Корисник:Karashej/Ван
Ван је митски предак и родоначелник Срба чије су легенде и приповедања најбоље сачувана код Лужичких Срба док су на Балкану у српском народу сачуване само у неким елементима народне традиције коју је прибележио Вук Стефановић Караџић.
Легенда о Вану[уреди | уреди извор]
Српски врховни Бог је био Дабог Сварожић, син врховног словенског бога Сварога, који је Бог кише, Сунца и свега што даје светлост и снагу зеленом Јаву, а много касније, сатанизован од стране Хришћана, постаје и Бог света мртвих, мрачног Нава. Он је миљеник Богова зато што је увек поштовао закон Прав и боравивши већину живота међу Словенима у Јаву оженио се женом која је била сјајније лепоте од самога Сунца. Руси су је познавали као Златну Мају а Срби као Златку, и они су добили кћер Илу, код Срба познату као Пољељу. На порођају је умрла и њена душа је отишла у мрачни Нав. Пошто ју је волео Дабог се први пут одрекне Права и осталим законима Ма Тере те пође у Нав да је пронађе и спасе. Када је зашао дубоко у свет мртвих срео је прелепу богињу Морану, богињу зиме и смрти. Она је била кћер Стрибоговог сина, великог Северног Ветра и роде по имену Уериноима. Дабог је убио многу њену децу која су као змајеви доносили Словенима зло. Обећавши му да ће да му помогне да нађе свог стрица Црнбога који ће му показати међу утварама његову жену, искористила је његову жеђ и завела га је. Напојила га је водом заборава, Јахориком, и он је заборавио ко је и зашто је дошао у Нав.
Дабог је тако постао Моранин љубавник и роб који јој је служио у Наву. Када је Црнбог сазнао за Дабога, наредио је Морани да га убије или ће их обоје казнити. Када је био жедан понудила му је отровну воду, Трусовину, али њена сестра Жива, богиња живота пронађе, Дабога по наредби Сварога, и замени Трусовину својом живом водом. Тако се Дабог сети ко је и са Живом напусти Нав на дан, код Срба познат као Богојављање. Са Мораном Дабог је имао сина који се звао Ван, који је био Пољељин полу брат. Мајка га је мрзела због оца и још као бебу бацила га је ослепљеног у јаму. Његов плач нико није могао да чује данима али убрзо се појавио бели коњ, који је у српском народу симбол наде и слободе. Он је својим врисцима призвао у помоћ бога Радгоста, Дабоговог брата и бога домаћинства, вечитог путника зеленог Јава. Радгост га одведе код Живе те га она својом живом водом излечи и поврати му вид.
Када Ван постаде дечак Дабог му обећа да ће ухватити Морану и спалити је на ломачи што је и учинио на белу недељу, односно Покладе, када после зиме долази пролеће. Док је горела на ломачи она је проклела сина Вана, и његов народ, те је он постао вук, који је се до дана данашњег сматра српским митским претком и зооморфним обликом Дабога чији је култ реконструисао Веселин Чајкановић. Међутим Пољеља сазнаје од богиње Зоре, која седи на камену Алатиру и чува улаз у златни Ириј, да може спасти брата ако ћути седам година. Није проговорила ни када су је удали ни када јој је муж отишао у рат, а ни када јој је зла свекрва бацала децу у реку Вислу и замењивала их штенцима. Њену децу спашава Ван - Вук и брине о њима. Када се Пољељин муж вратио из рата, зла свекрва му показа штенце које му је жена наводно родила. Муж је у бесу хтеде спалити на ломачи али се тада наврши седам година и и Ван спашен клетве долази из шуме са њена три млада сина. Ван, који је постао човек али га сви поштоваше као божијег сина, реши да пронађе земљу коју ће посветити свом оцу, Дабогу, и стричевима, Перуну и Радгосту. Пољеља пусти своје синове да крену са њим и они напустише обале Висле и населише се на Одри недалеко од Германараха.
Ван или Дерван[уреди | уреди извор]
Фредгарова хроника наводи да се против франачког царства 631/632. године подигао велики вођа Лужичких Срба Дерван, који је био угледан од Арконе до Тирингије и победом у рату одцепио српска племена од Франачке. Ратовао је упорно на просторима Саксоније и Тирингије све док се Франци нису повукли. Убрзо се прикључио Самовом словенском царству које је било у успону. Заједно са владаром Самом, водио је низ ратова који су разбили франачку врховну власт на Сали и учврстили политичку независност Срба у тој области, стекавши тако велики углед међу Србима. Постоји веровање да се у то време и изродила ова легенда о Вану као српском митском претку, и да је Ван уствари Дерван, пошто су словени имали обичај да скраћују имена, као што је било са српским кнезовима Вишеславом (Виш ) и Радославом (Рад ). Таква легенда му је одговарала да се шири по словенским племенима и државама из политичких разлога. Лужичани и данас причају да је велики бодрички кнез Дерван имао два сина и да је један отишао на југ са многим српским племенима а да је други остао у Полабљу. Овај што је населио Балкан био је Непознати кнез, прадеда кнеза Вишеслава, који је дошао на позив цара Ираклија да се бори против Авара.