Цитозин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Цитозин
Cytosine chemical structure.png
Cytosine-3D-balls.png
Cytosine-3D-vdW.png
Називи
IUPAC назив
4-аминопиримидин-2(1H)-он
Други називи
4-амино-1H-пиримидин-2-он
Идентификација
3D модел (Јмол)
ChEBI
ChemSpider
ECHA InfoCard 100.000.681
KEGG[1]
MeSH Cytosine
UNII
Својства
C4H5N3O
Моларна маса 111,10 g/mol
Густина 1,55 g/cm³ (израчуната)
Киселост (pKa) 4,45 (секондарна), 12,2 (примарна)[4]
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25 °C [77 °F], 100 kPa).
ДаY верификуј (шта је ДаYНеН ?)
Референце инфокутије

Цитозин је једна од 5 главних нуклеобаза које се користе за складиштење и транспорт генетских информација у ћелији унутар нуклеинских киселина ДНК и РНК. Дериват је пиримидина, са хетероцикличним ароматским прстеном и прикачена два супституента (амино група на позицији 4 и кето група на позицији 2). Нуклеозид цитозина је цитидин.

Цитозин је откривен 1894. године. Структура је предложена 1903, а синтетизован је (чиме је потврђена структура) исте године.

Цитозин је недавно добио примену квантном рачунању. Први пут је неко квантно механичко својство искоришћено за процесуирање информација 1. августа 1998, када су истраживачи на Оксфорду имплементирали Дејвид дојчов алгоритам на два квантна бита НМРКР (Нуклеарног Магнетно Резонантног Квантног Рачунара) базираног на молекулу цитозина.

Цитозин се може наћи као део ДНК, РНК или као део нуклеотида. Као цитозин трифосфат (ЦТП), може да се понаша као ко-фактор ензима, и може да врши трансфер фосфата како би од аденозин дифосфата (АДП) начинио аденозин трифосфат (АТП).

У ДНК и РНК, цитозин се упарује са гуанином. Међутим, није стабилан, и може да се претвори у урацил (спонтаном деаминацијом). Ово може довести до мутације ако не буде исправљено од стране ензима за поправку ДНК.

Цитозин може такође бити претворен у 5-метилцитозин од стране ензима званог ДНК метилтрансфераза.

Референце[уреди]

  1. Joanne Wixon; Douglas Kell (2000). „Website Review: The Kyoto Encyclopedia of Genes and Genomes — KEGG”. Yeast. 17 (1): 48—55. doi:10.1002/(SICI)1097-0061(200004)17:1<48::AID-YEA2>3.0.CO;2-H. 
  2. Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  edit
  3. Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  4. Dawson, R.M.C.; et al. (1959). Data for Biochemical Research. Oxford: Clarendon Press. 

Литература[уреди]

  • Dawson, R.M.C.; et al. (1959). Data for Biochemical Research. Oxford: Clarendon Press. 

Спољашње везе[уреди]