Марбург хеморагијска грозница

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Марбург хеморагијска грозница
Marburg patient.jpg
Болесник са црвенилом и петехијална крварења коже грудног коша у Марбурговој хеморагијскоја грозници
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалностзаразна болест

Марбург хеморагиска грозница једна је од најмање 30 познатих вирусних болести и једна од карантинских хеморагичних грознице, са великом смртношћу оболелих, чија стопа може да премаши и преко 90%. Изазивач болести је Марбург вирус, који је добио назван по немачком граду Марбургу у коме је први пут изолован 1967. године. Од тада, свет је погодило неколико таласа епидемије.

Патогенеза болести је јако сложена. Вируси и њихови антигене налазе се у више органа, у којима доводе до оштећења ћелија и ткива. Међу оштећеним ћелијама посебно су значајне ендотелне ћелије (за које се верује да започињу процес), а потом и мононуклеарне ћелије, укојима оштећења настају директним деловањем вируса или преко посредника (цитокина) којим се завршава процес патогенеза. Као резултат наведених интеракција, јавља се дисфункција ендотелних ћелија у одржавању баријере између васкуларног и интерстицијалног простора.

Стопа смртности значајно се разликовала, од 25% у почетној лабораторијској епидемији 1967. године, на више од 80% у Демократској Републици Конго од 1998—2000 и 90% у Анголи 2005. године.

Како лек још није пронађен, боље познавање патогенетских чинилаца Марбург хеморагијске грознице може допринети превенцији и побољшаном лечењу болесника.

Историја[уреди]

Болест је добила назив по вирусу Марбург, а он по немачком граду Марбургу, у коме је први пут изолован 1967. године, након епидемије која је владала у три града Европе.

Болест је први пут истовремено забележена у немачком граду Марбургу Београду и Франкфурту. Вирус је те године заразио 31 особу. Извор инфекције били су зелени мајмуни из Африке, које су увезли немачки институти и Институт „Торлак” из Београда за лабораторијска истраживања. Од заразе је умрло 7 особа (од 29 оболелих у Немачкој са морталитетом 24%) док су у Београду, Србија оболеле 2 особе обе су преживеле. У Марбургу и Београду, као и у Франкфурту, болешћу су биле захваћене особе које су у лабораторијама радиле на идентификацији Марбург вируса.

Као биолошко оружје, вирус је откривен ускладиштен у Совјетском Савезу, након што се њим случајно заразио и умро руководилац лабораторије др Николаал Устинов. Из његовог ткива изолован је ојачани Марбург вирус назван У Варијанта.

Епидемиологија[уреди]

Иако неки научниици сматрају да су преносиоци вируса мајмуна, верује се да су природни домаћини болести исти слепи мишеви одговорни за ширење еболе — афрички воћни слепи миш (Rousettus aegyptiacus).

Људи се лако могу заразити у контакту са слепим мишевима током припреме хране, будући да се они сматрају правим деликатесом у подручју где се најчешће присутан марбург вирус.

Од откривања вируса, у Африци је пријављено шест епидемија Марбург вирусо. Последњи је била пре три године у Анголи, док су друге регистроване 1975. године на простору од Зимбабвеа па све до Јоханесбурга.

Од првих епидемија, у којима је смртност од марбурговог вируса била око 25%, последњих година је нарасча на више од 90%, што значи да је бројним репликама вирус оснажен.

Вирус се преноси ваздухом (као капљична инфекција) и може превалити дугачак пут пре него што пронађе домаћина. Најугроженији су они се нађу у непосредној близини оболеле или заражене особе, јер се могу заразити искашљаним зараженим капљицама.

Марбургова вирусне болест, кретање болести у хуманој популацији
Година Земља Вирус Број оболелих Број умрлих Стопа смртности
1967  Западна Немачка
 Југославија
MARV 31 7 23%
1975  Родезија
 Јужна Африка
MARV 3 1 33%
1980  Кенија MARV 2 1 50%
1987  Кенија RAVV 1 1 100%
1988  СССР MARV 1 1 100%
1990  СССР MARV 1 0 0%
1998–2000  ДР Конго MARV & RAVV 154 128 83%
2004–2005  Ангола MARV 252 227 90%
2007  Уганда MARV & RAVV 4 1 25%
2008  Уганда
 Холандија
 САД
MARV 2 1 50%
2012  Уганда MARV 18 9 50%[2]
2014  Уганда MARV 1 1 100%[3]

Патогенеза[уреди]

Фактори који учествују у патогенези хеморагиских грозница

Међу бројним факторима који могу утицати на исход инфекција вирусом било које хеморагиске грознице, најзначајнији су:

  • вируленција вируса,[4][5][6]
  • инфективна доза,
  • специфичности домаћина.[7][8][9]

Циљни орган су најмањи крвни суд. Према томе доминантна клиничка слика је последица промена у пропустљивост и дисфункције ендотелних ћелија крвних судова. Бубрежна инсуфицијенција и дисфункција других органа у току болести пропорционална је васкуларном оштећењу.

Вирусологија[уреди]

Марбург вирус на електронској микрографији

Марбург вирус је врста вируса која припада породици Filoviridae. Он је један од неколико анималних хеморагијски вируса јер изазива примарну инфекцију код дивљих животиња. Облика је штапа за хокеј, прстена или латиничног слова U.

Филовируси су РНК вируси са полиморфним, понекад и филаментозним вирионом 150—300 нанометара у дијаметру. Њихов геном се састоји од једноланчане РНК. и зато спадају у групу РНК вируса. Слични су Polimyxovirusima и Rabdovirusima.[10]

Распрострањеност[уреди]

Марбург вирус изазива природножаришну инфекцију са ендемично—мозаичком дистрибуцијом, претежно у Африци (Уганда, Зимбабве, ДР Конго, Кенија и Ангола).

Углавном се спорадично јавља, у мањим или већим епидемијама, осим код оних који живе у регионима у којима постоји резервоар вируса. Болест је такође регистрована међу путницима (из Европе) који су боравили у ендемским областима - увезене инфекције.

Због све веће опасности од биотероризма, ови веома заразни и потенцијално смртоносни вируси су све већи проблем у свету.

Путеви преношења[уреди]

Марбург вирус, као изазивач ендемијске болести — Марбург хеморагијска грозница у Африци, најверпватније се може пренети на људе са заражених афричких зелених мајмама и одређенимх врста слепим мишева. Нема доказа да је било који инсект вектор вируса.

Нејасно како се људи инфиицирају овим вирусом са других животиња (можда једући их или контаминацијом излучевинама из животињског тела). Јасно је да се хумани пренос вируса — са једне особе на другу, остварује директним контактом са телесним излучевинама заражене особе (пљувачке, суза, столице, повраћаних маса и крви).

Сматра се да се вирус Марбург не распршују и преноси капљицама ваздуха.

Клиничка слика[уреди]

Симптоми болести су слични онима код еболе, укључујући и јаку потенцијално смртоносну хеморагичну грозницу.

Инкубација траје од пет до десет дана, након чега се јављају следећи симптоми и знаци:

  • висока телесна температура (изнад 39 оС), праћена грозницом,
  • несношљива главобоља, праћена боловима у целом телу
  • мучнина и повраћање, крвава дијареја (пролив),
  • фатална унутрашња и спољашња крварења.
  • појава егзантема, након 5-7 дана од појаве болести, у виду израженог кожног осипа на грудном кошу, лицу, екстремитета, тела, кои има тачкасти изглед, понекад са појавом појединачних везикула (мехурића). Осип који се јавља код око 50% болесника, праћен је сврабом. Год већине пацијенат осип је последица петехијалног крварења (што указује на крварење у кожи) - и знак је раног хеморагиског синдрома.

Неки од ређих знакова болести су жутица са инсуфицијенцијом функација јетре.

Дијагноза[уреди]

Клинички преглед

Клиничким прегледом, са различитом учесталошћу и степеном манифестације, могу се утврдити хиперемија коњунктиве, благе хипотензије, црвенило лица, грудног коша и петехијална крварења коже. Тешка форма болести карактерише се клиничком сликом шока и генерализованим крварењем, пре свега из слузокожа.

Патолошке промене се манифестују у неколико органа, најчешће у нервном систему, плућима, коштаној сржи, јетри, бубрезима и кожи.

Лабораторијски тестови

Изазивач болести се може изоловати из крви и ликвора. За идентификацију се користе серолошке реакције: РВК, РИХ, имунофлоресценција, ЕЛИСА тест.[10]

Диференцијална дијагноза[уреди]

Диференцијално дијагностички знаци и симптоми болести често су слични:

Терапија[уреди]

Тарапија Марбург хеморагијске грознице је вема сложена због непостојања специвичног лека за ову врсту вируса. У начелу лечење се заснива на општим и специфичним (симптоматским) мерама:

Опште мере

У ове мере лечења спада хоспитализација и изолација болесника на инфектиивним одељењима болницама — на којима целолупно особље треба бити информисано о механизму преноса болести, и да ради у посебним оделима са максималном заштитом коже и мукозних мембрана,уз примену хемијских и физичких мера заштите како би се спречила појава унутарболничких инфекција Марбург вирусом.

Специфичне мере

У специфичне мере лечења спадају оне које смањују број патогена и коригују угрожене виталне функције болесника. Оне се заснивају на:

  • детоксикацији (снижавању телесне температуре и интравенској примени детоксицирајућих коктела)
  • рехидратацији (надокнади изгубљеног волумена течности),
  • корекцији тромбо—хеморагијског синдрома,
  • хормонској терапији,
  • имунотерапији
  • другим мерама према потреби.

Прогноза[уреди]

Прогноза инфекције изазване Марбург вирусом је неизвесна. Стопа смртности варира од око 23% до 90%. Болесници који се лече у јединициама за интензивну негу имају веће шансе за преживљавање.

Компликације које могу настати код инфекције Марбург вирусом су:

  • Ретинитис (запаљење ретина очију)
  • Орхитис (запаљење тестиса)
  • Хепатитис (инфламација јетре)
  • Увеитис (упала унутар пигментираног слоја очију)
  • Трансверзални мијелитис (упала сегмената кичмене мождине)
  • Енцефалитис (запаљење мозга)

Мере превенције[уреди]

Противепидемисјке мере
  • Строга изолација болесника и сумњивих на болест
  • Потпуно спровођење мера предострожности (стандардне, контактне и капљичне)
  • Употреба специфијалне заштитна одећа за једнократну употребу
  • Одговарајућа брига о здравственим радницима и особљу болнице
  • Спровођење процедура за уклањање и уништавање контаминираног материјала и лабораторијских узорака

Извори[уреди]

  1. ^ Hadžiomerović, Irena. Doktor neuništivi“ U: Probudio se virus opasniji od ebole”. Blic onlain, Beograd od 13. 10. 2014. Приступљено 15. 10. 2017. 
  2. ^ „Marburg hemorrhagic fever outbreak continues in Uganda”. октобар 2012. 
  3. ^ „1st LD-Writethru: Deadly Marburg hemorrhagic fever breaks out in Uganda”. 5. 10. 2014. 
  4. ^ Groen J, Gerding M, Koeman JP, Roholl PJ, van Amerongen G, Jordnas HG, et al. A macaque model for hantavirus infection. J Infect Dis 1995; 172(1): 38-44.
  5. ^ Gunther S, Weisner B, Roth A, Grewing T, Asper M,Drosten C, et al. Lassa fever encephalopathy: Lassa virusin cerebrospinal fluid but not in serum. J Infect Dis2001; 184(3): 345-9.
  6. ^ Takasaki T, Takada K, Kurane I. Electron microspopicstudy of persistent dengue virus infection: analysis usinga cell line persistently infected with Dengue-2 virus.Intervirology 2001; 44(1): 48-54. (11-13)
  7. ^ Lake H, Bethell DB, Phuong CX, Dung M, Schneider J,White W, et al. Strong HLA class I - restricted T cellresponses in dengue hemorrhagic fever: a double-edgedsword? J Infect Dis 2001; 184(1): 1369-73.
  8. ^ Stroher U, West E, Bugany H, Klenk HD, SchnittlerHJ, Feldmann H. Infection and activation of monocytesby Marburg and Ebola viruses. J Virol 200 I;75(22): 11025-33.
  9. ^ Hart CA, Bennett M. Hantavirus infections: epidemiologyand pathogenesis. Microbes Infect 1999; 1(14):: 1229-37.
  10. 10,0 10,1 Стетоскоп инфо: Марбург вирус Архивирано на сајту Wayback Machine (мај 18, 2009) (на језику: енглески), Приступљено 15. 10. 2017.

Литература[уреди]

  • Ivanko Bojic Znacaj nekih faktora u patogenezi hemoragijskih groznica, Vojnosanit Pregl 2003; 60(4): 487-491
  • Martini GA, Knauff HG, Schmidt HA, Mayer G, Baltzer G. A hitherto unknown infectious disease contracted from monkeys. "Marburg-virus" disease. Ger Med Mon. 1968 Oct;13(10):457–470. [PubMed]
  • Stille W, Böhle E, Helm E, van Rey W, Siede W. An infectious disease transmitted by Cercopithecus aethiops. ("Green monkey disease"). Ger Med Mon. 1968 Oct;13(10):470–478. [PubMed]

Спољашње везе[уреди]

Класификација
Спољашњи ресурси
Star of life.svgМолимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).