Силвије Страхимир Крањчевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Силвије Страхимир Крањчевић
Silvije Strahimir Kranjcevic.jpg
Силвије Страхимир Крањчевић, хрватски књижевник
Датум рођења (1865-02-17)17. фебруар 1865.
Место рођења Сењ
Хрватска Хрватска под Хабзбурзима
Датум смрти 29. октобар 1908.(1908-10-29) (43 год.)
Место смрти Сарајево
Аустроугарска Аустроугарска
Најважнија дела
Бугаркиње

Силвије Страхимир Крањчевић (Сењ, 17. фебруар 1865Сарајево, 29. октобар 1908.) био је хрватски књижевник.

Биографија[уреди]

Крањчевић се родио у Сењу, од оца Спиридиона (1814—1885) и мајке Марије (1832—1880). Његовом оцу то је био трећи брак, а мајци други, па је Силвије имао полубрата Филипа и полусестру Отилију. Након њега Спиридион и Марија добили су још једног сина, Спиридиона, и ћерку Ернестину.

Основну школу (1871—1875) и гимназију (1875—1883) зваршио је у Сењу, али је одбио да полаже испит зрелости због сукоба са школским властима. Заслугом сењског бискупа Јурја Посиловића одлази у Рим, у Collegium Germanico-Hungaricum, на теолошке студије. Већ 1884. напушта Рим и враћа се у Хрватску, у Загреб. Моли власти да му допусте полагање испита зрелости у сењској гимназији, али је одбијен. Увелико објављује песме и приче по часописима, а прву збирку песама Бугаркиње објављује 1885. Захваљујући Штросмајеровим препорукама уписује и завршава учитељски течај у Загребу. Ради као учитељ у Мостару, Ливну, Бијељини и Сарајеву. Године 1894. јављају се први симптоми обољења бубрега. Објављује своје стихове у многим хрватским и босанским часописима, као што су Нада, Вијенац, Побратим, Просвијета, Ловор и други, а често анонимно објављује и критичке радове. Моли власти да му одобре службовање у Хрватској, али га одбијају због политичке неподобности.

Крањчевић са супругом

Оженио се 1898. године Грабријелом Аном Кашај (1876—1911) и са њом отпутовао у Загреб и Беч, на Светску изложбу, а исте године упознаје и чешког научника и песника Адолфа Чернија. Матица хрватска објављује његове Изабране пјесме (1899), а један прашки часопис објављује две његове песме следеће године. Са супругом обилази италијанске градове Венецију, Падову и Верону током 1901, а 1902. излази из штампе и трећа његова збирка Трзаји. Током 1904. унапређен је у звање професора и постављен за управитеља трговачке школе у Сарајеву. У Лајпцигу су преведене и објављене три његове песме у оквиру збирке хрватске лирике. Године 1907. је у Хрватском народном казалишту изведена опера у три чина Први гријех за коју је текст написао Крањчевић. Следеће године је часопис Бехар посветио цео један број двадесетпетогодишњици његовог књижевног рада, а пољски професор славистике Тадеус Грабовски објавио је опсежну монографију о Крањчевићу.

Његово здравствено стање је све лошије и поред више операција. Умире 1908. године у Сарајеву, а сахрањен је на сарајевском гробљу Кошево. Сахрани су, поред родбине, присуствовали и представници градских и школских власти, цркве, књижевници, између осталих и Антун Густав Матош, и велики број Сарајлија. Са супругом Аном Крањчевић је имао само једну ћерку, Ивану Вишњу, која је тада имала четири године.

Друштвене и књижевне прилике[уреди]

Поезија[уреди]

Бугаркиње[уреди]

Прва Крањчевићева песничка збирка Бугаркиње објављена је 1885. године у Сењу, с посветом Аугусту Шенои, једном од најзначајнијих хрватских писаца. Збирка је испуњена родољубивом тематиком. У њој Крањчевић пева о свом народу, о његовој горкој и тешкој судбини коју ниједан други народ не познаје. Хрватски народ као да је проклет да се мучи и да никад не пронађе своју срећу и свој мир. Ако је и било слободе она је остварена само у славној прошлости и песнику служи да још јаче истакне своју огорченост због губитка слободе. Певајући о свом родном граду песник га назива „леглом буне“ и изражава веру у срећнију и слободнију будућност за коју ће се изборити управо потомци славних сењских ускока. И мотив жене обрађен је у Бугаркињама са становиштва родољубља. Жена је предмет песниковог дивљења зато што је управо она та која ће „дати племенити пород“, децу која ће израсти у ослободиоце Хрватске од туђинске власти. Љубав жене није за песника само љубав према мушкарцу него и љубав за све оне који трпе и сносе тешку судбину, за браћу по патњи. Изражава се и сажаљење према жени чији је муж у рату и према мајци која је у рату изгубила три сина, али и одлучан став да је боља и часна смрт од кукавичког бежања и ропског живота. Поред родољубивих присутни су и социјални мотиви, али су и они подређени песниковом патриотском осећању. Он верује у рад и радника који једини може да створи бољи свет, али за такав подухват мора да има изграђену самосвест. Врхунац Крањчевићевих родољубивих тежњи изражен је кроз веру у снагу поезије и стваралаштва да мења свет и ослобађа потлачене. Поезија, песма, изједначена је са појмом слободе, јер песма наставља да живи и након смрти појединца. И сам назив збирке је поетског порекла, јер глагол „бугарити“ значи нарицати, тужно певати. У Бугаркињама Крањчевић, претежно сентиментално-патетичним тоном, бугари над тужном судбином свог народа, али изражава и стоички оптимизам у погледу његове будућности.

Изабране пјесме[уреди]

Трзаји[уреди]

Пјесме[уреди]

Остала дела[уреди]

Сарадња са часописима[уреди]

Значај[уреди]

Види још[уреди]

Литература[уреди]

  • Крањчевић (монографија), Дубравко Јелчић, Глобус, Загреб, 1984.
  • Историја књижевности за други разред средње школе, Јован Деретић, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997.

Спољашње везе[уреди]