Тритон (сателит)

С Википедије, слободне енциклопедије
Тритон

Тритон са сателита Војаџер 2
Тритон са сателита Војаџер 2

Планета Нептун
Откриће
Открио Вилијам Ласел
Датум открића 10. октобар 1846
Карактеристике орбите
Апоапсис 354.765 km
Екцентрицитет 0.000016[1]
Период револуције 5.876854 d
(ретрогредно)[1][2]
Период ротације 5 d, 21 h, 2 min, 53 s[3]
Нагиб 129,812° (на еклиптици)
156,885° (на Нептуновом екватору)[4][5]
129,608° (до Нептунове орбите)
Физичке карактеристике
Средњи полупречник 1,353,4±0,9 km[6] km
Површина 23,018,000 km2[а] km²
Маса (2,90±0,0028)×1022 kg
(0.00359 Земље)[б] kg
Запремина 10,384,000,000 km3[в] km³
Густина 2,061 g/cm3[6] g/cm³
Гравитација 0,779 m/s2 (0,0794 g) (0,48 Месечеве)[г] m/s²
Магнитуда 13,47[7]
Албедо 0,76[6]

Тритон је највећи природни сателит планете Нептун, и први откривени Нептунов месец. До открића је дошло 10. октобра 1846. године, када је енглески астроном Вилијам Ласел уочио овај објекат. То је једини велики месец у Сунчевом систему који има ретроградну орбиту, орбиту у смеру супротном од ротације његове планете.[2][8] Тритон је открио Вилијам Ласел 1846, само неколико недеља пошто је откривен Нептун.[9]

Његова орбитална периода је 5.877 дана, пречник је око 2706 километара,[6] а маса је 2.147x1022 kg. Он је седми по величини месец у Сунчевом систему, једини сателит Нептуна довољно масиван да буде у хидростатичкој равнотежи, други по величини планетарни месец у односу на свој примар (после земљиног Месеца) и већи од Плутона. Због своје ретроградне орбите и састава сличног Плутону, сматра се да је Тритон патуљаста планета, заробљена из Којперовог појаса.[10]

Тритонова густина је само 3 g/cm кубних,[6] што говори да је највероватније састављен од 25% воденог леда[11][3] и остатака каменог материјала. Тритон кружи око Нептуна на удаљености од око 354 760 km. Ротација Тритона је синхрона, и сателит обилази ретроградно око Нептуна, за шта му је потребно око пет дана (5.877 дана). Путања око Нептуна је нагнута око 157°, према Нептуновом екватору, који је и сам нагнут 30° према Нептуновој путањи око Сунца. Због тога, зависно од дела путање, Тритон Сунцу окреће и екватор и полове.

Током свог пролетања поред Тритона 1989. године, Војаџер 2 је измерио површинске температуре од −235 °C (38 K) и такође открио активне гејзире. Војаџер 2 остаје једина свемирска летелица која је посетила Тритон.[12] Тритон је један од ретких месеци у Сунчевом систему за који се зна да је геолошки активан (остали су Јупитеров Ија и Европа, и Сатурнов Енкелад и Титан). Као последица тога, његова површина је релативно млада, са мало очигледних ударних кратера. Сложени криовулкански и тектонски терени сугеришу сложену геолошку историју. Део његове површине има гејзире из којих избија сублимирани азотни гас, доприносећи слабој атмосфери азота мањој од ​170,000.

Основни подаци[уреди | уреди извор]

Уметнички приказ Тритона и Нептуна.

Тритон кружи око Нептуна на удаљености од око 354.760 km. Пречник му износи око 2.706 км, а маса око 2,147x1022kg (око 78% нашег Месеца). Тритонова густина од само 2 g/cm3 сугерише да је вероватно састављен од 25% воденог леда и остатка каменог материјала.

Ротација Тритона је синхрона. Тритон обилази Нептун ретроградно, за што му треба 5,877 дана. Путања око Нептуна је нагнута за чак 157° према Нептуновом екватору, који је и сам нагнут 30° према Нептуновој путањи око Сунца. Због тога, у зависности од дела путање, Тритон Сунцу окреће и екваторско подручје и полове, што вероватно има за последицу радикалне промене времена у измени годишњих доба. За време посете Војаџера 2, Сунцу је био окренут Тритонов јужни пол.

Открио га је Ласел 1846. године, само пар недеља након открића Нептуна. Једине фотографије овог сателита су, за сада, оне које је послала летелица Војагер 2, 25. аугуста 1989. године.

Површина[уреди | уреди извор]

Сви подаци о површини Тритона потичу од једног јединог проласка сонде Војаџер 2 1989. године. Сонда је снимила око 40% површине Тритона, те открила стеновиту подлогу, кањоне, смрзнути метан и друго. Површина Тритона је релативно равна, уочено је да топографија не варира више од 1 километра.[13]

Тритонова површина показује врло мало кратера, што указује на младу површину. За време посете Војаџера 2, док је Сунце обасјавало Тритонов јужни пол, цела јужна полулопта је била прекривена леденом капом смрзнутог азота и метана. Метан који је, под утицајем Сунчевог зрачења, реаговао са другим елементима даје поларној капи карактеристичну розу боју.

Најзанимљивији детаљи слика са Војаџера су гејзири тј. „ледени вулкани”, који бацају дим и до 8 км високо. Ветар касније разноси дим десецима километара далеко стварајући тамне пруге на розом тлу. Још није утврђен састав еруптивног материјала, али се сумња на текући азот, прашина и метанска једињења. Вулканизам није тако честа појава у Сунчевом систему. За сада је, осим на Тритону, откривен само на Земљи, Венери и Јупитеровом сателиту Иоу, а на Марсу су откривени угашени вулкани. Извор енергије Тритоновог вулканизма је сунчева енергија.

Поларну капу целим обимом окружује плаво-зелени појас који чини релативно свеж талог азотовог мраза. Део овог појаса прекрива тзв. „дињасти” терен, систем кружних удубина окружених гребенима. Ове структуре су вероватно настале као последица периодичних смрзавања и топљења.

Војаџер 2 је снимио и врло глатке ледене равнине настале ерупцијама воде или мешавине воде и амонијака из унутрашњости. Оваква врста вулканизма се назива криовулканизам (енгл. cryovolcanism, префикс „cryo” означава врло ниске температуре).

Северно од плаво-зеленог појаса је површина нешто тамнија и црвенија, али рељеф је остаје исти.

На површини температура је око 38 K (-235 °C). Разлог за овако ниске температуре (као на Плутону) је висок албедо (0,7 до 0,8), што значи да се 70 - 80% светлости одбије у свемир, а остатак грије површину. При овој температури, метан, азот и угљен диоксид су у чврстом стању (залеђени).

Атмосфера[уреди | уреди извор]

Војаџер 2 је на Тритону пронашао и атмосферу, иако врло ретку, довољну да створи притисак од једва 14 микробара (70.000 пута мање него на површини мора). Атмосфера се протеже до висина од 800 km, а састоји од азота и мањег удјела метана (ова једињења имају много ниже тачке топљења од воде). Температура на врховима атмосфере је око 95 K (-180 °C). Честице азотног леда чине слој танких облака неколико километара изнад површине.

Праћење промена сјаја и спектра звезде коју је Тритон помрачио током 1997. показала су да је температура нешто порасла од времена проласка Војаџера 2.

Порекло и будућност[уреди | уреди извор]

Тритон је једини велики сателит у Сунчевом систему који се креће ретроградно. То је један од доказа да овај сателит није настао уз своју матичну планету. Претпоставља се да је настао у Којперовом појасу, као и Плутон.[14] Касније је пришао ближе, где га је заробила Нептунова гравитација. Још један аргумент, који иде у прилог овој теорији, јесте сличност Тритона и Плутона.

Због своје ретроградне орбите, Нептунове плиме сила одузимају Тритону енергију, што смањује његову енергију. Због тога ће у далекој будућности Тритон пасти на Нептун, или се распасти и створити прстен.

Галерија слика[уреди | уреди извор]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Surface area derived from the radius r: .
  2. ^ Mass m derived from the density d and the volume v: .
  3. ^ Volume v derived from the radius r: .
  4. ^ Surface gravity derived from the mass m, the gravitational constant G and the radius r: .

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Williams, David R. (23. 11. 2006). „Neptunian Satellite Fact Sheet”. NASA. Архивирано из оригинала на датум 20. 10. 2011. Приступљено 18. 1. 2008. 
  2. ^ а б Overbye, Dennis (5. 11. 2014). „Bound for Pluto, Carrying Memories of Triton”. New York Times. Приступљено 5. 11. 2014. 
  3. ^ а б McKinnon, William B.; Kirk, Randolph L. (2014). „Triton”. Ур.: Tilman Spohn; Doris Breuer; Torrence Johnson. Encyclopedia of the Solar System (3rd изд.). Amsterdam; Boston: Elsevier. стр. 861—882. ISBN 978-0-12-416034-7. 
  4. ^ Jacobson, R. A. — AJ (3. 4. 2009). „Planetary Satellite Mean Orbital Parameters”. JPL satellite ephemeris. JPL (Solar System Dynamics). Архивирано из оригинала на датум 14. 10. 2011. Приступљено 26. 10. 2011. 
  5. ^ Jacobson, R. A. (3. 4. 2009). „The Orbits of the Neptunian Satellites and the Orientation of the Pole of Neptune”. The Astronomical Journal. 137 (5): 4322—4329. Bibcode:2009AJ....137.4322J. doi:10.1088/0004-6256/137/5/4322Слободан приступ. 
  6. ^ а б в г д „Planetary Satellite Physical Parameters”. JPL (Solar System Dynamics). Архивирано из оригинала на датум 14. 8. 2009. Приступљено 26. 10. 2011. 
  7. ^ „Classic Satellites of the Solar System”. Observatorio ARVAL. Архивирано из оригинала на датум 9. 7. 2011. Приступљено 28. 9. 2007. 
  8. ^ Chang, Kenneth (18. 10. 2014). „Dark Spots in Our Knowledge of Neptune”. New York Times. Приступљено 21. 10. 2014. 
  9. ^ Lassell, W. (1846). „Discovery of supposed ring and satellite of Neptune”. Monthly Notices of the Royal Astronomical Society. 7: 157. Bibcode:1846MNRAS...7..157L. doi:10.1093/mnras/7.9.154Слободан приступ. 
  10. ^ Agnor, C. B.; Hamilton, D. P. (2006). „Neptune's capture of its moon Triton in a binary–planet gravitational encounter” (PDF). Nature. 441 (7090): 192—4. Bibcode:2006Natur.441..192A. PMID 16688170. S2CID 4420518. doi:10.1038/nature04792. 
  11. ^ Prockter, L. M.; Nimmo, F.; Pappalardo, R. T. (30. 7. 2005). „A shear heating origin for ridges on Triton” (PDF). Geophysical Research Letters. 32 (14): L14202. Bibcode:2005GeoRL..3214202P. doi:10.1029/2005GL022832. Приступљено 9. 10. 2011. 
  12. ^ „In Depth | Triton”. NASA Solar System Exploration. Приступљено 2020-02-08. »NASA's Voyager 2―the only spacecraft to fly past Neptune and Triton―found surface temperatures of -391degrees Fahrenheit (-235 degrees Celsius). During its 1989 flyby, Voyager 2 also found Triton has active geysers, making it one of the few geologically active moons in our solar system.« 
  13. ^ William B. McKinnon, Randolph L Kirk (2007). „Triton”. Ур.: Lucy Ann Adams McFadden; Lucy-Ann Adams; Paul Robert Weissman; Torrence V. Johnson. Encyclopedia of the Solar System (2nd изд.). Amsterdam; Boston: Academic Press. стр. 483–502. ISBN 0120885891. 
  14. ^ McKinnon, W.B. 1984. On the origin of Triton and Pluto. Nature 311:355-358.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Давид Р. Вилијамс, 23. новембар 2006, Neptunian Satellite Fact Sheet, НАСА., Приступљено 18. 1. 2008.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]