Глина (град)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Глина
Glina.jpg
Уништена српска кућа на улазу у Глину
Грб
Грб
Административни подаци
Држава Хрватска
ЖупанијаСисачко-мославачка
Становништво
Становништво
 — 2011.Раст 4.667
Агломерација (2011.)Пад 9.341
Географске карактеристике
Координате45°20′18″ СГШ; 16°05′27″ ИГД / 45.33827° СГШ; 16.09080° ИГД / 45.33827; 16.09080Координате: 45°20′18″ СГШ; 16°05′27″ ИГД / 45.33827° СГШ; 16.09080° ИГД / 45.33827; 16.09080
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Површина543 km2
Глина на мапи Хрватске
Глина
Глина
Глина на мапи Хрватске
Остали подаци
ГрадоначелникСтјепан Костањевић
Поштански број44400
Веб-сајт
www.grad-glina.hr

Глина је град у Хрватској, у Сисачко-мославачкој жупанији. Налази се у области Банија. Према првим резултатима пописа из 2011. у граду је живео 9.341 становник, а у самом насељу је живело 4.667 становника.[1] Налази се на истоименој реци.[2]

Историја[уреди]

Глина се први пут помиње у даровницама 1209. и 1211. године, којима Андрија II дарује опатију Топуско поседима и кметовима са подручја око реке Глине. Само место се тада налазило 5-6 km низводно од данашњег града. Често је долазило до сукоба између Глињана (Glinenses) и опатије које је Бела IV покушао помирити на сабору у Сегедину 1242. године оделивши земљу опатије (Врановина) од имања глинских грађана. Међутим сукоби са опатијом, у којима се истиче неколико глинских родова (Хајтићи, Класнии, Перековићи, Ткалчевиће, Турковићи, Кеглевићи) трају и даље све до упада Турака (1563), који заузимају цели крај, а народ бежи у шуму и прекокупске крајеве (жупски град Гору Турци су заузели 1591). Међутим Глина не остаје дуго под турском влашћу, јер после пораза код Сиска 1593. Турци су потиснути на Уну. После турског повлачења Глина се не спомиње до 1737. године када је у њој одржан хрватски сабор на „бојном пољу“. Тада се већ насеље налазило на данашњем месту. Старо насеље су вероватно спалили Турци.

Укључење Глине у Војну крајину (Глинска регимента основана је 1750. године) изазвало је отпор црквених и племићких земљопоседника, који је окончан када је Јосиф II, обилазећи Крајину (1775—76) посетио Глину. Глина је варошица основана у 17. веку под аустријским царем Леополдом I, заједно са селима Горње и Доње Селиште и Јаме.[3]

За Глину као граничарско место везује се оснивање прве масонске ложе у Југославији (простору). Године 1770. основали су млади официри грофови, Иван Драшковић и Стефан Ницки, ту прву масонску ложу. Њу су чинили граничарски официри из Глине и Огулина.[4]

Као седиште I банске регименте (раније стациониране у Сврачици, 7 km даље) Глина[5] постаје војни и културни центар Банске крајине (Баније). У Глини су као официри службовали књижевни посленици Петар Прерадовић, Иван Трнски и Јосип Јелачић, а ту је поручник Јосиф Руњанин на Михановићев текст компоновао хрватску националну химну (Лијепа наша). Године 1809. улази у састав Наполеонових Илирских провинција (у Војну Хрватску — Croatie militire), а 1815. године поново потпада под Банску крајину све до њеног укидања 1881. године. У Глини је почетком 20. века било 200 српских домова са 1932 православне душе. У месту су пошта и брзојав (телеграф) и органи власти.[6]

Православно парохијско звање је основано и православне црквене матрикуле се воде од 1777. године. Ту је било седиште протопрезвитера. Године 1846. парох и протопрезвитер је био поп Марко Славнић, А Глина као парохија има 1164 православна житеља.[7] Месту гравитирају као парохијске филијале села: Горње и Доње Селиште (са храмом Сабора Светих арханђела), Мајске пољане и Јаме. Православни храм посвећен Малој Госпојини (празнику Рођења Пресвете Богородице) изграђен је 1827. године. Било је то за време епископа Лукијана Мушицког. Иконостас је осликао академски иконописац Симић. Почетком 20. века храм је био у добром стању, а у месту је и српско православно гробље са две капеле. На глинском гробљу је сахрањен подмаршал аустријски Милан племенити Манојловић. У Глини је православна црквена општина са скупштином којој 1905. године председава Димитрије Давидовић. Православна парохија је друге платежне класе, са парохијским домом, сиромашна - без сесије. Православни парохијско звање је основано 1777. године, од када се воде и православне матице.[6]

Српска школа у Глини је основана у другој половини 18. века, и радила је до 1802. године. Тада је речено да се не може више издржавати. Помиње се 1812. године у Глини и "немачка школа".[8] Поново је отворено српско училиште проте Механџије 1819. године. Општина Глинска је школу са учитељским станом направила и ту учитељ већ станије. Постојао је сукоб око учитеља, јер је прота хтео да има предност.[9] Пет година (до 1882) није радила глинска основна школа, иако је имала услове. Имала је 1882. године лепу зграду и фонд за издржавање, али за све је био крив неред у црквеној општини.[10] Године 1905. у Глини је једна комунална основна школа. Учитељско тело чине троје предавача: Буде Бањеглав, поп Никола Ерцеговац и учитељица Анка Петковић. Редовну школу која је мешовита, похађа 276 ђака, а празничну (пофторну) још 69 ученика старијег узраста.[6]

Иван Трнски је 1842. године у Глини објавио књигу поезије. Песме је објављивао у више листова.[11]

Године 1833-1853. у Глини су одржавана два годишња вашара: 16. маја и 20. септембра.[12]

Глина је 1812-1904. године седиште протопрезвирата у оквиру Карловачке дијецезе. У њему је 18 села парохија са 41 филијалом.[13] Године 1812. прота је био поп Ћирило Остојић.[8] Затим је 1819. године прота Механџија. Од 1892. године парох и прота је поп Никола Ерцеговац, родом из Петриње, који 1905. године има деветеро деце.

Рођен је 19. маја 1890. године у Глини, Петар Крижанић уметник и карикатуриста. Био је "Пјер" син Хрвата, Матије Крижанића судског архивисте и Српиње, Софије Ребић. Родитељи су му рано умрли, одрастао је у кући деде по мајци и током живота се изјашњавао као Југословен.[14]

Светозар Прибићевић српски политичар и страначки вођ Српске самосталне странке, адвокат и уредник листа "Нови Србобран" имао је изборну базу у Глини. Ту се 1906. године кандидовао за посланика у Хрватском сабору.[15] Четири године касније, 1910. кандидат је био прота Никола Херцеговац.

У месту је радило у међуратном времену више образовних институција: Државна основна школа (од 1927. са 10 одељења), Државна реална гимназија, Школа за дефектну децу, Државно узгајалиште деце.[16]

У Глини је 8. септембра 1930. године подигнут - освећен споменик српском краљу Петру I Карађорђевићу Ослободиоцу. Истог дана је Друштво Књегиње Љубице загребачки одбор, открио спомен-плочу на кући и којој је краљ Петар боравио када је као војвода Петар Мркоњић четовао по Крајини.[17]

Други светски рат[уреди]

Српска Православна црква у Глини (2018)

Покољ у глинској цркви[уреди]

По капитулацији Краљевине Југославије у априлу 1941. године усташе су у Глини 10. и 11. маја поубијали већину Срба мушкараца изнад 12 година и комуниста, а 3. августа стрељали су 1.260 Срба, већином из котара Вргинмост. У јулу 1941. године у околини Глине формирани су партизански одреди од 15 до 40 бораца. Глински партизански одред ушао је у новембру 1941. у састав 5. банијског ослободилачког партизанског батаљона. Оперативна група од делова 7. банијске и 8. кордунашке дивизије напала је 22/23. октобра 1942. усташки и домобрански гарнизон у Глини. У град су 23. октобра продрли делови 1. и 7. бригаде, али га нису заузели. У сарадњи са 8. кордунашком дивизијом 7, банијска дивизија је 23-25. октобра опколила и напала Немце у Глини, али место није заузела. Делови 7. дивизије ослободили су је у јануару 1944. године. У априлу 1944. године у котару је деловало више НОО-а: котарских, 13 општинских, градских и 93 сеоска, укупно 108 НОО-а, са 497 одборника. Радиле су 24 школе са 3.754 полазника. Од тада је град означен као значајан центар политичког, друштвеног, културног и привредног живота на слободној територији Хрватске. Ту је боравио и ЦК КПХ и ГШХ, почео је рад конгреса доктора, конгреса културних радника и конгреса правника, основана је „Просвјета“, културно-просветно друштво Срба у Хрватској. Одржана је окружна конференција АФЖ-а и УСАОЈ-а за Банију, радило је Народно позориште, партизанска гимназија и школе општег и стручног смера.

Распад СФРЈ[уреди]

Хрватска улица у Глини

Глина се од распада Југославије до августа 1995. године налазила у Републици Српској Крајини. Током агресије на РСК, 6. августа 1995. године хрватска војска заузела је Глину протеравајући већинско српско становништво у граду и околини.

Градска насеља[уреди]

Град се састоји од 69 насеља: Балинац, Батури, Бијеле Воде, Бишћаново, Бојна, Боровита, Брестик, Брезово Поље, Брњеушка, Брубно, Бузета, Дабрина, Десни Дегој, Долњаки, Доња Бучица, Доња Трстеница, Доње Јаме, Доње Селиште, Доње Табориште, Доњи Класнић, Доњи Селковац, Доњи Видушевац, Драготина, Дреновац Бански, Дворишће, Глина, Горња Бучица, Горње Јаме, Горње Селиште, Горње Табориште, Горњи Класнић, Горњи Селковац, Горњи Видушевац, Грачаница Шишинечка, Хађер, Хајтић, Иловачак, Јошевица, Кихалац, Козаперовица, Маја, Мајске Пољане, Мајски Тртник, Мала Солина, Мали Градац, Мали Обљај, Маринброд, Мартиновићи, Момчиловића Коса, Ново Село Глинско, Прекопа, Пријека, Равно Рашће, Ровишка, Скела, Слатина Покупска, Станковац, Сврачица, Шашева, Шаторња, Шибине, Трновац Глински, Тртник Глински, Турченица, Велика Солина, Велики Градац, Велики Обљај, Влаховић и Залој.

Становништво[уреди]

Попис 1991.[уреди]

На попису становништва 1991. године, насељено место Глина је имало 6.933 становника, следећег националног састава:

Попис 1991.‍
Срби
  
4.831 69,68 %
Хрвати
  
1.448 20,88 %
Југословени
  
362 5,22 %
Муслимани
  
41 0,59 %
Словенци
  
10 0,14 %
Албанци
  
9 0,12 %
Македонци
  
5 0,07 %
Словаци
  
3 0,04 %
Грци
  
2 0,02 %
Италијани
  
2 0,02 %
Руси
  
2 0,02 %
Чеси
  
2 0,02 %
Јевреји
  
1 0,01 %
Мађари
  
1 0,01 %
Пољаци
  
1 0,01 %
Русини
  
1 0,01 %
остали
  
1 0,01 %
неопредељени
  
176 2,53 %
непознато
  
35 0,50 %
укупно: 6.933

Ранији пописи[уреди]

Националност[18] 1981. 1971. 1961.
Срби 3.531 2.298 1.425
Хрвати 1.262 868 884
Југословени 906 169 33
Муслимани 41 9 19
Словенци 12 12 28
Македонци 3 2 9
Албанци 5 1 1
Црногорци 2 3 2
Мађари 2 2 1
остали и непознато 58 45 29
Укупно 5.790 3.419 2.412
Демографија[18]
Година Становника
1971. 3.419
1981. 5.790
1991. 6.933
2001. 3.116

Град Глина[уреди]

После нове територијалне организације Општина Глина остала је у истом територијалном саставу, с тим што јој је промењен статус — уместо општине, постала је град.

По попису из 2001. године у граду је живело 9.868 становника, од тог броја у самој Глини живи 3.116 становника. Тренутни градоначелник Глине је Стјепан Костањевић.

  • Хрвати — 62%
  • Срби — 28%

По попису из 2011. године у граду је живео 9.341 становник, од тог броја у самој Глини живи 4.667 становника.

  • Хрвати — 69%
  • Срби — 27%

Општина Глина[уреди]

По попису становништва из 1991. године, Општина Глина је имала 23.040 становника, распоређених у 69 насељених места.

година пописа укупно Срби Хрвати Југословени остали
1991 23.040 13.975 (60,65%) 8.041 (34,90%) 473 (2,05%) 551 (2,39%)
Националност[18] 1991. 1981. 1971. 1961.
Срби 13.975 14.223 16.936 18.388
Хрвати 8.041 8.961 10.785 9.152
Југословени 473 1.580 381 60
Муслимани 62 19 43 5
Словенци 14 18 35
Македонци 7 5 10
Црногорци 3 5 2
Мађари 3 4 2
Албанци 5 1 1
остали и непознато 489 264 158 92
Укупно 23.040 25.079 28.336 27.747
Демографија[18]
Година Становника
1961. 27.747
1971. 28.336
1981. 25.079
1991. 23.040
2001. 9.868

Попис 2011.[уреди]

На попису становништва 2011. године, општина Глина је имала 9.283 становника, следећег националног састава:

Попис 2011.‍
Хрвати
  
6.468 69,68 %
Срби
  
2.549 27,46 %
остали
  
266 2,86 %
укупно: 9.283

Референце[уреди]

  1. ^ „Пописане особе, кућанства и стамбене јединице, први резултати пописа 2011.”. Државни завод за статистику Републике Хрватске. Архивирано из оригинала на датум 1. 6. 2012. Приступљено 29. 8. 2012. 
  2. ^ "Даница", Нови Сад 1862. године
  3. ^ Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910. године
  4. ^ "Правда", Београд 21. мај 1934. године
  5. ^ "Школски лист", Нови Сад 1859. године
  6. 6,0 6,1 6,2 Мата Косовац, наведено дело
  7. ^ Reesch de Lewald, Aloysius: "Universalis schematismus ecclesiasticus venerabilis cleri orientalis ecclesiae graeci non uniti ritus regni Hungariae partiumque eidem adnexarum, necnon magni principatus Transilvaniae, item literarius, seu nomina eorum, qui rem literariam et fundationalem scholarem ejusdem ritus procurant ... pro anno ...", Buda 1846.
  8. 8,0 8,1 "Дело", Београд 1911. године
  9. ^ "Дело", Београд 1912.
  10. ^ "Школски лист", Сомбор 1882. године
  11. ^ "Јован Суботић: "Цветник србске словесности, читанка за више гимназије у Аустрији", Беч 1853. године
  12. ^ "Зимзелен", календар за 1847., Сегедин 1846. године
  13. ^ "Српски сион", Карловци 1904. године
  14. ^ "Београдске општинске новине", Београд 1940. године
  15. ^ "Српско коло", Загреб 1906. године
  16. ^ "Просветни гласник", Београд 1939. године
  17. ^ "Правда", Београд 3. септембар 1930. године
  18. 18,0 18,1 18,2 18,3 Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.

Литература[уреди]

  • Gelo, Jakov (1998). Narodnosni i vjerski sastav stanovništva Hrvatske, 1880-1991: po naseljima. Zagreb: Državni zavod za statistiku Republike Hrvatske. ISBN 978-953-6667-07-9. 

Спољашње везе[уреди]