Михајло III Војислављевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Михаило III
Пуно име Михаило III Војислављевић
Датум рођења 12. век
Место рођења Дукља
Датум смрти 12. век
Место смрти Дукља
Династија Војислављевић
Отац Радослав
Супружник Десислава
кнез
Период (1163—1186)
Претходник Радослав
Наследник Десислава

Михаило III Војислављевић (1163—1186)

Око 1163. године кнеза Радослава наследио је његов син кнез Михајло III (1162 – 1186), који је осим титуле кнеза наследио очеве поседе у Дукљи. Оженио се књегињом Десиславом, али је непознато да ли су имали деце. Владао је у периоду свог моћног рођака и ујака великог жупана Стефана Немање (око 1168—1199).

Владавина[уреди]

Немања ће за време своје власти ујединити све српске земље, ослободити се византијске власти и ударити темеље обнове Српског краљевства. Међутим, обнова краљевства текла је на штету кнеза Михајла III, византијског штићеника, којег је 1186. Немања поразио и одузео му целокупну Зету. Могуће је да је том приликом умро и Михајло III или нешто иза тога, јер о њему више нема података. Његова супруга Десислава потражила је уточиште у Дубровачкој републици која ју је и прихватила.[1]

Краљевска титула је поново обновљена у рукама Немањиног сина Вукана који је наследио кнеза Михајла. Тиме је династија Војислављевића замењена династијом Немањића која ће Србима владати више од 200 година. Краљевска титула и поседи, међутим остаће предмет спора у новој династији између браће Вукана и Стефана која ће се завршити Стефановом победом.[1]

Према извештају којег је "око 1180. године" канонику Сплитске надбискупије упутио поглавар Дукљанске цркве Гргур Барски, између града Бара и Немање десила се "велика размирица". Немања је тражио од Бара 800 перпера, које Бар нема, јер су поља око Бара опустошена.

„А од кнеза Михаила, чија брига за Дукљанску цркву није мала, не може се у овим околностима очекивати помоћ...[2]

Немањин син, српски краљ Стефан Првовенчани, у спису о свом оцу Житије Св. Симеона, изјављује да Немања "поврати Диоклитију и Далмацију", рушећи "Дањ град, Сардоники град, Дриваст, Росаф град звани Скадар, град Свач, град Улцињ, град славни Бар".

„А Котор остави, утврди га и пренесе свој двор у њега, који је и до данас. Остале градове освоји, и поруши, и претвори славу њихову у пустош, истреби грчко име, да се никако не спомиње име њихово у тој области, а народ свој у њима неповређен остави да служи држави његовој са страхом и са уреченим данком од Светога.[3]

Смрт[уреди]

Не постоје подаци да ли је убијен или побегао, а можда је умро и пре тога.

Повеље[уреди]

Историчари мисле да је његова жена Десислава написала последње повеље од династије Војислављевића.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Ћоровић (1997)
  2. Р. Ротковић Најстарија црногорска држава: Краљевина Војислављевића, XI-XII века - Извори и легенде, Подгорица 1999.
  3. Стефан Првовенчани (син Немањин), Житије Св. Симеона, на српском језику

Литература[уреди]