Пређи на садржај

Радгост

С Википедије, слободне енциклопедије
Кип Радгоста у Моравији.

Радгост је словенски бог домаћинства односно заштитник куће, укућана и њиховог напретка. У германским хроникама сачувани су описи његовог храма и кумира у Ретри, где се сматрао за врховно божанство међу полапским Словенима. Други назив за Ретру је Радгошће, назив очигледно изведен из имена бога Радгоста.[1] Храм који је саграђен око 1.000 године је спаљен 1066. године од стране католика. Према старим списима храм је стајао на великим основама које су подсећале на рогове на којима су људи качили разни накит и друге вредне предмете за благостање. У храму се налазио велики дрвени кип који је стајао на постољу. Да је овај бог био веома поштован говоре и списи који наводе да су многи Словени из других крајева долазили у Радгошће како би одали почаст врховном богу.[2]

Радгост се, као и неки други словенски богови представљао са више глава, био је поликефалан. Једна глава је била људска, а друга лавља. Лавља глава доказује велику старост овог божанства због чињенице да су лавови нестали са словенске територије још у доба Александра Македонског. Као и свако словенско божанство и Радгост је имао ратничке атрибуте. У једној његовој руци била је секира а у другој, пак, хлеб и со. Хлеб и со представљају симбол добродошлице у словенским земљама, па се тако може закључити да је Радгост био бог гостопримства. И његово име говори о томе – Радгост је рад гост, односно, драг гост, гост кога домаћин радо угошћује.

Радгосту, као и другим словенским боговима је била приношена жртва у неким ситуацијама. Најчешће је у питању била крупна стока или каква крупна животиња као што је, медвед, али забележено је да је Радгосту била принесена и људска жртва. Бискуп Јован био је жртвован пошто је одбио да се одрекне хришћанства, а његово убиство је заправо представљало освету за убијање словенских жречева (свештеника) које су извршили католици.

Етимологија

[уреди | уреди извор]

Назив Радгоста се тумачи очигледном везом речи:

  • рад – драг, мио
  • гост – посетилац, путник намерник

што би буквално значило радо виђен гост.

Бог гостопримства

[уреди | уреди извор]

На целом словенском простору према госту се увек понашало са великим поштовањем, што се и дан данас одржало у планинским пределима. Госта је, био он знан или незнан, домаћин дочекивао хлебом, сољу и кључем што је значило да ће гост бити нахрањен и напојен и да му домаћин предаје кућу тј. моја кућа је и твоја кућа. Домаћин је у руци држао и секиру која је значила да ће својим животом и животом својих укућана бранити безбедност госта, макар му он био и најљући непријатељ, јер се сматрало да је не указати гостопримство један од највећих грехова. Ово се одражавало и у обичају светих места која су пружала сигурно уточиште свима који су у њих ушли, било да су у питању цркве или многобожачки храмови и гајеви.

Тумачење ових обичаја најбоље је протумачио Чајкановић објаснивши да су Словени у путнику намернику видели представника бога па чак и самог бога у људском облику. То би заправо значило да су Словени својим гостопримством практично указивали почаст богу кога је путник намерник симболизовао. Треба имати у виду да су ови обичаји настали у доба када су Словени живели у малим заједницама у којима је појава путника који није из неке оближње насеобине била права реткост да се врло лако могла изједначити са божјом посетом.

Бог домаћинства

[уреди | уреди извор]

Радгост је на основу имена и обичаја гостопримства међу Словенима био бог који је пружао сигурност и заштиту дому и укућанима у замену за указивање гостопримства (поштовања) путницима намерницима (боговима).

Радгост и слава

[уреди | уреди извор]

Има аутора који Радгоста повезују са обичајем славе код Срба, извлачећи јасну везу између гостопримства које се указује путницима током године и гостопримства које се указује посетиоцима током прославе крсне славе.

Проблем у доказивању те везе јесте чињеница да су Радгостови атрибути, према германским описима, соларног карактера(беле мантије, бели коњ), док крсна слава као прослава митског претка-родоначелника и заштитника има јасни хтонски тј. лунарни карактер. Додуше треба имати у виду да има тумачења да је бела боја код Словена била боја жалости.

Референце

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]

Растко пројекат - Словенска митологија