Нав

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Нав је биће из митологије Стари Словена. Вјеровање о постојању овог бића је раширено међу свим словенским народима.

Етимологија назива[уреди]

Име овог митолошког бића долази од прасловенске ријечи навь што значи леш или мртвац[1][2][3]. Такође име овог митолошког бића се може повезати и са староруском ријечи навъ и црквенословенском ријечи навъе које имају исто значење као и ријеч навь[2].

Други називи за ово митолошко биће су:

Опис нава у митологији и народним предањима[уреди]

Нави су старословенски демони, а у словенској митологији они су оличење смрти, Царства мртвих и господара Подземља, односно демона који су настали од душа мртворођене и некрштене деце и наводе се увек у множини, јер се крећу у групама. Невиљиви, осим за особе рођене у истом часу када и они, вребају од глувог доба ноћи до првих петлова, испуштајући дечје гласове. На овај начин, привлаче жртве које најрадије нападају: децу и дојиље.

У бугарским предањима замишљани су у виду птица које, уз застрашујуће крике, у тамним ноћима облећу око кућа и нападају труднице, дојиље и децу. Код Срба и Хрвата називају се некрштенци , нечистивци или невидинчићи, а замишљани су као велике птице са дечјим главама. То су зли демони који нападају некрштену децу и дојиље. Сточари посебно страхују од некрштенаца, који кравама, овцама и козама одузимају млеко. У Украјини и Пољској замишљани су у људском или животињском виду, а називају се потерчук, односно latawiec. У Русији су навке деца чија душа улази у птицу.

Нави, као изузетно покретљиви демони, често одлазе и у домове у којима има породиља, трудница и новорођене деце; каже се да увек нађу начин да продру унутра, да се могу спуштати и кроз оџак, а по уласку гуше своје жртве или им пију крв, иако се овде пре ради о мајчином млеку. Када их трудница чује, одмах се онесвести, а понекад и чак и умре. Како су нави невидљиви, тешко је знати њихов тачан изглед, али постоје разне представе о њима које се разликују од једног до другог словенског народа.

Српска народна предања[уреди]

У Србији се нави такође називају и бабице, а описују се као невидљиви женски демони. Прича се да су то ситне жене дуге косе, у црнини, које ноћу обилазе око породиље, још док се дете није ни родило, са намером да уморе и дете и мајку; зато се каже да дечје пелене по заласку Сунца не ваља остављати напољу, да дете ,,не стигну бабице". Ради заштите од њих, породиља закити десно уво вуном црвене боје, а детету око врата или руке везује црвени кончић који оно носи четрдесет дана; након овог времена, бабице не могу више нашкодити детету. Овај период се поклапа са временом у коме ни мајка још не може да се смеје: мисли се да се оно први пут насмеје када прође тих четрдесет дана; смеху, као манифестацији живота и животне снаге, нема места на ономе свету, а током првих четрдесет дана по рођењу, баш као и првих четрдесет дана по смрти, душа је ,,на путу" чији је крај неизвестан. Када се дете напокон насмеје, то знали да је чврсто ступило на овај свет и да се успешно изборило са демонима који су му радили о глави након рођења.[4]

Нави се не могу дуго задржати на једном месту, већ су у вечном покрету и по целу ноћ крстаре тражећи жртве. Мисли се да одузимају млеко стоци која се музе, односно да сисају попут праве деце; ово је вероватно разлог што су баш дојиље једна од њихових главних мета, што потврђује и веровање да ,,материма одузимају млеко", као и стоци. Ово су древни демони, познати још из давних времена, а то потврђује је најстарији руски летопис Повест минулих лета, у којем стоји да нико други но нави (бесови) ширили епидемије које су харале 1092. године.

Види још[уреди]

Литература[уреди]

  • Филиповић, М. (1968). Нави код балканских Словена. 
  • Кулишић, Шпиро; Петровић, Петар Ж.; Пантелић, Никола (1970). Српски митолошки речник. Београд: Нолит. 
  • Ћирић, Растко (1986). Приручник за одбрану и заштиту од ала и баука. Београд: MAH. 
  • Агапкина, Т. А. (1999). О тодорцах, русалках и прочих навях. 
  • Толстој, Светлана М.; Раденковић, Љубинко (2001). Словенска митологија: енциклопедијски речник. Београд: Zepter Book World. ISBN 86-7494-025-0. 
  • Kempiński, Andrzej (2001). Encyklopedia mitologii ludów indoeuropejskich. Warszawa: Iskry. ISBN 83-207-1629-2. 
  • Szyjewski, Andrzej (2004). Religia Słowian. Kraków: Wydawnictwo WAM. ISBN 83-7318-205-5. 
  • Strzelczyk, Jerzy (2007). Mity, podania i wierzenia dawnych Słowian. Poznań: Rebis. ISBN 978-83-7301-973-7. 


Референце[уреди]

  1. ^ Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић (1970). „Нав”. Српски митолошки речник. Београд: Нолит. стр. 221. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 Светлана M. Толстој, Љубинко Раденковић (2001). „Дрекавац”. Словенска митологија: енциклопедијски речник. Београд: Zepter Book World. стр. 103. ISBN 86-7494-025-0. 
  3. ^ Kempiński, Andrzej (2001). Encyklopedia mitologii ludów indoeuropejskich [Encyclopedia of mythology of Indo-European peoples]. Warszawa: Iskry. ISBN 83-207-1629-2. 
  4. ^ Гајић, Ненад (2011.); Словенска митологија, Београд: Лагуна