Пиносава

Из Википедије, слободне енциклопедије
За другу употребу, погледајте страницу Манастир Пиносава.
Пиносава
Pinosava.jpg
Панорама Пиносаве
Административни подаци
Држава  Србија
Град Београд
Општина Вождовац
Становништво
Становништво
 — (2011) Раст 3151
Положај
Координате 44°41′26″ СГШ; 20°28′31″ ИГД / 44.6905° СГШ; 20.475166° ИГД / 44.6905; 20.475166Координате: 44°41′26″ СГШ; 20°28′31″ ИГД / 44.6905° СГШ; 20.475166° ИГД / 44.6905; 20.475166
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Пиносава на мапи Србије
Пиносава
Пиносава
Пиносава на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број 11226
Позивни број 011
Регистарска ознака BG

Пиносава је приградско насеље у подножју Авале, које припада Градској општини Вождовац у Београду. Према попису из 2011. било је 3151 становника. У насељу Пиносави постоји основна школа Васа Чарапић која је истурено одељење исте школе у Белом Потоку (са старом школом, школа је славила 100 година постојања). Црква Светог Марка саграђена је 20022003. године. Из Пиносаве се добро види планина Авала и кроз насеље саобраћају линија 401 (Вождовац — Пиносава) и ноћна линија 401 (Дорћол — Пиносава).

Рељеф и основна обележја земљишта[уреди]

Највећи део терена је благо таласаст и сама површ на којој место лежи представља, рекло би се, једну котлину оивичену Авалом, Торлаком, Бањичким висом, Кошутњаком, Петловим брдом, Девојачким гробом, Љутом страном, Парцанским висом, Ковионом и рипањско-врчинском вододелницом. Главни и пољопривредно најпогоднији терени налазе се на јужној страни према Рипњу, северној према Реснику и Раковици и западној, ниже насеља, ако и у долини Топчидерске реке, У ствари, читава површина земљишта је избраздана са неколико већих или мањих јаруга и потока, који од подножја Авале теку према Топчидерској реци.

Равнији терени између ових јаруга и потока представљају обрадива поља. Њихове стрмине обрасле су шумом, а у самој прилично дугој долини реке налазе се травне ливаде и шуме. Преовлађујући типови земљишта су гајњача и алувијум (у долини Топчидерске реке), а ређе подзол и смоница. Према бонитету земљишта заступљене су све класе од 1 до 7, а највећи део припада класама од 3 до 5.

Највишу околну тачку представља врх Авале са надморском висином од 511 метара, а најнижу долина Топчидерске реке.[1]

Воде[уреди]

Све изворске и површинске воде уливају се у Топчидерску реку, долазећи углавном са десне авалске стране, изузев потока Радушња, који долази из Рушња. Са североисточне стране насеља тече поток Паригуз, који се образује од Бунарића у Валогама, па примајући воде низводних чесама и извора (чесме-Борачка код Савића кућа и извори Сечине, Ладна вода и други...), који су иначе и водом најбогатији у атару, улива се у Топчидерску реку код железничке станице Ресник. Недавно је, 1987 године, у близини ушћа, у Реснику, на овом потоку подигнута брана са вештачким језером, ради спречавања изливања Топчидерске реке, током обичних падавина. Југоисточно од насеља протиче Дубоки поток, који прву воду добија од чесме Сакинац у Авали, па по пријему Анатемског потока, који се образује од Димилића изворакод Камењака и Кусог потока (неки га зову и Павлов поток), који потиче од извора у Механској њиви, и Дубоки поток се улива у Топчидерску реку у близини железничке станице Пиносава. Потоци Пантина чесмица и Зобљак, примајући воде из истоимених извора састају се испред рудника Црвени брег у поток Тучница, који се улива у Топчидерску реку код Перионице. Оим ових, постоје још неки мањи потоци, који настају од извора и чесама у западном делу, од насеља према реци, од којих је нарочито значајан поток између доњег дела села и Таборишта, односно његови извори и чесме у чијој близини је насеље и настало.

Поред ових извора од којих су они ближи насељу коришћени за потребе снабдевања домаћинства водом, при пољским радовима коришћени су и извор-чесмица у Мајданима, извори у доњем току Дубоког потока (Камењњак и други), у Горњим ливадама (Илића Маџарица, Јанковића и Цветића извори), затим Миљков извор-Миљковица, Орловац, Селиште и други. У периоду од Другог светског рата, када је стока ишла у пашу, било је више извора, које су чобани одржавали и користили.

Воде постојећих изворишта нису испитиване и незна се њихов састав и евентуална лековитост, али су појединци, док су те воде више коришћене, говорили како им вода са неких извора прија, смањује стомачне тегобе и поспешује варење и апетит.[2]

Шуме[уреди]

У деветнаестом веку у Пиносави, као и у читавој Шумадији, било је много више шума. Оне данас заузимају прилично мале површине и налазе се на падинама у долини Топчидерске реке и поред потока, који се у њу уливају на јужној и западној страни села. Шумског земљишта (на којем су некада биле шуме), има више, али је напланским и необазривим крчењем, крајем деветнаестог века огољено и претворено у обрадиво земљиште или пашњаке, нарочито у долини Топчидерске реке, која је тиме знатно изгубила у свом изгледу и лепоти.

Мапа Пиносаве нова

Шума је листопадног састава и у њој преовлађују цер, храст, граб, јасен, брест, дрен и други лишћари. У годинама између два светска рата на раније искрченим теренима подизани су и нови багремари. На Авали и њој припојеним деловима наше бивше утрине има доста подигнутих четинара, а појединачна четинарска стабла већ се налазе и у многим окућницама.

Клима[уреди]

Временски услови су као и у осталим крајевима Шумадије. Ипак, обзиром да место лежи на површи окруженој узвишењима, са благим падом према западу и југозападу, постоје незнатне климатске разлике у односу на околне мало више терене које се поред осталог испољавају у нешто ранијем отапању снега, сазревању усева (пшенице, кукуруза и слично), па и у извесним квалитативним разликама зрна. Тако ови усеви стижу код нас за 5 до 8 дана раније него у Рушњу и Рипњу, а млинари су често говорили да је њихова пшеница тежа и хлебнија него она која расте у Пиносави. Иако је Авала са источне стране места , она му не обезбеђује, скоро никакав заклон од кошаве, али је обавијеност њеног врха маглом често мештаним наговештавала промену времена. Иначе најбољи и најлепши временски период је крајем пролећа и почетком јесени, а најлепши месеци су мај, јун, септембар и октобар.[3]

Биљни и животињски свет[уреди]

Погодни природни услови, у првом реду положај и особине земљишта о поднебље утицали су на заступљеност и богатства биљног и животињског света, који је иначе, својствен за Шумадију и сличне делове Србије. Поред гајеног биља заступљене су и разне врсте смаониклог растиња, крисног и штетног (коровског), зељастог и дрвенастог, лековитог и отровног, коришћеног за разне потребе (за јело купине, шумске јагоде, шипурак, дрењина, печурке..., у сточној исхрани траве, детелине, лисник, жир..., у народној медицини за чајеве...).

Постојећи бољни свет је погодно станиште о одређеним животињским врстама. Са променом стања у биљном саставу и односима на појединим теренима, настајале су промене и у животињском свету. Смањење површина под шумама утицало је пре свега на смањење и нестајање крупне дивљачи (вукова, орлова, крупних птица-јастребова, рода...), док се мале птице, селице и полуселице и оне које су стални пратиоци још увек налазе и одржавају. Ловна дивљач је такође доста проређена (зец), чак и скоро нестала (јаребица, препелица, јазавац...), а заузимањем ловачких организација последњих година уместо ових виђају се фазани и срне.[4]

Рудно благо[уреди]

Некада је авалски крај био богат рудом и то оловом, цинком и живом. Позната су била налазишта Шупља стена (жива), Љута страна (олово) у Рипњу и Црвени брег (олово и цинк) у Пиносави. Руда је искоришћавана у доба Римљана, за време средњевековне српске државе и у првој половини двадесетог века. Пре свега развојем рударства, а затим и трговине, занатства и пољопривреде српска деспотовина за време деспота Стефана Лазаревића, сина кнеза Лазара је постигла свеопшти напредак. Поред осталих рудника који се помињу, старих и новоотворених је и рудник и трг Рудишта поред Авале. На Авали је пронађен минерал зеленкасте боје назван авалит. У подножју и падинама ближим Авали, до последњег рата коришћено је и неколико каменолома у којима је вађен камен кречњачког састава, тада више употребљаван при подизању зграда.

Данас рудник Црвени брег се користи у туристичке сврхе, као и у научно образоне и налази се под контрлом Рударско-геолошког факултета у Београду.[5]

Историја Пиносаве пре Немањића[уреди]

У овом периоду Пиносаву не треба схватити и не треба замишљати као насеље, јер она то није била. Она ће као насеље настати највероватније у позном средњем веку, а њен први званичан сачуван помен биће у XV веку, од када историја бележи њен континуирани развој, који ће свој процват да доживи тек у XIX и XX веку. За сво то време свог постојања Пиносава је расла и смањивала се, уздизала се и падала, напредовала је и назадовала и лутала и лутала тражећи себе, и тражећи прави пут, да би га тек почетком века и пронашла. Данас крупним корацима на правом путу незадрживо граби напред.

А некада, пре 34 милиона година, Пиносава је била само простор. Земља, на којој није било кућа, на којој није било путева, на којој људи нису живели. Земља која је била прекривена водом, водом Панонскога мора. Тада су Авала и Космај било спојени и чинили су полуострво у том мору, чије су јужне обале биле отприлике на линији Младеновац-Лазаревац. Београд је исто био под водом, као уосталом и цела данашња Северна Србија. Временом море се ширило према југу, до Аранђеловца и планина Букуља и Венчац и према западу до Дрине, да би још касније дошло до раздвајања Авале и Космаја тако да чине два острва у Панонском мору. Променама у земљи дошло је до издизања Карпата и море продире још даље ка југу до Ниша достижући дубину од скоро 850 метара, када полако почиње да отиче кроз Ђердапску и Качаничку клисуру, да би пре око 600.000 хиљада година пре Христа потпуно нестало. Да је за сво то време простор данашње Пиносаве, као и околних подавалских села био под морем сведоче и бројни потоци који са различитих страна Авале отичу ка Сави и Дунаву, рекама које представљају остатке некада великог мора.

Тада и људска нога полако почиње да стаје на тло Пиносаве и околине, јер је након отицања мора иза њега остало огромно пространство обрадиве земље изузетног квалитета које су људи почели да користе.

Различити народи и различите културе су постојале на простору Панонског мора, али је за Пиносавце дефинитивно најзначајнија и можда једина важна из тог периода она која је свој траг оставила на тлу Пиносаве, а то је Винчанска култура, Цео тај период познат по најдужем трајању мира у историји људске цивилизације. То је доба од 6.500 до 4.300 године пре Христа. Око 2.000 година није било рата.

То је била технолошки најнапреднија праисторијска култура у читавом свету. Она је названа по локалитету Винча — Бело брдо, које се налази на десној обали Дунава, у селу Винча, 11 километара низводно од Београда и око 10 километара северно од Пиносаве. На том простору је постојало 9 насеља од којих су нека била и утврђена.

Житељи овог насеља су на кућном поду имали дрвене греде, између којих су, опет, наносили слој блата и плеве, а завршно, изнад њега стављали су слој глине коју би додатно углачали. Тако би добијали исполиране патосе које су лако одржавали.

У кућама прављеним у доба од 5.300. до 4.300. године пре Христа археолози нису налазили огњишта, што значи да су они још у то време имали затворене пећи. У свакој кући је пронађена по једна пећ, а у некима чак и у свакој соби по једну, што говори да им нису служиле само за спремање хране, већ и за грејање.

Куће су прављене у низовима, стварајући својеврсне улице, и све су имале исту оријентацију, од североистока ка југозападу. Занимљиво је да су између њих постојали само уски пролази, широки око 1,5 метара, односно да куће нису имале окућнице, нити дворишта .

Људи су се претежно бавили трговином, ловом, риболовом и земљорадњом и имали су свој новац који је по изгледу наличио на симбол данашњег еура, али оно што је за нас интересантно је да су се бавили и рударством и то не било где него баш у Пиносави, где су у руднику Црвени брег вадили руду цинабарит коју су реком Болечицом допремали до Винче одакле су даље Дунавом допремали у друга места. Доказано је да су Винчани цинабарит продавали чак у Грчкој.

У Винчи је откривено рударско насеље са судовима за топљење цинабарита и добијање живе коју су користили за балсамовање лешева. Они су цинабарит користили још и да би из њега топљењем добили боју цинобер, за бојење тканина и украшавање посуђа. Цинабарит се користио широм света, како у праисторији тако и током историјских епоха, најчешће у медицинске сврхе, као антисептик и седатив.

На конгресу панамеричких археолога, који је пре три године одржан у Ванкуверу, потврђено је да је захваљујући руди која је под Авалом вађена Винча била металуршка метропола света.

Продором нових народа из правца данашње Бугарске и Румуније винчанска култура је нестала.

Ти народи који су дошли из правца данашње Бугарске и Румуније и који су освојили Винчу на Дунаву, а са њом и простор Пиносаве и осталих подавалских села били су Трачани и Дачани. Са њима је дошао и потпуно другачији начин живота. То су били народи склони ратовању и немилосрдним пљачкама. Бавили су се мало пољопривредом, земљорадњом и занатством, али их место није дуго држало. Тако да за рудник у Пиносави долази прво смутно време од његовог оснивања. Они су дуго времена владали тим простором, али су на крају као и Винчани пре њих завршили као и билијарска куглица. Јер када играч удари једну куглицу, она удари у другу и дошавши на њено место њу гурне у ћошак. Тако је било и са Трачанима и Дачанима, јер када се појавио народ јачи и ратоборнији од њих брзо је заузео њихово место и њих одгурнуо не само из историје Пиносаве већ много шире. Тај народ су били Келти.

Они су их напали 279 године пре Христа, и тада њихово племе Скордисци заузима тадашњи Београд и његову околину у коју спада и Пиносава са осталим подавалским селима. Они ће Београду дати име Сингидун ( дун значи град, а Синги је према трачко-дачком племену које су у Београду покорили) које ће он носити дуго година. Владали су до 1 века пре Христа када их покоравају и њихову власт преузимају Римљани.

Дуго су времена Римљани нападали Скордисце док их нису потпуно покорили, као што веш неколико пута потапамо у воду и сапуњамо док се флека не скине, тако су и Римљани морали неколико пута да нападају док их нису освојили. Од њиховог првог напада почетком 1 века, па до коначног освајања 29 године пре Христа прошло је око 70 година. Тада се Пиносава нашла по римском владавином у оквиру провинције Мезије.

Римљани граде и развијају Сингидунум(Београд), коме Пиносава данас припада. У њихово време он добија фортификације, велелепна здања и виле, драгоцен водовод, путеве, па и уметничке радионице.

Три века је Пиносава била под влашћу Римљана и у том периоду историја Пиносаве је везана за рудник Црвени Брег и за историју Сингидунума. Тада као ни у периодима пре овог на територији Пиносаве вероватно није било организованог живота људи. Римљани су у Пиносаву долази само ради експлоатације руде, али њихов живот био је сконцентрисан у Београду. Они су поново активирали рудник Црвени брег и из њега вадили руду. Поред овог нама најзначајнијег рудника, Римљани су експлоатисали руду у још неколико рудника под Авалом, међу којима је и Шупља Стена у Рипњу, а претпоставља се да су постојала и још два рударска окна. Једно на самом врху Авале, на месту где се данас налази споменик незнаном јунаку, а друго у њеном подножју, код првог великог скретања на путу од Пиносаве ка врху Авале.

Тада се чувени пут Виа милитарис, пружао од Сингидунума Дунавом до Виминацијума, па даље на југ све до Константинопоља. Он је полазио десетак километара од данашње Пиносаве, али је за њу био важан зато што је њиме руда из рудника Црвени брег одвожена у друга места. Интересантно је да су Римљани изградили мост преко Саве и аквадукт од Малог Мокрог Луга до Калемегдана којим је допремана питка вода у град.

Али то Римљанима није могло помоћи да очувају државу, јер држава не стоји на рудницима, нити на сребру и злату. Држава се оснује на вери у Бога и на служби Богу. Само таква држава може опстати. Римска држава таква није била. Она сама, а са њом и њени грађани давили су се у муљу порока и греха.

Римско царство је почело да се распада почетком трећег века, да би 395 године било подељено на два дела, Источно и Западно које ће пасти 496 године под налетом варвара. Простор данашње Пиносаве је припао Источном делу који ће касније бити назван Византија, али налазећи се на његовој северној граници често је била на удару варвара, који ће је убрзо и отргнути из крила Византије. Ти Варвари су били Хуни.

Оно што је још интересантно и занимљиво за Римљане јесте да се претпоставља да су они први подигли осматрачницу на врху Авале ради контролисања путева којим се превозила руда из Пиносаве и осталих подавалских села. На месту те осматрачнице ће касније нићи град Жрнов, а на том месту се данас налази споменик незнаном јунаку.

Београд из римског периода памти страховите прогоне првих Хришћана, чије су муке најчешће завршавале у водама Дунава. Међу њима до данас се одржало сећање на Свете Великомученике Ермила и Стратоника.

На преласку из старог у средњи век догодила се велика сеоба народа, догађај незапамћених размера у историји човеовог обитавања на земљи. Она је представљала мост који је повезао два велика раздобља(стари и средњи век) мост којим су не групе људи, него читава племена, читави народи оставивши своје домове пошли у потрагу за бољим животом. Та њихова потрага је ударала право у врата “маторог царства “ а њима није било тешко да их сруше. Први су били Хуни 375 године, а за њима су дошли и остали народи, да би се сеоба званично завршила 955 године доласком Мађара.

У том периоду на просору Пиносаве и околине народи су се само смењивали. Прво су Хуни формирали своју државу. . Они су првобитно живели у суседству Кинеза који су против њих подигли данас познати зид и који су разоривши њихову државу нагнали их у сеобе. Тада су се Пиносава и Београд нашли на ужареној линији која је раздвајала Хуне и Римско царство (касније Византију). Живот на тој линији је био несношљив јер су борбе између Хуна и Римљана (касније Византинаца) биле готово непрестане. За време Хуна за рудник Црвени брег у Пиносави, као и за време Трачана и Дачана долази смутно време и то друго по реду. Јер Хуни се нису бавили рударством нити их је то занимало. Њихова преокупација и њихово основно занимање била је пљачка. Помало су се бавили и сточарством ради прехране, и зато што су стоку могли лако да поведу са собом приликом селидби које су код њих биле веома честе. Али ни они нису владали дуго простором Пиносаве.

Хуни 441 године освајају и разарају Београд, а његово становништво одводе у робље.

Средином 5. века Хунски каганат се налазио на врхунцу своје моћи, али је она са Атилином смрћу 453. године нестала у вихору побуна које су потлачени народи подигли против Хуна. Гепиди и Источни Готи срушили су хунску државу.

Након распада њиховог царства Римљани поново заузимају Београд и околину у коју спада и Пиносава, да би њих заменили Сармати, а Сармате Готи који овладавају простором Пиносаве и Београда 470 године. Вођа Гота Теодорих Велики је ускоро постао савезник Византије и са својим људима је чувао северну границу Царства од варварских пљачкашких упада. Међутим у јесен 488. године по налогу византијског цара Зенона, Теодорих са својим Готима одлази на Апенинско полуострво остављајући северну границу небрањену и простор у Панонији и ненасељен . Пиносава и Београдом овладавају Гепиди које ће 504 године заменити једна фракција Гота под називом Остроготи који се још неко време задржали на Балканском полуострву одакле ће се и они убрзо одселити на прострор данашње северне Италије.

Почетком шестог века византијски цар Анастасије у непосредну околину Београда насељава германска племана Херула. Њихова функција је требало да буде одбрана Византије од ратоборних Гепида.

Већ 527 године на византијски престо долази цар Јустинијан рођен недалеко од Лесковца. Он 535 године обнавља Сингидунум који Авари пљачкају 584 и 602 године, а Словени се насељавају у његовој околини у коју спада и простор данашње Пиносаве. Срби су дошли на позив византијског цара Ираклија(610-641). Вероватно је да су они и много пре 630 године долазили на простор Византије у мањим групама ради пљачке, често пута и остајући на њеном простору, али њихов званичан и први масован долазак десио се баш тада. Њима је цар Ираклије дозволио да се населе око Солуна, али ће се они касније повући на север и своје државе ће формирати мало даље од Пиносаве на простору од Јадранског мора до Саве и од реке Цетине, Имотске жупе и реке Врбас на западу до долина Ибра, Груже, Љига, Јадра и Дрине на истоку.

Њихова прапостојбина је била заједно са осталим словенским народима на просторима источне Европе. Приближне границе насељености Словенима су биле: око реке Одре до средњег тока Волге, од Балтичког мора до Карпата и средњих токова ријека Буга, Дњепра и Дона. Остаци српских племена са тих простора су Лужички Срби који су данас мањина у Немачкој. Два века су словенска племена владала Пиносавом и Београдом и за то време мало има писаних помена о њима. Претпставља се да је то било мирно време када у Београду цвета трговина. Занимљиво је то да су баш словенски народи и сковали име Београд. Тај период је трајао до почетка деветог века, када се Пиносава и њена околина понаво налазе на ужареној линији и народи који владају њиховим простором се и поново смењују.

За то време Срби стварају своје прве државе, али оне неће обухватити ни Пиносаву ни Београд. Срби по доласку на Балкан нису као неки други народи пре њих створили једну државу, него пет, од којих су четири излазиле на море. Оне су у почетку пролазиле кроз неке међусобне сукобе. Први српски кнез чије име је забележено, био је Вишеслав, за кога се претпоставља да је владао око 780 године . После њега владао је његов син Радослав, кога наслеђује његов син Просигој. Средином 9. века Срби предвођени Властимиром (око 850-862) и многобожачким елементом у народу подижу побуну против Византије и стичу самосталност. На нову српску државу одмах су ударили Бугари, али их Срби предвођени прво Властимиром, а касније и његовим синовима Мутимиром (862-891), Стројимиром и Гојником побеђују у два рата. Током Мутимирове владавине Срби званично примају хришћанство између 870. и 874. године по Божијој вољи, а делатношћу Духа Светога кроз Светог Кирила и Методија и њихове Свете ученике.

Свети Кирило и Методије беху браћа рођена, родом из Солуна, од родитеља знаменитих и богатих, Лава и Марије. Старији брат Методије као официр проведе десет година међу Словенима (македонским) и тако научи словенски језик. По том се Методије удаљи у гору Олимп и предаде монашом подвигу. Ту му се придружи доцније и Кирил (Константин). Но када хазарски цар Каган потражи од цара Михаила проповеднике вере Христове, тада по заповести царевој ова два брата буду пронађени и послати међу Хазаре. Убедивши Кагана у веру Христову, они га крстише са великим бројем његових доглавника и још већим бројем народа. После извесног времена они се врате у Цариград, где саставе азбуку словенску од тридесет осам слова, и почну преводити црквене књиге с грчког на словенски. На позив кнеза Растислава оду у Моравску, где веру благочестиву распростреше и утврдише, а књиге умножише и дадоше их свештеницима, да уче омладину. На позив папе оду у Рим, где се Кирил разболе и умре 14. фебруара 869. године. Тада се Методије врати у Моравску и потруди се до смрти на утврђењу вере Христове међу Словенима. По његовој смрти — а он се упокоји у Господу 6. априла 885. године — ученици његови, петочисленици, са светим Климентом као епископом на челу, пређоше Дунав и спустише се на југ, у Македонију, где, из Охрида, продужише међу Словенима посао, започети Кирилом и Методијем на северу. Неких 60 до 70 година пре времена Ћирила и Методија до Београда и Пиносаве долазе Франци (преци данашњих Француза), који су под Карлом Великим уништили Аваре. На рушевинама Таурунума оснивају франачко насеље Малевила, да би словенизацијом касније назив био Землн (Земун). Бугари који су се под притиском Хуна доселили са простора Кавказа су преузели власт над Београдом и околином 827 године. Њихово царство ће у наредних 100 година бити најјаче на Балкану, а њихов цар Симеон ће се усудити чак да нападне Цариград. Мађарска војска је 896. напала Београд, али он ће се одржати у рукама Бугара до 971 године када га освајају Византинци заједно са читавим Бугарским царством. Српске државе полако јачају.

Мутимира наслеђује Петар Гојниковић (892-917), чији вазал обласни кнез Захумља Михајло Вишевић покушава почетком 10. века да прошири српске земље на Апенинско полуострво. У првој половини X века врховни српски владари покушавају да очувају своју самосталност у борбама Бугара и Византије око превласти на полуострву. Бугарски цар Симеон I осваја цело Балканско полуострво, заузевши 924. године и српске земље. После његове смрти Часлав Клонимировић 931. године поново обнавља јединствену српску државу која нестаје његовом погибијом у сукобу са Мађарима око 960. године. Према наводима Летописа попа Дукљанина, мађарски великаш Киш је упао са војском у Босну и започео пљачкање и пустошење те области. Српски кнез Часлав је сакупио војску и сукобио се са мађарским снагама у Дринској жупанији, поред саме реке (вероватно низводно од данашње Фоче). У борбама је погинуо сам Киш, а мађарске снаге су потучене до ногу. Кишова удовица је након тога затражила од мађарског краља војску, да би осветила смрт свог мужа. Он јој је дао велику војску са којом се упутила у Срем (данашња Мачва) и у изненадном ноћном нападу на српски логор, Мађари су заробили Часлава. Према наредби Кишове удовице, Чаславу и свим његовим сродницима, који су такође заробљени, су завезане ноге и руке, након чега су живи бачени у реку Саву. После Чаславове погибије српска држава се распала на неколико мањих кнежевина.

После 976. власт над Београдом и његовом околином у коју спада и Пиносава је преузео бугарски цар Самуило који је своју државу формирао брзо и на веома чудан начин. Подигавши устанак против Византије он је за веома кратко време повратио део срушеног бугарског царства, али и освојио готово све српске земље. Његовој држави припојени су: Епир, Тесалија, Дукља, Рашка, Босна, Травунија, Срем, данашња Албанија и Подунавска Бугарска. Самуило се након тога прогласио за цара позивајући се на титулу Симеона Великог, уздигао је Охридску архиепископију на ранг патријаршије, а престоницу из Преспе преместио у Охрид . Византијски цар Василије II покорио је Самуилово царство 1014 победивши Самуила у бици на Беласици. Када је Василије заробио његову војску (15 000 војника) свима је повадио очи, а сваком стотом извадио је само по једно око да би могли да их воде. Када их је Самуило видео, умро је на месту. Тада су Василија прозвали Бугароубица, а Београд је опет постао значајна погранична тврђава Византије.

За то време ново средиште српске независности постаје Дукља, под Јованом Владимиром (око 995-1015), који је пре свега својом вером у Бога поставио темеље православне државе и својим богоугодним животом свим наредним српским владарима оставио пример понашања и пут којим треба да иду, и којим треба да поведу и српски народ, а циљ тог пута је Царство Божије. Овај свети и славни краљ српски и дивни мученик Христов, Јован Владимир, израсте из благочестивог и царског корена који владаше у српским кнежевинама Захумљу и Превали (која се још зваше Диоклитија, Дукља или Зета). Његов деда зваше се Хвалимир и имађаше три сина: Петрислава, Драгимира и Мирослава. Петрислав прими на управу Зету (Дукљу), Драгимир Травунију (Требиње) и Хлевну (Хум), а Мирослав Подгорје. Но Мирослав не имађаше деце те и његова држава дође у власт Петриславу који за наследника имаше сина свога, овог блаженог Владимира. И тако се Владимир зацари (у другој половини десетога века) у Дукљи и осталим пределима Илирије и Далмације, а престоница му беше код цркве Пречисте Дјеве Марије у области Крајини (на западној страни Скадарског Језера). Блажени Владимир од детињства би испуњен даровима духовним — беше кротак, смирен, ћутљив, богобојазан и чист животом, презирући све привлачности земље и ревнујући за све оно што је узвишено и божанско. Како вели за њега и византијски историчар Кедрин[9], он је био "човек правичан и мирољубив и пун врлина". Њега исто тако похваљује и древни словенски летописац Поп Дукљанин у свом Летопису званом "Краљевство Словена" (глава 36). У раној младости он проведе неко време код неког доброг војсковође да се учи ратној вештини. Иако све то он добро изучи, он у себи споји витештво и побожност, то јест право хришћанско благочешће. Он марљиво изучи и Свето Писмо, и беше веома милосрдан према беднима и сиромашнима. Знањем Светога Писма и милосрђем успео је да многе богумиле и друге јеретике поврати к вери православној. У животу и владању своме он у свему расуђиваше мудро, и мудро владаше поданицима својим, због чега љубљен би од свију. Уз то још, он разасла учитеље по народу да поучавају људе православној вери и науци Христовој, а јеретике да обраћају ка Истини. А и цркве и манастире он подизаше, као и болнице и странопријемнице. Једном речју, он, иако цар на земљи и моћни владар, беше кротки слуга Небескога Цара Христа и Царства Божјег, које није од овога света, али за које се овај блажени већ од детињства беше определио. Зато њега и би удостојен, као што ћемо даље видети. Живећи тако богоугодно, у сталним и усрдним молитвама Богу и доброчинствима, блажени краљ Јован Владимир имађаше тешке борбе и изнутра и споља, изнутра са јеретицима богумилима а споља са завојевачима: царем Самуилом и царем Василијем[10]. Самуило, цар Бугарски, крену у рат са великом војском на државу овог блаженог и хтеде је покорити себи. Свети и христољубиви краљ Владимир, штедећи крв човечију и љубећи већма мир него рат, уклони се са својима у планину звану Облик (или Косогор). Прешавши реку Бојану и опколивши град Улцињ, Самуило опколи тада и ову гору на којој беше свети краљ са својом војском. На тој косој гори (= Косогор) беху змије једовите и отровнице, те голему муку наношаху војсци. Јер кад би кога ујеле, тај је одмах умирао. Свети Владимир се тада помоли Богу са сузама да му свемогући Бог ослободи народ од те кужне смрти. И услиши Бог молитву слуге Свога, и змије престаше надаље уједати, и од тада до сада никога не уједају, а ако кога и уједу не буде му ништа. Међутим цар Самуило посла гласника краљу Владимиру да са свима који беху с њим сиђе са горе, али краљ то не учини. Онда се ту као издајник Јуда нађе кнез тога места који незлобивог краља издаде цару Самуилу, те га овај зароби и посла на заточење. А пред своје заробљавање краљ Владимир скупи све своје око себе и стаде им овако говорити: Чини ми се, браћо, да мени предстоји испунити ону реч еванђелску која каже: Добар пастир полаже душу своју за овце своје. Боље ће бити, дакле, да ја сам положим душу своју за све вас и да добовољно предам тело своје да га убију, него да ви пропаднете од глади и од мача. Изговоривши то, он се опрости са свима и отиде к цару, а овај га свезана посла у свој престони град Преспу (крај Охрида) на заточење. Самуило затим за војском удари на градове Котор и Дубровник, освоји их и попали, и даље са војском пороби и освоји Босну и Рашку, па се са богатим пленом врати дома.

Владимир блажени сеђаше тако у тамници у Преспи и мољаше се Богу даноноћно. Ту му се јави анђео Божји који га окрепи и јави му да ће га Бог ускоро ослободити из тамнице, али да ће он после тога мученик постати и неувели венац вечног живота у Царству Небеском задобити. А цар македонски Самуило имађаше кћер по имену Косару, звану још и Теодора, која, Светим Духом надахнута, имађаше велико милосрђе према убогима и сужњима, и често похађаше тамнице и сужње тешаше. Она измоли од оца дозволу да са својим девојкама сиђе у тамницу и опере ноге сужњима, што јој отац и дозволи. Но Косара видевши Владимира, расцветана младошђу, понизна и скромна, и како је пун мудрости и разума Божјег, заволе га срцем. Заволе га не из похоте, него што се сажали на младост и лепоту његову, и што хтеде да га ослободи из тамнице. Косара изађе пред оца свога и замоли га да јој да овога роба за мужа. Не могаше отац отказати кћери својој, јер ју је много волео и знао за Владимира да је од краљевске крви, те јој испуни молбу и изведе Владимира из тамнице. Самуило даде Владимиру Косару за жену и сву му државу поврати, краљевину отаца његових, и још му даде земљу Дирахијску (Драчку), и испрати га с чашћу и многим даровима. Самуило такође поврати и стрицу Владимировом Драгомиру његову земљу Тривунију (Требиње).

Блажени краљ Владимир, стигавши дому своме са супругом својом Косаром, би дочекан од својих са великом радошћу. И живљаше од тада са Косаром свето и целомудрено. Јер он усаветова жену своју да држе девичанство, пошто су девственици, рече, слични Анђелима. И целомудрена Косара га послуша, те живљаху у целомудрености и свакој врлини љубећи Бога и служећи Му дан и ноћ. И краљеваше над повереним му народом са страхом Божјим и правдом.

У то време самодржац грчки Василије II Македонац (976-1025 г.) изиђе са многом војском на цара бугарског Самуила и у кланцима горе Беласице страховито потуче његову војску (1014. године). Од силне туге и жалости за војском Самуило на пречац умре, а цар Василије дође чак до Охрида. Самуилово царство прими у наслеђе његов син Гаврило Радомир, но после непуне године он би убијен од Јована Владислава, свога брата стричевића. А то беше и породична освета, јер отац Владислављев Арон био је раније убијен на заповест брата му Самуила. Грчки цар Василије пође тада на Владислава желећи да потпуно потчини себи бивше царство Самуилово. Лукави пак узурпатор Владислав настојаше да на превару домами к себи и убије блаженог краља Владимира. Једнога дана изађе свети Владимир у дубраву близу града са три своја великаша, и виде у шуми једног орла како кружи, а на плећима му блисташе сјајни као сунце часни Крст. Затим орао положи Крст на земљу и постаде невидљив. Блажени краљ тада сјаха с коња и поклони се Крсту Христовом и на њему распетоме Господу, па онда нареди да се на том месту сагради црква; притом и сам даде велики прилог. Када црква би подигнута, онда овај Часни Крст би у њу положен, и ту свети краљ хођаше по дану и по ноћи на молитву и свеноћна бдења. Јер он осети да се приближи време да прими венац мученички, за којим је и сам толико жудео. А Владислав, убица свог братучеда Радомира, Косариног брата, завидећи светом краљу, и у своме властољубљу желећи да се домогне и Владимировог краљевства, реши се да га на превару убије. Зато га позва к себи у Преспу на тобожњи договор. Не верујући у искреност свога брата од стрица и наслућујући неку подвалу, мудра Косара измоли од свога мужа да она прва отиде на договор, не би ли тако спасла блаженог Владимира од неправедног убиства. Но лукави Владислав обману и сестру, а светом краљу посла по изасланицима златни Крст позивајући га да дође и обећавајући му да му се ништа зло неће десити. Обманута Косара није могла распознати нож медом премазан. А свети краљ одговори Владиславу: Знамо да Господ наш Исус Христос, Који је за нас пострадао, није на златном или сребрном Крсту распет био, него на дрвеном. Ако ти је дакле вера права и речи истините, пошљи ми по свештеним људима Крст од дрвета, и на веру у име Господа нашег Исуса Христа, уздајући се у Животворни Крст и Часно Дрво, доћи ћу. Тада вероломни и лукави Владислав дозва два епископа и једнога пустињака, и претварајући се пред њима да поштено мисли, даде им Крст од дрвета, и посла их краљу. Свети краљ крете тада на пут, и у пратњи Анђела приближаваше се двору Владислављевом. Уз пут се стално мољаше Богу и, као што каже Дукљанин у свом Летопису, свративши у једну цркву он се исповеди и причести светим Телом и Крвљу Христовом.

Прошавши кроз све заседе Владислављеве свети краљ најзад стиже у Преспу. Када га виде Владислав где му долази, устреми се на њега и удари га мачем, али му не науди. Међутим Владимир се не уплаши већ рече: Хоћеш да ме убијеш, брате, али не можеш! Па истргнув свој мач даде му га говорећи: Узми и убиј ме, готов сам на смрт као Исак и Авељ. А Владислав, помрачен умом, узе мач и отсече главу светом мученику. Светитељ пак узе главу своју рукама својим, па уседе на коња и одјури поменутој цркви. И кад стиже цркви сјаха с коња и рече: У руке Твоје, Господе, предајем дух мој! А убица се посрами и уплаши од таквог преславног чуда, па побеже са својима. И тако блажени Јован Владимир прими венац мученички и промени царство земаљско за Царство Небеско, 22. маја 1015. године".

Чесно тело светога краља Мученика епископи и клирици узеше и са песмама и славопојима погребоше у истој цркви близу Преспанског Језера, уз велики плач и ридање супруге му Косаре. Господ пак, хотећи објавити заслуге блаженог мученика Владимира, учини те многи који долажаху на његов гроб у цркву и мољаху се, добише исцељења. А прве ноћи многи видеше на гробу краља Мученика чудесну божанску светлост, као кад многе свеће горе. То уплаши бугарског цара, и он допусти Косари да узме тело светитељево и пренесе га где год хоће. И она узе тело светога краља и однесе у место владавине његове Крајину, и чесно га положи у цркви Пресвете и Пречисте Богоматере Дјеве Марије. Ту свето тело краља Мученика лежаше цело и нетљено, и из себе испушташе дивни мирис као да је многим ароматима намазано, а у руци држаше онај Крст који је од цара добио[12]. У ту се цркву силан народ сваке године о празнику његову, 22. маја, сакупљаше, и заслугама и заступништвом његовим многа се чуда дешаваху онима који се чистим срцем мољаху. А чесна супруга његова Косара, због искрене љубави коју имаше према светом супругу своме, замонаши се при тој цркви и проведе остатак дана живота свога у побожности и светом живљењу. Када се пак упокоји би и она погребена чело ногу супруга свога.

Међутим, Владислав убица надаше се одржати царство своје бугарско и још му присајединити и српско, те стога с војском дође под Драч и опасно га опседе. Али, ту га порази невино проливена крв светог Владимира, и он погибе при споменутој опсади Драча почетком 1018. године, лишивши себе и привременог и вечног живота. По казивању Дукљаниновом, њему се тада јави наоружани војник са ликом светог Владимира. А кад он стаде викати и бежати, Анђео га порази, те се он сруши и умре и телом и духом. А грчки цар Василије II лако заузе Охрид и Драч и победнички се врати у Цариград.[6]

Јована Владимира је на претолу српске државе наследио Стефан Војислав (1038-1050). Према „Летопису попа Дукљанина“, његов отац је био кнез Травуније и стриц Јована Владимира Драгомир, док му је мајка била ћерка жупана Рашке Љутомира.

Око 1019. године власт у Дукљи, као византијски вазал, преузео је Стефан Војислав (око 1019—око 1050). Након смрти Романа III Аргира (1028—1034) 11.04., Војислав је, највероватније наредне године, збацио византијску власт. Повод се може наћи у политици новог цара Михајла IV (1034—1041) коју је водио његов брат, евнух Јован Орфантроф. Он је драстично повећао порезе и намете, који нису пунили само државну касу, већ и џепове самог Јована и његових рођака. Поред тога он уводи словенском становништву да плаћа порезе у новцу, уместо дотадашњег плаћања у натури, што доводи до великог револта међу Словенима, који ће на крају резултовати отвореном побуном. Међутим, Војислављев отпор је брзо савладан и он се већ 1035./1036. године нашао у Цариграду, као византијски заробљеник, а управу над Дукљом је преузео Теофил Еротик.

Крајем 1037. или почетком 1038. године, он успева да побегне из затвора и да се врати у Дукљу, из које је потиснуо византијског намесника, Теофила Еротика, о чему сведочи запис Јована Скилице: „... Стефан Војислав, архонт Срба, који је био пре кратког времена побегао из Цариграда и заузео земљу Срба, протеравши оданде Теофила Еротика“. Током зиме 1039./1040. године, један византијски брод се због олујног ветра насукао у Дукљи, а његов товар, који је чинило 10 кентерија злата (7.200 златних номизми), Војислав је задржао за себе. Византијски цар је ово искористио као повод за напад на Дукљу и у пролеће 1040. године је послао на Војислава војску предвођену Георгијем Пробатом. Међутим, његове снаге су се загубиле на непознатом терену, што је Војислав искористио и потпуно их разбио.

Војиславов наследник Михаило (1050-1081) уздиже Дукљу на ранг краљевине и она 1077. године постаје прва српска краљевина, али на том проглашењу краљавине стајала је велика мрља која је умањила значај читавог догађаја. Наиме он је се сам прогласио за краља, али је након тога затражио од Папа Гргур VII да му титулу краља и потврди што је он током 1078. године и учинио. Њега је наследио његов син Константин Бодин (1081-1101), након чије смрти у Дукљи настају сукоби око власти у које се укључују и краљеви вазали рашки велики жупани. Сав терет борбе са Византијом у 12. веку преузимају рашки велики жупани који средином 12. века преузимају вођство међу српским земљама на истоку. Као последица династичких борби међу великим жупанима на престо 1162. године на власт долази најстарији Немањин брат Тихомир чиме почиње ера Немањића у српској историји.

За то време у лето 1040. године букнуо је у Поморављу устанак против Византије на чијем челу се нашао Петар Дељан. У том вихору убрзо су се нашли Београд и Пиносава јер их устаници освајају, а са њима Ниш и Скопље. Дељан се издавао за Самуиловог унука, на основу чега је у Београду 1040. проглашен за цара, настављача Самуиловог царства. У септембру се устаницима придружује Самуилов унук и бивши византијски чиновник Алусијан. Устаници ускоро освајају Драч, а побуна се проширује на северне делове данашње Грчке. Ослобођена територија тада је обухватала Поморавље, целу данашњу Македонију, драчку тему, области око Витоше и Осогова, север данашње Грчке (Периферије Епир, Тесалију, Западну Македонију и Средишњу Македонију). Устаници су покушали да заузму Солун, али под његовим бедемима бивају тешко потучени, након чега долази до сукоба Дељана и Алусијана. Петар ускоро бива ослепљен по Алусијановој наредби (или га је чак сам Алусијан на једној гозби напио, након чега му је одсекао нос и ослепео га), који се након тога враћа у Византију створивши опште расуло међу устаницима. Византијска војска после тога почиње да уништава разбијене устанике, заробивши ослепљеног Петра код Острова . Устанак је угушен већ 1041 године.

У другој половини 11. века обновљени су угарско-визанијски сукоби. Угарски краљ Саломон је 1068. године освојио неко византијско погранично утврђење за које се може претпоставити да је Београд. Византинци су утврђење брзо повратили. Борбе на Дунаву су временом добијале на жестини. Неколико година касније угарски краљ предузео је велики напад на Београд за који се претпоставља да је био 1071/72. године. Мађари су после двомесечне опсаде успели да продру у град, а малобројна посада на челу са дуксом Никотом морала је да напусти тврђаву и да се преда. Угарска војска је потпуно опљачкала Београд. Краљ Саломон је после овог успеха наставио рат продирући до Ниша. Мир је убрзо после овога склопљен. Како је Византија повратила Београд није познато, али се може претпоставити да угарска власт у њему није дуго трајала и да је Византија већ 1072. преузела Београд. Угарска војска је 1096. разорила Београд, али га је Византија задржала. Мађарски краљ Стефан II је порушио Београд 1124. и његовим каменом градио Земун. Византијски цар Манојло I је порушио Земун 1154. и београдским каменом поново градила Београд. Угарска је 1182. напала и опљачкала Београд. Византија је 1185. повратила Београд дипломатским путем. Српске државе се коначно уједињују под владавином Стефана Немање (Светог Симеона Мироточивог), Већ тада као да је било могуће назрети чији ће бити бели град на ушћу Саве у Дунав, а са њим и његова околина у коју спада и Пиносава са осталим подавалским селима.

Историја Пиносаве од Немањића до Првог светског рата[уреди]

Текст је у фази израде, хвала на разумевању.

Насеље Пиносава је познато још у средњем веку, али је тада била познатија по имену Колари. Први пут се помиње у попису од 1572. године, а по попису из 1528. и 1560. године, постоји податак да се на месту где се налази Риносава налазило место Колар. У пиносавачком атару, крај који је добио име по том насељу налази се према Авали и зове се Коларнице. Једно народно предање каже да је Пиносава добила име по феудалцу Пину Савоји који је исто село поседовао у виду домена односно наследног лена. Такође се каже да је поменути Савоја био племић који је водио оштре борбе са Турцима и да је живео средином 15. века, као и да је изгубио живот у једном од многобројних окршаја са турским завојевачима. Тачније, предање нам говори да је Савоја био савременик Змаја Огњеног Вука (деспота Вука Бранковића)и да је са њим имао низ заједничких наступа против Турака. Сматра се да је иза себе оставио сина који је у страху од турске одмазде променио име да би заметнуо траг, и наставио да живи на баштини свога оца на ободу имања као обичан кмет. Како је млади саморазбаштињени гроф, одрастао и васпитан у Београдској тврђави, био склон уметности и поезији а нарочито узгајању и неговању цвећа, ову своју последњу страст је наставио да упражњава и после повлачења са јавне сцене.

Васа Чарапић
Сима Лозанић авалит

Историја Пиносаве од Првог светског рата до данас[уреди]

Текст је у фази израде, хвала на разумевању.

Школа у Пиносави[уреди]

Познато је да је у Србији под Турцима било веома мало писмених људи. Први писмени људи били су свештена лица при манастирима. Стање се почело постепено мењати тек за време Првог и Другог српског сутанка, довођењем писмених људи из српске Војводине, која је била под Аустро-Угарском. И сами вођи и челници устанка били су или потпуно неписмени, или су знали само да се потпишу. Знање се стицало радом и искуством и усмено преносило на зборовима и славама, на прелима и поселима, често уз гусле крај огњишта. Прве школе биле су приватне, у имућнијим кнежевским, кметовским и трговачким кућама. Године 1820 у кнежевини Србији било је свега око 20 ђкола, а 1836 године било их је 72.

Потпуније писане податке о школама у ондађњем срезу врачарском, оставио нам је 1866 године, А. Богић, тадашњи срески писар, где се за Пиносаву каже: „Школи ни једној не припада, нити одавде ко у школу иде, нити има какав писмен човек овђе“. Слично је стање било и у осталим селима Врачара, јер је према његовом навођењу у срезу било свега 178 ђака у 6 школа, од којих су 4 уз Цркве (велико-селска, винчанска, вишњичка и миријевска), а 2 посебне (железничка и мокролушка), имајући у виду да су Зуце, и Рипањ који је тада имао школу, све до 1890 године припадали срезу грочанском.

Отварање основних школа ишло је доста споро и оне су чини нам се и пре и више отваране у унутрашњости, него у најближој околини Београда. Међу првим школама у ближој околини Београда, помињу се школе у Остружници и Рипњу, из времена Првог српског устанка, па оне основане тридесетих година и после ( Врчин 1836, Ресник 1841, Рушањ 1870 и Бели Поток 1873 године). Најкасније, школе су добили Зуце-1901, Пиносава и Бањица-19007 и Раковица после Првог светског рата. Овако касно оснивање школе, поред недовољно бриге и материјалних могућности власти, свакако је последица недовољног интересовања овдашњих мештана. Отуда дуго није било писмених људи, или су били веома ретки, а о вишим школарцима, трговцима, занатлијама и слично тада се није могло ни мислити, иако је Београд био на домаку.

Ипак до отварања школе у село, наши ђаци, поједини мушкарчићи су ишли у школу у Белом Потоку.

Стара Школа у Пиносави грађена 1906 године, данас парохијски дом

Школска зграда у Пиносави грађена је 1906 и са радом је почела 1907 године. Председник месне општине био је Милован М. Цветић. О изградњи се старао и радом руководио ужи грађевински одбор у коме су учествовали: Милован Цветић, Гаја Радојичић и Милета Миленковић. Подигнута је добровољним радом и средствима грађана. Тадашња школска зграда је била мања од данашњег парохијског дома и имала је два одељења, веће и мање, мешусобно повезана вишекрилним дрвеним вратима и две мале просторије месне заједнице. Осим поменутог, постојао је и шири грађевински одбор у коме су поред горе наведених учествовали и: Таса Илић, Илија М. Пењевић, Михаило М. Цветић, Милоје Вукадиновић и Михаило Пењевић, деловођа. Када је школска зграда била завршена, на свечаност отварања позван је и ондашњи министар просвете Андра Николић. Уз здравицу Гаја Радојичић је пожелео да им министар пошаље доброг учитеља. Део у коме је смештена библиотека је накнадно дозидан 1932 године.

Истпвремено са градњом школе ископан је и бунар, озидан каменом ради снабдевања водом. Пошто је четрдесетих година, после копања неких бунара у суседству, овај бунар знатно омањио воду, ископан је нови други бунар и озидан је циглом. Пресељем школе у зграду задружног дома и овај бунар је запуштен и као претходни забетониран.

Први ђаци била су деца рођена 1898 и 1899 године. Било их је у сва четири разреда 86 ученика. И прва учила и инвентар су били веома скромни. Први учитељ је био Радисав Стојановић, родом из Велике Плане, дошао из Поповића, а пре тога је радио у Дражњу. Био је веома добар учитељ и активан јавни и друштвени радник. Село га је као првог учитеља веома радо прихватило и дочекало. Са напредним и угледним домаћинима, две године после његовог доласка основана је и земљорадничка задруга, чији је он био књиговођа и благајник, а и касније је било учитеља који су радили у задрузи на овим пословима. Основао је и школску економију, засадивши целокупно школско двориште разним воћем, а испред школске зграде липе и кестенове који и данас постоје.

Ради описмењавања грађана три године је бесплатно држао зимску вечерњу школу. Саветима је помагао и сељацима како да унапреде своја имања и домаћинства. Од општине је добио и њиву у Паригузу (учитељска њива) површине 50-60 ари, коју је давао у наполицу. Школа је радила до Првог светског рата. По објави рата 1914 године је престала са радом, а учитељ Р. Стојановић, као резервни официр, позван је у ратну јединицу. Све четири године провео је у рату. Одступајући са српским војском прешао је Албанију и преко Крфа дошао на Солунски фронт. После пробоја фронта и ослобођења Србије, вратио се у Пиносаву. У рату 1914 године је у школи првобитно била смештена мунициона колона наше восјке, па болница за рањенике. По завршеном рату кратко време служила је као прихватилиште за наше повратнике, интернирце и избеглице, а потом наставила са радом, мада је настава била слаба и нередовна. Ратни прекид је довео до тога да се сустигло више генерација, те су код ђака биле знатне тазлике у годинама и физичкој развијености. У рату су уништене школске књиге и друга документација, клупе и остали прибор.

Стара Школа у Пиносави грађена 1906 године, данас парохијски дом

Ускоро после рата учитељ Радисав Стојановић је отишао за Београд, а у периоду до 1925 године у школи се измењало више учитеља и то: Димитрије М. Станковић, Лепосава Лазић, Александар Јоквић, радисављев син Раде Стојановић и Јела Џингалашевић- По одласку поменутих учитеља у школу је дошао учитељ Васа Станковић са женом Надом, који је остао у сећању као строг и добар учитељ и чији су први ђаци пошли на даље школовање у Београд.

После одласка учитеља Васе 1929 и 1930 године у школу су стигле учитељице Зора Жупарић и Веселинка Кисић, родом из Ливна у Босни. До доалска учитеља Александа Чоловића (1932 године са својом породицом, супругом Смиљом и синовима Драганом и Срећком), учитељица Зора је вршила дужност школског управитеља. Учитељ Чоловић је био друштвен човек и умео је понекад на каквом слављу или у кафани да се дружи са мештанима Пиносаве.

Школу је прво напустила учитељица Зора, добивши премештај у Коумодраж. Учитељ и управитељ школе Чоловић је остао на тој функцији до своје смрти 1937 године. Учитељица Веселинка је остала до 1939 године, када је прешла у Београд, где је убрзо пензионисана. Учитеља Чоловића је наследила учитељица Вера Дракаловић, која је остала до првих ратних година. Непосредно уочи рата је дошао Миливоје Секулић, родом из Црне Горе. Ту се оженио Јеленом, најстаријом ћерком Михаила Михаиловића Зицка, угоститеља под Авалом. Као резервни официр заробљен је и цео Други светски рат је провео у заробљеништву.

Сваки управитељ школе становао је у школи, у двема малим просторијама, а као летњу кухињу и оставу користио би малу помоћну зграду, подигнуту за време Првог светског рата на југозападној страни попреко испред главне зграде, која сада не постоји. Остали учитељи су налазили станове приватно, са тим што им је друштвена заједница признавала и сносила трошкове закупнине и огрева све до десетак година после Другог светског рата. Издржавање школа било је на терет општине, а надзор је обављало Министарство просвете.

Осим једног или више учитеља, школа је имала и једног помоћног радника, послужитеља који се старао о одржавању, чишћењу и грејању просторија. Ове послове су дуже обављали Миливоје Стошић Решпек, Драгомир Михаиловић и Тодор Петровић, Милоје Баја Новаковић, Даринка Миахиловић и њена ћерка Бранка, Милка Цветић...

Од почетка рада школе па све до Другог светског рата настава је била четвороразредна и комбинована. У време када је у школи био само један учитељ, у једној смени је учио ниже, а у другој више разреде. У годинама када су била два или три учитеља делили су разреде. Настава је тада била целодневна, и деца су у школи проводила цео дан. Они чије су куће биле ближе о подневу су ишли кућама на ручак, док би они који су живели даље понели у торбици сувог меда или сланине, коју су често у школским фурунама на прутићу грејали.

Средства за рад су била скромна. Осим масивних и тешких ђачких клупа, скамија, учитељског сточића са школским дневником, мастионицом, држаљом, пар столица, плехане фуруне, по које зидне слике, постојали су зидна табла, а касније табла на ногарима и рачунаљка.

У периоду до Првог светског рата школу су похађали само мушкарци, а у међувремену светски ратова и девојчице, обично само два разреда, ретко која је завршавала сва четирри тазреда. Осим потребе у домаћинствима, сматрало се да је нарочито женској деци довољно два разреда, колико да знају да читају и да се потпишу.

У школи су учени чиитање и писање, рачун, земљопис, историја, наука о природи и веронаука. Нарочито је цењено лепо писање и од ђака који су школу завршили пре Првог светског рата, било их је који су имали веома леп, такорећи уметнички рукопис. Поред учења школског градива и примене одговарајућих научно васпитних мера према немирним и слабим ђацима упражњаване у и поједине физичке казне. Најчешће је то било шибање прутом по длановима или скупљеним прстима, клечање на коленима и стајање крај школске табле, вучење за уши или косу, затварање у подруму до два, три часа.[7]

За време Другог светског рата школа је радила, али је настава била нередовна. Учитељ и управитељ ие био мештанин Пиносаве, Драгосалав И. Миленковић, а учитељица Вера Милачић. После рата првих 5-6 година, променило се више учитеља, краће се задржавајући. Једни су , као политички неподобни режиму, смењивани и премештани у даља и теже приступна места, а други пожељни приближавајући се Београду као крајњем циљу, постављани су у Пиносави.

У том периоду учитељи су били: Милко и Драгица Шпацапан, Даринка Милошевић, Бранка Петровић, Милан и Стана Поповић, Десанка Стефановић и Драган Шкундерић. Школске 1949 године у школу је дошао учитељски пар Сава и Марија Ристић. Сава је био родом из Кумодража и радио је кратко време као управитељ школе, док није трагично завршио живот 1953 године, док је Марија радила све до пензионисања. У то време радили су и следећи учитељи: Миланка Гајић, Томислав Радовановић, и Јоша Пајевић.

После савине смрти за директора школе је дошао учитељ Андрија Игњатовић са женом Софијом, и за његово време школа је 1955-56 премештена у делимично оспособљену зграду задружног дома, добивши назив „Милован Глишић“.

После Андрије наставник Нинко и жена му Живка Костић, такође учитељица. После њега за директора је поствављен Михаило Оташевић, па Миодраг Новосел, а после њега Бранко Орешанин, који је претходно био учитељ у Рогачи. За време његовог управљања школа је изгубила самосталност и почетком осамдесетих година је припојена основној школи „Васа Чарапић“ у Белом Потоку. Од 1993 до 2000 године директор те школе је био Љубиша Николић, а њега је наследила Ленита Вукојевић.

Школа у Пиносави

Касније школа је поново враћена у Пиносаву, али не као самостална, већ као истурено одељење школе у Белом Потоку. Изграђена је и фискултурна сала, а скоро у њој ради и вртић.

Школа летења, једриличарска школа[уреди]

Мапа Пиносаве

Као посебан вид спорта, односно спортског ваздухопловства, једриличарство бележи своје настајање, можда и своје корене у Пиносави. Почетком тридесетој година, тачније 14. августа 1932 године, у долини Топчидерске реке, у средњим ливадама, код Пењевића мајдана и бивше Пењевића воденице, отворена је једриличарска школа, прва школа такве врсте у Србији, Југославији и тада једна од малобројних у европским замљама. Ту је постојала монтажна барака и две једрилице „Орлић“ и „Полетарац“, које је тадашњи прота Милан Клисић, претходно освештао.

Отварању школе присуствовале су угледне званице српског и југословенског ваздухопловства Тадија Сандермајер (члан управе аеро-клуба и једна од најпознатијих личности ваздухопловства, пилот француске и српске авијатике у Првом светском рату, чије су груди красиле српска и француска ратна одликовања) и други чланови управе ваздухопловства, међу којима се нарочито истицао прослављени српски пилот из Првог светског рата, Милутин Томић, човек ванредне храбрости и великог срца, један од првих пет српских пилота.

Школа чији је управник био Аца Стојановић имала је 38 полазника, од којих четири даме. Она је оспособила велики број једриличара, који су са добијеним дипломама кренули да омасовљавају и пополаришу једриличарство. Она је побудила и интересовање мештана Пиносаве и ту је прва искуства у летењу стекао Рајко А. Цветић, пиносавац касније и први пилот из Пиносаве, која је дала још једног пилота, Милосава Р. Цветића.[8]

Даље наводимо цитат из вождовачких новина од 25. августа 1994, број 283, страна 61, у ауторству Нешић Мирољуба:

„Важна страница историје југословенског ваздухопловста исписана је у ПИНОСАВИ где је формирана прва школа за ваздушно једрење у Југославији.

Терен за ту школи одабрала је стручна комисија АЕРО КЛУБА поред осталог и зато што је испод падина Авале. Свечано отварање школе обављено је 14. Августа 1932 године у присуству публике и угледних званица. Симболични почетак рада школе означио је њен управник Аца Станојевић који је полетео са једрилицом и након што је направио два лупинга атерирао је . Потом је тадашњи прота из Пиносаве обавио освештење једрилице. Тој једрилици кумовала је госпођица Сршкић назвавши је Орлић. Поменуто име носио је авион српске авијатике из Првог светског рата.

Наредној једрилици кумовао је секретар Средишне управе аеро клуба Тадија Сондермајер назвавши је Полетарац. После обреда кумовања Тадија Сондермајер је одржао пригодан говор посебно истакавши значај једриличарског позива и самим тим сложеност обуке да би се дошло тог звања уз истовремено изражавање жеље за срећно и успешно школовање 38 полазника од којих су четири даме. Тај говор је привукао посебну пажњу обзиром на то да је Тадија Сондермајер био у то време једна од најпознатијих личности српског и југословенског ваздухопловства чије су груди красила домаћа и француска ратна одликовања јер је у Првом светском рату био пилот француске и српске авијатике. У поратним годинама наставио је своју ваздухопловну мисију радивши на стварању АЕРО-КЛУБА затим на његовом омасовљењу а такође је имао велики допринос у формирању домаћег ваздухопловног саобраћаја као и сопствене ваздухопловне индустрије. Поред Сондермајера у име команданта ваздухопловства присутнима се обратио Милутин Томић. У свом излагању указао је да је једрличарство од значаја не само за спорт и ваздухопловну културу већ и за јачање одбрамбене моћи. Поред тога Томић је се осврнуо на ратну епопеју српске авијатике у балканским и Првом светском рату у коме је и он учествовао као један од првих пет пилота српске авијатике који су се након полугодишње обује вратили септембра 1912 године у Србију да би учествовали у Балканском рату. Посебну пажњу присутних у томићевом излагању привукла је чињеница да је авионом српске авијатике у Првом светском рату са називом Орлић управо прво пилотирао Милутин Томић.

Са овом свечаношћу започела је систематска и континуирана обука једриличара у нашој земљие која је по свим критеријумима испуњавала нормативе Међународне Аеронаутичке Федерације. Тим критеријумима обухваћена је селекција и пријем кандината, затим методи и облици обуке. За ово друго постојали су предуслови јер је пре отварања школе Аеро-клуб упутио Ацу Стојановића, Симу Јазанова и Ивановића коју су били наставници у школу, на једриличарску обуку у Немачку. Захваљујући тако организованој обуци кандидати су након завршеног школовања добили једрличарске дипломе које су имале међунаодно признање. Без обзира на такво признање свршени полазници су остали у земљи кренувши са необичним одушевљењем и заносом да омасовљавају и популаришу једриличарство. Поред већ реченог да је школа у Пиносави била прва те врсте у земљи још треба додати да су се у читавој Европи такве школе могле избројати на прсте. Самим тим школа у Пиносави била је пионир те врсте не само у нашој земљи већ и у европским размерама.

Уз пионирску ова школа је током деветогодишњег рада до 1941 године имала грандиозну улогу оспособивши велики број једриличара. Може се рећи да је то био једриличарски универзитет на падинама испод Авале“.[9]

Подручне установе[уреди]

Погодности за положај и рекреацију, положаја Пиносаве и читавог подавалског подручја, па и за научни и студиозни рад, привукла је пажњу градитеља те су подигнуте установе такве врсте. Тако је ускоро после после Другог светског рата, већ 1947 године започета градња првих објеката данашњег института за водопривреду „Јарослав Черни“ и основано је студентско одмаралиште „Радојка Лакић“.

Институт за водопривреду. Локација института одређена је у делу од Авале према Реснику, поред некадашњег бановинског пута Бели Поток-Ресник, на садашњој тромеђи КО Пиносава, Раковица и Ресник. Првобитно је основана само Хидраулична лабораторија, а потом је спајањем сродних установа из области водопривреде и проширењем делатности, образован и организован институт оваквог типа и делокруга рада. До краја седамдесетих година, градња института је углавном завршена, те је пресељењем неких радних јединица из Београда, већи део служби, сада под Авалом.

Студентско одмаралиште Радојка Лакић у Пиносави

Студентско одмаралиште. Истих година, када је после Другог светског рата, почела градња института за водопривреду, почела је и изградња студентског одмаралишта. Са радом се првобитно започело у једној већој монтажној бараци, да би се ускоро куповином веће и лепе зграде од ПТТ-а, која је сада и главна зграда, капацитети повећали и услови побољшали. Крајем осамдесетих година, уместо постојеће бараке, саграђен је већи и бољи објекат, по угледу на планински стил. Главна зграда је реновирана, објекат је лепо ограђен, са прикладним улазом и платоом испред главне зграде, са тереном за мале спортове (тениским игралиштем). Расположиви смештајни капацитети се редовно користе, а скоро је реновиран.

Ветеринарска амбуланта у Пиносави

Огледно поље Дуванског института. Десетак година касније, у односу на институт за водопривреду и студентско одмаралиште, оснивањем Дуванског института у Београду, у Пиносави, на земљишту званом Механска њива основано је огледно поље института и као такво, служећи за испитивање разних сорти дувана, постојало је двадесетак година.

Дечији вртић „Вивак“. У подножју Авале, непосредно до борове шуме, у лепој згради осредње величине, послује ова установа. Првобитно је почела да ради као дечије одмаралиште, а потом као дечији вртић.[10]

Месна заједница Пиносава
Пошта у Пиносави

Историја имена[уреди]

Пиносава има три верзије њеног имена Пинос почиње од латинске речи што упућује на венац и гледање са Авале према Сави. Највероватнија је верзија да су тадашњи грађани израђивали „пинкоте“ за мешање теста у справљењу хлеба и да је по томе пиносава добила назив. Једна верзија је у уској вези са именом грофа Пина Савојског који је у 15. веку живео у градској тврђави а на данашњој територији села Пиносава поседовао имање.

ФК Пиносава (некад ФК АСК)[уреди]

ФК АСК је београдски фудбалски клуб, у својој историји запамћен по резултатима у београдским лигама. Скраћеница АСК је значило „Авалски спортски клуб“. ФК АСК је 2012. преименован у ФК Пиносава, због проблема око имена. Некада ФК АСК, а данас ФК Пиносава, почео је поново са такмичењима, и то у трећој А лиги Београда.

Храм Светог апостола и јеванђелисте Марка[уреди]

Црква Светог апостола и јеванђелисте Марка је направљена, донацијама мештана, 2007. године. Од 2008 године у храму се налази чудотворна икона Пресвете Богородице Јерусалимске.

Повест иконе Пресвете Богородице Јерусалимске[уреди]

Чудотворна икона Пресвете Богородице Јерусалимске
  Икону Мајке Божије, названу „Јерусалимска”, по Предању, иконописао је у Гетсиманији (врт поред Јерусалима) Св. Еванђелист Лука у години Успења Пресвете Богородице (48 г.) и била је прва од 70 икона које је иконописао Св. Лука. Икону је 453. године из Јерусалима у Константинопољ (данашњи Истанбул), пренео византијски цар Лав I Велики (457-474.г.), и она је тада била смештена у храм Мајке Божије, зван „Живоносни Источник”. У време цара Ираклија(575-641), током напада Скита на Константинопољ, престони град је био спасен после свенародне молитве пред овом иконом. После овога, цар је наредио да се икона пренесе у Влахернску цркву, где се  налазила идућа три века до владавине Лава VI Филозофа.  У време похода Руса на град Херсон на Криму (988 г.), икона је била пренесена у тај град. Када се касније овде крстио, свети Кнез Владимир је као дар понео ову икону са собом у Кијев, а када су становници Новгорода примили Хришћанство,  послао им је, такође на дар, ову Јерусалимску икону, и она је више од четири стотине година почивала у Новгороду (550 км северозападно од Москве) у цркви Св. Софије. Када је, пак, Иван Грозни освојио Новгород, он је Јерусалимску икону пренео у Москву, у Успенску цркву 1571.г. 
 У време напада Француза на Русију и краткотрајног заузимања Москве 1812. г. Јерусалимска икона је украдена и однесена у Париз, где се претпоставља да се и данас налази у цркви Пресвете Богородице. У новије време, 1992. г., први пут је изнета из Јерусалима на свенародно поклоњење, у Солун и Атину. 2000.г. донесена је прво у Софију (Бугарска), а по жељи и благослову Патријарха Павла, стигла је и у престони град Београд. 
 У Храму Св. Марка у Пиносави благосиља нас и помоћница нам је од 2008.г.

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА И ЕВАНЂЕЛИСТА МАРКА[уреди]

Свети Апостол Марко

Свети еванђелист Марко беше пореклом Јеврејин, из племена Левијева, ученик светог апостола Петра и његов љубљени син у Духу Светом. Свети Петар га спомиње у својој посланици, говорећи: Поздравља вас црква с вама избрана у Вавилону, и Марко син мој (1. Петр. 5, 13). Син не по телу него по духу, рођен благовешћем и бањом светог крштења. Свети Марко беше уврштен у лик светих Седамдесет апостола Христових. Најпре је пратио светог Петра, и био постављен од њега за епископа. А кад је с њим био у Риму, он на молбу верних написа Свето Еванђеље. Јер хришћани у Риму молише га да им напише оно што им је са светим Петром усмено казивао о Господу Христу. Он се одазва њиховој молби и написа Свето Еванђеље, и прво га показа самом апостолу Петру. Свети Петар га прочита и посведочи као истинито, и препоручи га свима да га читају и да верују ономе што је написано у њему. Затим од светог апостола Петра би свети Марко послат најпре у Аквилеју на проповед Божје речи. а потом у Египат. И тако у Александрији свети Марко би и први проповедник Еванђеља и први епископ. Египат сав беше притиснут густим мраком незнабоштва, и идолопоклонства, гатарства и злоће. Но с помоћу Божјом свети Марко успе да посеје семе науке Христове по Либији, Амоникији и Пентапољу, и да их просветли светлошћу свете вере и Христу приведе. Чудотворећи свуда, он црквама постави епископе, свештенике и ђаконе, и многе људе научи тако врлинском животу, да су се и неверници томе дивили и хвалу одавали. Достоверни црквени историчари, Јевсевије Кесаријски и Никифор Ксантопул, бележе како знаменити јеврејски философ Филон, који се добро упознао са светим Петром у Риму, пишући многе похвале о александријским и уопште египатским хришћанима, које је свети Марко упутио, каже и ово: Ови хришћани остављају привремена богатства и сва своја имања, и не желе да ишта своје имају на земљи. И на ком год се месту они налазе, свуда имају за молитву своје посебне и освећене храмове. У тим храмовима они побожно и чисто врше своје тајне, не бавећи се у њима никаквим световним пословима. Они тамо само читају Свете Књиге, и по свом обичају славе Бога појањем. Неки од њих напуштају градове и, одбацивши све световне бриге, живе у пољима, у градовима, у пустињама, чувајући себе од заједничког борављења с људима, јер знају да је дружење с људима друкчијег живота сметња за врлину. У њих је уздржање и умртвљење тела темељ, на коме зидају остала добра дела. Ниједан од њих не једе пре сутона, нити пије; а неки тек четвртога дана узимају храну. Најискуснији пак међу њима у тумачењу и разумевању Светог Писма, не могући да се засите том духовном храном богоразмишљања у Божанском Писму, по читавих шест дана се и не сете за телесну храну. Нико од њих не пије уопште вина, нити једе меса, нити ишта од живих створова. За њих је наслада хлеб са сољу и водом. Има и хришћанских жена које су навикле на такав живот. Много је њих већ остарелих у девству. Чувајући добровољно и побожно чистоту тела, и учећи се оној мудрости, освећују се не само срцем него и телом, и сматрају да је непристојно да сладострашћу служи сасуд, уготовљен за примање мудрости, и да служи телесном рађању оно лице, које жели нетрулежно и бесмртно семе Божје речи, од кога се рађа плод који никада не умире. Тумачење Светог Писма они добијају од својих најстаријих. У Светом Писму они траже духовни смисао и сакривене тајне, јер сматрају да је само Свето Писмо као видљиво тело, а његов тајни смисао као невидљива душа. Они рано устају на славословље Божје и молитву, на појање и слушање Божје речи, посебно мушкарци, а посебно жене. Неки од њих проводе по седам недеља у непрекидном пошћењу. Код њих је седми дан у великом поштовању. Припремајући се за овај дан и остале своје празнике, они спавају на земљи. Божју службу врше свештеници и ђакони; а над свима њима је старешина епископ (Цркв. Историја II, 17). Тако пише Филон Јеврејин о ученицима светог Марка и о светим обичајима Цркве Божје, првенствујуће у Духу Светом и у предањима апостолским. Тако свети Марко многострадалним трудовима својим обради у Егапту виноград Христов, имајући свој епископски престо у Александрији, где мученички сконча. О страдању светог еванђелиста Марка блажени Симеон Метафраст пише ово: У време када се свети апостоли разиђоше по свету ради проповеди Еванђеља, свети Марко по Божјој вољи дође у Египат. А божанствени канони свете апостолске Цркве назваше га еванђелистом, јер он беше први проповедник Еванђеља Господа и Спаса нашег Исуса Христа у целом Египту, у Либији, Мармарикији, Амоникији и Пентапољу. Сви житељи тих земаља беху необрезана срца и окорели идолопоклоници, испуњени сваке нечистоте и служитељи нечистих духова. По свима градовима, и селима, и раскршћима они подизаху идолишта и постављаху идоле; и у њих беху чарања, гатања, враџбине, и сва демонска сила, коју Господ наш Исус Христос разруши и уништи доласком Својим. Када божанствени еванђелист Марко проповедаше небеско царство Христово у пентапољском граду Киринеји, он сатвори велика чудеса: речју божанске благодати болесне исцељиваше, губаве очишћаваше, нечисте и зле духове изгоњаше. Просвећени том апостолском проповеђу и чудотворством, многи повероваше у Господа нашег Исуса Христа, поразбијаше своје идоле, порушише идолишта, и крстише се у име Оца и Сина и Светога Ауха. Тамо му би наређено Духом Светим да иде у Александрију и сеје добро семе Божје речи. Као силан и сјајан подвижник, свети Марко се свесрдно припреми да крене на тај подвиг. Пошто се опрости са братијом, он им рече: Господ мој нареди ми да идем у град Александрију. Братија га испратише све до лађе, и пошто једоше хлеб са њим, они га отпустише говорећи: Нека ти Господ Исус Христос устроји добро путовање!

Свети Апостол Марко

Отпловивши одатле, свети Марко стиже другог дана у Александрију. Пошто се искрца из лађе, он дође у место звано Мендион. И кад уђе на градску капију, њему се распаде сандала. Видевши то, апостол рече себи: Заиста ми је овај пут срећан. И угледавши обућара који је крпио стару обућу, даде му своју сандалу. Шијући сандалу обућар случајно прободе шилом своју леву руку и, јаукнувши, призва Бога, као што то бива у таквим случајевима. Чувши име Божје, апостол се обрадова духом, и рече у себи: Мој пут Господ учини срећним. — А рана на руци обућаревој беше велика, и силна крв иђаше из ње. Свети Марко пљуну на земљу, начини кал од пљувачке, и помаза обућареву рану, говорећи: У име вечито живог Исуса Христа буди здрав! — И одмах се излечи рана, и рука постаде здрава. Кад обућар виде такву силу овога човека и дејство његових речи, и кад по лицу познаде чисто и врлинско житије његово, рече му: Молим те, човече Божји, хајде мојој кући и проведи дан код мене слуге твога, да заједно хлеб једемо, пошто си ми указао ову милост. Апостолу то би мило, и одговори: Господ нека да теби небески хлеб живота! Обућар сав радостан, одведе апостола дому своме. А свети Марко, ушавши у његов дом, рече: Нека благослов Господњи буде овде! Помолимо се, брате, Богу! — И сатворише молитву заједно. По молитви седоше да једу, и стадоше с љубављу разговарати међу собом. У разговору обућар упита светитеља: Оче, ко си ти, и откуда твоја реч има толику силу? Свети Марко му одговори: Ја сам слуга Господа Исуса Христа, Сина Божјег. Човек на то рече: Желео бих да видим тог Сина Божјег. Свети Марко му одговори: Ја ћу ти Га показати. И стаде му казивати Еванђеље Исуса Христа, и показивати из Пророка што је о Господу нашем било претсказано. Обућар на то рече: Ја никад нисам чуо за Свето Писмо о коме ти говориш, већ за Илијаду и Одисеју, и што мудрују египатски младићи. — Свети Марко му онда изложи учење о Христу, и доказиваше му да је мудрост овога света лудост пред Богом. И верова обућар речима светога Марка, видећи његова знамења и чудеса, и крсти се сав дом његов и велико мноштво житеља тога места. Име пак обућару беше Аниан. А пошто из дана у дан растијаше и увећаваше се број верних, чуше старешине града да је к њима дошао неки галилејанин и хули богове њихове, и забрањује да им се приноси жртва. Стога тражаху да га убију; и прављаху заседе, не би ли га како ухватили. Сазнавши за ову заверу, свети Марко постави вернима за епископа Аниана, и три презвитера: Малеона, Савина и Кердона, и седам ђакона, и других једанаест клирика, да служе Цркви. А сам побеже одатле, и дође опет у Пентапољ. И проведе у Пентапољу две године, где продужи утврђивати своје раније дело. И постави у околним покрајинама и градовима епископе, презвитере и клирике, па се поново врати у Александрију. И нађе да се братија умножила у благодати и вери Господњој, па беху и цркву саградили у приморју, у месту Вукула. И праведник се веома обрадова томе и, преклонивши колена, прослави Бога. И проведе у тој цркви дуго време. А хришћани се умножаваху, и потсмеваху се незнабошцима, и идоле њихове ружаху. А кад незнабожни градоначелници дознадоше да је свети Марко дошао у њихов град, и живи у њему, испунише се љубоморе и зависти пошто чуше да он твори многа чудеса: исцељује болесне, глувима даје слух а слепима прозрење. И стадоше га тражити, и не налазећи га они шкргутаху зубима, и по идолиштима својим поганим и пировима идолопоклоничким они љутито викаху: Велику нам муку задаје онај мађионичар и чаробњак! Уто настаде пресветли празник Ускрс, дан Христова Васкрсења, двадесет четвртог априла. У исти дан паде и нечестиви празник незнабожачког поганог бога Сераписа. На Ускрс свети Марко служаше у цркви божанствену службу. Огромна руља незнабожаца нападе изненада на цркву, ухватише светитеља, везаше га чврсто око врата, и почеше вући по калдрми вичући: Повуцимо овог вола у обор! А свети Марко благадараше Христа Бога говорећи: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе што си ме удостојио да страдам за име Твоје! — А вучен би светитељ по земљи пуној оштрог камења, и из изранављеног тела његовог лијаше се крв целим путем. Кад паде вече, незнабожни идолопоклоници вргоше у тамницу светог апостола, док се договоре којом смрћу да га уморе. А у поноћи, док врата беху закључана и стражари спаваху пред њима, настаде велики земљотрес, јер Анђео Господњи, сишавши с неба, косну се апостола говорећи: Слуго Божји Марко, врховни међу светима у Египту, ето уписано је име твоје у књизи живота на небесима, и увршћен си међу свете апостоле, и спомен твој на земљи неће се заборавити никада, и ти ћеш ликовати с Вишњим Силама, Архангели ће примити на небу дух твој, а мошти твоје биће сачуване на земљи. Видевши ово виђење, свети Марко пружи к небу руке своје говорећи: Благодарим Ти, Господе мој Исусе Христе, што ме ниси оставио него си ме уврстио међу светитеље Своје. Молим Ти се, Господе, прими у миру душу моју, и не лиши ме благодати Твоје! — Када он то изговори, Господ Исус Христос дође к њему у оном обличју у ком је био са ученицима својим пре Крста и погребења, и рече му: Мир теби, Марко, еванђелисте мој! - Свети Марко му одговори: Мир и Теби, Господе мој Исусе Христе! — И отиде Господ од њега. Сутрадан дођоше к тамници мноштво грађана, извукоше светитеља из тамнице, поново га конопцем везаше за врат, и опет га вукоше по улицама са истом виком: Повуцимо вола у обор! - А свети Марко вучен, благодарећи Бога и молећи се, рече: У руке Твоје, Господе, предајем дух мој! — И рекавши то, предаде дух свој Богу. А руља поганих незнабожаца, желећи да спали тело светитељево, наложи огањ. на месту које потом би названо:Анђелско. И тог часа силом Господа нашег Исуса Христа спусти се мркли мрак, јер сунце сакри своје зраке, и би страшна грмљавина, и велики земљотрес, и киша са силним градом падаше све до вечера. И народ побеже од страха, оставивши светитељево тело. Од кише пак угаси се огањ, а од земљотреса срушише се многе зграде и побише многе. А неки од незнабожаца дрзнуше се рећи да преблажени бог њихов Серапис посетом својом почини те страхоте. Побожни хришћани онда дођоше, спремише за укоп тело светитељево, и однесоше на место, где су они творили своје молитве и псалмопјенија, и сахранише чесно свете мошти на источној страни у каменој гробници. И спомен његов вршаху ревносно и побожно, почитујући првог александријског светитеља; и за њих ништа не беше чесније и скупоценије од његових светих моштију. Свети апостол и еванђелист и мученик Христов Марко сконча у Египту, у граду Александрији[1], двадесет и петог априла, за Неронова царовања у Риму, око 68 године, а за царовања међу нама Господа нашег Исуса Христа, коме част, слава и моћ са Оцем и Светим Духом вавек, амин.[11]

Демографија[уреди]

У насељу Пиносава живи 2240 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 39,2 година (38,9 код мушкараца и 39,5 код жена). У насељу има 912 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,11. Ово насеље је у великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године).

График промене броја становника током 20. века
Демографија[12]
Година Становника
1948. 1.713
1953. 1.915
1961. 2.306
1971. 2.689
1981. 2.837
1991. 2.700 2.645
2002. 2.839 2.870
2011. 3.136
Етнички састав према попису из 2002.[13]
Срби
  
2.781 97,95 %
Роми
  
10 0,35 %
Црногорци
  
9 0,31 %
Хрвати
  
5 0,17 %
Горанци
  
4 0,14 %
Румуни
  
3 0,10 %
Југословени
  
3 0,10 %
Муслимани
  
2 0,07 %
Словаци
  
1 0,03 %
Немци
  
1 0,03 %
непознато
  
9 0,31 %


Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. Радоје Д. Цветић, Пиносава подаваслко насеље, 2003 година, страна 16
  2. Радоје Д. Цветић. Пиносава подавалско село, 2003 година, страна 26
  3. Радоје Д. Цветић, Пиносава подавалско село, страна 28
  4. Радоје Д. Цветић, Пиносава подавалско село, страна 29
  5. Радоје Д. Цветић, Пиносава подавалско село, страна 30
  6. Јустин Поповић, Житија Светих
  7. Радоје Д, Цветић, Пинсава подавалско насеље, 2003 године
  8. Радоје Д, Цветић, Пинсава подавалско насеље, 2003 године, страна 159
  9. вождовачких новина од 25. августа 1994, број 283, страна 61, у ауторству Нешић Мирољуба
  10. Радоје Д. Цветић, Пиносава, подавалско насеље 2003 године
  11. Јустин Поповић, Житија Светих, 8 мај
  12. „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  13. „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  14. „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везе[уреди]