класе која тлачи другу. Уколико пролетаријат изгуби битку са буржоазијом, силом околности, организоваће себе као класу; ако, револуцијом постане водећа класа, и укине стари начин производње, онда ће у складу са оваквим условима, збрисати услове за постојање класних супротности и класа уопште, и самим тим укинути сопствену класну натчињеност.“

Ово је начин преласка са социјализма на комунизам који су многи критичари Манифеста, нарочито за време совјетске ере, веома истицали. Анархисти, либерали и конзервативци су се питали како једна организација као револуционарна држава може икад (као што Маркс тврди на другом месту) да одумре. Оба традиционална разумевања привлачности политичке моћи и скорији теоретичари организованог понашања наводе да ће скупина или организација политичке моћи радије тежити да сачува повластице него да дозволи да се укину зарад државе без повластица - чак иако су повластице дате у име револуције и успоставе једнакости.

Савремени марксисти одговарају да социјалистичка држава увек мора да буде демократска, и да се одумирање државе врши додељивањем велике моћи непосредно народу (моћ коју су претходно држали изабрани представници народне власти). Другим речима, социјализам прелази у комунизам када представничка демократија социјализма пређе у наепоседну демократију комунизма.

Манифест је прошао бројна издања од 1872. до 1890. Делимично је писан за лаике, када се обраћа радницима, а делимично за владајућу класу, када напада буржоаске читаоце. Историјски говорећи, обезбеђује основу разумевања мотива и политике комуниста на почетку њиховог покрета.

„Коминисти презиру тајење својих погледа и циљева. Они отворено кажу да њихов циљ може бити постигнут само снажним уништењем свих постојећих друштвених стања. Нека владајућа класа стрепи пред комунистичком револуцијом. Пролетери немају шта да изгубе сем окова. Морају победити свет.“ „Пролетери свих земаља, уједините се!

Прво издање Манифеста КП на српском језику[уреди | уреди извор]

Први превод Манифеста комунистичког манифеста на српски језик појавио се 1871. године у листу Панчевац у десет наставака.

Лист Панчевац у власништву Јована Павловића објавио је Манифест КП у наставцима у бројевима од 29 до 42, у периоду од 8 (20) априла до 23 (4.јуна) маја, а касније је прештампан у посебну брошуру. Овим је фактички српско издање постало пето у свету после издања на немачком 1848, шведском 1848, енглеском 1850, руском 1869. године.

Ни до данас није разрешено ко је био преводилац српског издања Манифеста КП. У бројним дискусија и полемикама као најчешћи аутори превода означавали су се Јеша Јерковић, Влада Љотић, Светозар Марковић, Драгиша Станојевић, Никола Марковић, Јован Павловић, Ђока Мијатовић и Таса Стојановић.

Утицаји[уреди | уреди извор]

Неки ставови које саветује Манифест су тренутно раширени у капиталистичким земљама. Заправо, многе западне државе се држе следећих ставова Манифеста: напредан порески систем, централизација кредита у банкама државе и јавно школовање за сву децу у државним школама и укидање дечјег рада. Ебен Моглен је написао „тачкаКомунистички Манифест“ („dotCommunist Manifesto“) 2003, у погледу пута покрета јер слободно информисање мења друштво.

Политички утицаји Маркса и Енгелса били су широки, реагујући на немачку идеалистичку филозофију, француски социјализам и енглеску и шкотску политичку економију и добијајући инспирацију из њих. На Комунистички манифест је такође имала утицаја књижевности. У делу Жака Дериде, Сабласти Маркса: Стање дуга, дело жалости и Нова интернационала, он користи Хамлета Вилијама Шекспира да уоквири дискусију о историји Интернационале, показујући у том процесу утицај који је Шекспирово дело имало на писање Маркса и Енгелса.[4] У свом есеју „Велике лиге: Сабласти Милтона и републиканске међународне правде између Шекспира и Маркса“, Кристофер Н. Ворен наводи да је енглески песник Џон Милтон такође имао значајан утицај на Марксово и Енгелсово дело.[5] Историчари читалачких навика из 19. века потврдили су да су Маркс и Енгелс читали ове ауторе и познато је да је Маркс посебно волео Шекспира.[6][7][8] Милтон, тврди Ворен, такође показује значајан утицај на Комунистички манифест, рекавши: „Гледајући уназад на Милтонову еру, Маркс је видео историјску дијалектику засновану на инспирацији у којој су слобода штампе, републиканизам и револуција били блиско повезани“.[9] Милтонов републиканизам, наставља Ворен, служио је као „користан, иако мало вероватан, премошћујући“ док су Маркс и Енгелс настојали да формирају револуционарну међународну коалицију. Манифест се такође позива на „револуционарну“ антибуржоаску друштвену критику Томаса Карлајла, коју је Енгелс прочитао још у мају 1843.[10][11][12]

Рад Карла Маркса и Фридриха Енгелса[уреди | уреди извор]

Маркс:

  • Критика Хегелове филозофије права (1843),
  • О јеврејском питању (1843),
  • Белешке о Џејмсу Милу (1844),
  • Економски и филозофски рукописи од 1844. (1844),
  • Тезе о Фојербаху (1845),
  • Моћ филозофије (1845),
  • Надница и капитал (1847),
  • Осамнаести бример Луја Бонапарте (1852),
  • Предговор Доприносу критике политичке економије (1859),
  • Теорије о вишку вредности, 3 тома (1862),
  • Вредност, цена и добит (1865),
  • Капитал том 1. (1867),
  • Грађански рат у Француској (1871),
  • Белешке о Вагнеру (1883).


Маркс и Енгелс:

  • Немачка идеологија (1845),
  • Света Породица (1845),
  • Манифест Комунистичке партије (1848),
  • Писања о Америчком грађанском рату (1861),
  • Капитал, том 2. [објавио Енгелс, после Марксове смрти] (1893),
  • Капитал, том 3. [објавио Енгелс, после Марксове смрти] (1894)


Енгелс:

  • Сељачки рат у Немачкој (1850),
  • Револуција и Контра-револуција у Немачкој (1852),
  • Социјализам: Утопија и наука (1880),
  • Дијалектика природе (1883),
  • Почеци породице, приватне својине и државе (1884),
  • Лудвиг Фојербах и крај клацичне немачке филозофије (1886)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Marx's philosophy and the *necessity* of violent politics – Stephen Hicks, PhD” (на језику: енглески). Архивирано из оригинала на датум 24. 9. 2019. Приступљено 2019-09-24. 
  2. ^ Kuromiya, Hiroaki (2017), „Communism, Violence and Terror”, Ур.: Pons, Silvio; Smith, Stephen, The Cambridge History of Communism, Cambridge University Press, стр. 279—303, ISBN 9781316137024, doi:10.1017/9781316137024.014, Архивирано из оригинала на датум 24. 9. 2020, Приступљено 2019-09-24 
  3. ^ "Schriften von Karl Marx: "Das Manifest der Kommunistischen Partei" (1948) und "Das Kapital", ernster Band (1867)" Архивирано 22 јануар 2016 на сајту Wayback Machine. UNESCO.
  4. ^ Derrida, Jacques. "What is Ideology? Архивирано 10 јул 2017 на сајту Wayback Machine" in Specters of Marx, the state of the debt, the Work of Mourning, & the New International, translated by Peggy Kamuf, Routledge 1994.
  5. ^ Warren, Christopher N (2016). "Big Leagues: Specters of Milton and Republican International Justice between Shakespeare and Marx. Архивирано 24 септембар 2020 на сајту Wayback Machine" Humanity, Vol. 7.
  6. ^ Rose, Jonathan (2001). The Intellectual Life of the British Working Classes Архивирано 28 август 2019 на сајту Wayback Machine. Pgs. 26, 36-37, 122-25, 187.
  7. ^ Taylor, Antony (2002). "Shakespeare and Radicalism: The Uses and Abuses of Shakespeare in Nineteenth-Century Popular Politics." Historical Journal 45, no. 2. Pgs. 357-79.
  8. ^ Marx, Karl (1844). "On the Jewish Question."
  9. ^ Warren, Christopher (2016). „Big Leagues: Specters of Milton and Republican International Justice between Shakespeare and Marx”. Humanity. 7 (3): 365—389. doi:10.17613/M6VW8W. 
  10. ^ Demetz, Peter (1967). „Economics and Intellect: Thomas Carlyle”. Marx, Engels, and the Poets: Origins of Marxist Literary CriticismНеопходна слободна регистрација. Превод: Sammons, Jeffrey L. (Revised изд.). Chicago & London: The University of Chicago Press. стр. 37. 
  11. ^ Zenzinger, Peter (2004). „Engels, Friedrich”. Ур.: Cumming, Mark. The Carlyle EncyclopediaСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. Madison and Teaneck, NJ: Fairleigh Dickinson University Press. стр. 149—150. ISBN 9780838637920. 
  12. ^ Zenzinger, Peter (2004). „Marx, Karl”. Ур.: Cumming, Mark. The Carlyle EncyclopediaСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. Madison and Teaneck, NJ: Fairleigh Dickinson University Press. стр. 310. ISBN 9780838637920. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]