Књига Деде Коркута

С Википедије, слободне енциклопедије
Књига Деде Коркута
Настанак и садржај
Ориг. насловKitabi-Dədə Qorqud, کتاب دده قورقود (азер.),
ЗемљаАзербејџан, Казахстан, Турска
Језикогуски турски језик
Жанр / врста делаепско дело
Издавање
Датум14. или 15. век
Књига Деде Коркута
Књига Деде Коркута
Нематеријално културно наслеђе
РегионАзербејџан, Турска, Казахстан
Датум уписа2018.
Светска баштина Унеска
Листа уписаУНЕСКО
Унеско ознака01399

Књига Деде Коркута или Књига Коркут Ата (азер. Kitabi-Dədə Qorqud, کتاب دده قورقود; туркм. Kitaby Dädem Gorkut; тур. Dede Korkut Kitabı ) је најпознатија међу епским причама о Турцима Огузима. Митски наратив књиге део је културног наслеђа народа огузског турског порекла, углавном Турске, Азербејџана и Туркменистана.[1] Само два рукописа текста, један у Ватикану и један у Дрездену, била су позната до 2018. године, када је пронађен рукопис у иранском граду Гонбад (Gonbad-e Kabus).

Епске приче из књиге Деде Коркута су неке од најпознатијих турских епских дела од укупно преко 1.000 забележених епова међу породицама које говоре турским и монголским језиком.[2]

Епска култура, народне приче и музика Деде Коркуда засновани су на дванаест херојских легенди, прича и тринаест традиционалних музичких композиција које се деле и преносе кроз генерације кроз усмено изражавање, извођачке уметности, културне кодове и музичке композиције. Деде Коркуд се у свакој причи појављује као легендарна фигура и мудра особа.

Елемент обухвата друштвене, културне и моралне вредности као што су херојство, физичко и духовно благостање и јединство, као и поштовање природе, и садржи дубоко знање о историји и култури заједница турског говорног подручја. Заједница га практикује и одржава у разним приликама – од породичних догађаја до националних и међународних фестивала – и стога је добро укорењена у друштву, служећи као повезујућа нит између генерација.[3]

Настанак и синопсис епа[уреди | уреди извор]

Деде Коркут је херојски дастан (легенда), такође познат као Oghuz-nameh међу Огуз-турским народом,[4] који се појављују у Средњој Азији, шире се у Анадолији и највећи део постоји на Кавказу.[5] Према Бартолду, „није могуће претпоставити да је овај дастан могао бити написан било где осим на Кавказу”.[6]

За турске народе, посебно људе који се изјашњавају као Огузи, он је главно складиште етничког идентитета, историје, обичаја и система вредности турских народа кроз историју. Обележава борбе за слободу у време када су Турци Огузи били сточарски народ, иако је „јасно да су приче пренете у свој садашњи облик у време када Турци Огуског порекла више нису себе сматрали Огузима“.[7] Од средине 10. века па надаље, израз Огуз је постепено међу самим Турцима потиснут изразом <i id="mwPw">Turkoman</i> (Туркмен); овај процес је завршен до почетка 13. века. Туркмени су били они Турци, углавном, али не искључиво Огузи, који су прихватили ислам и почели да воде више седелачки живот од својих предака.[7] У 14. веку, федерација Огуза, или, како су их до тада називали, туркоманских племена, који су себе звали Ак Којунлу, основали су династију која је владала источном Турском, Азербејџаном, Ираком и западним Ираном.[7]

Садржај[уреди | уреди извор]

Дванаест прича које чине највећи део дела су написане након што су Турци прешли на ислам, а јунаци се често приказују као добри муслимани, док се зликовци називају неверницима, али има и много референци на турску пре- исламску магију. Лик Деде Коркута служи за повезивање прича, а тринаесто поглавље књиге садржи изреке које му се приписују. „У дастанима се Деде Коркут појављује као aksakal ("белобради", поштовани старешина), саветник или мудрац, који решава потешкоће са којима се суочавају чланови племена. Међу становништвом, поштовани аксакали су мудри и знају како се решавају проблеми; међу ашиксима (рецитаторима дастана) они се углавном зову деде. У многим местима Азербејџана замењује се речју ата (отац).“[8] Историчар Рашид-ел-Дин Хамадани (ум. 1318) каже да је Деде Коркут био стварна особа и да је живео 295 година; да се појавио у време огузског владара Инала Сир Јавкуј Кана; да је постао муслиман; да је давао савете Великом кану Огуза, присуствовао избору Великог кана и давао имена деци.[7]

Приче говоре о ратницима и биткама и вероватно су засноване на сукобима између Огуза и Печенеза и Кумана .[9] Прича о чудовишту по имену Тепегоз толико личи на сусрет са Киклопом у Хомеровој Одисеји да се верује да је била под утицајем грчког епа или да има заједнички древни анадолски корен. Књига такође веома детаљно описује различите спортске активности древних турских народа: „Деде Коркут (1000–1300) јасно је упућивао на одређене физичке активности и игре. У опису Деде Коркута, атлетске вештине Турака, и мушкараца и жена, су описане као „прворазредне“, посебно у јахању, стрељаштву, џириту (бацању копља), рвању и полоу, који се сматрају турским националним спортовима.“[10]

Синопсис[уреди | уреди извор]

Почетак првог поглавља, „Богач кан, син Дирсе Кана“, дастана на турском језику (16. век), Дрезденски рукопис

(Наслове дао преводилац Џефри Луис.[11])

  1. Богач Кан, син Дирсе Кана: прича о чудесном рођењу и животу Богач Кана;
  2. Како је опљачкана кућа Салура Казана: говори како је неверни (тј. немуслимански) грузијски краљ Шокли извршио препад на логор Салура Казана док су Казан и његови племићи ловили и како су Казанови људи помогли Казану да победи Шоклија;[12]
  3. Бамси Бејрек од Сивог коња: говори како је млади Бамси Бејрек добио руку даме Чичек упркос отпора њеног брата Карчара, како га је киднаповао краљ Шокли и држао у заточеништву 16 година, и како је побегао када је чуо да је леди Чичек дата другом мушкарцу и како ју је вратио; Коркут се појављује као глумац у причи, помаже му да надмудри Карчара;
  4. Како је принц Уруз, син кнеза Казана, био заробљен: говори како је Салур Казан схватио да његов син Уруз има шеснаест година, али да никада није видео битку, како су Казана и Уруза напали неверници док су били у лову, како је Уруз био заробљен, и како је Казан спасао Уруза;
  5. Дивљи Думрул, син Дука Које: говори како је Дивљи Думрул увредио Бога изазивајући Азраила, како је Думрул схватио своју грешку и нашао наклоност Алаха под условом да неко пристане да умре уместо њега, како је његова жена пристала, како је Думрул тражио од Алаха да поштеди његову жену и како им је Алах дао 140 година;
  6. Кан Турали, син Канли Које: говори како је Кан Турали освојио срце и руку неверне принцезе Саљан од Трапезунда голорук победивши бика, лава и камилу, како се принцезин отац предомислио и послао 600 ратника да убију њега, и како је принцеза помогла Кан Туралију да победи очеве људе; Коркут се у причи појављује и као приповедач на свадби;
  7. Јигенек, син Казилика Које: прича како је Казилика Коју заробио неверни краљ Дирек од Аршувана док је покушавао да упадне у замак Дузмурд на Црном мору, како је држан заточен 16 година, како је његов син Јигенек одрастао не знајући да му је отац био заробљеник, како је Јигенек сазнао да му је отац жив и затражио дозволу од Бајиндир Кана да га спасе, и како је Јигенек победио краља Дирека; Коркут се појављује на прослави;
  8. Како је Басат убио Тепегоза: говори како је Басата одгојила лавица и како су он и Тепегоз одгајани као браћа, како је Тепегоз терорисао Огузе захтевајући од њих стално младиће и овце да их једе, како је Басата једна од мајки Огуза убедила да се бори са Тепегозом, и како га је Басат победио у борби која је у великој мери позајмљена из приче о Полифему у Одисеји; Коркут у овој причи игра посредника између Тепегоза и Огуза;
  9. Емрен син Бегила: прича како Бегил постаје управник Грузије; како ломи ногу након што га коњ збаци у лову; како Шокли сазнаје за његову повреду и покушава да га нападне; како Бегилов син Емрен узима његов оклоп и води Бегилове људе да га бране; како Емрен наговара Шоклија да пређе на ислам;
  10. Сегрек син Ушуна Које: прича како је старијег сина Ушуна Које, Егрека, ухватио Црни краљ код Џулфе и бацио у тамницу; како је млађи син Ушона Које, Сегрек, одрастао не знајући за братово заточеништво; како Сегрек проналази пут до замка Црног краља; како се Егрек и Сегрек препознају, побеђују људе Црног краља и враћају се кући;
  11. Како је Салур Казан био заробљен и како га је његов син Уруз ослободио: говори како је Салур Казан заробљен; како је његов син Уруз одрастао не знајући за оца, и како је сазнао за очево заточеништво; како је Уруз повео војску племића да спасе Салур Казана; како је Салур послат да заштити замак од нападача, али је сазнао ко су они и није их убио; како су се он и његов син поново окупили, како су напали невернике и како су се вратили кући;[13]
  12. Како су се Спољни Огузи побунили против Унутрашњих Огуза и како је Бејрек умро: Како су се Спољни Огузи побунили против Казан Кана након што су осетили да их је омаловажио у корист Унутрашњих Огуза; како Казанов ујак Уруз, предводећи побуњенике, покушава да придобије свог зета Бејрека да се придружи побуни, и како убија Бејрека због одбијања; како Казан и његове снаге побеђују Уруза, после чега се преживели побуњеници предају и мире са Казаном;
  13. Мудрост Деде Коркута
Статуа Деде Коркут у Ашхабаду, у Туркменистану.

Рукописна традиција[уреди | уреди извор]

Копија књиге Деде Коркут у Дрездену, у Немачкој

Од раног 18. века, Књига Деде Коркута је преведена на француски, енглески, руски и мађарски језик.[14][15] Међутим, тек када је привукао пажњу Х.Ф. Вон Диеза, који је 1815. објавио делимични немачки превод Деде Коркута, заснован на рукопису пронађеном у Краљевској библиотеци у Дрездену,[16] Деде Коркут је постао широко познат Западу. Једини други рукопис Дедеа Коркута открио је Еторе Роси 1950. године у Ватиканској библиотеци.[17] Све док Деде Коркут није преписан на папиру, догађаји приказани у њему су опстали у усменој традицији, најмање од 9. и 10. века. Приче су писане у прози, али зачињене поетским одломцима. Недавна истраживања турских и туркменских научника открила су да туркменска варијанта Књиге Деде Коркута садржи шеснаест прича, које су преписане и објављене 1998.[18]

2018. откривен је рукопис Гонбада. Недостаје први лист овог рукописа. Из тог разлога није познато како је назив рукописа забележен у писаној форми.[19]

Језик Гонбадовог рукописа је мешовитог карактера и осликава карактеристике периода транзиције од каснијег старог огузског турског ка ранонововом турском иранског Азербејџана. Међутим, постоје и ортографске, лексичке и граматичке структуре својствене Чагатају, што показује да је оригинално дело написано у области између Сир Дарије и Анадолије, а касније преписано у Сафавидском Ирану у другој половини 16. века. Касније је поново копиран у истој области у другој половини 18. века за време династије Кајар.[20]

Датирање дела[уреди | уреди извор]

Приказ Деде Коркута на туркменским новчићима из 2006.

Дело је настало као низ епова усмено испричаних и преношених кроз генерације пре него што је објављено у облику књиге. Сакупљене су бројне верзије прича. Сматра се да су прве верзије биле у природном стиху, али да су се постепено трансформисале у комбинације стиха и прозе како су исламски елементи временом утицали на наратив.

Предложени су различити датуми за прве писане примерке. Џефри Луис га датира прилично рано у 15. век.[21] Џемал Кафадар се слаже да то није било раније од 15. века.

Међутим, у својој историји Отоманског царства, Станфорд Ј. Шоу (1977), датира га у 14. век. Професор Мајкл Е. Микер се залаже за два датума, рекавши да су верзије прича које данас имамо настале као народне приче и песме не раније од 13. века и да су записане најкасније почетком 15. века.[22] Најмање једна од прича (поглавље 8) постојала је у писаној форми почетком 14. века, из необјављене арапске историје, ибн ал-Давадаријеве Дурар ал-Тијан, написане у Мамелучком султанату негде између 1309. и 1340. године.[7]

Немогуће је прецизно одредити време настанка због номадског начина живота раних турских народа, у којем су епови попут Деде Коркута преносили с колена на колено у усменом облику. Ово се посебно односи на епску књигу као што је ова, која је производ дугог низа приповедача, од којих је свако могао да изврши измене и допуне, све до два писара из 16. века који су аутори најстаријих сачуваних рукописа.[7] Већина проучавалаца древних турских епова и народних прича, као што су руско-совјетски академик Василиј Бартолд и британски научник Џефри Луис, веровали су да текст Деде Коркут „показује низ карактеристика карактеристичних за азербејџански, турски дијалект Азербејџана“.[7]

Совјетски третман[уреди | уреди извор]

Марке Азербејџана 1999. у знак сећања на 1300. годишњицу Китаб-и Деде Горгуда

Већина турских народа и земаља описаних у Књизи Деде Коркута били су део Совјетског Савеза од 1920. до 1991. године, па је већина истраживања и интересовања настала управо тамо. Однос према "Књизи Деде Коркута" и другим причама везаним за турске народе у почетку је био неутралан.

Совјетске власти су критиковале Дедеа Коркута због промовисања буржоаског национализма. У говору 1951. одржаном на 18. Конгресу Комунистичке партије Азербејџана, азербејџански комунистички лидер Мир Џафар Багиров заговарао је избацивање епа из азербејџанске књижевности, називајући га „штетном“ и „антипопуларном књигом“ која је „пробијена отровом национализма, углавном против грузијског и јерменског братског народа“.[23]

Упркос либерализацији политичке климе након осуде стаљинизма од стране Никите Хрушчова у фебруару 1956. године, „Бартолдово“ издање Књиге Деде Коркута поново је објављено тек 1962. и 1977. године. Проблеми су постојали све до перестројке, када је последње пуно издање на азербејџанском језику послато за објављивање 11. јула 1985, али је дозволу за штампање добило тек 2. фебруара 1988.[8]

Културно наслеђе[уреди | уреди извор]

Азербејџански филм из 1975, Дада Горгуд, заснован је на епу.[24]

Република Азербејџан и Унеско су 1998. године номиновали, а 2000. прославили, „Хиљаду тристоту годишњицу епске песме Китаб-и Деде Коркуд“.[25]

1999. Народна банка Азербејџана ковала је златне и сребрне спомен кованице за 1.300 годишњицу епа.[26] Епска култура, народне приче и музика Дедеа Коркуда уврштени су на Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства Унеска у новембру 2018. [27]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Barthold 1962""The book of my grandfather Korkut" ("Kitab-i dedem Korkut") is an outstanding monument of the medieval Oghuz heroic epic. Three modern Turkic-speaking peoples - Turkmens, Azerbaijanis and Turks - are ethnically and linguistically related to the medieval Oghuzes. For all these peoples, the epic legends deposited in the "Book of Korkut" represent an artistic reflection of their historical past."
  2. ^ Rinchindorji.
  3. ^ „Heritage of Dede Qorqud/Korkyt Ata/Dede Korkut, epic culture, folk tales and music”. ich.unesco.org. Приступљено 21. 10. 2023. 
  4. ^ "Dastan".
  5. ^ „"КиÑ'аби деде Коркуд"”. archive.is. 25. 5. 2005. Архивирано из оригинала 25. 5. 2005. г. Приступљено 26. 1. 2019. 
  6. ^ Barthold 1962
  7. ^ а б в г д ђ е Lewis 1974
  8. ^ а б Prof. H.B.Paksoy (ed.), "Introduction to Dede Korkut" Архивирано 2011-06-05 на сајту Wayback Machine (As Co-Editor), Soviet Anthropology and Archeology, Vol.
  9. ^ Dinçaslan, M. Bahadırhan. „Karşılaştırmalı Mitoloji: Dede Korkut Alman Mıydı? - mbdincaslan.com”. mbdincaslan.com. Приступљено 26. 1. 2019. 
  10. ^ Yurdadon, Ergun (2003). „Sport In Turkey: The Pre-Islamic Period”. 6 (3). 
  11. ^ The Book of Dede KorkutНеопходна слободна регистрација. Превод: Lewis, Geoffrey. London: Penguin. 1974. стр. 7. ISBN 0140442987. 
  12. ^ „Bir Dede Korkut Çevirisi Denemesi”. Архивирано из оригинала 15. 01. 2020. г. Приступљено 21. 10. 2023. 
  13. ^ „Dede Korkut Çevirisi - II: Salur Kazan'ın Tutsaklığı”. 
  14. ^ Bentinck, Histoire Genealogique des Tatars, 2 vols.
  15. ^ Abu Al Ghazi Bahadur, A History of the Turks, Moguls, and Tatars, Vulgarly called Tartars, Together with a Description of the Countries They Inhabit, 2 vols.
  16. ^ Dresden, SLUB. „Kitab-i Dedem Korkut - Mscr.Dresd.Ea.86”. digital.slub-dresden.de. Приступљено 26. 1. 2019. 
  17. ^ Kitab-i Dedem Korkut – Vat.
  18. ^ Prof. Melek Erdem, Ankara University, "On the Connection with the Manuscripts of Turkmenistan Variant of Dede Korkut Epics".
  19. ^ „DEDE KORKUT OĞUZNAMELERİ ÜZERİNE-Günbed Nüshası Işığında-DÜZELTME TEKLİFLERİ (2)”. Türk Dünyası Dil ve Edebiyat Dergisi / Turkish World Journal of Language and Literature (50). јесен 2020. 
  20. ^ Mahsun Atsız (2020). „Korkut Ata Türkiyat Araştırmaları Dergisi: A Syntactic Analysis on Gonbad Manuscript of the Book of Dede Korkut”: 189. ISSN 2687-5675. 
  21. ^ Kafadar 1996
  22. ^ Michael E. Meeker, "The Dede Korkut Ethic", International Journal of Middle East Studies, Vol.
  23. ^ "Report by Comrade M[ir] D[zhafar Abbasovich] Bagirov at 18th Congress of Azerbaidzhan Communist Party on the Work of the Azerbaidzhan Communist Party Central Committee," Current Digest of the Russian Press No. 24, Vol.
  24. ^ "Dədə Qorqud" filminin sirləri: [rejissoru Tofiq Tağızadə olan eyni adlı film haqqında] //Azad Azərbaycan.
  25. ^ „Address by Mr Koïchiro Matsuura, Director-General of UNESCO, on the occasion of the celebration of the 1300th anniversary of Kitab-i Dede Qorqud”. Baku. 9. 4. 2000. Приступљено 17. 11. 2022. 
  26. ^ Central Bank of Azerbaijan.
  27. ^ „Intangible Heritage: Nine elements inscribed on Representative List”. UNESCO (на језику: енглески). 28. 11. 2018. Приступљено 2018-11-29. 

Литература[уреди | уреди извор]

 

Додатна литература[уреди | уреди извор]

  • Azmun, Yusuf (2020). „The New Dädä Qorqut Tales from the Recently-Found Third Manuscript of the Book of Dädä Qorqut”. Journal of Old Turkic Studies. 4: 16—27. S2CID 213265502. doi:10.35236/jots.677980. 
  • Haznedaroğlu, Aslıhan (2020). „Salur Kazan ve Yuvarlanan Taş Anlatısı Hakkında”. Journal of Old Turkic Studies. 4 (2): 437—468. S2CID 225686015. doi:10.35236/jots.736370.  (In Turkish)
  • Rentzsch, Julian. “Modality in the ‘Dede Qorqud Oguznameleri'.” In: Acta Orientalia Academiae Scientiarum Hungaricae 64, no. 1 (2011): 49–70. http://www.jstor.org/stable/43282396.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Књига_Деде_Коркута&oldid=27699030”