Перун

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Максим А. Пресњаков, Перун, 1998.

Перун (стсл.Перунъ) је словенски бог неба и грома, али и покровитељ владара.[1] Вероватно је био врховни бог свих старих Словена.[2] Његов дан је био четвртак, а посвећени су му храст и перуника (богиша).

Етимологија[уреди]

Име „Перун“ изводи се од индоевропског корена „пер“ односно „перк“ који значи „ударити“ (врло снажно, силовито ударити), „распрснути“ и суфикса „ун“ који означава онога који извршава радњу.[3] У пољском „пјоре“ („piore“) значи „ударам“, док „пиорун“ значи гром.

Срби, Бугари и Руси (данашњи Руси, Украјинци и Белоруси) га називају Перун, Пољаци Пјорум (Piorum), Чеси Пераун (Peraun), а Словаци Перон (Peron) односно Паром (Parom). Појављује се и код балтичких народа под именом Перкунас.

Записи и топоними о Перуну[уреди]

Први запис који говори о врховном богу-громовнику код Словена оставио је византијски историчар Прокопије из Цезареје који је у VI веку у свом делу О Ратовима (лат. De bellis) забележио веровања Анта и Словена. Верују наиме (и Анти и Словени) да je један од богова, творац муње, једини господар света, и жртвују му говеда и све остале жртвене животиње.[4] Прокопије није забележио име тог бога грома, али из писаних извора који су настали после, јасно је да је писао о Перуну. Детаљније писање о Перуну налази се у Повести минулих лета, или Несторовом летопису из 12. века, који описује Перуна као врховног бога Кијевске Русије пре примања хришћанства. Нестор прво спомиње Перуна у писању о нападу кијевског кнеза Олега на Цариград у 907. години. На том месту он је написао: Цареви пак Леон и Александар мир учинише са Олегом, обавезаше се да плаћају данак и иђаху присезати једни другима: цареви цјеловаше сами крст, а Олега и мужеве његове водише на заклетву према рускоме закону, и они се клеше оружјем својим, и Перуном, богом својим, и Волосом, богом стоке, и утврдише мир.[5] Према Нестору слично заклињање у Перуна поновило се у време споразумевања кијевског кнеза Игора 945. са Византинцима. И ко помисли од стране Руса да разруши ову љубав, да они од њих који су примили крштење - освету добију од Бога сведржитеља, осуду на губљење вијека будућег; а они од њих који нису крштени - да немају помоћи од Бога, ни од Перуна,...[6]Ако пак ко од кнезова или од људи руских, хришћанин или нехришћанин, наруши ово што је написано на хартији овој, да - по заслузи - умре од оружја свога и да буде проклет од Бога и од Перуна за то што наруши своју заклетву.[7] Сутрадан дозва Игор посланике и дође на брдо гдје стајаше Перун, и одложише оружје своје, и штитове и злато, и закле се Игор и људи његови...

Ако пак од онога што раније казасмо шта не одржимо, ја и ови са мном и пода мном да имамо клетву од Бога у којега вјерујемо - у Перуна и Волоса, сточјег Бога, и да будемо жути као злато, и својим оружјем да исјечени будемо. За годину 980. пише и Поче да једини кнезује Владимир у Кијеву и постави кумире на брду и изван двора са кулом: дрвенога Перуна са главом од сребра, а са златним брковима, и Хорса, и Дажбога, и Стрибога и Симаргла, и Мокош. И приносише им жртве, називајући их боговима.[8][9]

Градња дрвеног кипа бога Перуна и још 5 кипова на узвишењу у Кијеву била је последња велика победа многобоштва на том подручју. Није прошла ни једна деценија, а 988. кнез Владимир одлучио је да се ожени визнтијском принцезом Аном и прихвати њену веру хришћанство, а да одбаци старе богове Словена. “Нареди да се оборе кумири, и једни да се исеку, а други да се спале. Перуна заповеди привезати коњу за реп и свући са Горе низ Боричев до потока, и постави 12 људи да га туку гвозденим палицама... И када су га вукли рукавцем до Дњепра, оплакиваху га неверници, јер још не беху примили свето крштење. И довукавши га бацише га у Дњепар.”[10] Кнез Владимир поставио је људе којима је рекао: “Ако наседне [кип Перуна] негде на обалу, одгурајте га (у Дњепар) ...“[11] Поред узвишења код Кијева и на више других узвишења где су живели многобожачки Словени поштован је бог-громовник, Перун. Југоисточно од Сплита постоји неколико узвишења (Перун, Перунско и Перунић) названих по Перуну,а за једно од њих име је сачувано од друге половине 11. века.[12][13] Траг тога се очувао у неким топонимима Перун до савременог доба. У другим случајевима хришћани су име Перун за неке врхове заменили именом Св. Илије хришћанског светитеља који је био господар громова, слично као Перун.[14][13]

Референце[уреди]

  1. ^ Алимов (2015). стр. 16-17 (156-157).
  2. ^ Логос (2017). стр. 62-63. Веселин Чајкановић је изнео претпоставку да Перун није био врховни бог код Срба у време многобоштва, али изгледа да та претпоставка није довољно уверљива.
  3. ^ Иванов (2005). стр. 7-10.
  4. ^ ВИИНЈ, I (1955). стр. 26-27.
  5. ^ Лихачев & Творогов 2012, стр. 24.
  6. ^ Лихачев & Творогов 2012, стр. 33.
  7. ^ Лихачев & Творогов 2012, стр. 36-37.
  8. ^ Лихачев & Творогов 2012, стр. 54.
  9. ^ Косовић (2003). стр. 49-50.
  10. ^ Лихачев & Творогов 2012, стр. 79-80.
  11. ^ Лихачев & Творогов 2012, стр. 80.
  12. ^ Алимов (2015). стр. 15 (155).
  13. 13,0 13,1 Логос (2017). стр. 61. са напоменом 297.
  14. ^ Алимов (2015). стр. 16, 23 (156, 163).

Извори и литература[уреди]