Перун

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Максим А. Пресњаков, Перун, 1998.

Перун (стсл.Перунъ) је словенски бог неба и непогода односно бог громовник, као и покровитељ владара. Верује се да је био врховни бог старих Словена. Његов дан је био четвртак, а посвећени су му храст и перуника (богиша).

Етимологија[уреди]

Име „Перун“ настаје од индоевропског корена „пер“ односно „перк“ који значи „ударити“ (врло снажно, силовито ударити), „распрснути“ и суфикса „ун“ који означава онога који извршава радњу. У пољском „пјоре“ („piore“) значи „ударам“, док „пиорун“ значи гром.

Срби, Бугари и Руси (данашњи Руси, Украјинци и Белоруси) га називају Перун, Пољаци Пјорум (Piorum), Чеси Пераун (Peraun), а Словаци Перон (Peron) односно Паром (Parom). Појављује се и код балтичких народа под именом Перкунас.

Извори[уреди]

Први ауторитативни запис о Перуну има византијски историчар Прокопије из Цезареје који је у VI веку у свом делу О Ратовима (лат. De bellis) забележио веровања Анта и Словена.[1]

Верују наиме (и Анти и Словени) да je један од богова, творац муње, једини господар света, и жртвују му говеда и све остале жртвене животиње.

Много детаљнији извор за Перуна се налази у Повести минулих лета, или Несторовом летопису, који га описује као врховног бога кијевског пантеона.

И поче да кнезује Владимир у Кијеву сам и постави кумире на брду и изван двора са кулом: дрвенога Перуна са главом од сребра и са златним брковима, и Хорса, и Дажбога, и Стрибога и Симаргла, и Мокош.[2]

Исто тако, на више места се у летопису Перун помиње као бог у кога су се клели кијевски кнежеви.

Цар пак Леон и Александар мир учинише са Олегом, обавезаше се да плаћају данак и иђаху присезати једни другима: цјеловаше сами крст, а Олега и мужеве његове водише на заклетву према рускоме закону, и заклињаху се оружјем својим, и Перуном, богом својим, и Волосом, сточним богом, и утврдише мир.

И ко помисли од стране Руса да разруши ову љубав, да они од њих који су примили крштење - освету добију од Бога сведржитеља, осуду на губљење вијека будућег; а они од њих који нису крштени - да немају помоћи од Бога, ни од Перуна,...

Ако пак ко од кнезова или од људи руских, хришћанин или нехришћанин, наруши ово што је написано на хартији овој, да - по заслузи - умре од оружја свога и да буде проклет од Бога и од Перуна за то што наруши своју заклетву... Сутрадан дозва Игор посланике и дође на брдо гдје стајаше Перун, и одложише оружје своје, и штитове и злато, и закле се Игор и људи његови...

Ако пак од онога што раније казасмо шта не одржимо, ја и ови са мном и пода мном да имамо клетву од Бога у којега вјерујемо - у Перуна и Волоса, сточјег Бога, и да будемо жути као злато, и својим оружјем да исјечени будемо.

Референце[уреди]

  1. ^ Византијски извори за историју народа Југославије. Том 1, обрадили Фрањо Баришић, Мила Рајковић, Бариша Крекић, Лидија Томић; уредник Георгије Острогорски, Научна књига, Београд 1955, стр.26-27.
  2. ^ Повијест минулих љета или Несторов љетопис. Превод: Косовић, Ненад. Београд: ИКП "Никола Пашић" I издање. 2003. стр. 49-50. ISBN 86-7987-014-5.