Пређи на садржај

Убиство Муамера Гадафија

С Википедије, слободне енциклопедије
Убиство Муамера Гадафија
Део рата у Либији
Моамер ел Гадафи на самиту АУ, 2009.
МестоСирт, Либија
Датум20. октобар 2011.
МетаМуамер ел Гадафи
Врста нападаРатни злочин, вансудско погубљење, атентат
ПочиниоциЛибија ПНС

НАТО НАТО команда

Убиство Муамера Гадафија догодило се 20. октобра 2011. након битке код Сирта. Муамера Гадафија, свргнутог лидера Либије, ухватиле су снаге ПНС-а и убрзо потом погубиле.[1]

ПНС је првобитно тврдио да је Гадафи подлегао повредама задобијеним у ватреном окршају када су лојалистичке снаге покушале да га ослободе, иако се на снимку његових последњих тренутака види како га побуњеници туку. Један од побуњеника содомизовао је Гадафија бајонетом,[2] пре него што су га упуцали неколико пута.[3]

Убиство Гадафија критиковано је као кршење међународног права.[4][5] Amnesty International и Human Rights Watch позвали су на независну аутопсију и истрагу о томе како је Гадафи умро.[6]

Догађаји

[уреди | уреди извор]

Након пада Триполија у руке снага опозиционог Прелазног националног савета (ПНС) у августу 2011, Гадафи и његова породица побегли су из главног града Либије. Причало се да се склонио на југ земље. У ствари, Гадафи је побегао у малом конвоју у Сирт на дан пада Триполија. Његов син Мутасим Гадафи ишао је за њим у другом конвоју.[7]

Либијски премијер Махмуд Џибрил је 19. октобра 2011. рекао да се верује да се Гадафи налази у јужној пустињи, чиме је поново успостављена његова влада међу про-Гадафијевим племенима у региону. До тог тренутка, ПНС је управо преузео контролу над про-Гадафијевим градом Бани Валид и био је близу преузимања контроле над Гадафијевим родним градом, племенским срцем Сирта, источно од Триполија.[8] Према већини извештаја, Гадафи је био са тешко наоружаним лојалистима режиму у неколико зграда у Сирту неколико месеци док су снаге ПНС-а заузеле град.[9] Мансур Дао, члан Гадафијевог најужег круга и вођа режимске Народне гарде, рекао је да је Гадафи био у "веома великој заблуди" и пожалио се на недостатак струје и воде. Покушаје да се убеди да побегне из земље и одустане од власти Гадафи је игнорисао.[7] Како је последњи лојалистички округ Сирт пао, Гадафи и други чланови владе покушали су да побегну.[10]

Око 08:30 по локалном времену (06:30 UTC) 20. октобра 2011, Гадафи, његов начелник војске Абу-Бакр Џунис Џабр, његов шеф обезбеђења Мансур Дао и група лојалиста покушали су да побегну у конвоју од 75 возила.[11][12] Авион Панавија торнадо Краљевског ваздухопловства током извиђачке мисије приметио је конвој који се брзо креће, након што су снаге НАТО-а пресреле сателитски телефонски позив Гадафија.[13]

НАТО авиони су тада пуцали на 21 возило, уништивши једно. Амерички дрон Предатор контролисан из базе у близини Лас Вегаса[12] испалио је прве пројектиле на конвој, погодивши циљ око 3 километра западно од Сирта. Тренутак касније, борбени авиони француског ваздухопловства Мираж наставили су бомбардовање.[14] НАТО бомбардовање је имобилисало већи део конвоја и убило десетине лојалистичких бораца. Након првог удара, конвој се поделио у неколико група, а у наставку је уништено 11 возила.[15] Побуњеничке јединице на терену такође су удариле на конвој.[16]

Нејасно је да ли су авиони НАТО-а били умешани у Гадафијево хватање од стране либијских снага на терену.[16] Према њиховом саопштењу, НАТО у тренутку удара није био свестан да је Гадафи био у конвоју. НАТО је навео да, у складу са Резолуцијом 1973 Савета безбедности Уједињених нација, не циља на појединце, већ само на војна средства која представљају претњу. НАТО је касније сазнао „из отворених извора и савезничких обавештајних служби“ да је Гадафи био у конвоју и да је напад вероватно допринео његовом хапшењу, а тиме и његовој смрти.[16]

Након ваздушног удара, који је уништио возило испред аутомобила Муамера Гадафија, он и његов син Мутасим, заједно са бившим министром одбране Абу-Бакром Џунисом Џабром, склонили су се у оближњу кућу, коју су потом гранатирале снаге ПНС-а. Мутасим је тада узео 20 бораца и отишао да тражи неоштећене аутомобиле, наговоривши и оца да дође. „Група је допузала до пешчаног брда“, наводи се у извештају Уједињених нација објављеном у марту 2012, а затим кроз две дренажне цеви и поставила одбрамбени положај.

Један од Гадафијевих стражара бацио је гранату на побуњенике који су напредовали на путу изнад, али је ударила у бетонски зид изнад цеви и пала испред Гадафија. Чувар је покушао да је покупи, али је експлодирала, убивши и чувара и Џуниса Џабра.[17]

Хватање и убиство

[уреди | уреди извор]

Гадафи се склонио у велику одводну цев са неколико лојалистичких телохранитеља. Оближња група бораца ПНС отворила је ватру, ранивши Гадафија у ногу и леђа. Према једном неименованом борцу ПНС-а, један од Гадафијевих лојалиста такође га је упуцао, очигледно да би га поштедео од хватања.[18][19] Група побуњеника је пришла цеви у којој се скривао Гадафи и наредила му да изађе, што је он полако и учинио. Затим су га извукли на ноге док су побуњеници викали „Муамер, Муамер!“[20]

Извештај Уједињених нација објављен у марту 2012. дао је другачији приказ Гадафијевог хапшења. Гадафи је рањен комадићима гранате коју је бацио један од његових људи, која се одбила од зида и пала испред Гадафија, раскомадајући му панцир. Седео је на поду ошамућен и у шоку, крварећи из ране у левој слепоочници. Онда је један из његове групе махнуо белим турбаном у знак предаје.[17]

Гадафи је убрзо потом убијен. Постоје бројни опречни извештаји о детаљима и околностима његовог убиства. Према речима једног борца побуњеника из Мисрата, када је питао Гадафија о штети коју су Мисрати нанеле његове снаге, он је негирао било какву умешаност и прећутно је замолио своје отмичаре да га не убију. Један борац је захтевао да Гадафи устане, а он се борио да то учини.[21][22] На једном видео снимку се може чути Гадафи како каже „Бог забрањује ово“ и „Знате ли разликовати добро од погрешног?“ када су отмичари викали на њега.[23][24] На снимку његовог хапшења види се како лежи на хауби аутомобила, који држе побуњеници.[25] Високи званичник ПНС-а рекао је да није издато наређење да се погуби Гадафи.[25] Према другом извору ПНС-а, „живог су га ухватили и док су га одводили претукли, а затим убили“.[25] Међутим, Махмуд Џибрил је дао контрадикторан исказ, наводећи да је „када се аутомобил кретао био ухваћен у унакрсној ватри између револуционара и Гадафијевих снага у којој је погођен метком у главу“.[26]

Неколико видео снимака у вези са смрћу приказано је на телевизији и кружило интернетом. Први приказује снимак Гадафија живог, окрвављеног лица и кошуље, како се спотиче и како га наоружани милитанти вуку ка амбулантном возилу узвикујући „Бог је велики“ на арапском.[9][10] На снимку се види како Гадафија содомизују бајонетом.[27][28][29] Други приказује Гадафија, голог до појаса, који пати од очигледне прострелне ране у главу и у локви крви, заједно са ликујућим борцима који пуцају из аутоматског оружја у ваздух.[9][10] Трећи видео, објављен на Јутјубу, приказује борце како „лебде око његовог беживотног тела, позирају за фотографије и чупају и вуку његову млитаву главу горе-доле за косу“.[9][10][30] На другом снимку се види како га отмичари скидају голог и вербално злостављају.[31]

Гадафијево тело је одвезено у Мисрату, где је лекарским прегледом констатовано да је погођен у главу и стомак.[32]

Јавни приказ

[уреди | уреди извор]

Привремене либијске власти одлучиле су да задрже Гадафијево тело "на неколико дана", рекао је министар нафте ПНС-а Али Тархоуни, "како би се уверили да сви знају да је мртав".[33] Тело је пребачено у индустријски замрзивач где је јавности било дозвољено да га види до 24. октобра.[34][35][36] Један видео приказује Гадафијево тело изложено у центру испражњеног јавног замрзивача у Мисрати.[37] Неки људи су путовали стотинама километара да виде доказ да је Гадафи мртав; један путник је рекао: "Бог је створио фараона за пример другима. Да је био добар човек, ми бисмо га сахранили. Али он је изабрао ову судбину за себе".[38] Један репортер је приметио остатке метака на ранама, у складу са хицима из непосредне близине.[24]

Гадафијево тело је изложено поред тела његовог сина Мутасима, који је такође преминуо у притвору бораца из Мисратана након заробљавања у Сирту 20. октобра 2011. Тело Мутасима Гадафија је извађено из фрижидера ради сахране у исто време када и тело његовог оца, 24. октобра 2011.[39]

Сахрана

[уреди | уреди извор]

Иако је портпарол ПНС-а рекао да ће Гадафијево тело бити враћено његовој породици уз наредбу да се место сахране чува у тајности након што је обдукцијом утврђен узрок смрти,[11] полуаутономни војни савет у Мисрати рекао је да ће уместо тога бити брзо сахрањен, ставивши вето на извођење обдукције.[40][41] Amnesty International и Human Rights Watch позвали су на независну аутопсију и истрагу о томе како је Гадафи умро,[6] али Џибрил је рекао да ниједан корак није неопходан.[42] Иако је ПНС одбио да изврши обдукцију, обећао је да ће истражити инцидент.[43]

Представници ПНС-а су 25. октобра 2011. објавили да је Гадафијево тело рано тог јутра сахрањено у тајној гробници у пустињи, заједно са телом његовог сина и режимског министра одбране.[44][45][46] Сателитски ТВ канал из Дубаија, Ал Ан телевизија, приказао је аматерски видео сахране, на којој су читане исламске молитве.[47][48] Либијски министар за информисање Махмуд Шамам рекао је да је фетва навела да „Гадафија не треба сахрањивати на муслиманским гробљима и не би требало да буде сахрањен на познатом месту како би се избегла било каква побуна“.[39]

Страно учешће

[уреди | уреди извор]

Неколико тренутака након што је објављено да је Гадафи убијен, Fox News је објавио чланак под насловом „Амерички дрон укључен у завршни напад на Гадафија, Обама најављује "Крај режима”,[49] напомињући да је амерички дрон Predator био укључен у ваздушни напад на Гадафијев конвој у неколико тренутака пре његове смрти. Анонимни амерички званичник је накнадно описао њихову политику као „водење с леђа“.[50]

Пошто су либијски побуњеници доследно говорили званичницима америчке владе да не желе отворену страну војну помоћ у свргавању Гадафија, коришћена је тајна војна помоћ (укључујући испоруке оружја опозицији). План након Гадафијеве смрти био је да се одмах почне са слањем хуманитарне помоћи у источну Либију, а касније и западну Либију, јер би симболика била критично важна. Амерички извори су истакли да је важно да "не дозволе Турској, Италији и другима да украду марш на њу".[51]

Истовремено хватање или смрт рођака и сарадника

[уреди | уреди извор]
Мутасим Гадафи, убијени син Муамера Гадафија.

Званичници Прелазног националног савета такође су саопштили да је један од Гадафијевих синова, Мутасим, некада саветник за националну безбедност Либије, убијен у Сирту истог дана. Касније се појавио снимак на којем се види Мутасимово тело како лежи у колима хитне помоћи.[52] Видео који је емитован на телевизији Ал Араји приказује Мутасима живог и разговара са својим отмичарима. Околности његове смрти су нејасне.[53]

Други син, Саиф ал-Ислам Гадафи, заробљен је скоро месец дана након очеве смрти, док је покушавао да побегне у Нигерију.[54]

Раније 20. октобра 2011. појавио се снимак на којем се види тело Гадафијевог министра одбране Џуниса Џабра. Абдул Хаким Ал Џалил, командант 11. бригаде ПНС-а, изјавио је да је бивши Гадафијев портпарол Муса Ибрахим заробљен у близини Сирта. Извештаји показују да је Ахмед Ибрахим, један од Гадафијевих рођака, такође заробљен.[55]

Каснији догађаји

[уреди | уреди извор]

Позиви за истрагу

[уреди | уреди извор]

Бројне организације, укључујући Уједињене нације и владе САД и Велике Британије, позвале су на истрагу тачних околности Гадафијеве смрти, усред контроверзи да је то било вансудско убиство и ратни злочин.[56][57][58] Високи комесар УН за људска права, Нави Пилеј, рекао је да би требало да се спроведе потпуна истрага.[59]

Портпарол Канцеларије УН за људска права рекао је да очекује да ће комисија УН која већ истражује потенцијално кршење људских права у Либији размотрити случај.[53] Вахид Буршан, члан ПНС-а, рекао је да би требало да се спроведе истрага.[60]

ПНС је 24. октобра 2011. саопштио да је наредио истрагу као одговор на међународне позиве[36] и да ће кривично гонити убице ако истрага покаже да је умро након хапшења[61]. Скоро годину дана касније, 17. октобра 2012, Human Rights Watch је открио нове доказе који показују да су се масовна убиства догодила на месту Гадафијеве смрти.[62]

Регионалне последице

[уреди | уреди извор]

Непосредно након тога, сматрало се да контроверзно убиство Гадафија има значајне импликације на Блиском истоку, као критичном делу ширег „арапског пролећа“.[63][64] Бивши аналитичар ЦИА-е Брус Ридел спекулисао је да ће смрт појачати протесте у Сирији и Јемену, а француски званичници су навели да због тога „гледају ситуацију у Алжиру“.[65]

Освета

[уреди | уреди извор]

Омрана Шабана, борца из Мисрате који је открио Гадафија у одводној цеви и који је позирао на фотографијама са својим златним пиштољем, ухватили су војници Зеленог отпора у Бани Валиду. Тада је био парализован и жестоко мучен. Привремени председник Либије је обезбедио његово ослобађање, али је Омран неколико дана касније преминуо од задобијених рана.[66][67]

Наводна умешаност сиријске владе

[уреди | уреди извор]

Отприлике годину дана након Гадафијеве смрти, бивши шеф за спољне односе из ПНС-а Рами ел-Обеиди је навео да је сиријски председник Башар ел-Асад понудио Гадафијев број телефона француским обавештајним службама, што је на крају довело до тога да Гадафи буде праћен и касније убијен. Он каже да је „[у] замену за ове информације, Асад добио обећање о мирном периоду од Француза и мање политичког притиска на његов режим – што се и догодило“.[68] Међутим, The Telegraph, који је првобитно објавио причу, није могао да потврди Обеидијеве наводе.[68] Штавише, француски аналитичар одбране и бивши обавештајац, Ери Денес, назвао је Обеидијеве наводе „патентном бесмислицом”, наводећи чињеницу да је „у новембру 2011. став Француске према Сирији заправо пооштрен, при чему је Француска прва земља која је признала побуњенички сиријски национални Савет“.[69] Такође је навео да „Француској није била потребна помоћ Сирије да прати Гадафија и да Асад сигурно не би продао [Гадафијев] телефонски број на такав начин“.[69]

Сирија је оштро одбацила било какво страно учешће у Либији и била је једна од држава чланица Арапске лиге која је гласала против захтева УН за зону забране летова у либијском ваздушном простору.[70][71][72]

Домаће реакције

[уреди | уреди извор]

Премијер Махмуд Џибрил рекао је да би волео да је Гадафи остао жив како би му се могло судити за злочине против човечности,[73] рекавши да је желео "да буде Гадафијев тужилац",[74] али сада када је он мртав, Либији ће бити потребан педантан план за транзицију ка демократији.[75]

Неизабрани привремени шеф владе је рекао: „Отпор наших снага Гадафију се завршио добро, уз Божију помоћ“. Он је прогласио Либију „ослобођеном“ на церемонији у Бенгазију 23. октобра, три дана након Гадафијеве смрти.[76]

Званичник ПНС-а Али Тархоуни рекао је 22. октобра да је наложио војном савету у Мисрати да чува Гадафијево тело неколико дана у комерцијалном замрзивачу "како би се уверио да сви знају да је мртав".[77] Два дана касније, Тархоуни је признао да је било кршења људских права у бици код Сирта, што је, како је рекао, ПНС осудио, и тврдио да извршни одбор „није желео да стави тачку на живот тог тиранина пре него што га изведе пред суђење и одговара на питања која су одувек прогањала Либијце“.[78]

Портпарол Војног савета Мисрате, Фати Башага, изјавио је да је савет уверен да је Гадафи мртав и да је умро од рана задобијених током борби пре хапшења.[79]

Саади Гадафи, један од преживелих синова Моамера Гадафија у егзилу у Нигеру, рекао је преко адвоката да је "шокиран и огорчен опаком бруталношћу" према свом оцу и брату Мутасиму и да су њихова убиства показала да ново либијско руководство не може да има правична суђења.[80]

Међународне реакције

[уреди | уреди извор]

Многи западни лидери и министри спољних послова у Аустралији, Канади, Европској унији и Сједињеним Државама дали су изјаве у којима поздрављају Гадафијеву смрт као позитиван развој догађаја за Либију. Град-држава Ватикан одговорила је на догађај тако што је прогласила да признаје Прелазни национални савет као легитимну владу Либије.[81] Светски лидери попут италијанског премијера Силвија Берлусконија[82] и аустралијске премијерке Џулије Гилард[83] сугерисали су да је смрт Гадафија значила да је Либијски грађански рат завршен. Неки званичници, попут министра спољних послова Велике Британије Вилијама Хејга, изразили су разочарање што Гадафи није враћен жив и што није могло да му се суди.[84] У припреми за ТВ интервју, Хилари Клинтон, тадашња државна секретарка Сједињених Држава, кроз смех је изјавила: „Дошли смо. Видели смо. Он је умро.“ – варијанта римске фразе која алудира на брзу војну победу.[85]

Реакције влада земаља укључујући Кубу,[86] Русију,[87] Венецуелу[88] и Никарагву[89] биле су негативне. Венецуелански председник Уго Чавез описао је смрт бившег либијског лидера као „атентат“ и „безумство“,[90] а председник Никарагве Данијел Ортега је касније назвао Гадафијево убиство „злочином“ током његове инаугурације 10. јануара 2012.[91] Владини званичници и политичари у Ирану су значајно показали различите реакције са председником Махмудом Ахмадинежадом који је оптужио Запад за пљачку Либије.[92][93]

Видео је наводно оставио посебно снажан и последичан утисак на шефа руске државе Владимира Путина. Високи дипломата који је служио у америчкој амбасади у Москви под Обамином администрацијом је наводно тврдио да је „Путин био згрожен Гадафијевом судбином“ до те мере да је „Путин три пута гледао видео Гадафијеве смрти, видео где га побуњеници содомизују бајонетом“. Позивајући се на лобистичке напоре америчке коалиције за ваздушне нападе на Уједињене нације, цитира се да је амерички дипломата рекао да је каснија процена америчких обавештајних служби закључила да је „Путин себе кривио што је пустио Гадафија да оде, јер није играо снажну улогу иза кулиса“ и да је видео можда чак утицао на Путинову одлуку да подржи сиријског председника Башара ел Асада током грађанског рата у Сирији, јер је „Путин веровао да ће Башар, уколико се Путин не укључи, доживети исту судбину, да ће бити осакаћен, и да ће видети уништење својих савезника у Сирији“.[94] Путин се такође обрушио на САД због онога што је сматрао нелегалним убиством Гадафија и упитао: „Показали су целом свету како је [Гадафи] убијен; крви је било свуда. Да ли је то оно што они називају демократијом?“.[95]

НАТО

[уреди | уреди извор]

Непосредно након Гадафијеве смрти, НАТО је објавио саопштење у којем негира да је НАТО претходно знао да је Гадафи путовао у конвоју ког су бомбардовали. Адмирал Џејмс Г. Ставридис, највиши официр НАТО-а, рекао је да је смрт Гадафија значила да ће НАТО вероватно обуставити своје операције у Либији.[96] Андерс Фог Расмусен, генерални секретар НАТО-а, рекао је да ће НАТО "укинути [своју] мисију у координацији са Уједињеним нацијама и Пралазним националним саветом".[84]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Air strike hit 11 vehicles in Gaddafi convoy -NATO”. Reuters. 21. 10. 2011. 
  2. ^ Martin Chulov (20. 10. 2012). „Gaddafi's last moments: 'I saw the hand holding the gun and I saw it fire'”. The Guardian. Приступљено 24. 9. 2016. „one fighter crouched in the dirt behind the frightened captive and sodomised him with a bayonet” 
  3. ^ Beaumont, Peter; Stephen, Chris (22. 10. 2011). „Gaddafi's last words as he begged for mercy: 'What did I do to you?'”. The Guardian. London. Приступљено 28. 10. 2011. 
  4. ^ „The Illegality of Military Support to Rebels in the Libyan War: Aspects of jus contra bellum and jus in bello”. Oxford Academic. 2013. 
  5. ^ „The Rule of Law and the Extrajudicial Killing of Muammar Gaddafi”. jurist.org (на језику: енглески). Приступљено 4. 11. 2021. 
  6. ^ а б Hounshell, Blake (21. 10. 2011). „Does it really matter if Qaddafi was executed?”. Foreign Policy. Архивирано из оригинала 23. 10. 2011. г. Приступљено 23. 10. 2011. 
  7. ^ а б Fahim, Kareem (22. 10. 2011). „In his last days, Gadhafi survived on pasta and delusions”. Star Tribune. Архивирано из оригинала 24. 10. 2011. г. Приступљено 23. 10. 2011. 
  8. ^ „Gaddafi 'is recruiting fighters from other African countries'”. The Guardian. London. Associated Press. 20. 10. 2011. Приступљено 21. 10. 2011. 
  9. ^ а б в г „Libya's Moammar Gadhafi killed in hometown battle”. NBC News. Associated Press. 18. 10. 2011. Приступљено 20. 10. 2011. 
  10. ^ а б в г Fahim, Kareem; Gladstone, Rick; Shadid, Anthony (20. 10. 2011). „Violent End to an Era as Qaddafi Dies in Libya”. The New York Times. Misrata. Приступљено 29. 10. 2011. 
  11. ^ а б Fahim, Kareem (22. 10. 2011). „In His Last Days, Qaddafi Wearied of Fugitive's Life”. The New York Times. Приступљено 23. 10. 2011. 
  12. ^ а б Harding, Thomas (20. 10. 2011). „Col Gaddafi killed-convoy bombed by drone flown by pilot in Las Vegas”Неопходна новчана претплата. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала 12. 1. 2022. г. Приступљено 20. 10. 2011. 
  13. ^ Musharbash, Yassin; Gebauer, Matthias (21. 10. 2011). „Wie die Nato Gaddafi jagte”. Der Spiegel (на језику: немачки). Приступљено 21. 10. 2011. 
  14. ^ „How Gaddafi's convoy was stopped by U.S. drone and French Air force fighter aircraft Mirage 2000 2210111”. airrecognition.com. Архивирано из оригинала 22. 05. 2023. г. Приступљено 4. 8. 2020. 
  15. ^ „Muammar Gaddafi: How he died”. BBC News. 31. 10. 2011. 
  16. ^ а б в James Blitz and Hugh Carnegy. "Confusion over Nato role in Gaddafi death" (20 October 2011). Financial Times.
  17. ^ а б „Gaddafi wanted to stage last stand in desert – U.N. report”. Reuters. 2. 3. 2012. Архивирано из оригинала 09. 07. 2019. г. Приступљено 15. 05. 2024. 
  18. ^ Gabbatt, Adam (20. 10. 2011). „Gaddafi killed as Sirte falls”. The Guardian. UK. Приступљено 20. 10. 2011. 
  19. ^ David Martin. "Who shot Qaddafi? Was it his own bodyguards?". CBS News, 20 October 2011. Retrieved 21 October 2011.
  20. ^ Chulov, Martin (20. 10. 2012). „Gaddafi's last moments: 'I saw the hand holding the gun and I saw it fire'”. The Guardian. 
  21. ^ „Libyan fighter: I spoke to Gaddafi before he died”. BBC News. 28. 11. 2011. Приступљено 8. 12. 2011. 
  22. ^ „"Don't shoot": Qaddafi's last moments”. CBS News. 20. 10. 2011. Архивирано из оригинала 22. октобар 2011. г. Приступљено 20. 10. 2011. 
  23. ^ Raymond A. Schroth (27. 10. 2011). „Readings: Any Hope for Libya?”. America Magazine. Приступљено 9. 12. 2012. 
  24. ^ а б „Clues to Gaddafi's death concealed from public view”. Reuters. 23. 10. 2011. 
  25. ^ а б в Gaynor, Tim; Zargoun, Taha (20. 10. 2011). „Gaddafi's death – who pulled the trigger?”. Reuters. Приступљено 20. 10. 2011. 
  26. ^ „Muammar Gaddafi killed in Libya”. BBC. 20. 10. 2011. 
  27. ^ „GlobalPost: Qaddafi apparently sodomized after capture – World Watch – CBS News”. CBS News. 2011-11-02. Архивирано из оригинала 2. 11. 2011. г. Приступљено 2023-03-13. 
  28. ^ Seymour Hersh (7. 1. 2016). „Military to Military: Seymour M. Hersh on US intelligence sharing in the Syrian war”. London Review of Books. 38 (1). стр. 11—14. Приступљено 23. 9. 2016. „He also echoed a view held by some in the Pentagon when he alluded to a collateral factor behind Russia's decision to launch airstrikes in support of the Syrian army on 30 September: Putin's desire to prevent Assad from suffering the same fate as Gaddafi. He had been told that Putin had watched a video of Gaddafi's savage death three times, a video that shows him killed inhumanly.” 
  29. ^ Chulov, Martin (28. 10. 2011). „Gadafy's killers will be tried, claims NTC”. The Irish Times. Архивирано из оригинала 5. 7. 2015. г. Приступљено 23. 9. 2016. „The footage, including images of a wounded Gadafy being killed with what looked like a bayonet, caused widespread revulsion outside the country.” 
  30. ^ „Footage shows Gaddafi's bloodied body”. Al Jazeera. 20. 10. 2011. Приступљено 20. 10. 2011. 
  31. ^ Faraway (26. 12. 2011). „(Exclusive Video) Gaddafi stripped naked by rebels before his death”. All Voices. Архивирано из оригинала 15. 2. 2012. г. Приступљено 9. 12. 2012. 
  32. ^ Barry Malone (20. 10. 2011). „Gaddafi killed in hometown, Libya eyes future”. Reuters. 
  33. ^ „Libya delays burial plans for Muammar Gaddafi”. BBC. 21. 10. 2011. Приступљено 21. 10. 2011. 
  34. ^ „Gaddafi, in meat locker, still divides Libya”. Reuters. 21. 10. 2011. Приступљено 21. 10. 2011. 
  35. ^ Gatehouse, Gabriel (2016-02-03). „My search for Gaddafi's golden gun” (на језику: енглески). BBC News. Приступљено 2023-04-08. 
  36. ^ а б „Libya's NTC orders probe into Gaddafi killing”. Al Jazeera. 24. 10. 2011. Приступљено 24. 10. 2011. 
  37. ^ Kim, Kyle (21. 10. 2011). „Gaddafi's body "packed in shopping center freezer" (VIDEO) (GRAPHIC)”. GlobalPost. Приступљено 5. 1. 2012. 
  38. ^ „Libya "liberated" but Gaddafi still unburied”. Reuters. 24. 10. 2011. Приступљено 24. 10. 2011. 
  39. ^ а б „Muammar Gaddafi 'buried in desert grave at dawn'”. London: BBC News. 25. 10. 2011. Приступљено 26. 10. 2011. 
  40. ^ „Muammar Gaddafi family demands body, Nato ends Libya war”. The Times of India. 22. 10. 2011. Приступљено 23. 10. 2011. 
  41. ^ „22 October 2011”. Al Jazeera. 
  42. ^ McElroy, Damien (22. 10. 2011). „Libya to greet dawn of new era”Неопходна новчана претплата. The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала 12. 1. 2022. г. Приступљено 23. 10. 2011. 
  43. ^ „Gaddafi's end clears road to a new Libya”. 23. 10. 2011. Приступљено 5. 10. 2021. 
  44. ^ „NTC says Gaddafi buried in secret grave”. Al Jazeera. 25. 10. 2011. Приступљено 25. 10. 2011. 
  45. ^ „Gaddafi buried in unknown location, reports say”. The Guardian. London. 25. 10. 2011. Приступљено 25. 10. 2011. 
  46. ^ „Gaddafi buried in secret location at dawn”. ABC News. 25. 10. 2011. Приступљено 25. 10. 2011. 
  47. ^ Mousa, Jenan. تجهيز جثمان القذافي للدفن في الصحراء الليبية – صور حصرية. Akhbar Alaan (на језику: арапски). Архивирано из оригинала 28. 10. 2011. г. Приступљено 28. 10. 2011. 
  48. ^ Richardson, Clare (26. 10. 2011). „Gaddafi Funeral Video: Footage Claims To Show Secret Ceremony”. Huffington Post. Приступљено 28. 10. 2011. 
  49. ^ „U.S. Drone Involved in Final Qaddafi Strike, as Obama Heralds Regime's 'End'”. Fox News. 26. 3. 2015. Приступљено 16. 5. 2016. 
  50. ^ Mardell, Mark (20. 10. 2011). „Gaddafi killed: A new kind of US foreign policy success”. BBC News. Приступљено 16. 5. 2016. 
  51. ^ „WikiLeaks”. Приступљено 16. 5. 2016. 
  52. ^ „Mutassim's body”. Приступљено 22. 10. 2011 — преко YouTube. 
  53. ^ а б „UN calls for probe into Gaddafi's death”. Al Jazeera. 22. 10. 2011. Приступљено 22. 10. 2011. 
  54. ^ „Saif al-Islam Gaddafi arrested in Libya”. Al JazeeraEnglish. 19. 11. 2011. Приступљено 9. 12. 2012. 
  55. ^ „Muammar Gaddafi killed as Sirte falls”. Al Jazeera. 20. 10. 2011. 
  56. ^ Karin Laub (24. 10. 2011). „Calls grow for full investigation into Gaddafi's death”. Business Day. South Africa. 
  57. ^ „Pressure grows for Gaddafi death investigation”. ABC News. 22. 10. 2011. 
  58. ^ „UN calls for probe into Gaddafi's death”. Al Jazeera. 22. 10. 2011. Приступљено 25. 10. 2011. 
  59. ^ „Muammar Gaddafi: How he died”. BBC News. 31. 10. 2011. 
  60. ^ „Doubts cast on official Gaddafi death account”. Al Jazeera. 22. 10. 2011. Приступљено 22. 10. 2011. 
  61. ^ „Libya Vows to Prosecute Gadhafi Killers”. Voice of America. 27. 10. 2011. Приступљено 31. 10. 2011. 
  62. ^ „Libya: New Proof of Mass Killings at Gaddafi Death Site”. Human Rights Watch. 17. 10. 2012. 
  63. ^ „Arab Spring domino effect: Gaddafi is gone, will Syria's al-Assad be the next Arab autocrat toppled?”. 21. 10. 2011. Приступљено 24. 6. 2012. 
  64. ^ „Arab Spring: timeline of the African and Middle East rebellions”Неопходна новчана претплата. The Daily Telegraph. London. 21. 10. 2011. Архивирано из оригинала 12. 1. 2022. г. Приступљено 24. 6. 2012. 
  65. ^ "Which Middle East Dictator Is Going Down Next?" World News – The Daily Beast - 20 October 2011 – 20 October 2011.
  66. ^ George Grant (25. 9. 2012). „Libyan revolutionary who captured Qaddafi dies in Paris”. Libya Herald. Приступљено 9. 12. 2012. (потребна претплата)
  67. ^ „Omran Shaban Dead: Rebel Who Helped Catch Gaddafi Dies After Being Captured And Tortured”. Huffington Post. Reuters. 26. 9. 2012. Приступљено 6. 9. 2014. 
  68. ^ а б Bashar al-Assad 'betrayed Col Gaddafi to save his Syrian regime'. The Telegraph
  69. ^ а б Reports that French agent killed Gaddafi 'nonsense'. France 24
  70. ^ „Syria says against foreign intervention in Libya”. Reuters Africa. 10. 3. 2011. Архивирано из оригинала 2. 9. 2012. г. 
  71. ^ Peter Cave, Tim Palmer and wires (13. 3. 2011). „Arab states back Libya no-fly zone”. ABC News. 
  72. ^ „Syria voted against Libya no fly zone”. Ya Libnan. 12. 3. 2011. 
  73. ^ „Autopsy: Qaddafi was killed by shot to head”. CBS News. 23. 10. 2011. Приступљено 23. 10. 2011. 
  74. ^ „Libyan PM: I wish Gaddafi had not been killed”. The First Post. 23. 10. 2011. Архивирано из оригинала 24. 10. 2011. г. Приступљено 23. 10. 2011. 
  75. ^ „Remember years of agony in Libya, says Mahmoud Jibril”. The Scotsman. 22. 10. 2011. Приступљено 23. 10. 2011. 
  76. ^ Daragahi, Borzou (23. 10. 2011). „Libya declares liberation after Gaddafi's death”. Financial Times. London. Приступљено 23. 10. 2011. 
  77. ^ „Libya delays burial plans for dictator”. BBC News. 22. 10. 2011. Архивирано из оригинала 30. 3. 2012. г. Приступљено 22. 10. 2011. 
  78. ^ „NTC vows to probe rights abuses, control arms”. Magharebia. 26. 10. 2011. Приступљено 26. 10. 2011. 
  79. ^ Cave, Peter (21. 10. 2011). „Misurata militia says it still has Gaddafi's body”. ABC News. Приступљено 23. 10. 2011. 
  80. ^ „Sun, 23 Oct 2011, 21:02 GMT+3 – Libya”. Al Jazeera Blogs. Приступљено 23. 10. 2011. 
  81. ^ Satter, Raphael (20. 10. 2011). „World looks warily to Libya's future post-Gadhafi”. The Atlanta Journal-Constitution. Архивирано из оригинала 03. 02. 2020. г. Приступљено 20. 10. 2011. 
  82. ^ „News of Gadhafi's Death Met With Relief”. VOA News. Associated Press Reuters. 20. 10. 2011. Приступљено 21. 10. 2011. 
  83. ^ „Gaddafi death brings 'relief' to Libya: Gillard”. Australian Broadcasting Corporation. 21. 10. 2011. Приступљено 22. 10. 2011. 
  84. ^ а б Cloud, David S. (20. 10. 2022). „NATO commander expected to recommend ending Libya airstrikes”. Los Angeles Times. Приступљено 1. 9. 2022. 
  85. ^ Hillary Clinton."We Came, We Saw, He Died"
  86. ^ „Fidel Castro calls NATO "brutal" for Libya role”. Reuters. 24. 10. 2011. Приступљено 9. 12. 2012. 
  87. ^ „Putin 'disgusted' at Gaddafi coverage”. Australia: ABC News. 27. 10. 2011. Приступљено 9. 12. 2012. 
  88. ^ „Gadhafi's friend to the death, Chavez calls Libyan leader 'a martyr'”. CNN. 20. 10. 2011. [мртва веза]
  89. ^ „Nicaragua's Ortega condemned killing of Gaddafi and offered a prayer for Hussein”. MercoPress. 12. 1. 2012. Приступљено 9. 12. 2012. 
  90. ^ „As it happened: Libya's Col Gaddafi killed”. BBC. 20. 10. 2011. Приступљено 20. 10. 2011. 
  91. ^ „Ortega urges Israel to destroy 'nuclear arms'”. The Jerusalem Post – JPost.com. Приступљено 19. 3. 2016. 
  92. ^ „Iran's Ahmadinejad says West set to plunder Libya”. Reuters. 25. 10. 2011. 
  93. ^ „Иран похвалил ливийцев за устранение Каддафи”. lenta.ru. Приступљено 19. 3. 2016. 
  94. ^ Seymour Hersh, 'Military to Military,' London Review of Books, Vol. 38 No. 1,7 January 2016 pp. 11–14. Retrieved 13 May 2016.
  95. ^ Deng Shasha (15. 12. 2011). „Putin slams U.S. on Gaddafi killing”. Xinhua. Архивирано из оригинала 8. 12. 2013. г. Приступљено 9. 12. 2012. 
  96. ^ "NATO commander to recommend Libya mission end" (21 October 2011). Associated Press.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Убиство_Муамера_Гадафија&oldid=28505153”