Вјеронаука

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Вјеронаука је школски предмет који има за циљ вјерско образовање и васпитање ученика. Може бити обавезни или изборни предмет, у основним или средњим школама.

Србија[уреди]

Грб Српске православне цркве

Реформа образовног система у Србији почела је увођењем веронауке и грађанског васпитања. Ово је последица ширих друштвених промена. У Србији је најзаступљеније становништво православне вероисповести. Често се јавља проблем како уклопити верску наставу у образовни систем. Како усагласити верску наставу са осталим предметима који се изучавају? Али, ако узмемо за полазну тачку да верска настава нема као приоритет стицања знања о вери, религији, већ развијање религије и морала, можемо лако прихватити чињеницу да верска настава може у великом броју случајева допринети развоју морала и у нашем примеру хришћанске етике код младих.[1] Извођење наставе веронауке као факултативног предмета код ученика првих разреда основних и средњих школа започело је у Србији новембра 2001. године. Истовремено, као алтернативни предмет веронауци уведено је грађанско васпитање. Србија се тако прикључила како Европским земљама, тако и суседним земљама Хрватској и Босни и Херцеговини у којима се конфесионална веронаука изводи још од 1991. године, односно од распада заједничке државе.

Вишекофесионални модел верске наставе[уреди]

Године 2001, Србија се определила за конфесионални, подвојени, вишеконфесионални модел верске наставе коју у јавним школама може изводити седам „традиционалних” или „историјских” цркава и верских заједница: Српска православна црква, Римокатоличка црква, Исламска заједница, Јеврејска заједница, Словачка евангеличка црква, Хришћанска реформатска црква и Евангеличка хришћанска црква у Србији-Војводини. Верска настава је најпре понуђена као факултативни предмет у првим разредима основне и средње школе, с могућношћу да се као алтернатива одабере грађанско васпитање или ниједан од та два предмета. Министарство просвете и спорта је приказало податке да се те прве године када су уведени као факултативни предмети 30% родитеља деце основаца определило за веронауку, 20% за грађанско васпитање, 10% за оба предмета, док се 30% родитеља определило да њихова деца не слушају ни један од ова два предмета. У средњим школама се 67% ученика определило да не слуша ни један од ова два предмета, 15% је изабрало веронауку, док је око 10% се определило за слушање грађанског васпитања, 2-3% се ученика определило за слушање оба предмета.[2]

Циљ верске наставе у школи[уреди]

Циљ верске наставе у основној и средњој школи је да се њом сведоче садржаји вере и духовно искуство традиционалних цркава и религијских заједница које делују на нашем простору, да се ученицима пружи целовит религијски поглед на живот, као и да им се омогући слободно усвајање духовних вредности Цркве или заједнице којој историјски припадају, односно, чување и неговање сопственог верског и културног идентитета.[3]

Република Српска[уреди]

Вјеронаука је уведена као обавезан предмет у основним школама Републике Српске још 1992. на основу тадашњег Закона о основном образовању и васпитању. Часови вјеронауке се одржавају једном седмично у трајању од 45 минута у склопу распореда часова.

Вјеронауку могу предавати дипломирани теолози и лица која су положила стручни испит за вјероучитеље — свештеници или цивили. Епископски савјет, кога чине сви православни епископи у Републици Српској и Босни и Херцеговини, донио је на сједници 2001. одлуку о оснивању Катихетског одбора Српске православне цркве у Републици Српској и Босни и Херцеговини. Катихетском одбору је стављена у дужност брига о програму и уџбеницима за вјеронауку, као и полагању стручних испита за вјероучитеље. Уџбенике православне вјеронауке за коришћење одобрава Министарство просвјете и културе Републике Српске, а садржај програма утврђује Катихетски одбор. Издавање уџбеника се врши с благословом једног од епископа у Епископском савјету.[4]

О увођењу вјеронауке као предмета и у средњим школама, Влада Републике Српске и Српска православна црква су потписале споразум.[5]

Хрватска[уреди]

У Хрватској, вјеронаука се дијели на школску и жупну.

Жупна вјеронаука је усмјерена на стицање искуства живота у вјери у једној жупи (парохији). На њој се припрема за сакраменте. Замишљена је као васпитање у вјери гдје се вјерницима свих узраста (предшколска дјеца, основношколци, средњошколци, студенти, одрасли, старија лица) пружа уживо искуство вјере. Дјечја вјеронаука се у пракси често одржава под видом припреме за сакраменте (прва причест, света потврда). Катекуменат је посебни облик жупне вјеронауке код којега се одрасла лица кроз дуже временско раздобље припремају за крштење.

Католичка вјеронаука је уведена као изборни предмет у основној и обавезни изборни предмет у средњој школи (умјесто ње се може изабрати етика), а одвија се према наставном програму одобреном од стране Хрватске бискупске конференције и Министарства науке, образовања и спорта. Предају је дипломирани теолози и дипломирани катехете који су положили стручни испит и имају мандат бискупа. Католичка вјеронаука се одржава и у установама предшколског васпитања.

Друге земље[уреди]

У Њемачкој је вјеронаука редован и обавезан наставни предмет уз могућност изузећа. Вјероучитељ наставу може реализовати тек онда када добије овлашћење од Цркве (као и у Републици Српској). У Аустрији је вјеронаука обавезан наставни предмет за дјецу основне школе, а за средњошколце је изборан предмет. Реализује се два часа седмично.

У Италији се изводи католичка конфесионална вјеронаука коју финансира држава. Похађање вјеронауке није обавезно, а могуће је тражити изузеће. У Француској нема вјеронауке у школама. Постоји један слободан дан у седмици за ваннаставне активности, међу њима и вјеронауку која није обавезна. У Белгији постоје двије врсте средњих школа — државне и католичке. У католичким школама вјеронаука је обавезан наставни предмет који се реализује са два часа седмично. У државним школама ученици бирају између наставе религије (католичке, протестантске, јеврејске или исламске) или неконфесионалне етике.

У Уједињеном Краљевству је вјеронаука неконфесионалана, али постоји предмет религијско образовање, који је нека врста вјерске културе. Вјеронаука је редован и обавезан наставни предмет. У Ирској, у основним и средњим школама постоји конфесионална вјеронаука као редовни предмет. У школи постоји могућност обављања вјерских обреда.

У Шведској је вјеронаука интерконфесионалан наставни предмет — укључује уопштено све религије. Не опредјељује се ни за једну опцију, ријеч је о својеврсној религијској култури. Предмет је обавезан за све ученике. У Пољској је вјеронаука необавезан наставни предмет. Ученици који желе могу похађати етику као алтернативни наставни предмет.

У Шпанији је вјеронаука редован и обавезан наставни предмет са могућношћу изузећа. Поштује се вјерска слобода и право на избор. Одржава се два часа седмично у основној и средњој школи. У Португалији се вјеронаука изводи у свим јавним школама један час седмично.[6]

Референце[уреди]

  1. ^ Зорица Кубурић и Снежана Дачић методика верске наставе, Нови Сад: Центар за емпиријска истраживања религије, Београд: Чигоја штампа, 2004, 48.
  2. ^ Зорица Кубурић и Слађана Зуковић, Верска настава у школи, Нови Сад 2010., 32-33
  3. ^ Игњатије Мидић. Црквени словар: Православни катихизис за први разред основне школе. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. 2001, 63.
  4. ^ „Одбор за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке: О полагању стручног испита за вјероучитеље у Републици Српској”. Архивирано из оригинала на датум 06. 03. 2014. Приступљено 31. 07. 2010. 
  5. ^ РТРС: Споразум о увођењу вјеронауке у средње школе
  6. ^ „Одбор за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке: Вјеронаука у васпитном систему РС, искуства о вјеронауци у неким земљама”. Архивирано из оригинала на датум 06. 03. 2014. Приступљено 06. 03. 2014. 

Литература[уреди]

  • Марковић, Саша М. (2012). „Историја религије, између етнофилетизма и образовног предмета”. Српски језик, књижевност, уметност: Зборник радова. 2. Крагујевац: Филолошко-уметнички факултет. стр. 375—387. 

Спољашње везе[уреди]