Свети Вид — разлика између измена

Вид
Вид
	Илустрација из 1493. године
Пуно име	Свети Вид/Вит
Датум рођења	290.
Место рођења	Мацара дел Вало
Датум смрти	303.
Место смрти	Рим, Римско царство

Интерактиван преглед историје

← Старија измена Новија измена →

Садржај обрисан Садржај додат

ВизуелноВикитекст

Инлајн

Верзија на датум 8. октобар 2018. у 18:45

Свети Вид и Свети Вит (лат. Vitus) су два имена, која су у нераздвојиво повезана са Видовданом (15. јун) и српским народом. За неке су то два облика имена истог хришћанског светитеља, али други мисле да се ради о два формално слична имена за два суштински различита света бића, која имају исти дан у години 15(28). јун као свој празник. Српска православна црква и Римокатоличка црква прослављају 28. јуна по новом календару, а 15. јуна постаром календару као дан Светог Вита. Нема сумње да се хришћански светац зове Свети Вит, али није најјасније да ли је он увек иза облика Свети Вид. Према календару Српске православне цркве 15(28). јуна је дан Светог Вита,^[1]^[2] али и Видовдан који је уведен крајем 19. века у Српској православној цркви као дан сећања на Св. кнеза Лазара и јунаке који су погинули на Видовдан 1389. на Косову пољу.^[3] Код Срба у средњем веку јављало се изједначавање Светог Вид и Светог Вита у преписима које су правила црквена лица.^[4] У Енциклопедији православља наглашава се да није основано везивати митског Вида за Светог Вита, то јест изједнчавање хришћанског Светог Вита са легендарног бића које се у усмено пренетим народним песмама јавља као Бели Вид и само Вид, а претпоставља се да је то један од старословенских богова Свјатовид/Световид.^[5]^[6] Упркос препорукама учених представника хришћанске цркве, и данас у српском народу сусреће се мисао да је 15(28). јун дан Светог Вида.

На Сицилији крајем 3. века нове ере рођен је Вит (Vitus). Тај Вит је погубљен, као дечак хришћанин, у Риму у време прогона хришћана под царевима Диоклецијаном (284-305) Максимијаном. После је постао један од значајнијих ранохришћанских светитеља и познат под именом Свети Вит. Према делу „Мучеништво Св. Вита“ написаном крајем 6. века, Вит се родио крајем 3. века у богатој многобожачкој породици на југозападу Сицилије. Хришћанство је као дете примио од свог тутора Модеста и његове жене Крешчентије, која је била Видова дадиља. Бежећи од свог оца који је на силу желео да га одврати од хришћанства, Вид са својим тутором и дадиљом бежи у Луканију, где су све троје касније ухапшени као хришћани и спроведени у Рим. Према легенди, у Риму је млади Вид учинио много чуда, међу којима се наводи и исцељење Диоклецијановог сина. Упркос свему, са својим пратиоцима је осуђен на смрт и погубљен 303. године бацањем у котао са врелим уљем. Према легенди, из тог котла га је још живог извео анђео који га је вратио у Луканију, где је коначно умро.

Године 756, мошти Св. Вита су пренете у Париз, одакле су 836. предате бенедиктанском манастиру Корвеј у Немачкој, који постаје средиште поштовања овог светитеља. Катедрала Светог Вида у Прагу, једна од највелелепнијих катедрала изграђених у готском стилу, највећа и најзначајнија црква у данашњој Чешкој и седиште Чешке надбискупије, изграђена је у славу Св. Вита након што је Свети Вацлав, чешки кнез, пренео део његових моштију из Корвеја у Праг 925. године.

Култ Светог Вита

Култ Св. Вида почиње да се шири у 6. веку из италијанске покрајине Луканије (данашња Базиликата), одакле се шири по целој Италији, Сицилији и Сардинији, а одатле и у осталим земљама и народима под јурисдикцијом Римске патријаршије, укључујући и Германе и Западне и Јужне Словене. О његовој популарности сведоче многобројни храмови који носе његово име и имена под којима је познат у различитим народима: Витус (Vitus) на латинском, Гвидо и Вито (Guido, Vito) на италијанском, Ги (Guy) на француском, Вајт у германским језицима (Weit, Veit), Вит код Западних Словена (Vith, Vit, Wit) и Вид код Јужних Словена. Током средњег века било је око 1.300 цркви и манастира где се поштовао Св. Вит као заштитник, а чак 150 је тврдило да поседује део његових моштију. Помиње се и у византијским изворима, што сведочи да је његов култ био познат и у областима под Цариградском патријаршијом.

Током касног средњег века, у Немачкој се раширио тзв. Плес Светог Вита, обичај прослављања овог светитеља колективним плесом до исцрпљења који се одвијао у масовним светковинама пред његовим кипом. Овај плес се проширио на чешке и пољске крајеве и за њега се веровало да лечи од душевних болести, опседнусти и епилепсије. То је довело до тога да се св. Вит сматра патроном играча и забављача и исцелитељем епилепсије и заштитником душевно оболелих и опседнутих.

У јужнословенским крајевима, због асоцијације његовог имена са чулом вида, Свети Вит/Вид се сматра заштитником очију и исцелитељем болести и слабости вида. У народној медицини позната је и Видова трава, која се користи за јачање вида и код очних инфекција.^[7]

Традиционално се представља као младић са палмом, понекад са гавраном и лавом. Најучесталија иконографска представа Св. Вида је представа лепог и богато одевеног младића у котлу, са палмом у руци.

Сматра се патроном Чеха, Прага, Саксоније и града Ријеке. О популарности Светог Вита, или Светог Вида на словенском Јадрану сведоче цркве посвећене Св. Виту,^[8] али и топоними попут насеља Св. Вид на Крку или брда Св. Вид у Боки которској, 10 километара северозападно од Херцег Новог.^[5]

Дан Светог Вида

Римска патријаршија и каснија Римокатоличка црква дан Св. Вита традиционално обележава 15. јуна. Овај дан је и градска слава хрватског града Ријеке, чији се Св. Вит сматра заштитником.

У Православној цркви се Св. Вид признаје као светитељ из времена неподељене цркве, а његов култ није јак, али упадљиво је да у народном обичајном календару православних Срба све до бугарских граница постоји дан Видовдан који се обележава по старом календару 15. јуна, а у 20. и 21. веку, по новом календару 28. јун. Видовдан се посебно памти као дан на који се одиграла Косовска битка 1389 у којој су Срби, крајњим напором победили Османлије.^[9] С обзиром на то да је у западним крајевима средњовековне Србије присутан утицај Рима, да су у Србију досељавани римокатолички Саси, могуће је да је овај празник реликт прошлости и времена када је био обележаван као црквени празник на целокупном српском етничком простору. Међутим, не треба св. Вида искључиво доводити у везу са римокатоличанством, јер је он ранохришћански светац, који се поштовао још пре раскола хришћана на православце и католике. Треба рећи да је овај празник познат и код Бугара иако Бугарска никада није била под утицајем Римокатоличке цркве. Овај датум је у Српској православној цркви посвећен Св. Амосу, а тек 1892. године постаје литургијски празник посвећен Св. кнезу Лазару и св. мученицима српским, кад му се и први пут званично додељује народно име Видовдан. У последње време популарна је и теорија да Видовдан није директно повезан са Св. Видом, већ са словенским богом Световитом (Световид, Свантевит) са Арконе. Све претходно наведено упућује на закључак да је култ поштовања старословенског паганског божанства Световида замењен култом Св. Витуса (т. ј. код јужних Словена култом Св. Вида, а код западних Словена култом Св. Вита). Код Срба и Бугара који иако признају Св. Вида, као ранохришћанског свеца, овај дан се поштује више као народни празник Видовдан.

Референце

^ СПЦ Холандија, стр. 15(28)јун.
^ Охридски пролог, стр. 15(28)јун.
^ Калезић 2002, стр. I; 359. Видовдан је један од највећих, празника код Срба, али српска православна црква уврстила је Видовдан у свој календар тек 1892.
^ Марковић 2005, стр. 7-8 (41-42) У преписима из 14. века примећује се да су и писмени представници хришћанске цркве код Срба некад уместо Свети Вит уписивали име Свети Вид.
^ ^а ^б Калезић 2002, стр. I; 359.
^ Логос 2017, стр. 62-65 Код Срба, тамо где се очекује име Вит, по хришћанском Светом Виту, у правилу се наилазили на име Вид. Такав случај је био са Видовом гором на Брачу, на којој је постојала црква Св. Вита. Слично је било са усменом традицијом Срба у којој постоје Бели Виде и Видов данак. Тако је настала претпоставка да су Срби на Балкану имали старо словенско божанство са именом Свјатовид/Световид.
^ Караџић 1818, стр. 59.
^ Марковић 2005, стр. 8-9 (42-43). На Брачу су сачувани остаци две средњовековне цркве посвећене светом Виту. Једна је била саграђена на Видовој гори, највишем врху острва, док се друга на лази код села Дола, на врху Велог брда.
^ Логос 2017, стр. 327-329.

Литература

Марковић, Миодраг (2005). Култ светог Вита (Вида) код Срба у средњем веку. Београд.
Калезић, Димитрије М (2002). Енциклопедија православља, I-III. Београд.
Караџић, Вук С (1818). Српски рјечник: истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима. Wien (Viennae).
Охридски пролог, Владика Николај Велимировић
СПЦ Холандија. Српски православни календар за 2018.
Логос, Александар А (2017). Историја Срба I (PDF). Београд. ISBN 978-86-85117-37-4.

Спољашње везе

Охридски пролог за 15. јун (28. јун) (језик: српски)

[FOOTNOTEСПЦ_Холандија15(28)јун-1] СПЦ Холандија, стр. 15(28)јун.

[FOOTNOTEОхридски_пролог15(28)јун-2] Охридски пролог, стр. 15(28)јун.

[FOOTNOTEКалезић2002I;_359._Видовдан_је_један_од_највећих,_празника_код_Срба,_али_српска_православна_црква_уврстила_је_Видовдан_у_свој_календар_тек_1892-3] Калезић 2002, стр. I; 359. Видовдан је један од највећих, празника код Срба, али српска православна црква уврстила је Видовдан у свој календар тек 1892.

[FOOTNOTEМарковић20057-8_(41-42)_У_преписима_из_14._века_примећује_се_да_су_и_писмени_представници_хришћанске_цркве_код_[[Срби|Срба]]_некад_уместо_Свети_Вит_уписивали_име_Свети_Вид-4] Марковић 2005, стр. 7-8 (41-42) У преписима из 14. века примећује се да су и писмени представници хришћанске цркве код Срба некад уместо Свети Вит уписивали име Свети Вид.

[FOOTNOTEКалезић2002I;_359-5] а ^б Калезић 2002, стр. I; 359.

[FOOTNOTEЛогос201762-65_Код_Срба,_тамо_где_се_очекује_име_Вит,_по_хришћанском_Светом_Виту,_у_правилу_се_наилазили_на_име_Вид._Такав_случај_је_био_са_Видовом_гором_на_Брачу,_на_којој_је_постојала_црква_Св._Вита._Слично_је_било_са_усменом_традицијом_Срба_у_којој_постоје_Бели_Виде_и_Видов_данак._Тако_је_настала_претпоставка_да_су_Срби_на_Балкану_имали_старо_словенско_божанство_са_именом_[[Свентовит|Свјатовид/Световид]]-6] Логос 2017, стр. 62-65 Код Срба, тамо где се очекује име Вит, по хришћанском Светом Виту, у правилу се наилазили на име Вид. Такав случај је био са Видовом гором на Брачу, на којој је постојала црква Св. Вита. Слично је било са усменом традицијом Срба у којој постоје Бели Виде и Видов данак. Тако је настала претпоставка да су Срби на Балкану имали старо словенско божанство са именом Свјатовид/Световид.

[FOOTNOTEКараџић181859-7] Караџић 1818, стр. 59.

[FOOTNOTEМарковић20058-9_(42-43)._На_Брачу_су_сачувани_остаци_две_средњовековне_цркве_посвећене_светом_Виту._Једна_је_била_саграђена_на_Видовој_гори,_највишем_врху_острва,_док_се_друга_на_лази_код_села_Дола,_на_врху_Велог_брда-8] Марковић 2005, стр. 8-9 (42-43). На Брачу су сачувани остаци две средњовековне цркве посвећене светом Виту. Једна је била саграђена на Видовој гори, највишем врху острва, док се друга на лази код села Дола, на врху Велог брда.

[FOOTNOTEЛогос2017327-329-9] Логос 2017, стр. 327-329.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

@@ Ред 6: / Ред 6: @@
 | ширина_слике        = 250п
 | опис_слике          = Илустрација из 1493. године
-| пуно_име            = Свети Вид
+| пуно_име            = Свети Вид/Вит
 | дан_рођења          =
 | месец_рођења        =
@@ Ред 18: / Ред 18: @@
 | држава_смрти        = [[Римско царство]]
 }}
+'''Свети Вид''' и Свети Вит ({{јез-лат|Vitus}}) су два имена, која су у нераздвојиво повезана са [[Видовдан|Видовданом]] ([[15. јун]]) и [[Срби|српским народом]]. За неке су то два облика имена истог хришћанског светитеља, али други мисле да се ради о два формално слична имена за два суштински различита света бића, која имају исти дан у години 15(28). јун као свој празник. [[Српска православна црква]] и [[Католичка црква|Римокатоличка црква]] прослављају [[28. јун]]а по новом календару, а 15. јуна постаром календару као дан Светог Вита. Нема сумње да се хришћански светац зове Свети Вит, али није најјасније да ли је он увек иза облика Свети Вид. Према календару Српске православне цркве 15(28). јуна је дан Светог Вита,{{sfn|СПЦ Холандија||p=15(28)јун}}{{sfn|Охридски пролог||p=15(28)јун}} али и Видовдан који је уведен крајем 19. века у [[Српска православна црква|Српској православној цркви]] као дан сећања на [[Лазар Хребељановић|Св. кнеза Лазара]] и јунаке који су погинули на [[Видовдан]] [[1389]]. на [[Косово поље|Косову пољу]].{{sfn|Калезић|2002|p=I; 359. Видовдан је један од највећих, празника код Срба, али српска православна црква уврстила је Видовдан у свој календар тек 1892}} Код [[Срби|Срба]] у [[средњи век|средњем веку]] јављало се изједначавање Светог Вид и Светог Вита у преписима које су правила црквена лица.{{sfn|Марковић|2005|p=7-8 (41-42) У преписима из 14. века примећује се да су и писмени представници хришћанске цркве код [[Срби|Срба]] некад уместо Свети Вит уписивали име Свети Вид}} У [[Енциклопедија|Енциклопедији]] православља наглашава се да није основано везивати митског Вида за Светог Вита, то јест изједнчавање хришћанског Светог Вита са [[легенда|легендарног]] бића које се у усмено пренетим народним песмама јавља као Бели Вид и само Вид, а претпоставља се да је то један од [[Стара словенска вера|старословенских богова]] [[Свентовит|Свјатовид/Световид]].{{sfn|Калезић|2002|p=I; 359}}{{sfn|Логос|2017|p=62-65 Код Срба, тамо где се очекује име Вит, по хришћанском Светом Виту, у правилу се наилазили на име Вид. Такав случај је био са Видовом гором на Брачу, на којој је постојала црква Св. Вита. Слично је било са усменом традицијом Срба у којој постоје Бели Виде и Видов данак. Тако је настала претпоставка да су Срби на Балкану имали старо словенско божанство са именом [[Свентовит|Свјатовид/Световид]]}} Упркос препорукама учених представника [[хришћани|хришћанске]] цркве, и данас у српском народу сусреће се мисао да је 15(28). јун дан Светог Вида.
-'''Свети Вид''' ({{јез-лат|Vitus}}) је један од најзначајнијих ранохришћанских светитеља. Рођен је на [[Сицилија|Сицилији]], а погубљен у [[Рим]]у [[303]]. године у време прогона хришћана под царевима [[Диоклецијан]]ом и [[Максимијан]]ом. [[Католичка црква|Римокатоличка црква]] га прославља [[15. јун]]а.
+На [[Сицилија|Сицилији]] крајем 3. века нове ере рођен је Вит (Vitus). Тај Вит је погубљен, као дечак хришћанин, у [[Рим]]у у време прогона хришћана под царевима [[Диоклецијан]]ом ([[284]]-[[305]]) [[Максимијан]]ом. После је постао један од значајнијих ранохришћанских светитеља и познат под именом Свети Вит.
-Према делу ''„Мучеништво Св. Вида“'' написаном крајем [[6. век]]а, Св. Вид се родио крајем [[3. век]]а у богатој многобожачкој породици на југозападу Сицилије. Хришћанство је као дете примио од свог тутора Модеста и његове жене Крешчентије, која је била Видова дадиља. Бежећи од свог оца који је на силу желео да га одврати од хришћанства, Вид са својим тутором и дадиљом бежи у [[Базиликата|Луканију]], где су све троје касније ухапшени као хришћани и спроведени у [[Рим]]. Према легенди, у Риму је млади Вид учинио много чуда, међу којима се наводи и исцељење Диоклецијановог сина. Упркос свему, са својим пратиоцима је осуђен на смрт и погубљен [[303]]. године бацањем у котао са врелим уљем. Према легенди, из тог котла га је још живог извео анђео који га је вратио у Луканију, где је коначно умро.
+Према делу ''„Мучеништво Св. Вита“'' написаном крајем [[6. век]]а, Вит се родио крајем [[3. век]]а у богатој многобожачкој породици на југозападу Сицилије. Хришћанство је као дете примио од свог тутора Модеста и његове жене Крешчентије, која је била Видова дадиља. Бежећи од свог оца који је на силу желео да га одврати од хришћанства, Вид са својим тутором и дадиљом бежи у [[Базиликата|Луканију]], где су све троје касније ухапшени као хришћани и спроведени у [[Рим]]. Према легенди, у Риму је млади Вид учинио много чуда, међу којима се наводи и исцељење Диоклецијановог сина. Упркос свему, са својим пратиоцима је осуђен на смрт и погубљен [[303]]. године бацањем у котао са врелим уљем. Према легенди, из тог котла га је још живог извео анђео који га је вратио у Луканију, где је коначно умро.
-Године [[756]], мошти Св. Вида су пренете у [[Париз]], одакле су [[836]]. предате [[Бенедиктинци|бенедиктанском]] манастиру [[Корвеј (манастир)|Корвеј]] у [[Немачка|Немачкој]], који постаје средиште поштовања овог светитеља. [[Катедрала Светог Вида]] у [[Праг]]у, једна од највелелепнијих катедрала изграђених у [[Готика|готском стилу]], највећа и најзначајнија црква у данашњој [[Чешка|Чешкој]] и седиште [[Чешка надбискупија|Чешке надбискупије]], изграђена је у славу Св. Вида након што је [[Свети Вацлав]], чешки кнез, пренео део његових моштију из Корвеја у Праг [[925]]. године.
+Године [[756]], мошти Св. Вита су пренете у [[Париз]], одакле су [[836]]. предате [[Бенедиктинци|бенедиктанском]] манастиру [[Корвеј (манастир)|Корвеј]] у [[Немачка|Немачкој]], који постаје средиште поштовања овог светитеља. [[Катедрала Светог Вида]] у [[Праг]]у, једна од највелелепнијих катедрала изграђених у [[Готика|готском стилу]], највећа и најзначајнија црква у данашњој [[Чешка|Чешкој]] и седиште [[Чешка надбискупија|Чешке надбискупије]], изграђена је у славу Св. Вита након што је [[Свети Вацлав]], чешки кнез, пренео део његових моштију из Корвеја у Праг [[925]]. године.
-== Култ Светог Вида ==
+== Култ Светог Вита ==
 [[Датотека:Ples_Svetog_Vida.jpg|мини|лево|250п|''Плес Светог Вида'']]
-Култ Св. Вида почиње да се шири у [[6. век]]у из италијанске покрајине Луканије (данашња [[Базиликата]]), одакле се шири по целој [[Италија|Италији]], [[Сицилија|Сицилији]] и [[Сардинија|Сардинији]], а одатле и у осталим земљама и народима под јурисдикцијом [[Света столица|Римске патријаршије]], укључујући и [[Германи|Германе]] и [[Западни Словени|Западне]] и [[Јужни Словени|Јужне Словене]]. О његовој популарности сведоче многобројни храмови који носе његово име и имена под којима је познат у различитим народима: Витус (Vitus) на латинском, Гвидо и Вито (Guido, Vito) на италијанском, Ги (Guy) на француском, Вајт у германским језицима (Weit, Veit), Вит код Западних Словена (Vith, Vit, Wit) и Вид код Јужних Словена. Током [[средњи вијек|средњег века]] било је око 1.300 цркви и манастира где се поштовао Св. Вид као заштитник, а чак 150 је тврдило да поседује део његових моштију. Помиње се и у [[византијско царство|византијским]] изворима, што сведочи да је његов култ био познат и у областима под [[Цариградска патријаршија|Цариградском патријаршијом]].
+Култ Св. Вида почиње да се шири у [[6. век]]у из италијанске покрајине Луканије (данашња [[Базиликата]]), одакле се шири по целој [[Италија|Италији]], [[Сицилија|Сицилији]] и [[Сардинија|Сардинији]], а одатле и у осталим земљама и народима под јурисдикцијом [[Света столица|Римске патријаршије]], укључујући и [[Германи|Германе]] и [[Западни Словени|Западне]] и [[Јужни Словени|Јужне Словене]]. О његовој популарности сведоче многобројни храмови који носе његово име и имена под којима је познат у различитим народима: Витус (Vitus) на латинском, Гвидо и Вито (Guido, Vito) на италијанском, Ги (Guy) на француском, Вајт у германским језицима (Weit, Veit), Вит код Западних Словена (Vith, Vit, Wit) и Вид код Јужних Словена. Током [[средњи вијек|средњег века]] било је око 1.300 цркви и манастира где се поштовао Св. Вит као заштитник, а чак 150 је тврдило да поседује део његових моштију. Помиње се и у [[византијско царство|византијским]] изворима, што сведочи да је његов култ био познат и у областима под [[Цариградска патријаршија|Цариградском патријаршијом]].
-Током касног средњег века, у Немачкој се раширио тзв. ''[[Плес Светог Вида]]'', обичај прослављања овог светитеља колективним плесом до исцрпљења који се одвијао у масовним светковинама пред његовим кипом. Овај плес се проширио на [[Чешка|чешке]] и [[Пољска|пољске]] крајеве и за њега се веровало да лечи од душевних болести, опседнусти и [[Епилепсија|епилепсије]]. То је довело до тога да се св. Вид сматра патроном играча и забављача и исцелитељем епилепсије и заштитником душевно оболелих и опседнутих.
+Током касног средњег века, у Немачкој се раширио тзв. ''[[Плес Светог Вита]]'', обичај прослављања овог светитеља колективним плесом до исцрпљења који се одвијао у масовним светковинама пред његовим кипом. Овај плес се проширио на [[Чешка|чешке]] и [[Пољска|пољске]] крајеве и за њега се веровало да лечи од душевних болести, опседнусти и [[Епилепсија|епилепсије]]. То је довело до тога да се св. Вит сматра патроном играча и забављача и исцелитељем епилепсије и заштитником душевно оболелих и опседнутих.
 [[Датотека:Sveti_Vid_stendarac_180408.jpg|мини|десно|150п|''Свети Вид'', [[Ријека (град)|Ријека]]]]
-У јужнословенским крајевима, због асоцијације његовог имена са чулом вида, св. Вид се сматра заштитником очију и исцелитељем болести и слабости вида. У народној медицини позната је и [[Видац|Видова трава]], која се користи за јачање вида и код очних инфекција.
+У јужнословенским крајевима, због асоцијације његовог имена са чулом вида, Свети Вит/Вид се сматра заштитником очију и исцелитељем болести и слабости вида. У народној медицини позната је и [[Видац|Видова трава]], која се користи за јачање вида и код очних инфекција.{{sfn|Караџић|1818|p=59}}
 Традиционално се представља као младић са палмом, понекад са гавраном и лавом. Најучесталија иконографска представа Св. Вида је представа лепог и богато одевеног младића у котлу, са палмом у руци.
-Сматра се патроном [[Чеси|Чеха]], [[Праг]]а, [[Саксонија|Саксоније]] и града [[Ријека (град)|Ријеке]]. О популарности овог светитеља на словенском Јадрану сведоче цркве посвећене Св. Виду и топоними попут насеља [[Свети Вид (Крк)|Св. Вид]] на [[Крк (острво)|Крку]] или брда [[Свети Вид (брдо)|Св. Вид]] у [[Бока Которска|Боки которској]].
+Сматра се патроном [[Чеси|Чеха]], [[Праг]]а, [[Саксонија|Саксоније]] и града [[Ријека (град)|Ријеке]]. О популарности Светог Вита, или Светог Вида на словенском Јадрану сведоче цркве посвећене Св. Виту,{{sfn|Марковић|2005|p=8-9 (42-43). На Брачу су сачувани остаци две средњовековне  цркве посвећене светом Виту. Једна је била саграђена на Видовој гори, највишем врху острва, док се друга на лази код села Дола, на врху Велог брда}} али и топоними попут насеља [[Свети Вид (Крк)|Св. Вид]] на [[Крк (острво)|Крку]] или брда [[Свети Вид (брдо)|Св. Вид]] у [[Бока Которска|Боки которској]], 10 километара северозападно од [[Херцег Нови|Херцег Новог]].{{sfn|Калезић|2002|p=I; 359}}
 == Дан Светог Вида ==
-[[Света столица|Римска патријаршија]] и каснија [[Католичка црква|Римокатоличка црква]] дан Св. Вида традиционално обележава [[15. јун]]а. Овај дан је и градска слава хрватског града Ријеке, чији се Св. Вид сматра заштитником.
+[[Света столица|Римска патријаршија]] и каснија [[Католичка црква|Римокатоличка црква]] дан Св. Вита традиционално обележава [[15. јун]]а. Овај дан је и градска слава хрватског града Ријеке, чији се Св. Вит сматра заштитником.
-У [[Православна црква|Православној цркви]] се Св. Вид признаје као светитељ из времена неподељене цркве, али његов култ није јак. Упадљиво је да у народном обичајном календару православних [[Срби|Срба]] све до [[Бугарска|бугарских]] граница постоји дан [[Видовдан]] који се обележава такође 15. јуна (у [[20. век|20]]. и [[21. век]]у, [[28. јун]] по [[Грегоријански календар|грегоријанском календару]]) и памти као дан на који се одиграла [[Косовска битка]] [[1389]]. С обзиром на то да је у западним крајевима [[Историја Србије у средњем веку|средњовековне Србије]] присутан утицај Рима, да су у Србију досељавани римокатолички [[Саси]], могуће је да је овај празник реликт прошлости и времена када је био обележаван као црквени празник на целокупном српском етничком простору. Међутим, не треба св. Вида искључиво доводити у везу са римокатоличанством, јер је он ранохришћански светац, који се поштовао још пре раскола хришћана на православце и католике. Треба рећи да је овај празник познат и код Бугара иако Бугарска никада није била под утицајем Римокатоличке цркве. Овај датум је у [[Српска православна црква|Српској православној цркви]] посвећен [[Амос|Св. Амосу]], а тек [[1892]]. године постаје [[Литургија|литургијски]] празник посвећен ''[[Лазар Хребељановић|Св. кнезу Лазару]] и св. мученицима српским'', кад му се и први пут званично додељује народно име ''Видовдан''. У последње време популарна је и теорија да ''Видовдан'' није директно повезан са Св. Видом, већ са словенским богом [[Световид|Световитом]] (Световид, Свантевит) са [[Рт Аркона|Арконе]]. Све претходно наведено упућује на закључак да је култ поштовања старословенског паганског божанства Световида замењен култом Св. Витуса (т. ј. код јужних Словена култом Св. Вида, а код западних Словена култом Св. Вита). Код Срба и Бугара који иако признају Св. Вида, као ранохришћанског свеца, овај дан се поштује више као народни празник Видовдан.
+У [[Православна црква|Православној цркви]] се Св. Вид признаје као светитељ из времена неподељене цркве, а његов култ није јак, али упадљиво је да у народном обичајном календару православних [[Срби|Срба]] све до [[Бугарска|бугарских]] граница постоји дан [[Видовдан]] који се обележава по [[Јулијански календар|старом календару]] 15. јуна, а у [[20. век|20]]. и [[21. век]]у, по [[Грегоријански календар|новом календару]] [[28. јун]]. [[Видовдан]] се посебно памти као дан на који се одиграла [[Косовска битка]] [[1389]] у којој су Срби, крајњим напором победили [[Турци|Османлије]].{{sfn|Логос|2017|p=327-329}} С обзиром на то да је у западним крајевима [[Историја Србије у средњем веку|средњовековне Србије]] присутан утицај Рима, да су у Србију досељавани римокатолички [[Саси]], могуће је да је овај празник реликт прошлости и времена када је био обележаван као црквени празник на целокупном српском етничком простору. Међутим, не треба св. Вида искључиво доводити у везу са римокатоличанством, јер је он ранохришћански светац, који се поштовао још пре раскола хришћана на православце и католике. Треба рећи да је овај празник познат и код Бугара иако Бугарска никада није била под утицајем Римокатоличке цркве. Овај датум је у [[Српска православна црква|Српској православној цркви]] посвећен [[Амос|Св. Амосу]], а тек [[1892]]. године постаје [[Литургија|литургијски]] празник посвећен ''[[Лазар Хребељановић|Св. кнезу Лазару]] и св. мученицима српским'', кад му се и први пут званично додељује народно име ''Видовдан''. У последње време популарна је и теорија да ''Видовдан'' није директно повезан са Св. Видом, већ са словенским богом [[Световид|Световитом]] (Световид, Свантевит) са [[Рт Аркона|Арконе]]. Све претходно наведено упућује на закључак да је култ поштовања старословенског паганског божанства Световида замењен култом Св. Витуса (т. ј. код јужних Словена култом Св. Вида, а код западних Словена култом Св. Вита). Код Срба и Бугара који иако признају Св. Вида, као ранохришћанског свеца, овај дан се поштује више као народни празник Видовдан.
+== Референце ==
+{{reflist}}
 == Литература ==
+* {{Cite book|ref =harv|last=Марковић|authorlink=Миодраг Марковић|first =Миодраг|title=Култ светог Вита (Вида) код Срба у средњем веку|location=Београд|year=2005|url = https://www.academia.edu/5294383/The_cult_of_St._Vitus_among_the_Serbs_in_the_Middle_Ages}}
+* {{Cite book|ref =harv|last=Калезић|first =Димитрије М|authorlink=Димитрије Калезић|title=Енциклопедија православља, I-III|location=Београд|year=2002}}
+* {{Cite book|ref =harv|last=Караџић|first =Вук С|authorlink=Вук Стефановић Караџић|title=Српски рјечник: истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима|location=Wien (Viennae)|year=1818|url =https://archive.org/details/srpskirjecnik00kara/page/n31}}
 * [[Охридски пролог]], Владика [[Николај Велимировић]]
+* {{Cite book|ref =harv|last=СПЦ Холандија|title=Српски православни календар за 2018|url=https://www.pravoslavlje.nl/kalendar/kalendar2018.htm}}
+* {{Cite book|ref =harv|last=Логос|first=Александар А|title=Историја Срба I|location=Београд|year=2017|isbn=978-86-85117-37-4|url = https://www.academia.edu/35327198/ISTORIJA_SRBA_I_Beograd_2017.pdf}}
 == Спољашње везе ==
 * [https://web.archive.org/web/20070312055616/http://svetosavlje.org/biblioteka/prolog/index.php?m=6&d=15&a=1&date=6-2006 Охридски пролог за 15. јун (28. јун)] {{sr}}
-* [http://www.navidiku.rs/firme/bolnice-i-poliklinike-beograd/skidanje-dioptrije/ Свети вид]
 {{портал|Биографија}}
 {{Commonscat|Vitus}}