Корисник:Nemanja Badric/песак

С Википедије, слободне енциклопедије

Projekat Hemul[уреди | уреди извор]

Projekat Hemul (šp. Proyecto Huemul) je pokušaj Argentine ranih 1950-ih da razvije fuzijski uređaj za napajanje poznatiji kao Termotron. Koncept je izmislio austrijski naučnik Ronald Rihter, koji je tvrdio da može dizajnirati uređaj koji proizvodi neograničenu energiju.

Ronald Rihter
Ronald Rihter na ostrvu Hemul

Rihter je svoju ideju predstavio predsedniku Argentine Huanu Peronu 1948. godine i nakon toga je dobio novčana sredstva za izgradnju eksperimentalnog postrojenja na ostrvu Hemul, u blizini grada San Karlos de Bariloče u Patagoniji, u blizini planina Anda. Izgradnja postrojenja počela je kasne 1949. godine, a završena 1951. godine kada su izvršena poslednja ispitivanja na toj lokaciji. 1951. godine RIhter je izmerio visoke temperature koje su ukazivale da je fuzija uspešno postignuta. 24. marta uoči važnog međunarodnog sastanka lidera Amerike, Peron je javno objavio da se Rihterov projekat završio uspešno, dodajući da će se energija u budućnosti prodavati u pakovanjima veličine flaše mleka, a možda i besplatno.

Usledilo je veliko interesovanje širom sveta, zajedno sa značajnim skepticizmom drugih fizičara. Bilo je premalo informacija, nije objavljen ni jedan naučni rad na temu Rihterovog fuzijskog postrojenja. Tokom godine, jedan deo novinara je posetio lokaciju, ali im je bio odbijen pristup zgradama. Nakon pojačanog pritiska, Peron je organizovao specijalni tim da istraži Rihterove tvrdnje i napiše izveštaje o navodnim optužbama, za koje se ispostavilo da su bile istinite. Projekat je okončan 1952. godine. Posle Rihterovog pokušaja, uticaj ranijih vesti inspirisao je grupe naučnika širom sveta da započnu sopstvena istraživanja na temu nuklearne fuzije. Peron je svrgnut 1955. godine, a nakon toga, Rihter je uhapčen zbog organizovane prevare. Proveo je neko vreme u inostranstvu, nakon čega se vratio u Argentinu, gde je i umro 1991. godine.[1]

Pre Hemula[уреди | уреди извор]

Prema knjizi Hitlerova Bomba Rajnera Karlša, tokom drugog svetskog rata naučnici pod vođstvom Valtera Gerlaha i Kurta Dibnera izveli su eksperimente kako bi istražili mogućnost indukovanja termonuklearnih reakcija u deuterijumu koristeći konvergentne udarne talase sa visokim eksplozivom. Istovremeno, Rihter je u memorandumu zvaničnicima nemačke vlade predložio indukciju nuklearne fuzije putem udarnih talasa česticama velike brzine ispaljene u visoko komprimovanu deuterijumsku plazmu sadržanu u običnom uranijumu, međutim, predlog nije bio sproveden.

Raniji nuklearni pokušaji Argentine[уреди | уреди извор]

Ubrzo nakon izbora 1946. godine, Peron je otpustio preko 1000 profesora sa Argentinskih univerziteta, što je dovelo do ozbiljnog pada razvoja nauke u Argentini. Kao odgovor, udruženje fizičara Argentine (AFA) započelo je osnaživanje zajednice argentinskih naučnika.

1946. godine, direktor AFA, fizičar Enrike Gaviola, napisao je predlog da se osnuje nacionalna komisija za naučna istraživanja (šp. Comisión Nacional de Investigaciones Científicas), tvrdeći da bi taj potez predstavljao priliku raznim naučnicima sa severne hemisfere da se presele na jug kako bi izbegli ograničenja u svom istraživanju zbog posledica drugog svetskog rata. Gaviola se takođe zalagao za formiranje tela za istraživanje miroljubive upotrebe nuklearne energije. Uprkos lošim odnosima između naučne zajednice i argentinske vlade, predlog je proučen i kongres je raspravljao o tome u nekoliko navrata pre nego što je Peron odlučio da ga stavi pod vojnu kontrolu.[2] U američkom političko-novinskom časopisu Nova Republika, broj od 24. februara 1947. godine pojavio se članak o Peronovim nuklearnim planovima, koji je glasio:

Sa svetski poznatim nemačkim naučnikom Vernerom Hajzenbergom kojeg je Peronova vlada pozvala da dođe u Argentinu. Sa velikim izvorom uranijuma otkrivenim u Argentini, ta nacija pokreće vojni nukrearni program kako bi širom otvorila pandorinu kutiju nuklearne energije. Odlučna želja Argentine i njeni vojni ciljevi ne mogu se odbaciti kao nepraktičan san male nacije.[3]

Međunarodni pritisci na Argentinu nakon objavljivanja članka postajali su intenzivni, a planovi su ubrzo obustavljeni. Predstojeći događaji su učinili Perona odlučnijim nego ikada da razvije nuklearnu energiju.

Dolazak nemaca u Argentinu[уреди | уреди извор]

Vojni avion
FMA IAe 33 Pulqui II

1947. godine španska ambasada u Buenos Ajresu dostavila je Argentini dosije u kojem se navodi nekoliko nemačkih vazduhoplovnih inženjera koji su hteli da se iskradu iz Nemačke. Dosije je prosleđen komandatnu argentinskog vazduhoplovstva, koji ga je predao brigadiru Sezaru Ojedi, koji je bio zadužen za istraživanje aerodinamike.[4] Ojed i Tank su razvijali planove za početak izgradnje mlaznog lovca u Argentini, koji će na kraju biti završen kao FMA IAE 33 Mulkui II.[5]


Neposredno pre dolaska u Argentinu, Kurt Tank se nakratko sastao sa Rihterom u Londonu, gde je Rihter rekao Tanku o svojim idejama za avione na nuklearni pogon.[6] Tank je takođe kontaktirao niz drugih inženjera, pa čak i slavnog pilota i generala Adolfa Galanda.Razni članovi grupe sigli su do Argentine pod lažnim pasošima krajem 1947. i 1948. godine. Peron je primio nemce i dao im je novčana sredstva u nastojanju da brzo razviju argentinsku ekonomiju. Tenk je osnovao fabriku za razvoj aviona u Kordobi, i nastavio da kontaktira druge nemačke inženjere i naučnike koji bi mogli biti zainteresovani da im se pridruže. Poznato je da se u tom periodu ukupno 184 nemačkih naučnika i inženjera preselilo u Argentinu.[7] Rihter je pozvan da se pridruži grupi i stigao je u Argentinu 16. avgusta 1948. godine pod imenom dr. Pedro Matis.[8] Tenk ga je upoznao sa Peronom 24. avgusta[9], a rihter je потом predstavio Perunu svoju ideju o uređaju za nuklearnu fuziju koji bi obezbedio neograničenu energiju, učinio Argentinu svetskim naučnim centrom i osnažio ekonomiju. Peron je bio impresioniran, kasnije je dao izjavu novinarima da mu je za pola sata objasnio sve tajne nuklearne fizike da sada ima prilično poverenje u njegovu ideju.[10]

Razvijanje projekta[уреди | уреди извор]

Ronald Rihter
Ronald Rihter

Rihter je ubrzo dobio laboratoriju na Tankovom mestu u Kordobi, ali je početkom 1949. godine požar uništio deo opreme. Rihter je tvrdop da je reč o sabotaži i zahtevao je zaštićenu lokaciju bez sabotera i špijuna.[11] Rihter je potom otišao na putovanje u Kanadu, a zatim i u SAD i Evropu. Nakon što je Peron shvatio da Rihterovog povratka u Argentinu neće biti, predao je problem odabira odgovarajuće eksperimentalne lokacije pukovniku Gonzalesu, prijatelju iz argentinskog državnog udara 1943. godine. Gonzales je odabrao lokaciju duboko u unutrašnjosti zemlje na ostvru Hemul, gde bi se lako zaštitili od očiju javnosti. Radovi su na tom području počeli u julu, što je izazvalu nestašicu gline širom zemlje. RIhter se vratio na lokaciju u martu 1950. godine, dok je izgradnja reaktora još bila u toku.[12]


U maju 1950. Peron je formirao Nacionalnu komisiju za nuklearnu energiju (CNEA), zaobilazeći Gavioline napore i postavljajući sebe na mesto predsednika, sa Rihterom i ministrom tehničkih poslova kao ostalim presedavajućim. Godinu dana kasnije, formirao je Nacionalnu direkciju za nuklearnu energiju (DNEA), sa Gonzalesom, da bi pružio pomoć projektu.[13]

Nakon što je reaktor završen u maju, Rihter je primetio da nema načina da pristupi unutrašnjosti betonskog cilindra širokog 12 metara, što zahteva niz rupa koje bi se bušile kroz 4 metra širok zid. Ali pre nego što se ovo završilo, Rihter je izjavio da je pukotina spolja učinila ceo reaktor beskorisnim i naredio je da se sruši. Rihter je nakon toga započeo eksperimente u mnogo manjem reaktoru od 2 metra u drugoj laboratoriji. Tokom eksperimenata su ubrizgavali litijum i vodonik u cilindar i ispuštali iskru kroz njega. Cilindar je trebalo da reflektuje energiju stvorenu ovim reakcijama nazad u komoru kako bi se reakcija postepeno odvijala.[14]

Najava završetka radova[уреди | уреди извор]

16. februara 1951. godine, Rihter je tvrdio da je uspešno demonstrirao fuziju. Ponovo je sproveo eksperiment za članove CNEA, kasnije tvrdeći da su bili svedoci prve termonuklearne reakcije na svetu.[15]

23. februara, tehničar koji je radio na projektu izrazio je zabrinustost u vezi sa tvrdnjama, sugerišući da je merenje verovatno posledica slučajnog naginjanja fotografske ploče spektrografa tokom postavljanja eksperimentalne faze. Rihter je dobio naređenje da ponovi eksperiment, ali umesto toga, nedelju dana kasnije je nardio da se reaktor rastavi kako bi se mogao izgraditi novi koji je uključivao sistem magnetnog zatvaranja. U međuvremenu, počeli su planovi za konstrukciju nove laboratorije, ovog puta pod zemljom. Izgrađena je rupa duboka 14 metara u tvrdoj steni, ali je Rihter ubrzo nakon toga promenio dizajn i naredio da se rupa popuni betonom.[16]

2. marta, Edvard Miler, pomoćnik američkog sekretara za međunarodna pitanja, posetio je Argentinu, navodno zbog Panameričkih igara. Peron je Mileru predstavio Rihterov rad, a Miler je 6. marta podneo dopis o tome. Tokom ovog perioda, Peron je zaplenio argentinske novine La Prensa, čiji je urednik pobegao u SAD, zatim su iz SAD su upućene oštre kritike zbog perunovih odluka.[17]

Peron i Rihter
Peron i Rihter

Sastanak rukovodstva trebalo je da se održi između 26. marta i 7. arpila, do kada je rat u kini ušao u novu novu fazu. Peron je iskoristio priliku da svetu objavi rezultate Rihterovih istraživanja. Peron je 24. marta održao konferenciju za štampu i izjavio:

16. februara 1651. godine, u razvojnom postrojenju za nuklearnu energiju na ostrvu Hemul, termonuklearni eksperimenti su izvedeni pod uslovima potpune kontrole na tehničkoj skali.[17]

generator
Kokraft-valton generator

Peron je ovaj projekat opravdao napomenom da će se ogromna nestašica energije u Argentini rešiti izgradnjom nuklearnih elekrana širom zemlje. Nakon toga, primetio je da država nije u stanju da priušti troškove razvoja energetskog programa zasnovanog na uranijumu, ili sistema koji koristi tricijum, koji se obično stvara u specijalnim fisionim postrojenjima. Rihterovo gorivo je značilo da se rakcija može odvijati samo u rekatoru, a ne u bombama, nakon čega je obavezao zemlju da se istražuje korišćenje nuklearne energije u miroljubive svrhe. Rihter je dodao da je razumeo princim pravljenja hidrogenske bombe, ali je Peron zabranio bilo kakav rad na njoj.[18]

Sledećeg dana Rihter je održao još jednu konferenciju za štampu na tu temu. Objasnio je da je za hidrogensku bombu potreban okidač za fisiju, i da zemlja nije bila u stanju i nije voljna da napravi takav uređaj. Pominjao je vrlo malo reči o termotronu, osim najave da je korišćen doplerov efekat za merenje brzine od 3300 km/s. Pažljivo je objasnio da se radi o eksperimentalnim rezultatima i odbio da kaže da li će sve dobro funkcionisati.[19] Peron je 7. aprila dodelio RIhteru zlatnu peronističku partijsku medalju.[20]

Pošto su SAD odbile bilo kakvu podršku programu, Rihter se obratio drugim zemljama za pomoć oko snabdevanja opreme. U aprilu, Peron je posetio princa Bernharda od Holandije i ponudio tehničku pomoć projektu od kompanije Filips. Organizovana je poseta Kornelisa Bekera, kasnije direktora CERN-a. Peron je pisao Rihteru da organizuje posetu, tokom koje je Rihter odbio da pokaže Bakeru bilo koji od reaktora. Uprkos tome, Peron je ponudio da finaskira kupovinu Kokraft-valton generatora i sinhrotrona od kompanije.[21]

Reakcija javnosti[уреди | уреди извор]

Ubrzo nakon Rihterove konferencije, o kojoj se raspravljalo u Biltenu nuklearnih naučnika, gde je napomenuto da Rihterovo saopštenje nije otkrilo detalje o sistemu rada postrojenja. Takođe su primetili kako je Rihter tvrdio da je tokom eksperimenta napravio tri ključna pomaka, ali nijedan od njih nije napomenuo tokom konferencije. Iako je Rihter najavio način merenja temperature, temperatura nikada nije bila merena. Komentar Komisije za nuklearnu energiju SAD na najavu je bio: „argentinska vlada objavila pre više od godinu dana da planira da se bavi nuklearnim istraživanjem“.[22]

Američki fizičari su odbacili tu najavu. Britanski naučnici, koji su u to vreme tajno radili na konceptu z-pinč fuzije, nisu isključili mogućnost reakcije manjeg obima. Džordž Tomson, koji je u to vreme vodio Upravu za nuklearnu energiju Ujedinjenog Kraljevstva, izjavio je dasu te pretpostavke preuveličane. Ovo mišljenje su preneli Mark Olifant u Australiji i Verner Hajzenberg i Oto Han u Nemačkoj. Možda je najoštrija kritika stigla od Manfreda fon Ardena. On je savetovao da ljudi treba da potpuno ignorišu Rihterove tvrdnje, napominjući da je radio sa Rihterom tokom rata i rekao da je pobrkao fantaziju sa stvarnošću.[23]

U maju je časopis Vorld Junajted Nejšns objavio kratak članak Hansa Tiringa, direktora Instituta za teorijsku fiziku u Beču i poznatog autora. Izjavio je da su šanse 99 prema 1 da se eksplozija u Argentini dogodila samo u mašti nekog lukavstva ili prevare. Tiring je otkrio da je Rihter studirao kod Hajnriha Rauša fon Traubenberga 1930-ih godina, koji ga je opisao kao neobičnog ekscentrika. Rihterova disertacija nikada nije objavljena, a univerzitet u Pragu je izgoreo tokom rata. Rihter je jednostavno odbacio Tiringa kao tipičnog profesora sa snažnim kompleksom naučne inferiornosti i političkom mržnjom.[24]

Otkazivanje Projekta[уреди | уреди извор]

Argentinski fizičari su takođe bili kritični prema ovoj najavi, ali su naišli na malo interesovanja od strane Perona, koji je još uvek bio u sukobu sa akademskom zajednicom. Gonzales je postajao sve više frustriran Rihterom i u februaru 1952. rekao je Peronu da Rihter mora da napusti projekat, ili će on to uraditi. Peron je prihvatio Gonzalesovu ostavku i zamenio ga svojim pomoćnikom, mornaričkim kapetanom Pedrom Iraolagoitiom. Iraolagoitia je ubrzo takođe počeo da protestuje, konačno ubedivši Perona da se projekat istraži.[25]

Umesto da pozove lokalnu zajednicu fizičara, Peron je sastavio tim od Iraolagoitije, sveštenika, dva inženjera, uključujući Marija Bankoru, i mladog fizičara Hozea Antonija Balseira. Tim je posetio lokaciju radi demonstracija između 5. i 8. septembra 1952. godine.[26] Komisija je analizirala Rihterov rad i 15. septembra objavila odvojene izveštaje na tu temu. Balseiro je, posebno, bio uveren da nema nuklearnih aktivnosti na toj lokaciji. Njegov izveštaj je kritikovao Rihterove tvrdnje o tome kako je sistem trebalo da funkcioniše, posebno tvrdnje da je sistem dostizao temperature potrebne za dostizanje fuzije. On je izjavio da bi reakcije fuzije zahtevale oko 40 miliona kelvina, dok bi centar električnog luka bio možda najviše 4.000 do 100.000 kelvina. Zatim je istakao da su Rihterovi detektori zračenja pokazivali veliku aktivnost kad god bi se luk ispraznio, čak i ako nije bilo goriva, dok su detektori tima pokazivali nisku aktivnost tokom celog perioda. Svoje nalaze su predali Peronu 15. februara.[25]

Rihteru je dozvoljeno da zvanično odgovori na izveštaj. Vlada je imenovala fizičare Ričarda Gansa i Antonija Rodrigeza da pregledaju prvi izveštaj, kao i Rihterov odgovor na njega. Druga grupa je utvrdila da je Rihterov odgovor neadekvatan. 22. novembra, dok se Rihter nalazio u Buenos Ajresu, vojska je zauzela postrojenje. Otkrili su da mnogi instrumenti nisu ni povezani, a projekat je proglašen prevarom.[27]

Nakon projekta[уреди | уреди извор]

Institut
Institut Balseiro

U periodu nakon vojnog zauzimanja postrojenja, Balseiro je napisao predlog za stvaranje instituta za nuklearnu fiziku u blizini San Karlos de Bariločea koristeći opremu sa ostrva.[28] Prvobitno poznat kao Institut za fiziku Bariloče (šp. Instituto de Fisica de Bariloche), preimenovan je u Institut Balseiro (šp. Instituto Balseiro) u njegovu čast 1962. godine.[29]

Između 1952. i 1955. godine, Rihter je bio u kućnom pritvoru u Buenos Ajresu. Nakon što je Peron svrgnut u septembru 1955. godine, nova vlada je uhapsila Rihtera 4. oktobra 1955. godine. Optužen je za prevaru, i proveo je kratko vreme u zatvoru. U to vreme, procenjeno je da je na projekat potrošeno 62,5 miliona pezosa, oko 15 miliona dolara (153 miliona dolara 2022. godine).[30]

Uticaj na naučnu zajednicu[уреди | уреди извор]

Iako su ga svi u naučnoj zajednici u odbacili, Rihterova ideja je ipak imala veliki uticaj na istoriju eksperimenata nuklearne fuzije. Najdirektniji uticaj ove ideje bio je na Lajmana Špicera, astrofizičara sa Univerziteta Prinston. Neposredno pre odlaska u Aspen, Špicerov otac je pomenuo njegovu zainteresovanost u saopštenju Njujork tajmsa. Špicer je pročitao članke i odbacio ih, napominjući da sistem ne može da isporuči dovoljno energije da zagreje gasove do temperature fuzije. To ga je navelo da počne da razmatra načine da zadrži vruću plazmu na duže vremenske periode, dajući sistemu dovoljno vremena da se zagreje na 10 do 100 miliona stepeni celzijusa. Uzimajući u obzir problem zadržavanja plazme u toroidu na koji je ukazao Enriko Fermi, došao je do rešenja koje je sada poznato kao stelarator. Špicer je uspeo da iskoristi Rihterovu ideju da bi privukao pažnju američke Komisije za nuklearnu energiju sa izjavom da je ideja kontrolisane fuzije izvodljiva. Na kraju je uspeo da dogovori sastanak sa direktorom AEC-a i predstavi dizajn stelaratora.

Najava je direktno uticala na istraživanja i u SSSR-u. Ranije su nekoliko istraživača, posebno Igor Kurčatov i I. N. Golovin, sastavili razvojni plan sličan onima koji su se razvijali u Ujedinjenom Kraljevstvu. Suočili su se sa nezainteresovanošću od strane finansijskih grupa, što je odmah pometeno kada se projekat Hemul pojavio u novinama.

Hemul Danas[уреди | уреди извор]

Ostrvo je ostalo zatvoreno i pod vojnom kontrolom sve do 1970-ih godina, kada je vojska počela da ga koristi za vojne vežbe. [31]Turistička agencija je 1995. godine preuzela kontrolu nad ostrvom i počela da nudi izlete brodom sa pristaništa u Bariločeu. Ruševine istorijskih objekata (na 41°06′23″ J 71°23′42″ Z) turisti mogu posetiti brodom iz luke Bariloče.[32]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Microsemanario”. 
  2. ^ Mariscotti, Mario (1992). „Argentina's Early Nuclear Debate”. Nuclear Technology Debates — преко 5-12. 
  3. ^ Mizelle, William (24. 2. 1947). „Peron's Atomic Plans”. New Republic. pp. 22–23. 
  4. ^ Mariscotti, Mario (1992). „Argentina's Early Nuclear Debate”. Nuclear Technology Debates: 8. 
  5. ^ Mariscotti, Mario (1992). „Argentina's Early Nuclear Debate”. Nuclear Technology Debates: 5—12. 
  6. ^ Cabral, Regis (1987). The Perón-Richter Fusion Program: 1948-1953. стр. 77—106. 
  7. ^ Hymans, Jacques (2012). „Achieving Nuclear Ambitions: Scientists, Politicians, and Proliferation”. Cambridge University Press. 
  8. ^ Fantoni, Enrico (2011). „Nuclear island: The secret post-WWII mega lab investigated”. Wired. 
  9. ^ Cabral, Regis (1987). The Perón-Richter Fusion Program: 1948-1953. стр. 77—106. 
  10. ^ Mariscotti, Mario (1992). „Argentina's Early Nuclear Debate”. Nuclear Technology Debates: 5—12. 
  11. ^ Hagood, Jonathan (2014). „Bottling Atomic Power:Technology, Politics and the State in Peronist Argentina”. MIT Press: 264—266. 
  12. ^ Mariscotti, Mario (1992). „Argentina's Early Nuclear Debate”. Nuclear Technology Debates: 9. 
  13. ^ Mariscotti, Mario (1992). „Argentina's Early Nuclear Debate”. Nuclear Technology Debates: 5—12. 
  14. ^ Mariscotti, Mario (1992). „Argentina's Early Nuclear Debate”. Nuclear Technology Debates: 9. 
  15. ^ Cabral, Regis (1987). „The Perón-Richter Fusion Program: 1948-1953”. Cross Cultural Diffusion of Science: Latin America: 77—106. 
  16. ^ Mariscotti, Mario (1992). „Argentina's Early Nuclear Debate”. Nuclear Technology Debates: 10. 
  17. ^ а б Cabral, Regis (1987). „The Perón-Richter Fusion Program: 1948-1953”. Cross Cultural Diffusion of Science: Latin America: 77—106. 
  18. ^ Cabral, Regis (1987). „The Perón-Richter Fusion Program: 1948-1953”. Cross Cultural Diffusion of Science: Latin America: 85. 
  19. ^ Cabral, Regis (1987). „The Perón-Richter Fusion Program: 1948-1953”. Cross Cultural Diffusion of Science: Latin America: 88. 
  20. ^ Hagood, Jonathan (2014). „Bottling Atomic Power:Technology, Politics and the State in Peronist Argentina”. MIT Press: 264—266. 
  21. ^ Mariscotti, Mario (1992). „Argentina's Early Nuclear Debate”. Nuclear Technology Debates: 5—12. 
  22. ^ Cabral, Regis (1987). „The Perón-Richter Fusion Program: 1948-1953”. Cross Cultural Diffusion of Science: Latin America: 89. 
  23. ^ Cabral, Regis (1987). „The Perón-Richter Fusion Program: 1948-1953”. Cross Cultural Diffusion of Science: Latin America: 91. 
  24. ^ Cabral, Regis (1987). „The Perón-Richter Fusion Program: 1948-1953”. Cross Cultural Diffusion of Science: Latin America: 94. 
  25. ^ а б Hymans, Jacques (2012). „Achieving Nuclear Ambitions: Scientists, Politicians, and Proliferation”. Cambridge University Press. 
  26. ^ Balseiro, José Antonio. „Report by Dr. José Antonio Balseiro regarding the inspection to the Huemul Island”. 1952. 
  27. ^ Hagood, Jonathan (2014). „Bottling Atomic Power:Technology, Politics and the State in Peronist Argentina”. MIT Press: 268. 
  28. ^ Cardona, Manuel (2003). „Leopoldo Máximo Falicov 1933–1995”. The National Academy Press: 10. 
  29. ^ Mayo, Santos (2004). „More on the Value of Ronald Richter's Work”. Physics Today. 
  30. ^ Cardona, Manuel (2003). „Leopoldo Máximo Falicov 1933–1995”. The National Academy Press: 9. 
  31. ^ Nash, Nathaniel (1994). „Sequel to an Old Fraud: Argentina's Powerful Nuclear Program”. The New York Times. 
  32. ^ Cardona, Manuel (2003). „Leopoldo Máximo Falicov 1933–1995”. The National Academy Press: 25—26. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Nemanja_Badric/песак&oldid=24520414”