Психопатологија свести

Из Википедије, слободне енциклопедије
пацијенткиња и пејзаж

Психопатологија свести је термин у психологији и психопатологији који се користи у оyзначивању психичке функције свести, чије функционисање одступа од "нормалног", тј. представља поремећено стање свести. Поред нормалног и поремеченог стања свести издвајамо и промењено, под којим се подразумева хипнотичко стање и сан. Параметри за процену одступања психичке функције свести од нормалног функционисања, у психијатрији су:

  • Аутопсихичка орјентација: субјект зна ко је и шта је и даје адекватне податке о себи.
  • Алопсихичка орјентација: испитаник препознаје друге и о њима закључује посредно и непосредно.
  • Спацијална орјентација: испитивана особа увиђа просторне односе, зна где се налази.
  • Темпорална орјентација: пацијент се сналази у времену, зна доба дана, дан, месец и годину.
  • Природа одговора: добијени одговори испитаника у току интервјуа, што говори о очуваности његовое личности у целини.

Свест представља основни ментални феномен у оквиру којег се остварују све остале психичке функције. Свест садржи доживљај самог себе, околине, прошлости, садашњости и потенцијалне будућности тј. доживљај сопственог постојања, јединствености и постојећих односа са окружењем. [1]

Садржај

Психопатологија свести-услови настанка[уреди]

Поремећаја свести може настати под дејством биолошких или психолошких чиниоца.

Биолошки-органски чиниоци настанка поремећаја свести:[уреди]

Хемијски условљена оштећења мозга (интоксикације)[уреди]

Структурална оштећења мозга[уреди]

Стуктурална оштећења мозга или можданих опни могу бити :тумори, епилепсија, запаљење мозга или можданих опни, поремећаји снабдевања мозга енергетским материјама или кисеоником због циркулациских оштећења, физичке повреде мозга.

Психолошки чиниоци настанка поремећаја свести:[уреди]

Анатомско-физиолошка основа свести[уреди]

Анатомско-физиолошка основа свести представља интеракцију диенцефалона и кортекса, при чему диенцефалон обезбеђује будност, као и нормално смењивање будности и сна, док се кора великог мозга стара о садржају свести. [2] [3] [4] [5] Кроз средину можданог стабла, скоро целом његовом дужином протеже се анатомска структура позната као ретикуларна формација. Нервна влакна ове структуре иду директно у кору мозга, или индиректно, после релејног прекидања у ситним једрима таламуса. У ретикуларну формавију непрекидно пристиже велики број импулса са периферије и других делова централног нервног система, па се тако она стално напаја енергијом. Будност обезбеђују ткз. АРАС (асцедентни ретикуларни активирајући систем), који се налази у централним партијама мозга, међумозга, продуженој мождини , као и НДТПС (неспецифични дифузни таламички пројекциони систем). Сем тоничке активације кортекса, коју везујемо за стање будности, постоји и физичка, у уској вези са интраламинарним једрима таламуса, захваљујући којој се одвија функција пажње. Поменутим физиолошким запажањима иде у прилог и клиничко искуство које говори да до губитка свести доводе тек опсежне повреде кортекса великоможданих хемисфера, али да насупрот томе, чак и умерена оштећења средњих структура таламуса и међумозга повлаче са собом евидентан поремећај или чак губитак свести. Александар Романов Лурија [6] "отац" неуропсихологије разликује три основна функционална блок, или три основна мождана апарата чије је ућешће неопходно за остваривање било каквог облика психичке делатности.:

  1. Блок који обезбеђује регулисање тонуса или стања будности;
  2. Блок пријема и чувања информација које долазе из спољашње средине;
  3. Блок програмирања, регулисања и контроле психичке делатности;

Квантитатини аспект свести (будности) у највећој мери зависи од првог блока, који је у претходном тексту и описан, али квалитет свести, подразумева очуваност сва три блока. Клиничка запажања нам указују да оштећења других менталних функција (опажање, памћење, мишљење, емоције, воље, нагона, интелигенције, пажње и моралности) у крајној линији не оставља поштеђеном ни функцију свести, иако формална будност код пацијената може бити сасвим очувана. [7]

Категорије поремећаја свести[уреди]

Поремећаји свести деле се у две категорије: [8] [5] А то су:

  • квантитативне (оштећења будног стања).
  • квалитативне (помућења свести и дезинтеграција свести-поремећај највиших интегративних функција свесног "ја") поремећаје. [9]

Квантитативни поремећаји свести[уреди]

Квантитативни поремећаји свести представљају глобално умањење нивоа функционалности свести (или потпуни престанак те функције) се, зависно од степена умањења разврстава на следеће категорије [10] [5] [7]:

Омамљеност[уреди]

Омамљеност је најблажи облик квантитативно измењене свести. Субјекат не показује подједнако интересовање за збивања у околини, као што је то случај при јасној свести. Његово поље занимања за средину је евидентно сужено. Нпр. болесника више не занимају дарови, изрази пажње или новости које му доносе драге особе посећујући га. Иако су очуване спацијална и темпорална орјентација, пацијент готово да спонтано и не говори, на питања одговара безвољно и успорено, са задршком и без икакве заинтересованости за предмет разговора.

Сомоленција[уреди]

Сомоленција је тежи степен поремећаја будности од омамљености. Особа изгледа као да спава. Површним дражима се лако буди и краће време остаје будна. Болесник делује поспано, инертно и апатично, орјентација је у грубим цртама очувана, али нема активне пажње. Опажање је непотпуно, схватање отежано, очни капци су затворени, лице опуштено, поспано. Сомолентна особа с напором одговара на постављена питања. Једноставне радње, као што је помицање делова тела, може успорено обављати, али одмах потом тоне у стање слично поспаности. Остале психичке функције су озбиљно потиснуте овим стањем. Лечење иде у смеру одклањања стања, које је првобитно довело до сомоленције. [11] [12]

Сопор[уреди]

Сопор карактеришњ значајна редукција функције свести. Краткотрајно (само на тренутак) „буђење” је могуће, али тек уз примену јаких дражи. Спациотемпорална орјентација не постоји, али аутопсихичка и алопсихичка евентуално може бити очувана. На питање одговара мимиком или гестовима, а ређе речима. Активност свих менталних функција је минимална. За цели период измењеног стања свести може постојати делимична или потпуна аамнезија. Код сопорног болесника (као и код омамљеног и сомолентног) властити мишићни рефлекси, реакција зенице на светлост, као и корнеални рефлекс су очувани. Могуће је повремено запазити појаву моторног немира. Болесник се после буђења у претходно стање враћа непосредно по престанку деловања дражи. [13] [14]

Прекома[уреди]

Прекома се карактерише не одазивањем пацијента на гласан позив. На штипање или убод иглом овај реагује бесциљним, али у основи одбрамбеним, покретима удова или главе. Дубоки мишишни рефлекси су угашени, али је корнеални рефлекс очуван. У даљем току ово стање може да има тенденцију преласка у кому.

Кома[уреди]

Кома је најтежи облик квантитативно поремећене свести. Кома је стање потпуног одсуства свести, а тиме и активности свих осталих психичких функција. Пацијент уопште не реагује на ноцицептивне (болне) дражи, не изазива се рефлекс зеница на светлост и акомодацију, угушени су и моторички, као и рефлекси гутања и кашља. Очувани су само аутоматски вегетативни процеси, попут дисања. Контакт са особом се не може успоставити. На изузетно болне дражи се може уочити рефлексно повлачење угроженог дела тела, али буђења нема. Иако је описана типична клиничка слика коме, иста може варирати зависно од узрока (етиологије). Тако, у случају интоксикација, најчеђће таблетама за смирење или спавање, нема никаквих реакција болесника на подражаје из спољног света, сви су рефлекси угашени, недостају пирамидални знаци попут Бабинског (дражење стопала доводи до позитивног Бабинског знака, односно до тоничке дорзалне флексије палца, уз врло често истовремено лепезасто ширење осталих ножних прстију). Међутим кому изазвану укљештењем међумозга у отвору тенторијума (тумори, повреде, крварења, едам можданог ткива) прате угашени рефлекси зеница на светлост, повишени тетивни рефлекси, уз знакове пирамидалног (позитивни Бабински рефлекс). Поред тога, дисање је продубљено и неправилно, може због западања језика бити и кркљаво, а коматозна особа на додире или болне дражи реагује аутоматизмима испружања екстремитета. Електроенцефалограм (ЕЕГ) показује тешке дифузне промене, често без фокалних налаза. Булбарно укљештење даје сличну клиничку слику као при јаком акутном тровању средствима за спавање. Терминални стадијум коме, када се готово угасе све физиолошке функције организма, назива се карус. Ово је предворје и наговештај скоре смрти. У клиничкој пракси неуролози и неурохирурзи често су у стању да оцене ниво лезије коматозног болесника већ самим клиничким прегледом, а ово је још једноставније применом савремене неуро-имиџинг дијагностике (компјутеризована томографија и магнетна резонанца мозга). Такође за оцену квантитативне динамике промене стања свести користи се често и скала коме која се састоји од процене и бодовања отварања очију, моторичких реакција и говорних функција пацијената. Сматра се да болесници са осам и више бодова на овој скали нису примарно витално угрожени, што има велики прогностички значај, наручито код траума и интоксикација, али и неких других стања у неурологији, неурохирургији и интерној медицини. [15] [16]

Квалитативни поремећаји свести[уреди]

Angelo Bronzino - помућење свести

У квалитативним поремеђајима, свест је присутна, али неадекватно функционална. Остале менталне функције функционишу у складу са променом, тако да је целокупно понашање личности неуобичајно. Због погрешних интерпетација збивања у окружењу, могући су аутоагресивни и хетероагресивни поступци. Најзначајнији облици квалитативног поремећаја свести су: [8] [3] [5] [4] [10] [17] [18] [19] [20] [21][1]

Дезорјентација[уреди]

Представља основни облик квалитативног поремећаја свести. Карактерише је неспособност орјентације. Особа се не сналази у простору (спацијална орјентација), не препознаје људе око себе (алопсихичке дезорјентације), губитак додира с временом у коме се налази (темпорална орјентација). Није у стању да да податке о себи (аутопсихичке дезорјентације). Болесник често делује збуњено, уплашено, несигурно, стално за нечим трага, повишена је сугестибилност с повременим јављањем чулних обмана. Такође дезорјентацију или конфузно стање може карактерисати и јављање несистематизованих, флуидних и пролазних идеја однаса. Етиологија поремећаја је у токсикоинфектиним оштећењима централног нервног система, после траума, код артериосклеротичних јаче измењених крвних судова мозга, метаболичких дисбаланса и других оштећења можданог ткива. Дезорјентација може бити такође изазвана и стресним ситуацијама.[1][22][21]

Кома вигиле[уреди]

Кома вигиле позната је и као апалички синдром. јавља се након дуге коме проузроковане краниоцеребралном траумом или неком болешћу мозга. Болесник лежи непомично у кревету и на први поглед изгледа да ке будан. Повремено се запажају координисани покрети очију, а трептање очним капцима је сасвим нормално. Такође постоји очуван ритам сна и будности. Могуће је изазвати рефлек сисања и пућења. Међутим контакт са болесником је практично немогућ (он се неодазива на позив, а на болне дражи реагује несврсисходним покретима). Све ово је праћено и вегетативном дисрегулацијом (колебање крвног притиска, појачано знојење, контрактура мишића). Временом се развија свеопшти маразам (неухрањеност), а после извесног периода времена, који се мери недељама, месецима, па чак и годинама, по правилу наступа смрт.[7]

Деперсонализација[уреди]

Деперсоналозација подразумева запажање (непостојећих) промена субјекта у детаљима или глобално. Сопствено "ја" и сопствени психички садржај се доживљавају као измењени, туђи. Болесник има утисак да је изгудио индетитет, да је другачији. Доживљај измене је делимичан (поједини сегменти тела, личности) или потпун. Појам садржи соматске (десоматизација), само психолошке (дезанимација) или и једне и друге "промене" истовремено. У оквиру таквог поремећаја, особа често стоји испред огледала и проверава своје утиске феномен огладала. Екстремни облик поремећаја је трансформација личности, у оквиру које, болесник у потпуности занемарује претходни, а усваја нови индетитет. У том случају пацијент себе доживљава као другу особу или чак као животињу. Појава се често јавља у оквиру схизофреније, али се може видети и код неуротика, када представља одговор (одбрану) од јаког стреса. Јављање оваквог стања код особа у пубертету немора да има патолошки карактер.[1][7][21]

Удвајање (цепање) личности[уреди]

Удвајање (цепање) личности се изказује као веома озбиљхо измењен доживљај сопственог "ја". Понекад се виђа у оквиру клиничке слике схизофреније (сопствено ја се доживљава удвојено). У ширем смислу, цепање личности је део феномена деперсонализације.[1][7]

Дереализација[уреди]

Дереализација представља стање у коме пацијент има измењени субјективни доживљај о објективном окружењу. Дереализација обухвата измењени доживљај простора, предмета (спацијана орјентација), особа у простору (алопсихичка орјентација) и времена (темпорална орјентација). Ако се ради о особама из окружења, дереализација може обухватити и измењење њихових осећања и односа према субјекту. Овакве околности могу бити подлога за формирање суманутих идеја односа, прогањања и интерпретативних суманутих идеја.[1][7]

Делиријум[уреди]

Делиријум или делирантно стање се карактерише потпуном дезорјентацијом субјекта (субјекат се не сналази у простору и времену, непрепознаје особе у свом окружењу, а понекад долази и до сопственог цепања личности). Због неадеквцатног доживљавања окружења, претећих халицинација или илузија и сумрачних садржаја мишљења настају страх немир и психомоторно узбуђење, праћено вегетативним испољавањима (знојење, дрхтање и сл.). Могуће је деструктивно понашање, праћено суицидалним или хомицидалним активностима, условљено јаким осећањем страха. Делирантно стање обично настаје нагло, траје кратко, а најдуже три до четири недеља. За тај период постоји потпуна или делимична амнезија. Делирантно стање се најчешће јавља код хроничних алкохоличара, затим код фебрилних стања (нарочито код деце), пацијената са артериосклерозом мозга, као и код процеса у међумозгу, попут тумора, трауматских ођтећења и сл. У неким случајевима је веома тешко доћи до узрока делирантног стања, па се пацијент мора брижљиво клинички опсервирати и подврћи разним допунским дијагностичкикм методама прегледа. [1][7][21]

Аменција[уреди]

Аменцију карактерише исправно препознавање појединости, док се способност њиховог међусобног повезивања у целину изостаје. Особа је у стању да исправно опажа поједине делове ситуације у којој се налази, али краузално повезивање тих односа у целину изостаје. Због неадекватног доживљавања окружења, пратећих аутопсихичких и алопсихичких сметњи, као и сметње функције мишљења, особа изгледа збуњено, уплашено, прати је немир и психомоторна узбуђеност. Понашање иде од неупадљивог, све до хиперактивног. Аменција може бити аутохтони феномен или се развија у вези са делиријумом. Аменцију карактерише органски условљенаа етиологија. Поремећај може трајати недељама или месецима, а за тај период постоји делимична амнезија.[7]

Сумрачно стање[уреди]

Сумрачно стање карактерише очување предметне свести, док свесност о сопственом "ја" недостаје. Због сужења свести пацијент није у стању да сагледа своју личност, особе у свом окружењу, простор у коме се налазии поступке у времену трајања поремећаја. Стање нагло настаје и престаје, најчешће траје неколико минута, ређе данима, а изузетно ретко траје месецима. Поред дезорјентације, стање карактерише и непотпуна или потпуна амнезија. Унутрашња повезаност психичких функција је очувана и већа је него код делиријума. Разликујемо две врсте сумрачних стања.

  • Код орјентисаних болесника, који су неупадљиви за околину (болесник путује, разговара, може да обавља различите простије послове, склапа познанства, упушта се у социјалне интеракције, с непотпуним увидом о свом понашању) код недовољно упућених особа.
  • Код дезорјентисаних пацијената испољавање сумрачног стања је неупоредиво препознатљивије за околину. Наиме, због застрашујућих халуцинација и илузија болесник доживљава узнемиреност, страх и склон је агресивном понашању (које се доживљава као одговор на претње које долазе из окружења) када постаје опасан по себе и околину. [1][7][21]
Сумрачно стање и кривично право[уреди]

У случају патолошког пијанства (патолошка напитост) којег карактерише обиље пецептивних обмана и изражено афективно реаговање, је форензички изразито интересантно. Ова необичиајна реакција на минималне дозе алкохола која се код просечне особе никад не виђа, може да услови деструктивно понашање којим се потенцијално угрозава туђи живот. Бележени су и случајеви хомоцида у оваквом измењеном стању свести. За први пут учињено кривично дело у стању патолошког пијанства, учинилац се сматра неурачунљивим, па стога је кривично неодговоран. Он се од стране суда упозорава да никада, ни под којим околностима, не сме узимати алкохол (обавезује се на потпуну апстиненцију). Уколико се због истог разлога пацијент поново нађе оптужбеничкој клупи, тада се он терети кривично одговорним, јер је био дужан и могао је предвидети да је у таквом стању способан да повреди неког.[9][1][7]

Органски условљена сумрачна стања[уреди]

Органски условљена сумрачна стања су најчешће само један од аспеката различитих органских оштећења. Органска оштећења које карактерише сумрачно стање:

Функционално условљена сумрачна стања[уреди]

Функционално условљена сумрачна стања (сужење свести) су повезана са:

Психопатологија свести и кривично право[уреди]

Квалитативни поремећаји свести су стања озбиљне измене менталног функционисања, пре свега у смислу погрешних, некад застрашујућих утисака о реалности и схватања узрочности појава. Психопатолошко доживљавање "угрожавајуће" реалности може да буде основа за неадекватни, "самоодбрамбени", хетероагресивни акт субјекта.[1]

Са форензичко-психијатриског аспекта, поремећаји свести се сврставају у стања привремене душевне поремећености. Способност учиниоца кривичног дела да схвати значај свог дела и да управља својим поступцима се утврђује зависно од облика и дубине поремећаја.

Парамети процене подразумевају:

  • Свеобухватну анализу околности догађаја;
  • Степен сужења свести;
  • Специфичност афективног стања починиоца и његовог психичког односа према делу, посебно када се ради о стању сужења свести.

У осталим околностима, када је јасноћа поремећаја [свест]и и самог односа према делу евидентна, урачунљивост се сматра битно смањеном или потпуно искљученом.

Психопатологија свести и грађанско право[уреди]

У грађанско правном поступку, особама код којих је утврђен поремећај свести, пословна способност се сукраћује.[1][7]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 1,11 1,12 1,13 Проф.др. Миомир Љ. Лештаревић, Форензичка психопатологија, Београд 2005 Свест, pp. 9'-14
  2. Радојичић Б. М. Психопатологија. Медицинска књига, Београд-Загреб,1987
  3. 3,0 3,1 Милић С. Судска психијатрија. Службени лист Црне Горе, Подгорица, 2002
  4. 4,0 4,1 Десимировић В. Медицинска психологија са основама психопатологије. Наука, Београд, 1997
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 Голубовић Г. З. Психопатологија - општи део. Здравствени центар, Бор, 2004. Психопатологија свести, pp. 97'103
  6. Лурија А. Р. Основи неуропсихологије. Нолит. Београд. 1983
  7. 7,00 7,01 7,02 7,03 7,04 7,05 7,06 7,07 7,08 7,09 7,10 Горан З. Голубовић. Основи опште психопатологије. Униграф Ниш, 2008 Свест-страна 97-103
  8. 8,0 8,1 Крајгер-Гузина А. Психијатрија за дефектологе. Научна књига, Београд 1995.
  9. 9,0 9,1 Голубовић Г., Лакић А., Илић Б. (уредник Голубовић З. Б.) Основи форензичке психологије и психопатологије. Здравствени центар Бор 2002.
  10. 10,0 10,1 Матковић А.., Јеличић И. Неурокирургија, Графички завод Хрватске, Загреб, 1988
  11. сомоленција (приступљено 3.11.2013.)
  12. сомоленција опис (приступљено 3.11.2013.)
  13. [1] сопор деф. (приступљено 3.11.2013.)
  14. сопор (приступљено 3.11.2013.)
  15. кома (приступљено 3.11.2013.)
  16. what is coma (приступљено 3.11.2013.)
  17. Стојиљковић С. Психијатрија са медицинском психологијом. Медицинска књига, Београд-Загреб, 1984
  18. Кецмановић Д. Симптоми и синдроми психичких поремећаја. Психијатрија. Кецмановић Д. Ед. 33-51. Медицинска књига, Београд-Загреб 1988
  19. Весел Ј. Медицинска психологија са психотерапијом. Виша медицинска школа, Београд, 1983.
  20. Лазовић А., Ђукић-Дејановић С., Равановић Д. Status psychicus. Медицински факултет, Крагујевац, 2002
  21. 21,0 21,1 21,2 21,3 21,4 Марић Ј. Клиничка психијатрија. Меграф, Београд, 2001
  22. Горан З. Голубовић. Основи опште психопатологије. Униграф Ниш, 2008

Литература[уреди]

  • Проф.др. Миомир Љ. Лештаревић, Форензичка психопатологија, Београд 2005, ISBN 86-907907-0-5;
  • Голубовић Г. З. Психопатологија - општи део. Здравствени центар, Бор, 2004 ISBN 86-902791-3-X; COBISS-ID 111677452;
  • Крајгер-Гузина А. Психијатрија за дефектологе. Научна књига, Београд 1995. ISBN 86-23-60163-7;
  • Голубовић Г., Лакић А., Илић Б. (уредник Голубовић З. Б.) Основи форензичке психологије и психопатологије. Здравствени центар Бор 2002. (ISBN 86-902791-2-1; COBISS-ID 100737548);
  • Горан З. Голубовић. Основи опште психопатологије. Униграф Ниш, 2008;
  • Радојичић Б. М. Психопатологија. Медицинска књига, Београд-Загреб,1987;
  • Десимировић В. Медицинска психологија са основама психопатологије. Наука, Београд, 1997;
  • Милић С. Судска психијатрија. Службени лист Црне Горе, Подгорица, 2002;
  • Лурија А. Р. Основи неуропсихологије. Нолит. Београд. 1983;
  • Матковић А.., Јеличић И. Неурокирургија,Графички завод Хрватске, Загреб, 1988;
  • Крајгер-Гузина А. Психијатрија за дефектологе. Научна књига, Београд 1995;
  • Стојиљковић С. Психијатрија са медицинском психологијом. Медицинска књига, Београд-Загреб, 1984
  • Кецмановић Д. Симптоми и синдроми психичких поремећаја. Психијатрија. Кецмановић Д. Ед. 33-51. Медицинска књига, Београд-Загреб 1988
  • Весел Ј. Медицинска психологија са психотерапијом. Виша медицинска школа, Београд, 1983
  • Лазовић А., Ђукић-Дејановић С., Равановић Д. Status psychicus. Медицински факултет, Крагујевац, 2002
  • Марић Ј. Клиничка психијатрија. Меграф, Београд, 2001

Спољашње везе[уреди]