Миодраг Сибиновић

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Миодраг Сибиновић
Миодраг Сибиновић.jpg
Миодраг Сибиновић
Датум рођења(1937-09-06)6. септембар 1937.
Место рођењаКњажевац
Краљевина Југославија
Датум смрти26. јул 2020.(2020-07-26) (82 год.)
Пољефилологија, славистика, русистика, украјинистика, белорусистика, теорија превођења

Миодраг Сибиновић (Зајечар, 6. октобар 193726. јул 2020[1]) био је истакнути српски филолог, лингвиста, преводилац, теоретичар превођења, књижевник. На пољу славистике је дао капитални допринос, посебно из домена русистике, украјинистике и белорусистике.

Био је професор универзитета.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен у породици просветних радника 6. IX 1937. у Зајечару. Основну школу учио је у Кожељу, Минићеву и Књажевцу, гимназију у Књажевцу и Неготину. Дипломирао је на Групи за руски језик и књижевност Катедре за источне и западне словенске језике и књижевности Филозофског факултета у Београду 1959. године. На тој Катедри, која је после поделе Филозофског на Филозофско–историјски и Филолошки, припала Филолошком факултету, од 1960. ради на предмету Руска књижевност, прошавши сва наставничка звања.[2] На свом матичном факултету и на факултетима на којима је био ангажован као хонорарни наставник држао је курсеве: Увод у науку о књижевности, Руска народна књижевност, Стара руска књижевност, Руска књижевност XVIII века, Руска књижевност прве половине XIX века, Руска поезија средине XIX века, Увод у теорију превођења, Руска лирска поезија XVIII и XIX века (специјални курс), Руска поема (специјални курс), Поетика Сергеја Јесењина (специјални курс). Као млади доцент, две године је провео на раду у настави на Катедри за словенску филологију Филолошког факултета у Москви. Радио је у одређеним временским интервалима као хонорарни наставник и на универзитетима у Новом Саду, Скопљу и Приштини. Држао предавања као гостујући професор на Филолошком факултету МГУ, Филолошком факултету у Кијеву, Карловом универзитету у Прагу и Институту за превођење Удружења књижевника Грузије у Тбилисију. Докторат књижевних наука стекао је на Универзитету у Београду 1970. године (тема: Љермонтов у српској књижевности до 2. светског рата). Његови курсеви из руске народне књижевности и из теорије превођења заправо су први курсеви из ових научних дисциплина на београдској славистици и Београдском универзитету.[3] На предлог Научног савета Московског државног универзитета 1996. добио је звање почасног доктора Московског универзитета.

Пројекти[уреди | уреди извор]

Био је научни руководилац следећих истраживачких факултетских или међуфакултетских, односно међуинституционалних пројеката: Историја и поетика српског књижевног превода (факултетски пројекат), Међусловенске књижевне и културне везе (руководилац пројекта, рађеног заједно са Институтом за књижевност и уметност — Београд), Српска књижевност и култура у европском контексту (међуфакултетски пројекат београдског Филолошког факултета, Филозофског факултета из Новог Сада, Факултета драмских уметности из Београда и Академије уметности из Новог Сада).

Иницирао је и организовао међународне симпозијуме на Филолошком факултету у Београду: Руска емиграција у српској култури ХХ века (1993), Руска емиграција у српској и другим словенским земљама ХХ века (1995) и Јесењин на крају ХХ века (1997).

Достигнућа[уреди | уреди извор]

На Филолошком факултету у Београду, осим славистима, једно време предавао је предмет Увод у теорију превођења и студентима оријенталистике (група за турски и група за арапски језик и књижевност), студентима групе за кинески језик и књижевност и групе за јапански језик и књижевност. То је чинио у сарадњи са професорима и лекторима одговарајућих језика. Овај предмет је годину дана предавао, такође, студентима преводилачког усмерења на Филолошком факултету Универзитета у Скопљу — док тамошњи Факултет није добио квалификованог наставника за теорију превођења из сопствене средине.

Његова књига О превођењу (1990) била је основни уџбеник за све средњошколце преводилачког смера у Србији (који су учили француски, немачки, енглески и руски језик).

Посебно се бавио истраживањем књижевноисторијских и теоријских аспеката превођења. Објавио је преко 300 стручних и научних радова и 20 ауторских књига из области науке о књижевности. Аутор је одељака о романтизму у руској књижевности прве половине ХIХ века и о руској поезији средине ХIХ века у познатом Нолитовом коауторском издању Руска књижевност I–II. Радови су му објављивани, осим на српском, на руском, чешком, француском, белоруском и украјинском језику — у Русији, Чехословачкој, Бугарској, Белорусији, Украјини и Швајцарској.[4]

Током живота ангажовао се повремено на стручним и организационим пословима Савеза славистичких друштава Југославије, Славистичког друштва Србије, Друштва за стране језике и књижевности Србије, Удружења књижевних преводилаца Србије. Учествовао је у припремама за оснивање Друштва српско–руског пријатељства Србије. Један је од оснивача и Српско–украјинског друштва Републике Србије. Од 1990. је председник Комитета слависта Југославије, а 1991. је изабран за члана светског Међународног славистичког комитета (на обе ове функције 1998. дао је оставку).

Члан је Удружења књижевних преводилаца Србије и Удружења књижевника Србије.

Од 1983. до 1985. био је проректор за наставна питања Универзитета у Београду и од 1984. до 1989. год. председник Просветног савета Србије.

Током радног века био је члан уредништва или уредник следећих научних часописа:

  • Књижевна историја (Београд), један од оснивача и члан Уредништва;
  • Живи језици (Београд), часопис Друштва за стране језике и књижевности Србије, главни и одговорни уредник;
  • Преводилац (Београд), часопис Удружења стручних и научних преводилаца Србије, члан Савета;
  • Филолошки преглед (Београд), члан Уредништва;
  • Зборник за славистику Матице српске (Нови Сад), главни и одговорни уредник;
  • Слов'янський свiт(Київ), члан Уредништва међународног састава;
  • УКРАС (Київ), члан Уредништва међународног састава.

Бави се превођењем књижевних дела на српски језик. Приредио је многа издања руских и украјинских, белоруских и грузијских писаца на нашем језику. Превео је преко 80.000 стихова из руске, белоруске, украјинске, чешке, бугарске, македонске, јерменске и грузијске поезије. Као члан Редакције научног издања Целокупних дела Десанке Максимовић, прикупио је и приредио 8. и 9. том тога издања који обухватају списатељичине преводе поезије.[5]

Преводио је с руског либрета за оперске представе у београдском Народном позоришту и „Мадленијануму“.

Са дословног превода на руски сачинио је и у Српској књижевној задрузи са одговарајућим предговором 1989. године објавио први српски превод старогрузијског спева Шоте Руставелија Витез у тигровој кожи..

Од септембра 1998. године, у знак протеста против новодонесеног Закона о универзитету, одбивши да учествује у деградирању универзитета у Србији, отишао је у превремену пензију. После пензионисања наставио је да се бави научним и преводилачким радом. У том периоду и даље објављује књиге својих научних и есејистичких радова, као и низ превода.

Дугогодишњи је предавач на књижевним трибинама Коларчевог народног универзитета у Београду, Народне библиотеке Србије, Руског дома, Културног центра Београда, Библиотеке града Београда и других културних институција у Београду, на територији Србије и некадашње Југославије. Више пута је на тим трибинама држао и циклусе предавања и књижевних вечери (Поезија Сергеја Јесењина, КНУ, 1965; Руска поезија Пушкинове плејаде, Народна библиотека Србије 1983; Пушкин, КНУ, 1999; Човек и природа у руској поезији, Руски дом, 2003; Руска поезија друге половине ХХ века, КНУ, 2003. и др.). У томе је често сарађивао са низом значајних српских драмских, музичких и ликовних уметника. Од задужбине Илије М. Коларца Коларчев народни универзитет новембра 2000. године добио је „Плакету за изванредне заслуге у програмској делатности Коларчеве задужбине“.

Иницијатор је или учесник многих пројеката посвећених развоју културне сарадње и популарисању руске, украјинске и белоруске књижевности на српском културном подручју (велика изложба у Народној библиотеци Србије Пушкин и српска култура, 1999; концепција, избор и највећи део превода за телевизијски циклус током којег је на РТС 2000. у троделној емисији представљена Пушкинова лирика на српском језику; телевизијска емисија Пушкин и српска култура, РТС, 1999; уводна излагања о низу руских писаца у циклусу Великани светске књижевности Школског програма РТС, учешће у ТВ емисијама поводом 100. годишњице рођења С. Јесењина; низ предавања и књижевних вечери у градовима Србије поводом 200. годишњице рођења А. С. Пушкина и 100. годишњице рођења С. Јесењина и др.). Од његових превода поезије А. Ахматове из књиге Песме и есеји драмска уметница Олга Савић је 1999. године сачинила и у сали Института за културу Србије изводила монодраму „Ана Ахматова“.[6]

Награде[уреди | уреди извор]

За превод Антологије белоруске поезије (Београд, 1993) добио је 2001. белоруску државну плакету „1000 година хришћанства“. За превод антологије украјинске поезије (Српско Сарајево, Бања Лука, 2002) У инат ветровима добио је 2004. украјинску међународну награду „Иван Франко“. Носилац је награде „Милош Ђурић“ за превод поезије (Ана Ахматова, Песме и есеји, Паидеиа, Београд, 1999), Награде за најбољи превод руске књижевне прозе „Др Јован Максимовић“ (Т. Толстој, Кис, „Геопоетика“, Београд, 2002).

За активност у обележавању 200. годишњице Пушкина 1999. добио је медаљу Владе Руске Федерације. Као предавачу два пута му је додељивана плакета Руског дома културе у Београду.

Додељене су му повеље за животно дело Удружења књижевних преводилаца Србије (2004. године), Удружења књижевника Србије (2012.) и Славистичког друштва Србије (2017.). Од Смедеревске песничке јесени 2016. добио је Повељу за превођење савремене поезије „Златко Красни“.

Одлуком Владе Републике Србије, на предлог Удружења књижевних преводилаца Србије, 7. децембра 2007. године додељено му је посебно признање за врхунски допринос националној култури у Републици Србији.

Ауторске књиге[уреди | уреди извор]

  • Љермонтов у српској књижевности. Филолошки факултет, Београд, 1971, 227 стр.
  • Оригинал и превод. Привредна штампа, Београд, 1979, 189 стр.
  • О превођењу. Приручник за преводиоце и инокореспонденте. Завод за уџбенике и наставна средства Београд, 1983, 112 стр.
  • Техника превођења. Општи део. Завод за уџбенике и наставна средства Београд, 1990, 98 стр.
  • Поетика и поезија. Велики руски лиричари. Звездара, Београд 1990, 203 стр.
  • Нови оригинал. Увод у превођење. Научна књига, Београд, 1990, 194 стр.
  • Руски песници од барока до авангарде. Завод за уџбенике и наставна средства Београд, 1995, 238 стр.
  • Словенски импулси у српској књижевности и култури. Звездара, Београд, 1995, 254 стр.
  • Пушкинов и српски „Евгеније Оњегин“, Idea, Београд, 1999, 190 стр.
  • Између светова. Нови аспекти књижевног дела Десанке Максимовић, Задужбина Десанка Максимовић, Народна библиотека Србије, Просветни преглед, Београд, 1999, 218 стр.
  • Руски књижевни источници, Ниш, 2000, 176 стр.
  • Иза хоризонта. Огледи из руске, украјинске, белоруске и грузијске књижевности. Чигоја штампа, Београд, 2002, 177 стр.
  • Нови живот оригинала, Удружење научних и стручних преводилаца Србије, Просвета, Алтера, Београд, 2007, 309 стр.
  • Словенска вертикала, Славистичко друштво Србије, Београд, 2008, 434 стр.
  • Индивидуална конкретизација књижевног текста, Филолошки факултет, Београд, 2012, 467 стр.
  • Множење светова. Руски писци у српској преводној књижевности (од Х до ХХI в.). Clio, Београд, 2015, 218 стр.
  • Славистичке теме, Филолошки факултет, Београд, 2015, 268 стр.
  • Кроз гриву зене. Рашчитавање песама о коњу из поезије словенских народа, Филолошки факултет, Београд, 2017, 164 стр.

Библиографија превода[уреди | уреди извор]

  • Сергеј Јесењин, Сабрана дела /Собрание сочинений/, I–IV. Прев. с руског 3.274 строчек стихотворений и поэм. „Народна књига“, Београд, 1966, књ. I–IVСергеј Јесењин, Сабрана дела /Собрание сочинений/
  • Hиколај Заболоцки, Бездани огледала /Бездны зеркал/. Прев. c руског око 2.100 строчек стихотворених и поэм. „Култура“, Београд, 1968..
  • Михаил Љермонтов, Изабрана дела /Выбранные сочинения/.  Как один из переводчиков, перевел около 3.000 строчек стихотворений и драмы „Маскарад“. „Просвета“, Београд, 1968..
  • Михаил Љермонтов, Гвоздени сан /Железный сон/. Прев. с руског око 2.500 атрочек лирических стихотворений. „Култура“, Београд, 1969..
  • Сергеј Јесењин, Целокупна дела /Полное собрание сочинений/, I–VI. Как один из переводчиков, перевел около 4.000 строчек стихотворений и поэм  (это издание переиздано в 1971, 1973. и 1975 г. г.)
  • Борис Пастернак, Лирика. Как один из переводчиков, пер. 1.602 строчек лирических стихотворений. „Рад“, Београд, 1972..
  • Евгениј Јевтушенко, Изабране песме. Как один из переводчиков, пер. 656 строчек стихотворений и поэм. „Рад“, Београд, 1972.
  • Александар Блок, Прстен живота /Кольцо жизни/. Перевод 4.500 строчек стихотворений и поэм. БИГЗ, Београд, 1975.
  • Два века Пушкина. Песме и бајкe /Стихотворения и сказки/, „Интерпрес“ /Медный всадник. Пир во время чумы. Светская власть/, Београд, 1999.
  • Александар Пушкин, Бронзани коњаник. Пир за време куге. Световна власт. „Ideia“, Београд, 1999.                .
  • Ана Ахматова, Песме, поеме и есеји /Стихи, поэмы и статьи/, „Раіdеіа“, Београд, 1999.
  • Песме о љубави. Баћушков, Давидов, Пушкин, Веневитинов, Љермонтов, Њекрасов, Тјутчев, Фет, Ањенски, Блок, Хлебњиков, Јесењин, Гумиљов, Ахматова, Пастернак, Цветајева, Мандељштам, Заболоцки. „Раіdеіа“, Београд, 1999..
  • Сергеј Јесењин, Сабрана дела. Књ. 1–5. (Прев. около 4.000 строчек стихотворений и поэм), „VERZALpress“, Београд, 2000..
  • Михаил Љермонтов, Тужни демон. (Печальмый демон) Стихи. НИП „Просветни преглед“, Београд, 2001.
  • Антон Чехов, Под заклетвом. Приче и изводи из писама. /Рассказы, повести и выдержки из писем/ „Раіdеіа“, Београд, 2004.
  • Видовито срце. Руске народне песме и мисли. /Прозорливое сердце. Русские народные песни и думы/„Народна књига“, Београд, 2004.
  • Николај Љесков, Левак. Предање о тулском разроком леваку и челичној буви. /Левша/, „Интерпрес“, Београд, 2005.
  • Татјана Толстој, Кис /Кысь/. „Геопоетика“, Београд, 2005.
  • Александар Кушнер, Лирика. Смедерево, 2007.
  • Антологија руске лирике. Х–ХХI век. Т. 1–3. Превод 9.991 строчек. „Раіdеіа“, Београд, 2007.
  • Михаил Љермонтов, Изабране песме. Избор, предговор и превод лирских песама. Орфеус (Библиотека „Источно небо“), Нови Сад, 2010, 357 стр.
  • Александар Блок, Изабране песме. Избор, предговор и превод. Орфеус   (Библиотека  „Источно небо“), Нови Сад, 2010, 341 стр.
  • Ана Ахматова, Изабране песме. Избор, предговор и превод лирских песама. Орфеус (Библиотека „Источно небо“), Нови Сад, 2010, 308 стр.
  • Николај Заболоцки, Изабране песме. Избор, предговор и превод лирских песама. Орфеус (Библиотека „Источно небо“), Нови Сад, 2010, 286 стр.
  • Николај Гогољ, Одабрана проза: приче и исписи, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2010, 288 стр.
  • Ветар у гриви. Коњ у поезији словенских народа. Избор и преводи из руске, белоруске, украјинске, бугарске и македонске поезије. Интерпрес, Београд, 2011, 409 стр.
  • Антологија белоруске поезије. Друго, проширено издање. СКЗ, Београд, 2012, 231 стр.
  • Два века Љермонтова. Интерпрес, Београд, 2014.
  • Венац за Мандељштама. Поезија, проза, есеји, преписка. Руски и српски писци о Мандељштаму. Сремски Карловци–Нови сад, 2019.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Преминуо слависта Миодраг Сибиновић („Политика”, 26. јул 2020)
  2. ^ За доцента изабран 6. 3. 1972, за ванредног професора 16. 4. 1978, за редовног професора 25. 2. 1982. године.
  3. ^ „Миодраг Ј. Сибиновић”. Ризница српска. 20. 7. 2012. 
  4. ^ „Библиотека Миодрага Сибиновића”. Пројекат Растко. 2020. 
  5. ^ „Миодраг Сибиновић — библиографија”. Пројекат Растко. 2020. 
  6. ^ „Осврти на дело Миодрага Сибиновића”. Пројекат Растко. 2020. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]