Сварог

Из Википедије, слободне енциклопедије
КОЛОВРАТ -Сварогова знамен која представља Сунце и означава бескрајан круг рођења и смрти.

Сварог је словенски врховни бестелесни бог, прастворитељ светлога неба под чијим се сводом „све рађа и догађа“. Он је праотац земље и свакога „рода и плода“, дакле свега на земљи, али и творац целе васељене, као и свих богова. Овог Бога су сви Словени сматрали „препуним славе и божанства“ јер управља небом које је изнад и изван свега, а ипак све обухвата. Сварог спава и у сну је створио овај свет који је поверио Перуну и осталим боговима на чување и управљање. Он не делује непосредно на физичко, материјално окружење које сања, али зато директно утиче на вољу осталих богова, и ту је његов утицај огроман. Његово буђење означиће крај света. Алтернативна имена Род и Усуд.[1]

У почетку не бијаше ништа

осим Бога. Бог је спавао и
сањао, те му сан трајаше
непрестано. Но суђено је да се

Бог, ипак пробуди...
Словачки мит

Религија[уреди]

Пантеон словенских богова разликује се од осталих многобожачких пантеона и по томе што словенска божанства нису повезана родбинским или брачним односима у људском смислу, изузев што су сви богови „деца Сварогова“, која потичу од њега. Тешко је засигурно утврдити на питање како је изгледао пантеон словенских богова. Постоји неколико снажних индиција да су сви Словени имали једног заједничког врховног бога и да су, упркос другачијим мишљенима, сви словенски богови постојали код свих словенских народа.[2] Историчари религије слажу се да су Словени имали врховног бога, једно општесловенско божанство, али се разилазе у мишљењу ко је то био: Сварог, Перун, Световид, Сварожић или Триглав. Њихова хијерархија је нестална, јер је свако племе било посебно везано за „свог бога“, племенског заштитника, који се славио и поштовао више од осталих, па чак и више и од врховног бог. Нешто слично се данас може наћи код православних народа Балкана , где свака породица има своју славу и слави свога свеца заштитника. Ову тезу озбиљно можемо узети у разматрање јер је потврђују многи.Веселин Чајкановић каже „имамо разлоге веровати да у култови и традиције, који су некада били везани за старинске богове, пренесени сада у првом реду на данашње свеце“.[3] Сретен Петровић мисли да је хришћанство само „накалемљено на стару веру Словена“.[4] Спасоје Васиљев каже да је уништити стару веру било „скоро немогуће, нарочито не за тако картко време“ и да су велики хришћански празници стављени у исто доба кад су биле велике свечаности словенских богова.[5]Јосип Мал каже да су, након рушења старих светилишта или сечења светог дрвећа, „на истим местима или пак у непосредној близини њиховој саградили нове цркве“.[6]

Уз бројне друге примере, мора се констатовати да се практично сви етнолози слажу да је овиме стара вера „маскирана“. Титмар, у XI веку, долази до сличног закључка када каже да „сваки крај има своје божанство које поштује“. Извесно је да су Словени, осим „свог“ и осталих богова поштовали и много нижих божанстава, демона, што потврђују и писани извори и фолклорна грађа.[7]

Творац богова и света[уреди]

Ипатијевски летопис с почетка XII века посебно истиче бога кога назива Сварогом. Полапски Словени за Сварога експлицитно кажу да се „части и поштује мимо других“. Он је вероватно исто што и староруски бог Род који симболизује стварање, а чије име је основ за називе „родноверје“ и „родна вера“, како се некад називају стара словенска вера и митологија. И скитски народи, који су били под недвосмисленим словенским културним утицајем, ако међу њима није било словенских племена, поштовали су бога неба, кога су звали Сваргус. Како постоје многа мишљења да је реч сварга код Словена означавала небо (спорна Велесова књига, на пример, каже „Дим спаљених степа изви се до Сварге“, а ова реч има слично значење и на санскриту), можда и сам назив овог божанства оличава његову функцију бога неба, Сварга-бога, иако су неки склонији да име повежу са речју свар која на санскриту означава Сунце, на староиндијском небески свод, а на старословенском светлост или јасноћу.[8]

Иако је словенска митологија многобожачка, у њој постоји једно врховно божанство, јединствени „отац богова“, коме се потчињени сви остали богови. Још је Хелмолд у XII веку записао да Словени верују у постојање једног најстаријег бога, од кога сви други произилазе:

„Између разних богова, они Словени не поричу да један бог заповеда одозго са небеса свима осталима. Тај свемоћни бог занима се само небеским стварима. Сви други имају засебно занимање и свој посао, па се њему и покоравају. Они произилазе из његове крви и утолико су ближи томе богу богова.“[9]

Овог бога неколико пута спомиње и Повест минулих лета, најстарији руски летопис с краја XI века, познат и под називом Несторова хроника. Он се увек спомиње пре свих осталих словенских богова, као да то неименовано божанство најважнијим сматра и сам летописац. Овај бог се једноставно назива „Богом“, иако је из контекста јасно да се не ради о хришћанском Богу:[10]

„Да они Руси хришћани који повреде овај уговор буду кажњени од свемоћног Бога, а они који нису крштени, да су лишени сваке помоћи Бога и Перуна.“[11]

Идеју о једном словеском врховном богу, и то у тренутку када хришћанског утицаја на Словене још није било, потврђује у својим записима и Прокопије Кесаријски, византијски историчар из XI века, иако га он погрешно идентификује са Перуном.

Ипатијевски летопис као да потврђује везу бога Сварога и неба када каже:

„И тако Сварогом назваху стари Словени небо.“[11]

У српским народним приповеткама исто божанство вероватно се крије под називом Усуд; ово је старац који живи сам, далеко од људи, у некаквој неприступачној планини или пустињи, а у неким причама означава се као владалац и раја и пакла, али и божанство које одређује судбину.

Веровање о великом утицају Сварога на вољу осталих богова вероватно је сачувано и у српској народној пословици:

„У Бога су вунене ноге, а гвоздене руке.“,

чији је смисао да је правда спора али достижна, а која, како то доказује Чајкановић, говори о богу који није хришћански, јер његове гвоздене руке указују на суровост његовог деловања која је у нескладу са хришћанским милосрђем. Он не може да се креће, на шта указује опис ногу „везаних вуненим везама“, али његов утицај ипак је огроман. Његове „руке“, које спроводе гвоздену вољу, највероватније су заправо остали богови који су му подређени. Преко њих он, бестелесан какав јесте, утиче на материјални свет, па је тако истовремено и одсутан из њега, али и присутан у њему кроз дела осталих богова.

О Свароговом „вечном сну“, у којем је и настао овај свет, који ће се његовим буђењем завршити, вероватно говори и учење богумила. Иза њих су остале на хиљаде стећака са натписима уклесаним старим ћириличним писмом. На једном од познатијих стећака налази се натпис који је основ њихове вере:[12]

„Овај свет је само сан демона.“

Извори[уреди]

  • Ненад Гајић, Словенска митологија, Лагуна, Београд, 2011.
  • Веселин Чајкановић, Стара српска религија и митологија, Београд, 1994 (објављено после смрти аутора)
  • Сретен Петровић, Српска митологија у веровању, обичајима и ритуалу, Београд, 2015.
  • Спасоје Васиљев, Словенска митологија, Србобран, 1928.
  • Др.Јосип Мал,Историја Словенског народа, Љубљана, 1939.
  • Титмар Мерсебуршки, Хроника, претпоставља се да је објављена између 1012- 1018.
  • Хелмолд, Хроника Словена, написана између око 1171. године
  • Мавро Орбин, Краљевство Словена, Пезаро, 1601.
  • Повест минулих лета или Несторова хроника ,најстарији руски летопис с краја XI века

Референце[уреди]

  1. Ненад Гајић, Словенска митологија, Лагуна, Београд, 2011, 37
  2. Ненад Гајић, Словенска митологија, Лагуна, Београд, 2011, 25.
  3. Веселин Чајкановић, Стара српска религија и митологија, Београд, 1994
  4. Сретен Петровић, Српска митологија у веровању, обичајима и ритуалу, Београд, 2015.
  5. Спасоје Васиљев, Словенска митологија, Србобран, 1928.
  6. Др.Јосип Мал, Историја Словенског народа, Љубљана, 1939.
  7. Титмар Мерсебуршки, Хроника, претпоставља се да је објављена између 1012- 1018.
  8. Ненад Гајић, Словенска митологија, Лагуна, Београд, 2011, 39
  9. Хелмолд, Хроника Словена, око 1171. године
  10. Ненад Гајић, Словенска митологија, Лагуна, Београд, 2011,37-39
  11. 11,0 11,1 Повест минулих лета или Несторова хроника ,најстарији руски летопис с краја XI века
  12. Ненад Гајић, Словенска митологија, Лагуна, Београд, 2011, 37-39.