Мукиња

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Мукиња
Rowan tree 20081002b.jpg
Стабло са плодовима у Ирској
Научна класификација
Царство: Plantae
(нерангирано): Angiospermae
(нерангирано): Eudikotiledone
(нерангирано): Rosids
Ред: Rosales
Породица: Rosaceae
Род: Sorbus
Секција: Sorbus
Врста: S. aucuparia
Биномна номенклатура
Sorbus aucuparia
L. 1753
Sorbus aucuparia range.svg
Природни ареал у Европи

Мукиња или јаребика (Sorbus aucuparia) листопадно је дрво или жбун из рода Sorbus који припада породици Rosaceae. По својим карактеристикама најсличнија је оскоруши (Sorbus domestica). Ова изразито варијабилна врста у природном окружењу расте готово у целој Европи − од Исланда до Урала, и од Норвешке до Апенина − деловима Азије и на крајњем северу Африке.[1]

Плодови и листови овог дрвета користе се за исхрану људи и стоке, те у народној медицини, док његово тврдо дрво има широку употребу у столарству. У планинским подручјима је често сађена да ојача земљиште пошто поседује јак коренов систем, а због атрактивног изгледа честа је и као украсна биљка.

Биномијалну номенклатуру рода и врсте одредио је Карл Лине 1753. године.

Опис врсте[уреди]

Графички приказ биљке

Мукиња је дрво, ређе жбун, који расте од 5 до 15 метара висине.[2] Круна је доста широка и неправилног облика, а из једног коена неретко израсте по неколико стабала.[3][4] Стабло је доста право, цилиндрично и релативно танко са пречником до 40 центиметара. Гране које полазе са стабла увек расту у смеру према горе.[5] Када је стабло младо његова кора је жућкасто-сивкаста и глатка, а што је биљка старија кора постаје тамнија и на њој се јављају бројне уздужне пукотине.[6][4] На кори су приметне бројне лентицеле изразито светле боје.[7] Животни век сваког појединачног стабла је свега око 80 година, што мукињу сврстава у дрвеће умереног појаса са најкраћим животним веком.[4][8] Дрво је доста еластично са густином између 600 и 700 кг/м³ када је осушено.[6] Коренов систем је изузетно развијен са централним кореном који вертикално расте у дубину, а биљка може поново да израсте из корена чак и кад је надземни део посечен.[5]

Лист је сложен са вишеструко перастом структуром са између 4 и 9 парова лиски распоређених са обе стране лисне дршке, а чији врх се завршава појединачним листом.[6] Листови су дугачки до 20 цм, широки 8−12 цм и непарно распоређени.[9] Свака лиска има копљаст облик са дужином између 2 и 6 цм, и ширином од 1 до 2,5 цм и директно избјају из лисне дршке (изузев последње лиске на врху дршке).[10] Млади листови су прекривен ситним сребрнкастим длачицама које се губе након што се лист развије. Лице листа је тамнозелено, док је наличје нешто светлије. Када се протрљају млади листови имају арому марципана. Биљка листа обично током маја месеца, а у јесен пре опадања листови добијају жућкасту боју на влажнијим, и црвенкасту на сушнијим подручјима.[11][12]

Мукиња је једнодома биљка. Почиње на цвета након десете године и након тога плодоноси до краја свог животног века. Цвета од маја до јуна, у изузетним приликама по други пут током септембра. Цветови су сакупљени у гроње у којима може бити и до 250 појединачних цветића.[3][13][14] Свака гроња је крупна и усправна. Појединачни цветови су жућкасто-бели са пречником 8−10 мм, са 5 чашичних листића. Цвет је округао са 5 круничних листића светле боје, има 25 прашника који се налазе у централном делу крунице и формирају хипантијум. Цветови мукиње имају непријатан мирис због садржаја органског једињења триметиламина. Нектар је богат фруктозом и глукозом.[14]

Плод је округао јабучаст помум пречника између 8 и 10 милиметара, а у зависности од географске ширине плодови сазревају од августа до октобра. Плодови су пре зрења зеленкасти, а како дозревају добијају јарко наранџасту боју. У свакој гроњи може да буде између 80 и 100 плодова.[15][16] Зрели плодови садрже кофеин цитрат, јабучну киселину, пектин, провитамин А, сорбитол, танине и витамин Ц,[17] док семенке садрже гликозиде.[18]

Станиште и дистрибуција[уреди]

Стабло мукиње у италијанским Алпима
Одрасло стабло у Немачкој

Мукиња је широко распрострањена врста која расте готово на целом подручју Европе, на територијама са умереном и хладном климом, укључујући и Кавкаску регију, северну Русију и Сибир. Њено станиште не укључује једино крајњи југ европског континента, односно јужне делове Шпаније и Грчке, Сардинију, Балеарска и Фарска острва.[19][20] На Алпима расте до висина од 2.000 метара,[3] док на северу расте северније од границе тајге, а поједини примерци пронађени су и на географској ширини од 71 степена.[6][19] Данас се може пронаћи и на тлу Северне Америке, од Вашингтона до Аљаске где се узгаја углавном као украсна биљка.

Мукиња је јако отпорна врста и као млада биљка добро подноси засенчена места и кратак вегетациони период.[21] Отпорна је на ниске температуре, на загађен ваздух и тло сиромашно нутритијентима.[22][23] Углавном расте на киселим земљиштима која су сиромашна храњивим материјама, а успева и на песковитом тлу, камењару, тресавама.[24][25] Семенке брзо и лако клијају.[5]

Највиши примерци расту на Чилтернским брдима у југоисточној Енглеској где је пронађен примерак са висином од 28 метара и пречником стабла од 56 центиметара.[26]

Мукиња као врста обухвата 5 подврста:[14][19]

Екологија и употреба[уреди]

Упоредни приказ јестивог култивара (лево) и дивљег плода мукиње

Опрашивање код мукиња врши се уз помоћ пчела и инсеката, док се врста размножава преко семенки које разносе птице и сисари који се хране плодовима.[27] Плодовима мукиње храни се око 60 врста птица и неколико врста сисара.[13][15] Њено корење може да се нађе у симбиозама са неким врстама гљивица.

Плодови садрже сорбитол који се код дијабетичара може користити као замена за шећер.[28] У аустријској традиционалној медицини мукиња се користи код лечења грозница, инфекција, прехлада, те као лаксатив и диуретик.[29]

Свежи плодови имају углавном опор укус, али се могу употребљавати прерађени у компоте, џемове и сирупе.[15][30][31] Плодови губе горчину након смрзавања и односно услед термичке обраде. Берба се обавља углавном у октобру након првих мразева.

Због јаког корења мукиња се наменски сади у планинским подручјима са активним клизиштима, а због свог атрактивног изгледа често се узгаја и као парковско дрво.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ McAllister, H.A. (2005). The genus Sorbus: Mountain Ash and other Rowans. Kew Publishing. ISBN 9781842460887. 
  2. ^ Schauer (2001), стр. 342
  3. 3,0 3,1 3,2 Zauner (2000), стр. 52
  4. 4,0 4,1 4,2 Harz (2009), стр. 72
  5. 5,0 5,1 5,2 Erlbeck, Haseder, Stinglwagner (1998). стр. 166
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 Godet (1994), стр. 52
  7. ^ Godet (2008), стр. 110
  8. ^ Laudert (1999), стр. 57
  9. ^ Rich, T. C. G. „The Plant Crib, Sorbus (PDF). Botanical Society of Britain and Ireland. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 07. 03. 2016. Приступљено 01. 12. 2016. 
  10. ^ Godet (1994), стр. 138
  11. ^ Reichholf, Steinbach (1992). стр. 103
  12. ^ Smolik (1996), стр. 63
  13. 13,0 13,1 Kremer (2010), стр. 42
  14. 14,0 14,1 14,2 Raspé, Findlay, Jacquemart (2000). стр. 910
  15. 15,0 15,1 15,2 Erlbeck, Haseder, Stinglwagner (1998). стр. 167
  16. ^ Garcke (1972), стр. 722
  17. ^ Breckwoldt (2011), стр. 153
  18. ^ Hensel (2007), стр. 112
  19. 19,0 19,1 19,2 Raspé, Findlay, Jacquemart (2000). стр. 911
  20. ^ Větvička (1995), стр. 200
  21. ^ Raspé, Findlay, Jacquemart (2000). стр. 915
  22. ^ Laudert (1999), стр. 80
  23. ^ Laudert (1999), стр. 83
  24. ^ Godet (2008), стр. 378
  25. ^ Aichele, Golte-Bechtle (1997). стр. 78
  26. ^ „Record Rowan”. Chilterns Conservation Board. Архивирано из оригинала на датум 06. 04. 2013. Приступљено 7. 04. 2013. 
  27. ^ Lohmann (2005), стр. 60
  28. ^ Laudert (1999), стр. 84
  29. ^ Vogl S, Picker P, Mihaly-Bison J, Fakhrudin N, Atanasov AG, Heiss EH, Wawrosch C, Reznicek G, Dirsch VM, Saukel J, Kopp B (октобар 2013). „Ethnopharmacological in vitro studies on Austria's folk medicine - An unexplored lore in vitro anti-inflammatory activities of 71 Austrian traditional herbal drugs.”. Journal of Ethnopharmacology. 149 (3): 750—71. PMC 3791396Слободан приступ. PMID 23770053. doi:10.1016/j.jep.2013.06.007. 
  30. ^ Henschel (2002), стр. 220
  31. ^ Dreyer (2009), стр. 108

Литература[уреди]

  • McAllister, H.A. (2005). The genus Sorbus: Mountain Ash and other Rowans. Kew Publishing. ISBN 9781842460887. 
  • Enzyklopädie der Garten- und Zimmerpflanzen (на језику: German). Munich: Orbis. 1994. ISBN 978-3-572-00685-4. 
  • Aichele, Dietmar; Golte-Bechtle, Marianne (1997). Das neue Was blüht denn da? (на језику: German) (56th изд.). Stuttgart: Kosmos. ISBN 978-3-440-07244-8. 
  • Hora, Bayard, ур. (1993). Bäume der Welt (на језику: German). Translated by Wolfgang Steuer (2nd изд.). Stuttgart: DRW-Verlag. ISBN 978-3-87181-205-7. 
  • Breckwoldt, Michael (2011). Essen aus der Natur (на језику: German). Berlin: Stiftung Warentest. ISBN 978-3-86851-021-8. 
  • Dreyer, Eva-Maria (2009). Welche Wildkräuter und Beeren sind das? (на језику: German). Stuttgart: Kosmos. ISBN 978-3-440-11808-5. 
  • Erlbeck, Reinhold; Haseder, Ilse E.; Stinglwagner, Gerhard K. F. (1998). Das Kosmos Wald- und Forstlexikon (на језику: German). Stuttgart: Kosmos. ISBN 978-3-440-07511-1. 
  • Fischer, Manfred (1995). Farbatlas Obstsorten (на језику: German). Stuttgart: Ulmer. ISBN 978-3-8001-5542-2. 
  • Flint, Harrison L. (1997). Landscape Plants for Eastern North America. Wiley. ISBN 978-0-471-59919-7. 
  • Friedrich, Gerhard; Schuricht, Werner (1989). Seltenes Kern-, Stein- und Beerenobst (на језику: German) (1st изд.). Melsungen: Neumann-Neudamm. ISBN 978-3-7888-0562-3. 
  • Garcke, August (1972). von Weihe, Konrad, ур. Illustrierte Flora (на језику: German) (23rd изд.). Berlin, Hamburg: Parey. ISBN 978-3-489-68034-5. 
  • Godet, Jean-Denis (1994). Bäume und Sträucher (на језику: German). Augsburg: Naturbuch-Verlag. ISBN 978-3-89440-154-2. 
  • Godet, Jean-Denis (1998). Einheimische Bäume und Sträucher (на језику: German). Augsburg: Naturbuch-Verlag. ISBN 978-3-89440-296-9. 
  • Godet, Jean-Denis (2008). Knospen und Zweige (на језику: German). Stuttgart: Ulmer. ISBN 978-3-8001-5778-5. 
  • Harz, Kurt (2009). Bäume und Sträucher (на језику: German) (14th изд.). Munich: BLV. ISBN 978-3-8354-0479-3. 
  • Hecker, Ulrich (1995). Bäume und Sträucher. Früchte, Knospen, Rinden (на језику: German) (3rd изд.). Munich: BLV. ISBN 978-3-405-13737-3. 
  • Henschel, Detlev (2002). Essbare Wildbeeren und Wildpflanzen (на језику: German) (1st изд.). Stuttgart: Kosmos. ISBN 978-3-440-09154-8. 
  • Hensel, Wolfgang (2007). Welche Heilpflanze ist das? (на језику: German). Stuttgart: Kosmos. ISBN 978-3-440-10798-0. 
  • Kremer, Bruno P. (2010). Essbare & giftige Wildpflanzen (на језику: German). Stuttgart: Ulmer. ISBN 978-3-8001-5344-2. 
  • Laudert, Doris (1999). Mythos Baum (на језику: German) (2nd изд.). Munich: BLV. ISBN 978-3-405-15350-2. 
  • Lohmann, Michael (2005). Bäume & Sträucher (на језику: German). Munich: BLV. ISBN 978-3-405-16875-9. 
  • McTurk, Rory (1997). „Marie de France, Geirmundar þáttr heljarskinns, and reader-response criticism”. Ур.: Lecouteux, Claude. Hugur. Paris: Presses de l'Université de Paris-Sorbonne. ISBN 978-2-84050-089-6. 
  • Neuweiler, Reto; Röthlisberger, Kurt; Rusterholz, Peter; Terrettaz, Roland (2000). Beeren und besondere Obstarten (на језику: German) (1st изд.). Zollikofen: LmZ. ISBN 978-3-906679-75-4. 
  • Pahlow, Mannfried (1993). Das große Buch der Heilpflanzen (на језику: German) (Revised изд.). Munich: Gräfe und Unzer. ISBN 978-3-7742-1472-9. 
  • Paul, Anthony; Rees, Yvonne (1990). Bäume im Garten (на језику: German). Translated by Erhard Held. Ravensburg: O. Maier. ISBN 978-3-473-46173-8. 
  • Raspé, Olivier; Findlay, Catherine; Jacquemart, Anne-Laure (2000). „Sorbus aucuparia L”. Journal of Ecology. 88 (5): 910—930. doi:10.1046/j.1365-2745.2000.00502.x. 
  • Reichholf, Josef H.; Steinbach, Gunter, ур. (1992). Naturenzyklopädie Europas (на језику: German). 7. Munich: Mosaik. ISBN 978-3-576-10107-4. 
  • Schauer, Thomas (2001). Der große BLV-Pflanzenführer (на језику: German) (8th изд.). Munich: BLV. ISBN 978-3-405-16014-2. 
  • Scherf, Gertrud (2006). Wildpflanzen neu entdecken (на језику: German) (1st изд.). Munich: BLV. ISBN 978-3-8354-0062-7. 
  • Smolik, H. W. (1996). Naturführer Deutschland (на језику: German). Cologne: Tigris. ISBN 978-3-632-98919-6. 
  • Ullrich, Bernd; Kühn, Uwe; Kühn, Stefan (2009). Unsere 500 ältesten Bäume (на језику: German). Munich: BLV. ISBN 978-3-8354-0376-5. 
  • Větvička, Václav (1995). Dausien's grosses Buch der Bäume und Sträucher (на језику: German). Translated by Jürgen Ostmeyer (3rd изд.). Hanau: Dausien. ISBN 978-3-7684-2509-4. 
  • Zauner, Georg (2000). GU-Kompass Laubbäume (на језику: German) (10th изд.). Munich: Gräfe und Unzer. ISBN 978-3-7742-6205-8.