Равно Рашће

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Равно Рашће
Административни подаци
Држава Хрватска
ОбластБанија
ЖупанијаСисачко-мославачка
ГрадГрад Глина
Становништво
 — (2011)129
Географске карактеристике
Координате45°18′16″ СГШ; 16°08′51″ ИГД / 45.304547720560635° СГШ; 16.147445347079316° ИГД / 45.304547720560635; 16.147445347079316Координате: 45°18′16″ СГШ; 16°08′51″ ИГД / 45.304547720560635° СГШ; 16.147445347079316° ИГД / 45.304547720560635; 16.147445347079316
Временска зонаUTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST)
Надм. висина162 м
Равно Рашће на мапи Хрватске
Равно Рашће
Равно Рашће
Равно Рашће на мапи Сисачко-мославачке жупаније
Равно Рашће
Равно Рашће
Равно Рашће на мапи Сисачко-мославачке жупаније
Остали подаци
Поштански број44403 Маја
Позивни број+385 44
Регистарска ознакаSK

Равно Рашће је насељено мјесто на подручју града Глине, Банија, Република Хрватска.

Становништво[уреди]

На попису становништва 2011. године, Равно Рашће је имало 129 становника.

Националност[1] 1991. 1981. 1971. 1961.
Срби 198 (63,05%) 239 295 368
Хрвати 105 (33,43%) 124 121 122
Југословени 6 (1,91%) 7 15 1
Словенци 2 2
Мађари 1 1
Муслимани 2
остали и непознато 5 (1,59%) 14 6 1
Укупно 314 385 440 496
Демографија[1]
Година Становника
1961. 496
1971. 440
1981. 385
1991. 314

Попис 1991.[уреди]

На попису становништва 1991. године, насељено место Равно Рашће је имало 314 становника, следећег националног састава:

Попис 1991.‍
Срби
  
198 63,05 %
Хрвати
  
105 33,43 %
Југословени
  
6 1,91 %
Словенци
  
1 0,31 %
неопредељени
  
4 1,27 %
укупно: 314

Историја[уреди]

Други свјетски рат[уреди]

У лето 1942. године приликом једног напада усташа и домобрана на село Равно Рашће срез Глина, одведено је много жена и деце. Том приликом одведено је троје деце Стојана и Кате Паланчанина, и то Никола стар 12 година, Драгица 11 и Петар 6 година. Деца су прво транспортована у затвореним вагонима у Јасеновац у којима су остала 8 дана под стражом без хране. Одатле су их аутобусима пребацили у Стару Градишку, стрпали их у једну велику бараку, раније шталу за коње. Прва три дана нису добили ништа за храну, а четвртог су добили неко "упарено брашно". Пошто су одвојили децу од родитеља, сву женску децу до 9 година послали су у Порићанце, а у Градишци су остали само мушкарци изнад 12 година, које су обукли у усташку униформу. Од неколико хиљада, колико их је ту било, хрватске власти су око 400 дечака послали у Горњу Ријеку ради похађања школе, од којих је 200 помрло. Збох напада партизана на Горњу Ријеку усташе су са децом побегле у Јаску, а када су партизани заузели Јаску, заробили су све усташе и око 7000 деце, која су ту била у логору. После 24 часа партизани су напустили Јаску, повели су са собом децу до Мрзлог Поља, где су их немци бомбардовали. Тада су партизани одвојили одраслије дечаке и повели их са собом а остале оставили у Мрзлом Пољу, где су их поново преузеле усташе, потрпале у аутобусе и одвели у Самобор. Ту су остали 8 дана у једном логору. Одатле су одведени у Загреб, уписани код црвеног крста и после неколико дана распоређени. Мали Никола био је смештен код Антона Јежека у Великом Буковцу код Лудбрега, где је чувао марву и радио све кућне послове. Јежек и његова породица су га терали да иде у католичку цркву, али он то није хтео чинити. Сестра Николина Драгица, која је из Градишке послата у Порићанце, нашла се са братом у Мрзлом Пољу. Ту је неко време остала код жупника, али како је била сврабљива, није је хтео даље задржати, већ ју је уступио једној жени. Код ње је била 6 недеља. Одатле су је усташе одвеле у Самобор, затим у Загреб па у Лудбрег, и најзад је и она доспела у Велику Буковицу. Ту ју је узео католички жупник Мата Гожин, дао је у школу код часних сестара, које су је приморале да сваке недеље иде у католичку цркву. Николини и Драгичини родитељи који су били избегли у Србију, успели су да их преко пријатеља, нађу у Великој Буковици, и да их 12. јула 1943. године доведу у Србију. О трећем детету нису ништа могли дознати.[2]

Извори[уреди]

  1. 1,0 1,1 Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.
  2. ^ Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине 1991. pp. 231,232

Литература[уреди]

  • Gelo, Jakov (1998). Narodnosni i vjerski sastav stanovništva Hrvatske, 1880-1991: po naseljima. Zagreb: Državni zavod za statistiku Republike Hrvatske. ISBN 978-953-6667-07-9.