Вишеслав

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Вишеслав
Seal Vlastimirovici (Principality of Serbia).png
Стилизовано знамење са печата кнеза Стројимира из 9. века
Датум рођења 8. век
Датум смрти 9. век
Династија Властимировићи
Отац Ратимир ?
Потомство Радослав Вишеславић
Кнез Србије
Период cca780 —– cca814.
Претходник Ратимир ?
Наследник Радослав

Вишеслав или Војислав највероватније је владао Србима од око 780. до око 814. године.[1][a] Вишеслав је први познати српски кнез (архонт) на Балкану чије име је поуздано забележено у историјским изворима. Припадао је владарској породици (Властимировићи) или Лужичко-балканској династији која је Србе довела на Балкан око 631. Његово име је забележено у спису „О Управљању Царством“ византијског цара Константина VII Порфирогенита у грецизираном облику (грч. Βοισέσθλαβος), а већина историчара ово преводи као Вишеслав, али има и оних који мисле да га треба превести као Војислав.[5]

„... пошто је умро онај архонт Србин који је пребегао цару Ираклију, по наследству завлада његов син a потом унук и тако редом архонти из његовог рода. После извесног броја година роди се од њих Вишеслав (Βοισέσθλαβος) и од њега Радослав (Ροδόσθλαβος) и од њега Просигој (Προσηγόης) и од њега Властимир (Βλαστίμηρος)...”

(Извод из списа „О Управљању Царством“ Константина Порфирогенита.)

Раније су историчари (почевши од Павла Шафарика) мислили да је владао у другој половини VIII века. Данас је јасно да је замисливо да је Вишеслав владао било када од средине VIII века или у првој половини IX века. Није потпуно јасно ни коју је титулу тај владар имао. Константин VII Порфирогенит је поред имена за прве српске владаре записао да су имали звање архонта. Данас се обично се претпоставља да су имали звање кнеза, али неки Вишеслава замишљају као великог жупана.[b]

Порекло и породица[уреди]

Према Порфирогениту, византијском цару и писцу, архонт Вишеслав је био потомак српског владара у чије су се време у доба цара Ираклија (610 — 641) Срби населили на Балканско полуострво.[8] Порфирогенит није знао да наведе све владара пре њега, осим тројице непосредних владара - Вишеслава, Радослава и Просигоја.[8][5] Сви ови владари су били рођаци. Вишеслав је био отац Радослава, деда Просигоја и прадеда Властимира. На тај начин је у краткој генеологији утврдио једну важну информацију о устављеном обичају наслеђивања власти код Срба у оквиру једне владарске породице.[9]

Процес наслеђивања[уреди]

Причајући о првом наследнику српског архонта који је довео Србе у делове Далмације, Порфирогенит доноси вест да га је наследио најстарији син, управо тако је и овог наследио његов син.[5][8] Иако Порфирогенит само каже да га је наследио син, без придева најстарији, овај закључак се може извести из доцнијег писања Порфирогенита српских владара из 9. века, где се као наследик Властимира помиње Мутимир, а као наследника Мутимира Прибислав (Првослав). Будући да је Порфирогенит пренео податак о српској традицији, онда је веома извесно да је наслеђивање власти са оца на најстаријег сина до цара је стигло српским извором. Другим речима, у самој средини 10. века када је Порфирогенит писао његово дело и прикупљао изворе о Србима, постојало је не само устаљено мишљење да престо наслеђује најстарији син владара, већ се управо и на тај начин вршило наслеђивање престола.[10][11]

Два века века млађи писац Поп Дукљанин на исти начин описује поступак наслеђа код Срба, иако су личности историјски непотврђени и легендарни - Свевлад, Селимир, Владин, Ратимир („Svevladus, Selimirus, Vladinus, Ratimirum”). Исто као што је писао Порфирогенит исто и Дукљанин да је престо наслеђивао најстарији син. - cui successit filius eius Selimirus in regno...,accepit regnum filius eius Vladinus...mortuus est Vladinus et regnavit pro eo Ratimirus, filius eius.[12][13]

Историја[уреди]

Претходници[уреди]

Живковић мисли да су Селимир и Непознати кнез исте личности. Селимир је по Попу Дукљанину владао 21 годину, што према Живковићу вероватно значи да је почео да влада око 630 — 634. године, а престао да влада око 651 — 655. године. Наследио га је Владин и у његово доба се десила сеоба Бугара 680. године што се поклапа са историјским изворима. Затим је власт преузео Владинов син Ратимир. Порфирогенит пише да је кнеза који је пребегао Ираклију наследио његов син па потом његов унук, што се уклапа са Дуљанином. Ратимирa су наследили његова четири сина која су прогањали Хришћане. Прогони су потрајали све до владара Светозара, који их је обуставио.[14][15]

Није могуће утврдити да ли су ово владари Травуније, Дукље, Србије или неког другог српског племена или су можда потпуно легендарне личности. Такође како ни сам Дукљанин не зна имена четири владара из рода Ратимира, вероватно је то само народно предање како су Словени били Пагани и да су ратовали против Хришћана. Живковић мисли да ова четири владара могу да владају у првим деценијама 8. века, а можда и почетком 9. века, што је мање вероватно.[14]

Положај државе[уреди]

Срби су посели унутрашњост полуострва, пре свега, област у сливу Пиве, Таре, Лима и горњег тока Дрине. Не само да је Србија била тешко приступачна, већ је била удаљена од многих саобраћајница које су из правца свеверу текле јужном долином Мораве и нису се ублизини налазили значајни градови Византије. Око 200 километара се налазиле Сардика, а Сингидунум исто толико удаљен. Могло би се рећи да је Сингидунум сеобом Срба био напуштен, док је Сардика пала око 809. године. Када је Франачка победила Аваре, Србија и Византија нису имале заједничког непријатеља, што је довело у питање вероности.[16]

Већ од средине 7. века не постоји никакав податак да су Срби признавали врховну власт Византије. Самовољна привреда, очигледно лабава власт старешина и разуђеност самог племена на кланове (Захумљани, Травуњани, Конављани, Неретрљани и највероватније Дукљани) - где је врховна власт архонта или жупана била очигледно прилично слаба, недостатак новчане привреде, све је то утицало на српске земље у дужем раздобљу. Ништа тачније не описује ову пасивност Срба до речи Порфирогенита да су Срби све до Властимира живели у миру са Бугарима и да су били потчињени царем. У Србији у 7. и 8. веку влада потпуни тајац.[17]

Владавина[уреди]

Српске земље у 9. веку

Први владар Властимировића је био владар познат као Вишеслав, почео је да влада око 780. године, и био је савременик Карла Великог (768—814)[18][19][18][20], Вишеслав се негде сматра жупаном Рашке, а негде и кнезом (архонтом). Према америчком историчару Џону Фајну, Вишеслав је увек помагао Визанитији у биткама.[21] Према В. Ћоровићу, Срби су у почетку живели повучени у клисурама, у својој племенској заједници.[c]Данашња централна Србија је била стратешка провинција, византијски владари су правили куле да би се одбранили од Варвара.[23] Бројни Словени су се у то доба мешали [24] и држава је била подељена владаревом браћом.[25] Према Борислав Б. Радојковићу (1958), Вишеслав је имао највећу власт у држави и био је велики војсковођа, и према њему, српска држава је добила независност тек након 150 година када су се Срби населили. Како год, Б. Радојковићев рад је био дискредитован од стране С. Ћирковића.[26]

Србија је била у савезу са Византијом, такође су у то време имали мир са Бугарима, са њиховим суседима који су делили заједничку границу.[2] Бугари су 773. покушали да препрече границе између Србије и Византије.[27] То је уследило у бици код Берзита, у којој су се суочили ромејска и бугарска војска. Вишеслав је активно учествовао у овом конфликту. Уследила је византијска победа - Византинци су припојили територије племена Смољана и Драгувита, док је Вишеслав заузео неке пограничне територије. 783. године, Словени су започели устанак од Македоније до Пелопонеза. У Панонији, на северном делу Србије, Карло Велики је напао Аваре, док је Далмација у то време је имала добре односе са Византијом.[28]

Рат са Франачком[уреди]

Према Ђорђу Јанковићу, пошто се Карло Велики 800. године крунисао за цара, кренуо је походе на Далмацију. Зато је почео рат 802. године против Византије и Србије. Исте године, Карло Велики савладао је хрватског кнеза Вишеслава, припајајући Хрватску његовом царству. Хрватска држава биће обновљена након 16 година, под Борном, као франачки вазал. Франци су потом продрли до долине Неретве, али нису успели да савладају Србе. Наредне године Карло Велики продро је у Босну, постављајући границу на Дрину. Миром закљученим у Ахену 812. године између Франачке и Византије, Византији је враћена приморска Далмација без Истре, а Србија је проширила своје границе до Динаре и Поуња (Уне).[29][30]

Наслеђе[уреди]

Романтичарска представа кнеза Вишеслава (19. век)

Вишеслава је наследио син Радослав, а потом Просигој,[18] владали су док је у Кнежевини Далмацији била побуна против Франачке државе (819—822).[31] Срби су били контролисали већи део Далмације и Босне.

„Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur[32]

Вишеславов праунук Властимир који је почео владавину од око 830. године је најстарији српски владар о коме имају тоне података. Око 839842, у доба Бугарско-српског рата била је битка између Властимира и Пресијама I, победа је била Властимирова.[33] Династија је ојачала стабилност у држави. Имена српских владара пре Мутимира, су стара словенска имена, тек су се у 9. веку појавила хришћанска имена.[7]

Постојала су 4 владара која су легендарна и појављују се код Попа Дукљанина, то су Свевлад, Селимир, Владин и Ратимир. Историчар Панта Срећковић мисли да су имена оних који су проганали Хришћане.[34][35]

У Чукарици постоји улица која је добила назив по њему (улица кнеза Вишеслава).

Напомене[уреди]

  1. ^ У преведеном издању De Administrando Imperio, Вишеславово име је Βοϊσέσθλαβος, док га неки историчари зову Βοισέσθλαβος,[2] што на латинском значи Boiseslav[3] и Boisesthlabus.[2] Његово српско име је Вишеслав, а познат је као и Војислав. Пре су историчари називали Војиславом.[4] Вишеслав потиче од речи више и слав, а Војислав од вој (рат) и слав
  2. ^ Српски владар се звао архонт Србије,[6] (ἄρχοντος Σερβλίας, ἄρχων Σερβλίας, ἄρχοντος τοὒ Σἐρβλου),[2] а превод би значио српски кнез (принц) и кнез Србије (принц). Код Срба и Хрвата се помиње као кнез, али на грчком је архонт.[7]
  3. ^ Словени су почели да се насељавају на Балканско пл. од 6. до 7. века. Све до око 560. године, када су почели изненадно да нападају код Саве и Дунава и од тада су имали ограничено насељавање.[22]

Референце[уреди]

  1. ^ Ћоровић (2001)
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Ферјанчић (1959)
  3. ^ Историјско-филолошки оддел (1968). стр. 152.
  4. ^ Живковић (2012)
  5. 5,0 5,1 5,2 Ферјанчић (1959). стр. 50.
  6. ^ Живковић (2008)
  7. 7,0 7,1 САНУ (1995). стр. 37.
  8. 8,0 8,1 8,2 Константин Порфирогенит, „De administrando Imperio“ (О управљању Царством) (глава 32)
  9. ^ Живковић (2006). стр. 22.
  10. ^ Б. М. Радојковић, Разамтрања о деоном владању и деоним кнежевинама ИЧ 8 (1959) 1 - 15
  11. ^ Живковић (2006). стр. 22-23.
  12. ^ Поп Дукљанин. стр. 43-44.
  13. ^ Живковић (2006). стр. 23.
  14. 14,0 14,1 Живковић (2002). стр. 212.
  15. ^ Поп Дукљанин (1988). стр. 110.
  16. ^ Живковић (2002). стр. 205.
  17. ^ Живковић (2002). стр. 206.
  18. 18,0 18,1 18,2 Самарџић & Душков (1993). стр. 24.
  19. ^ Благојевић (1989). стр. 19.
  20. ^ Логос (2017). стр. 75, 88 са напоменом 481.
  21. ^ Fine (1991). стр. 225, 304.
  22. ^ Благојевић & Медаковић (2000). стр. 11-18.
  23. ^ Живковић (2002). стр. 187.
  24. ^ Ћоровић (2001). "Балканска култура у доба сеобе Словена"
  25. ^ Ћоровић (2001). "Прва српска држава"
  26. ^ Ћирковић (1960). стр. 195–198.
  27. ^ Живковић (2002). стр. 230.
  28. ^ Живковић (2002). стр. 218.
  29. ^ Д. Јеловина, Старохрватске некрополе, Сплит 1976, 21-24, 50, са литературом, који их уобичајено приписује Хрватима.
  30. ^ Ђорђе Јанковић, Српско поморје од 7. до 10. столећа
  31. ^ Ћирковић (2008). стр. 14–16.
  32. ^ Pertz (1845). стр. 83.
  33. ^ Живковић (2006). стр. 23–24.
  34. ^ Живковић (2006). стр. 16.
  35. ^ САНУ (1934). стр. 11.

Извори и литература[уреди]

Извори[уреди]

Литература[уреди]

Викизворник[уреди]


Претходник:
Ратимир
Кнез Србије
од око 780. до око 814.

Наследник:
Радослав