Седам слободних вештина

С Википедије, слободне енциклопедије
Седам слободних вештина (12. век)

У средњем веку, израз седам слободних вештина (лат. septem artes liberales) користио се да означи образовни програм који су похађали свештеници пре него што би се прикључили универзитетским студијама. У општем случају, слободне вештине су обухватале оне активности које су захтевале искључиво интелектуални напор, за разлику од „механичких вештина“ које су тражиле употребу физичке снаге. У савременом образовању, слободне вештине подразумевају изучавање књижевности, страних језика, филозофије, историје, математике, и науке.[1]

Историја[уреди | уреди извор]

Више школе у Римском царству биле су отворене за свакога ко је могао да плати школарину и добијале су велику новчану помоћ од државе. Њихов задатак био је да обучавају правнике и друге службенике. Зато се у њима највише полагало на учење убедљивог јавног говора па су назване реторским школама.

У њима се изучавало седам слободних вештина: граматика, реторика, дијалектика, геометрија, математика, астрономија и музика. Боеције је поделио ове вештине у две групе тако да прве три чине тропуће (trivium) а преостале четири чине четворопуће (quadrivium).

Римске школе нестале су убрзо након пада Римског царства у свим деловима Европе. Међутим, у Италији оне су наставиле да се развијају. Тамо је римско право остало на снази и правници су се даље обучавали у реторским школама. Ове школе такође су образовале и професионалне писце писама који су опслуживали неписмено становништво. Начин рада као и предмети који су се изучавали у овим школама послужили су као извор за црквене школе које су се постепено развијале у осталим деловима западне Европе.

Подела на седам слободних вештина потиче из раносредњовековног трактата Марцијана Капеле Мистично Венчање Филологије и Меркура (De nuptiis Philologiae et Mercurii, 400–439),[2] а за њихово груписање у тривијум и квадривијум (у VI веку) заслужни су Касиодор и Боетије. Захваљујући списима Беде Пречасног (Венерабилиса) и Исидора из Севиље курикулум који се базира на слободним вештинама уводи се у манастирске школе (нарочито у Британији). Полазећи са становишта да је изучавање слободних вештина предуслов за разумевање хришћанске доктрине, енглески монах Алкуин је на тој основи развио програм дворске школе Карла Великог у Ахену (крај VIII века) и тако успоставио мост између античке културе и средњовековних универзитета. Значајан допринос развоју слободних вештина дао је и Герберт из Оријака (папа Силвестар II) који је током боравка у Шпанији (друга половина X века) проучавао арабљанске математичке списе; на основу тих знања он је унапредио до тада релативно запостављене дисциплине квадривијума.

Састав образовних програма[уреди | уреди извор]

Слободне вештине у ликовним уметностима[уреди | уреди извор]

У ликовним уметностима најчешће се приказује седам слободних вештина. Током читавог средњег века, као и у каснијим периодима, слободне вештине се обично приказују као женске фигуре са атрибутима. Структура тих персонификација установљена је већ у поменутом спису Марцијана Капеле. Карактер атрибута се временом мењао. Они су се понекад сводили на инструменте који се користе у одређеној дисциплини – лењири и шестари за геометрију, дурбин или нека друга справа за посматрање звезда за астрономију, различити музички инструменти за музику и сл. (минијатура из књиге Hortus deliciarum Хераде из Ландсберга, XII век) – а понекад су почивали на сложеним литерарним алегоријама карактеристичним за одређено време и средину; ова друга тенденција карактеристична је за представе слободних вештина у позном средњем веку, ренесанси и бароку. У функцији атрибута јављале су се и чувене личности из античког света или ближе прошлости: на Краљевском порталу катедрале у Шартру (XII век), поред персонификација слободних вештина приказан је и по један истакнути представник сваке од седам дисциплина (Квинтилијан за дијалектику, Герберт из Оријака за аритметику, Птоломеј за астрономију итд.).[3] Персонификације слободних вештина приказују се као низ појединачних фигура (Ђовани Пизано, представе слободних вештина на проповедаоници катедрале у Пизи, 1302–1310; Ђовани дел Бјондо, Седам слободних вештина, друга половина XIV века, Мадрид, Прадо; бакрорези Х. З. Бехама, XVI век), у оквиру сложенијих композиција (Ботичели, Младић се упознаје са седам слободних вештина, Париз, Лувр) или сложених иконографских програма (готички портали катедрала у Шартру и Сенсу, крај XII века; Б. Пинтурикијо, представе у Борџијиним одајама у Ватикану, 1492–1495).[4][5]


Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Liberal Arts: Encyclopedia Britannica Concise”. Енциклопедија Британика. 
  2. ^ Waddel, Helen (2000). The Wandering Scholars of the Middle Ages. Dover Publications. стр. 25. ISBN 978-0486414362. 
  3. ^ Lautier, C. (1998). „Les Arts libéraux de la ‘librairie’ capitulaire de la cathédrale de Chartres”. Ур.: Cothren, Michael; Shepard, Mary. Essays on Stained Glass in Memory of Jane Hayward (1918–1994). Gesta. 37/2. Internatl. Ctr. Medieval Art. стр. 211—216. 
  4. ^ d’Ancona, Paolo (1902). „Le Rappresentazioni Allegoriche delle Arti Liberali nel Medio Evo e nel Rinascimento”. L'arte. V: 137—155,211—228,269—289,370—385.  Непознати параметар |url2= игнорисан (помоћ); Непознати параметар |url4= игнорисан (помоћ); Непознати параметар |url3= игнорисан (помоћ); Непознати параметар |url1= игнорисан (помоћ)
  5. ^ Verdier, Ph. (1969). „L’iconographie des Arts Libéraux dans l’Art du Moyen Age jusqu’ à la Fin du Quinzième Siècle”. Arts Libéraux et Philosophie au Moyen Age: Actes du Quatrième Congrès International de Philosophie Médiévale. стр. 305—355.  Непознати параметар |publisher2= игнорисан (помоћ); Непознати параметар |publisher1= игнорисан (помоћ); Непознати параметар |publisher3= игнорисан (помоћ); Непознати параметар |location2= игнорисан (помоћ); Непознати параметар |location1= игнорисан (помоћ)

Литература[уреди | уреди извор]

  • Verdier, Ph. (1969). „L’iconographie des Arts Libéraux dans l’Art du Moyen Age jusqu’ à la Fin du Quinzième Siècle”. Arts Libéraux et Philosophie au Moyen Age: Actes du Quatrième Congrès International de Philosophie Médiévale. стр. 305—355.  Непознати параметар |publisher3= игнорисан (помоћ); Непознати параметар |publisher1= игнорисан (помоћ); Непознати параметар |publisher2= игнорисан (помоћ); Непознати параметар |location1= игнорисан (помоћ); Непознати параметар |location2= игнорисан (помоћ)
  • Lautier, C. (1998). „Les Arts libéraux de la ‘librairie’ capitulaire de la cathédrale de Chartres”. Ур.: Cothren, Michael; Shepard, Mary. Essays on Stained Glass in Memory of Jane Hayward (1918–1994). Gesta. 37/2. Internatl. Ctr. Medieval Art. стр. 211—216. 
  • Waddel, Helen (2000). The Wandering Scholars of the Middle Ages. Dover Publications. стр. 25. ISBN 978-0486414362. 
  • Abelson, Paul (1906). The Seven Liberal Arts: A Study in Mediæval Culture. Teachers' College, Columbia University. 
  • Koch, Josef (1959). Artes Liberales: Von Der Antiken Bildung Zur Wissenschaft Des Mittelalters. Brill Archive. ISBN 978-90-04-04738-9. 
  • Wagner, David Leslie (1983). The Seven liberal arts in the Middle Ages. Indiana University Press. ISBN 978-0-253-35185-2. 
  • Kacher, Gina (2015). Die Darstellung der septem artes liberales und ihre Umsetzung am Campanile in Florenz. GRIN Verlag. ISBN 978-3-656-88362-3. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]