Тигар ајкула

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Galeocerdo cuvier)

Тигар ајкула
Временски распон:
Early Miocene – present[1]
Научна класификација уреди
Домен: Eukaryota
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Chondrichthyes
Ред: Carcharhiniformes
Породица: Carcharhinidae
Род: Galeocerdo
Врста:
G. cuvier
Биномно име
Galeocerdo cuvier
Tiger shark range
Синоними

Squalus cuvier Перон и Лесур, 1822
Galeocerdo tigrinus Милер и Хенле, 1837

Тигар ајкула (Galeocerdo cuvier[3]) врста је ајкуле и део породице Galeocerdo. Ова врста велики је макропредатор, а може да достигне дужину преко 5 м.[4] Живи у тропским и умерено тропским водама, посебно око централних острва Пацифика. Име је добила због тамних пруга које подсећају на тигрове, али како сазрева оне бледе.[5] Углавном лову ноћу и сама, а храни се са великим бројем живих организама, укључујући морске псе, ракове, рибе, туљане, корњаче, морске змије, делфине па чак и друге мање ајкуле.[5]

Због своје разноврсне исхране названа је „предатором смећа”, а и зато јер конзумира и неке нејестиве предмете, који су јој пронађени у стомаку. Сматра се скоро угроженом врстом, а лови се углавном због пераја.[6][2] Тиграста ајкула је друга по реду ајкула која највише напада људе.[7][8][9]

Таксономија и опис[уреди | уреди извор]

Тигар ајкулу су први описали биолози Перон и Лесур 1882. године и назвали је Squalus cuvier.[4] Милер и Хенле су 1837. године ову врсту преименовали у Galeocerdo tigrinus.[7] Род Galeocerdo потиче од грчке речи galeos што значи морски пас, а kerdo значи лисица.[7] Често се ова врста колоквијално назива морски пас ајкула.[7] Ова врста члан је реда Carcharhiniformes у којој се налази још 270 врста. Припаднике ове врсте карактеришу мембране на очима, два леђна пераја, анална пераја и пет шркржних прореза. Највећи члан ове породице је Carcharhinidae.[5][4]

Тигар ајкула обично достиже дужину од 3,25 до 4,25 м и тешка је од 385 до 635 килограма.[10][7][11][12] Женке ове врсте су изузетно крупне и прелазе дужину од 5 м, док су највећи мужјаци дужине до 4 м.[7][10] Поједини примерци су тежине и до 900 килограма. У водама Аустралије рибари су ухватили трудну женку ајкуле, која је имала 5,5 м, а тежила је 1524 килограма.[13][14] У старим студијама пописана је ајкула ове врсте дужине од 7,4 м, али она нија научно потврђена. Тигаг ајкула друга је највећа врста у својој породици иза врсте Rhincodon typus.[15] Зуби тигар ајкуле су врло оштри и изражени, оформљени тако да се пробијају кроз месо и кости жртве, а могу да сломе оклоп корњаче или шкољку. Током живота неколико пута мењају зубе, а друге врсте из исте породице имају доста краће зубе од тигар ајкуле. Зуби су широки готово колико и њихов корен, велики и бели.[16]

Тиграста ајкула има дугачко пераје и дугачки реп, због којег је у могућности да се брзо креће. Ова врста обично користи мале покрете тела како би пливала.[5][17] Имају висока леђна пераја.[18] Кожа ове врсте креће се од плаве до светлозелене са белим или светложутим мрљама.[19] Предност овога у томе што када лови плен може бити камуфлирана. Тамне мрље и пруге највидљивије су код младих примерака тигар ајкуле.[20]

Глава им је у облику клина што олакшава окретање на једну страну. На њушци имају мале бразде који садрже електрорецепторе што им омогућава да лакше дођу до хране. Тигар ајкуле такође имају сензорни орган звани „бочна линија” који се протеже на бочним странама тела, а примарна структура овог органа је откривање вибрација у води односно помоћ у лову и откривању плена.[21] Иако врсте из њене породице немају доњи капак, тигар ајкула има мембрану која може да покрије око.[22] Рефлентивни слој иза мрежнице тиграсте ајкуле омогућава ћелијама да виде и у условима слабог осветљења.[23]

Станиште и исхрана[уреди | уреди извор]

Тигар ајкула се често креће уз обалу, углавном у тропским и суптропским водама широм света. Њено понашање је првенствено номадско, али је вођена топлим струјама и остаје ближе Екватору током хладнијих месеци.[24] Има тенденцију да се задржава у дубоким водама уз гребене. У западном делу Тихом океана такође је пописана ова врста, као и у водама Јапана и Новог Зеланда.[7] Забележена је и на Медитерану, у водама око Шпаније и Сицилије.[5] Тигар ајкуле такође настањују Мексички залив, као и воде Северне Америке. Остале локације где су пописане укључују Африку, Кину, Индију, Аустралију и Индонезију. Појединци из ове врсте лоцирани су на дубинама од 900 м, док су у водама око Хаваја примећени на дубинама од само 3,5 м и редовни су у приобалним водама дубине од 6 до 12 м.[7][5][25][26]

Тиграста ајкула храни са великим бројем рибљих врста и другим водоземцима. Ове грбљивице углавном једу ноћу, а откривено је да се млади примерци углавном хране ситним рибама, медузама и мекушцима, као и главоношцима.[27][28]

Отприлике у време када достигну дужину од 2,3 односно буду близу сексуално зрелости, њихов избор хране знатно се проширује и почињу да лове много веће рибе.[29] Хране се великим бројем риба, раковима, морским змијама, делфинима (дугонг), перајарима, морским лавовима, морским корњачама, џиновским кожастим корњачама, Caretta caretta, зеленим морским корњачама и мањим врстама тигар ајкула.[30][7][31] У чак 28,8% примерака на којима се истраживало пронађене су морске коњаче, што указује да се њима доста често хране.[5][32][33] Због великог ризика, делфини често избегавају регије у којима живе тигар ајкуле. Документовано је како ова врста у групи напада болесног грбавог кита 2006. године близу Хаваја.[34] Тигар ајкула се храни и мртвим китовима, што је такође документовано.[35][36][37]

Исхрана и размножавање[уреди | уреди извор]

Поред одличног вида и јаких зуба, ова ајкула преузима велики део плена у водама које настањује и има мало природних непријатеља.[18] Има могућност да хвата таласе ниских фреквенција и тако прати свој плен чак и у мутној води. У стомацима неколико тигар ајкула пронађени су и коњи, козе, овце, пси, мачке, пацови, у водама око Хаваја.[18][32] Због свог агресивног понашања и неселективног стила храњењна, тигар ајкула често једе нејестиве предмете попут лименки, гума и других.[16][38] [5][39] Све тигар ајкуле пливају споро, што може отежати њихову потрагу за пленом. Међутим, добро се камуфлирају и упрокос томе што су споре, једне су од бољих пливача у својој породици.[37][40]

Мужјаци тигар ајкуле достижу сексуалну зрелост када буду од 2,3 до 2,9 м дужине, а женке када буду 29, до 3,5 м. Типична тежина младих и сексуално зрелих примерака тигар ајкуле је од 80 до 130 кг.[5] Женке се паре једном у три године, а размножавају се унутрашњом оплодњом. Парење се у северној хемисфери одвија између марта и маја, а женка се порађа између априла и јуна наредне године.[7] На јужној хемисфери парење се одбија у новембру, децембру или почетком јануара. Млади се рађају као потпуно развијени, а развијају се у мајчином телу до 16 месеци. Легла се крећу од 10 до 80 младунаца, новорођенче је дугачко између 51 и 76 цм. Није познат животни век тигар ајкуле, али се зна да живе дуже од 12 година.[5][7]

Тигар ајкула редовно се лови због пераја, меса или јетре у некомерцијалном риболову. Због сталне потражње за њеним перајем, може се довести до тога да она постане угроженија. Врста се сматра скоро угроженом због риболова, према подацима Међународне уније за заштиту природе.[2] У јуну 2018. године, Министарство за заштиту животне средине Новог Зеланда квалификовало је ову врсту као сигурну и неугрожену. Пераје ове врсте има врло мало храњивих састојака, а јетра има високу концетрацију витамина А, који се користи у производњи витаминских уља.[41] Поред тога, тигар ајкула се лови због своје коже и велике килаже.[42][7] Иако ове врсте ретко нападају људе, наводи се да је тигар ајкула одговорна за велики део инцидената и сматра се најопаснијом од свих ајкула.[7][43]

Често посећује гребене, луке и канале, па је често у близини људи. Такође настањује ушћа неких река и мањим потоцима који се уливају у океане.[43][44] Заузима друго место по броју напада на људе, одмах иза велике беле ајкуле.[45] Између 1959. и 2000. године убијено је 4688 тигар ајкула како би се сачувао туризам широм света. Упркос оштећењу популације, показало се да се њен број није драстично смањио, а данас је лов на њу забрањен на Хавајима и у другим државама света.[46][47][48]

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Fossilworks Galeocerdo cuvier Peron and LeSueur 1822 (tiger shark)”. Архивирано из оригинала 31. 07. 2020. г. Приступљено 09. 05. 2020. 
  2. ^ а б в Simpfendorfer, C. (2009). „Galeocerdo cuvier”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2009: e.T39378A10220026. doi:10.2305/IUCN.UK.2009-2.RLTS.T39378A10220026.en Слободан приступ. 
  3. ^ „ITIS Report – Galeocerdo cuvier”. Integrated Taxonomic Information System!. Приступљено 30. 12. 2015. 
  4. ^ а б в Froese, Rainer; Pauly, Daniel; ур. (2011). Galeocerdo cuvier” на FishBase-у. [верзија на датум: July 2011]
  5. ^ а б в г д ђ е ж з и Ritter, Erich K. (15. 12. 1999). „Fact Sheet: Tiger Sharks”. Shark Info. 
  6. ^ „Incredible moment killer whales hunt and kill a tiger shark”. Daily Mail. 
  7. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л Knickle, Craig. „Tiger Shark Biological Profile”. Florida Museum of Natural History Ichthyology Department. 
  8. ^ Heithaus, Michael R. (мај 2001). „The Biology of Tiger Sharks, Galeocerdo cuvier, in Shark Bay, Western Australia: Sex Ratio, Size Distribution, Diet, and Seasonal Changes in Catch Rates”. Environmental Biology of Fishes. 61 (1): 25—36. doi:10.1023/A:1011021210685. 
  9. ^ Heithaus, M. R.; Dill, L. (2002). „Food availability and tiger shark predation risk influence bottlenose dolphin habitat use” (PDF). Ecology. 83 (2): 480—491. doi:10.1890/0012-9658(2002)083[0480:FAATSP]2.0.CO;2. Архивирано из оригинала (PDF) 6. 3. 2009. г. 
  10. ^ а б Wood, Gerald (1983). The Guinness Book of Animal Facts and FeatsНеопходна слободна регистрација. ISBN 978-0-85112-235-9. 
  11. ^ Hinman, B. (2015). Keystone Species That Live in the Sea and Along the Coastline. Mitchell Lane Publishers, Inc.
  12. ^ Ramirez, F., & Davenport, T. L. (2013). Elasmobranchs from marine and freshwater environments in Colombia: A review. Current Politics and Economics of South and Central America, 6(4), 483.
  13. ^ Simpfendorfer, C. A.; Goodreid, A. B.; McAuley, R. B. (2001). „Size, sex and geographic variation in the diet of the tiger shark, Galeocerdo cuvier, from Western Australian waters”. Environmental Biology of Fishes. 61 (1): 37—46. doi:10.1023/A:1011021710183. 
  14. ^ Tobuni, I. M.; Benabdallah, B. A. R.; Serena, F.; Shakman, E. A. (2016). „First documented presence of Galeocerdo cuvier (Péron & Lesueur, 1822) (ELASMOBRANCHII, CARCHARHINIDAE) in the Mediterranean basin (Libyan waters)”. Marine Biodiversity Records. 9 (1): 94. doi:10.1186/s41200-016-0089-3 Слободан приступ. 
  15. ^ „Record Hammerhead Pregnant With 55 Pups”. Associated Press via Discovery News. 1. 7. 2006. Архивирано из оригинала 22. 6. 2011. г. Приступљено 18. 10. 2008. 
  16. ^ а б Randall, J. E. (1992). Review of the biology of the tiger shark (Galeocerdo cuvier). Marine and Freshwater Research, 43(1), 21-31.
  17. ^ Canadian Shark Research Laboratory, Tiger Shark – Bedford Institute of Oceanography
  18. ^ а б в „Tiger Shark”. ladywildlife.com. Архивирано из оригинала 03. 03. 2016. г. Приступљено 21. 12. 2006. 
  19. ^ Wirsing, Aaron J.; Heithaus, Michael R.; Dill, Lawrence M. (јул 2007). „Living on the edge: dugongs prefer to forage in microhabitats that allow escape from rather than avoidance of predators”. Animal Behaviour. 74 (1): 93—101. doi:10.1016/j.anbehav.2006.11.016. 
  20. ^ „Federal Fishery Managers Vote To Prohibit Shark Feeding” (PDF). Western Pacific Regional Fishery Management Council. Приступљено 26. 5. 2014. 
  21. ^ Tiger Shark – The Province of New Brunswick Canada Архивирано на сајту Wayback Machine (2. јул 2011). New Brunswick. Retrieved 2011-06-09.
  22. ^ Gilbert, Perry W. (1970). „Studies on the anatomy, physiology, and behavior of sharks” (PDF). Mote Marine Laboratory. Приступљено 12. 3. 2018. 
  23. ^ Hart, Nathan S.; Lisney, Thomas J.; Collin, Shaun P. (2006). „Visual Communication in Elasmobranchs”. Ур.: Ladich, Friedrich. Communication in Fishes. Enfield, NH: Science Publishers. стр. 346—347. ISBN 9781578084067. OCLC 63187557. 
  24. ^ „Galeocerdo cuvier”. CIESM Atlas of Exotic Fishes in the Mediterranean Sea. CIESM. Приступљено 15. 1. 2017. 
  25. ^ „Prohibition of Shark Feeding”. Hawaii Department of Land and Natural Resources, Hawaii Department of Agriculture. Архивирано из оригинала 20. 8. 2014. г. Приступљено 26. 5. 2014. 
  26. ^ „Tiger Shark Research Program”. Shark & Reef Fish Research. Hawaii Institute of Marine Biology. 
  27. ^ Maldini, Daniela (2003). „Evidence of predation by a tiger shark (Galeocerdo cuvier) on a spotted dolphin (Stenella attenuata) off Oahu, Hawaii” (PDF). Aquatic Mammals. 29 (1): 84—87. doi:10.1578/016754203101023915. 
  28. ^ Heithaus, M. R.; Dill, L.; Marshall, G.; Buhleier, B. (2004). „Habitat use and foraging behavior of tiger sharks (Galeocerdo cuvier) in a seagrass ecosystem” (PDF). Marine Biology. 140 (2): 237—248. doi:10.1007/s00227-001-0711-7. Архивирано из оригинала (PDF) 18. 01. 2021. г. Приступљено 09. 05. 2020. 
  29. ^ Witzell, W. N. (1987). Selective predation on large cheloniid sea turtles by tiger sharks (Galeocerdo cuvier). Japanese Journal of Herpetology, 12(1), 22-29.
  30. ^ Tiger Sharks Killed for Eating Leatherback Turtles Архивирано на сајту Wayback Machine (26. јануар 2013). Shark Defenders (2011-04-16). Retrieved on 2013-03-23.
  31. ^ Tiger Sharks, Galeocerdo cuvier. marinebio.org
  32. ^ а б Lowe, Christopher G.; Wetherbee, Bradley M.; Crow, Gerald L.; Tester, Albert L. (1996). „Ontogenetic dietary shifts and feeding behavior of the tiger shark, Galeocerdo cuvier, in Hawaiian waters” (PDF). Environmental Biology of Fishes. 47 (2): 203. doi:10.1007/BF00005044. Архивирано из оригинала (PDF) 7. 1. 2009. г. 
  33. ^ Anderson, Paul K. (1995). „Scarring and photoidentification of dugongs (Dugong dugon) in Shark Bay, Western Australia” (PDF). Aquatic Mammals. 21 (3): 205—211. ISSN 0167-5427. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 10. 2014. г. Приступљено 15. 10. 2014. 
  34. ^ Office of National Marine Sanctuaries (7. 8. 2012). „Humpback Whale Shark Attack: A Natural Phenomenon Caught on Camera”. 
  35. ^ Dudley, Sheldon F. J.; Anderson-Reade, Michael D.; Thompson, Greg S.; McMullen, Paul B. (2000). „Concurrent scavenging off a whale carcass by great white sharks, Carcharodon carcharias, and tiger sharks, Galeocerdo cuvier” (PDF). Fishery Bulletin. 98: 646—649. Приступљено 4. 5. 2010. 
  36. ^ Simpfendorfer, Colin A.; Goodreid, Adrian B.; McAuley, Rory B. (1. 1. 2001). „Size, Sex And Geographic Variation in the Diet of the Tiger Shark, Galeocerdo cuvier, From Western Australian Waters”. Environmental Biology of Fishes. 61 (1): 37—46. doi:10.1023/A:1011021710183. 
  37. ^ а б Heithaus, Michael R. (јануар 2001). „Predator–prey and competitive interactions between sharks (order Selachii) and dolphins (suborder Odontoceti): a review”. Journal of Zoology. 253 (1): 53—68. CiteSeerX 10.1.1.404.130 Слободан приступ. doi:10.1017/S0952836901000061. 
  38. ^ Pepperell, J. 1992. Trends in the distribution, species composition and size of sharks caught by gamefish anglers off southeastern Australia, 1961-1990. In: J. Pepperell (ed.), Sharks: Biology and Fisheries. Australian Journal of Marine and Freshwater Research, pp. 213–225. CSIRO Publications, Melbourne, Australia.
  39. ^ Mikula, P. (2015). „Fish and amphibians as bat predators”. European Journal of Ecology. 1 (1): 71—80. doi:10.1515/eje-2015-0010 Слободан приступ. 
  40. ^ „Hawaiian Sharks | Parts of a Shark and Behavior”. www.mauiinformationguide.com. Приступљено 1. 10. 2019. 
  41. ^ Duffy, Clinton A. J.; Francis, Malcolm; Dunn, M. R.; Finucci, Brit; Ford, Richard; Hitchmough, Rod; Rolfe, Jeremy (2018). Conservation status of New Zealand chondrichthyans (chimaeras, sharks and rays), 2016 (PDF). Wellington, New Zealand: Department of Conservation. стр. 10. ISBN 9781988514628. OCLC 1042901090. 
  42. ^ Greenpeace International Seafood Red list. greenpeace.org
  43. ^ а б „ISAF Statistics on Attacking Species of Shark”. International Shark Attack File. Florida Museum of Natural History University of Florida. Приступљено 4. 5. 2008. 
  44. ^ Ritter, Erich K. (15. 2. 1999). „Which shark species are really dangerous?”. Shark Info. 
  45. ^ Main, Douglas (10. 9. 2013). „Hawaii tiger shark migration in fall coincides with rise in bites”. CBS Science News. Приступљено 15. 10. 2014. 
  46. ^ „Tiger shark handling”. Jonathan Bird's Blue World. Приступљено 28. 2. 2017. 
  47. ^ Donahue, Ann (30. 7. 2007). „Shark Week: 'Deadly Stripes: Tiger Sharks'”. LA Times. 
  48. ^ Riveting Shark Encounters: Fiona Ayerst recounts ... gentle tiger shark in the warm silky waters of the Bahamas. Magazines.co.za (June/July 2009)

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Тигар ајкула на Викимедијиној остави.
Викиврсте имају више информација о чланку Тигар ајкула.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Тигар_ајкула&oldid=27676746”