Велика бијела ајкула

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Велика бела ајкула)
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Велика бијела ајкула
Временски распон: Миоцен до данас[1]
Whiteshark-TGoss1.jpg
Велика бијела ајкула близу острва Гвадалупе
Илустрација која приказује ајкулу и рониоца. Ајкула је три пута дужа од човека.
Научна класификација edit
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Chondrichthyes
Ред: Lamniformes
Породица: Lamnidae
Род: Carcharodon
A. Smith, 1838
Врста:
C. carcharias
Биномијално име
Carcharodon carcharias
Cypron-Range Carcharodon carcharias.svg
      Распрострањеност 2010
Синоними
  • Squalus carcharias Linnaeus, 1758
  • (Carharodon carcharias Linnaeus, 1758)
  • Squalus caninus Osbeck, 1765
  • Carcharias lamia Rafinesque, 1810
  • Carcharias verus Cloquet, 1817
  • Squalus vulgaris Richardson, 1836
  • (Carcharias vulgaris Richardson, 1836)
  • Carcharodon smithii Agassiz, 1838
  • Carcharodon smithi Bonaparte, 1838
  • Carcharodon rondeletii Müller & Henle, 1839
  • Carcharodon capensis Smith, 1839
  • Carcharias atwoodi Storer, 1848
  • Carcharias maso Morris, 1898
  • Carcharodon albimors Whitley, 1939

Велика бијела ајкула, (Carcharodon carcharias), такође позната као велика ајкула или бијела ајкула, је врста великих ајкула које се могу пронаћи приобалним воденим површинама свих великих океана. Познате су по величини, поједине женке могу да порасту до 6,1 m и да теже од 1.905 до 2.268 kg.[3][4][5] Ипак, генерално су мање; мужјаци су величине од 3,4 до 4 m, док су женке у просјеку величине од 4,6 до 4,9 m.[4][6] Према студији из 2014. године, животни вијек велике бијеле ајкуле је процијењен на око 70 година или више, много изнад претходних процјена,[7] што чини једним од најдуговјечнијих познатих рушљориба.[8] Према истој студији, мужјаци стичу сексуалну зрелост након 25 година, а женке након 33.[9] Велика бијела ајкула може да плива брзином од 56 km/h,[10] док може да плива у дубинама до 1.200 m.[11]

Велика бијела ајкула нема познатих природних предатора, осим у веома ријетким случајевима, кита убицу.[12] Она је највећа позната макропредаторска риба на свијету и једна је од примарних предатора од морских сисара, величине китова. Ове ајкуле су такође познате по томе што лове многе друге морске животиње, укључујући рибе и морске птице. Једина је позната жива врста из рода Carcharodon и одговорни су за више напада на људе него било која друга врста ајкула.[13][14]

Врста се суочава са бројним еколошким изазовима, што је резултирало међународном заштитом. IUCN је ставио велику бијелу ајкулу на списак рањивих врста,[15] а такође је укључена и у Прилогу 2 (Appendix II) Конвенције о Међународном промету угрожених врста.[16] Такође је заштићена од стране неколико националних влада, укључујући Аустралију (од 2018).[17]

Роман Ајкула, Питера Бенклија и његова филмска адаптација Стивена Спилберга, приказали су бијелу ајкулу као свирепог предатора који једе људе. Људи нису омиљени плијен бијеле ајкуле,[18] али је она ипак одговорна за велики број пријављених и идентификованих фаталних непровоцираних напада ајкула на људе.[19]

Са обзиром на њену величину, није логички изводљиво да се бијела ајкула држи у заробљеништву. Вјерује се да је не посједује ниједан акваријум на свијету.[20]

Таксономија[уреди | уреди извор]

Велика бијела ајкула је једна од многих амфибија које је Карл фон Лине првобитно описао у свом десетом издању књиге Systema Naturae, 1758. године,[21] под њиховим првим научним именом — Squalus carcharias. Касније, зоолог Ендрју Смит, дао им је назив Carcharodon као њихово родно име 1833, а затим и 1873. Родно име идентификовано је са специфичним именом Linnaeus' и формирано је тренутно научно име Carcharodon carcharias. Carcharodon долази од античко грчкке ријечи грч. κάρχαρος („ајкула“' или „назубљен“), и грч. ὀδούς, грч. ὀδών („зуб“).[22]

Поријекло и фосилни записи[уреди | уреди извор]

Фосил зуба велике бијеле ајкуле дуг 4 cm, из Миоцена, у Атаками, у Чилеу.

Најранији познати фосил бијеле ајкуле датира од прије 16 милиона година, током епохе Миоцена.[23] Ипак, о филогенији велике ајкуле се и даље расправља. Првобитне хипотезе су биле да имају заједничко поријекло са преисторијским ајкулама, као што је Мегалодон. Мегалодон је имао зубе који се површно нису били толико разликовали од зуба велике ајкуле, али су били доста већи. Иако се скелет хрскавице не фосилизује, процијењено је да је мегалодон био знатно већи, са просјечном висином од 17 m и тежином од 59.413 kg.[24] Физичке сличности су примјетне и екстремна величина бијеле ајкуле и мегалодона довела је многе научнике до вјеровања да су ове ајкуле блиско повезане и научно име за мегалодона, Carcharodon megalodon је примијењено.

Ипак, нова хипотеза тврди да је бијела ајкула ближе повезана са праисторијским врстама Isurus и Cosmopolitodus, него мегалодону. Теорија је подржана са раније откривеним комплетним сетом фосила ајкуле изумрле врсте Carcharodon hubbelli, са 222 зуба и 45 пршљенова 1988. године.[25] Такође, нова хипотеза ставља мегалодона у род Carcharocles, који такође садржи друге ајкуле са мега зубима.[26]

Расподјела и станиште[уреди | уреди извор]

Велика бијела ајкула на острву Гвадалупе, Мексико.

Велика бијела ајкула живи у скоро свим приобалним и подручјима близу обале, која имају температуру између 12 и 24 степена целзијуса, док су највише настањене у Сједињеним Америчким Државама, (сјевероисток и Калифорнија), Јужноафричкој Републици, Јапану, Океанији, Чилеу, и Медитерану, укључујући Мраморно море и Босфор.[27][28] Једно од мјеста које је најгушће насељено популацијом бијеле ајкуле је Гансбаи, у Јужноафричкој Републици.[29]

Велика бијела ајкула је пелагијска риба, која је посматрана углавном у присуству фока крзнашица, морских лавова, китова, других ајкула и врста риба са великим костима. У отвореном океану, примијећене су на дубинама до 1.200 m.[11] Ови налази су у супротности са традиционалним запажањима да је бијела ајкула приобална врста.[11]

Према скорашњој студији, бијеле ајкуле у Калифорнији мигрирају у области између Доње Калифорније и Хаваја, што је познато као кафе бијеле ајкуле, гдје проведу до 100 дана и враћају се назад у Доњу Калифорнију. На путу пливају споро, зарањајући до 900 m, а када стигну мијењају понашање и зарањају у дубину до 300 метара, десет минута. Бијеле ајкуле такође мигрирају од јужноафричке обале до јужних обала Аустралије, гдје остају до годину дана. Слично истраживање пратило је различите бијеле ајкуле које из Јужноафричке Републике пливају до обала на сјеверозападу Аустралије и назад. Пут од 20.000 km пређу за до девет мјесеци.[30] Ова истраживања побијају традиционалне теорије да су приобални предатори, а такође долазе у интеракцију са другим врстама ајкула, за шта се раније сматрало да је дискретно. Разлози миграција нису познати, али се претпоставља да је због сезонског храњења или парења.[31]

Велика бијела ајкула близу Гансбаија, Западни Кејп.

У Сјеверозападном Атлантику, популација бијелих ајкула на обалама Нове Енглеске била је скоро искоријењена због претјераног пецања.[32] Ипак, у последње вријеме популација се прилично повећала,[33] углавном због повећања популације фока на Капе Куду у Масачусетсу, након доношења закона о заштити морских сисара 1972. године.[34] Тренутно је мало познато о лову и шаблонима кретања бијеле ајкуле на Капе Куду, али се врше истраживања како би се добио увид све више растућу популацију бијелих ајкула.[35]

Истраживање 2018. указују на то да бијела ајкула преферира да се скупи дубоко у вртлогу антициклона у Атлантском океану. Истраживања дају предност вртлозима топле воде, гдје ајкуле преко дана проводе вријеме на дубини до 450 m, а увече излазе на површину.[36]

Анатомија[уреди | уреди извор]

Скелет велике бијеле ајкуле

Велика бијела ајкула има снажну, коничну њушку. Предњи и задњи Грежњеви на репу пераје приближно су исте величине као и код других ајкула из реда Lamniformes. Она испољава супротну сјенку, зато што бијелу доњу површину и суву површину леђа (понекад са браон или плавом нијансом), што јој даје ишаран облик. Обојеност ајкулу чини тешко примјетном за плијен да је уочи, јер разбија њену контуру када се гледа са стране. Одозго, тамнија боја мијеша се са морем, док је силуета доње стране изложена минималној сунчевој свјетлости. Леуцизам, односно губитак пигмента је изузетно риједак код ове врсте, али је документован код једне велике ајкуле, младунца које је избачено на обалу у Аустралији и умрло.[37] Велике бијеле ајкуле, као и многе друге ајкуле, имају редове зуба иза главних, који су спремни да их замијене ако је потребно. Када угризе, тресе главу са стране на страну, чиме помаже зубима да откидају велике комаде меса.[38] Као и друге ајкуле из реда Lamniformes, имају веће очи од других врста ајкула, сразмјерно величини тијела. Дужица је тамноплава, умјесто црна.[39]

Величина[уреди | уреди извор]

Бијела ајкула ухваћена на Куби 1945. године, за коју је процијењено да је висока 6,4 m и тешка између 3.175 и 3.324 kg.[40][41] Каснија истраживања утврдила су да је нормалне величине, 4,9 m.[4]

Код бијелих ајкула, присутан је полни диморфизам, женке су углавном веће од мужјака. Мужјаци су у просјеку величине од 3,4 до 4 метра, док су женке величине од 4,6 до 4,9 метара.[6] Одрасле јединке су просјечно тежине од 522 до 771 kg,[42] али зрела женка може да тежи од 660 до 1.110 kg.[4] Највећа потврђена женка била је величине 6,1 m, а процијењене тежине од 1.905,[3][4] до 2.268 kg.[5] Максимална величина је предмет расправе, јер су неки извјештаји груба процјена или спекулације између одређеног круга.[43] Међу живим врстама рушљориба, једино су кит ајкула, велика псина и манта реј, просјечно веће и теже. Ове три врсте су углавном питоме и хране се малим организмима, што чини велику ајкулу највећим живим макро предатором међу рибама.[42] Велика ајкула је величине 1.2 m кад се роди и расте око 25 cm сваке године.[44]

Према извјештају Е. Рендала, највећа доказана бијела ајкула била је величине 6 метара, ухваћена је у Леџ Поинту, у Западној Аустралији 1987.[45] Друга огромна ајкула сличне величине потврђена је од стране Канадског центра за истраживање ајкула. Женка коју је ухватио Дејвид Мекендрик, у Албертону, Острво Принца Едварда, у августу 1988. године, у Заливу Сен Лорен, била је величине 6,1 m.[4] У прошлости, постојали извјештаји за које су многи стручњаци сматрали да су непоуздани, о доста већој бијелој ајкули, ухваћеној на Куби 1945. године.[41][46][47][48] Величина ајкуле је процијењена на 6,4 m, а тежина на. 3.324 kg.[41][47] Ипак, каснија истраживања су открила да је она заправо била величине 4,9 m, што је просјек величине бијеле ајкуле.[4]

Највећа бијела ајкула коју признаје Међународна рибарска асоцијација (IGFA), је ухваћена 1959. године, од стране Алфа Дина, у водама јужне Аустралије, која је била тешка 1.208 kg.[43] Неколико већих бијелих ајкула је потврђено, али је касније одбачено из званичног записника IGFA, због кршења правила.

Примјери непотврђених огромних великих бијелих ајкула[уреди | уреди извор]

Забиљежен је велики број огромних непотврђених бијелих ајкула.[49] Деценијама, радови многих ихтиолога, као и Гинисова књига рекорда, навели су двије велике бијеле ајкуле као највеће јединке од своје врсте. Године 1870, ухваћена је бијела ајкула у водама јужне Аустралије, близу Порт Ферија, за коју је процијењено да је величине 10,9 метара. Године 1930, бијела ајкула је ухваћена у замку коју су рибари поставили за харинге, у Њу Брансвику, Канада; процијењено је да је величине 11,3 m. Ипак, ови прорачуни нису добили подршку ригорозног научног круга и вјеродостојност тих мјера довођена је у питање дуго времена, тврдећи да су много веће од свих других посматраних врста. Каснија истраживања закључила су да је можда ајкула ухваћена у Њу Бронсвику замијењена са големом псином, јер имају сличне контуре тијела. Питања око ајкуле ухваћене у Порт Ферију разријешена су 1970-их, када је Е. Рендал испитао чељусти ајкуле и дошао до закључка да је била величине 5 метара, сугеришући да је направљена грешка у првобитном запису о величини ајкуле из 1870. године.[45]

Велика бијела ајкула ухваћена у региону Хулен, Тајван, 4. маја 1997. Незванично је објављено да је била величине скоро 7 метара, док је била тешка 2.500 kg.[49]

Иако мјере тих ајкула нису потврђене, за неке велике ајкуле ухваћене у модерне доба процијењено је да су веће од 7 метара,[50] али те процјене су наишле на оспоравање.[43][50] Ипак, Е. Рендал вјерује да бијела ајкула може да достигне величину изнад 6.1 m.[45] Велика ајкула ухваћена је близу острва Кангару, у Аустралији, 1. априла 1987. године. Питер Резилеј процијенио је да је величине 6.9 m;[45][51] Именована је као Канга.[50] Друга огромна бијела ајкула ухваћена је на Малти, од стране Алфреда Кутахара 16. априла 1987. године. Џон Абела је процијенио да је величине 7,13 m и именовао је са Малта.[50] Капо је, користећи мјере које је предложио Е. Рендал, дошао до закључка да је Канга величине између 5,8—6,4 m.[50] На сличан начин, Фергусон је процијенио да је Малта била величине између 5,3—5,7 m.[50] Ипак, многи су тврдили да фотографски докази сугеришу да су те врсте биле много веће од мјера добијених методом коју је имплементирао Е. Рендал.[50] Због чега је тим научника, који су чинили Х. Ф. Моле, Г. М. Кај, А. П. Кимли, Д. А. Ебер, А. С. Тести и Л. Ја. В. Компањо, извршио ревизију случаја Канге и Малте 1996. године, како би ријешили спор, спровођењем обимних монфометријских анализа на остацима ајкула, као и испитивањем фотографских доказа, у покушају да докажу како су првобитне мјере биле тачне. Истраживање је довело до закључка да су првобитне процјене Резилеја и Абеле биле разумне и да их не треба отписивати.[50] Велика женка, за коју је процијењено да је величине 6.1 m, названа „Тамноплава“, снимљена је на Гвадалупеу током снимања сцене за епизоду серије Недеља ајкуле 2014. Касније је добила велику пажњу, када је направљен видео запис на којем је приказана у интеракцији са истраживачем Маурисиом Паљидом, који је он поставио на друштвеној мрежи фејсбук 11. јуна 2015.[52] Касније је виђена у Оаху 2019. године, на лешу кита, након чега је снимљена како плива поред туриста ронилаца у отвореној води.[53][54][55] У јулу 2019. године, рибар Ј. Б. Курел, који је путовао из Кејпкода до Бермуда, снимио је велику ајкулу на око 64 km јужно од Мартас Винјарда. Истакао је да је тежине око 2.300 kg, а величине између 7.6 и 9.1 m, упоредивши је са измишљеним бијелим ајкулама у филмовима.[56][57] За посебну врсту бијеле ајкуле, која је некада настањивала област Фалс беја у Јужноафричкој Републици сматрало се током 1980-их да је величине изнад 7 метара. Локално је била позната као „подморница“, а имала је легендарну репутацију. Иако неки тврде да је величина претјерана или да ајкула уопште не постоји, извјештаји свједока, тада младог Крега Ентонија Фереире, познатог експерта за ајкуле у Јужноамеричкој Републици и његовог оца сугеришу о постојању необично велике животиње, приличне величине и снаге (мада није познато колике је масе, с обзиром на то да би побјегла сваки пут када би покушао да је зароби). Фереира је описао своја четири сусрета са огромном ајкулом у књизи „Велике бијеле ајкуле у најбољем понашању“.[58]

Међу ајкулама предаторима, конкурент за највећег је тигар ајкула (Galeocerdo cuvier). Оне су типично мање и и мршавије од бијелих ајкула, али је потврђено да могу да достигну величину од 5,5 m. За непотврђену јединку је процијењено да је величине 7,4 m, а тежине 3.110 kg, што је два пута више од највеће званично потврђене јединке, која је била тешка 1.524 kg.[42][59][60] Неке друге ајкуле макро предатори, као што су гренландска ајкула и пацифичка ајкула спавалица, такође могу да достигну велику величину, али је тежина вјероватно мања јер имају доста виткију грађу од бијелих ајкула.[61][62] Питање максималне тежине је компликовано неријешеним питањима да ли треба рачунати садржај стомака ајкуле приликом мјерења. Једним угрозим, бијела ајкула може да откине до 14 kg меса, док може да поједе неколико стотина килограма хране.

Прилагођавање[уреди | уреди извор]

Велика бијела ајкула плива

Велике бијеле ајкуле, као и друге ајкуле, имају додатно чуло, које им омогућава да детектују електромагнетна поља која емитују животиње које се крећу. Могу да детектују варијације од пола милијарде волта. Из непосредне близине, то им омогућава да детектују и животиње које се не крећу, детектујући откуцаје срца. Већина риба има слично, мање развијено чуло, користећи латералну линију тијела.[63]

Да би успјешно уловили брз и окретан плијен, као што су морски лавови, прилагодиле су се да одржавају температуру тијела топлију од воде. Једна од ових адаптација је мрежа артерија и вена, "rete mirabile". Структура вена и артерија налик на мрежу, које су са обје латералне стране ајкуле, чува топлоту загријавањем хладних артерија крвљу из вена, која је топла захваљујући мишићима који раде. Ово одржава одређене дјелове тијела (нарочито стомак) на температури до 14 степени целзијуса изнад температуре воде која је окружује, док температура срца и шкрга остају исте као температура мора.[64] Када чува енергију, основна тјелесна температура може да падне испод температуре мора. Способност велике ајкуле да регулише тјелесну температуру је примјер гигантотермије, па се она сматра ендотермичком, поикилотермичком или месотермичком, јер јој тјелесна температура није стална, већ регулисана изнутра.[38][65] Оне се ослањају на залихе сала и уља у јетри, током миграција на великим дистанцама, кроз области океана које су слабо настањени организмима богатим нутрицијентима.[66] Истраживања универзитета Станфорд и акваријума Монтереј, објављена 17. јула 2013. године, откривају да, осим што контролише свјежину ајкуле, јетра има главну улогу у шаблонима миграције. Ајкуле које тону брже приликом роњења, што много више сачуване енергије од ајкула које тону полако.[67]

Ајкула уједа рибу за главу, у Јужноамеричкој Републици.

Токсичност из тешких метала нема великог штетног утицаја на бијеле ајкуле. Истраживања вршена на узорцима крви узетих од 43 јединке, различите величине, година и пола, са обала Јужноафричке Републике, које су радили биолози са универзитета у Мајамију 2012. године, сугеришу да упркос великом нивоу живе, олова и арсеника, нема знакова о повећању броја бијелих крвних зрнаца, док однос гранулата и лимфоцита сугерише на здрав имуни систем. Ова открића сугеришу раније непознати начин физиолошке одбране против тровања тешким металима. Велике ајкуле су познате по томе што имају склоност ка самолијечењу и избјегавању болести повезаних са годинама.[68]

Снага угриза[уреди | уреди извор]

Истраживања спроведена 2007. године, на Универзитету у Новом Јужном Велсу, у Сиднеју, Аустралија, користећи CT скенер лобање ајкуле, док је компјутер израчунао максималну снагу угриза. Истраживања су показала да снага и понашање лобање прилагођено за руковање, рјешавајући разне супростављене теорије о понашању приликом храњења.[69] Године 2008, тим научника које је предводио Стивен Ври, спровели су експеримент да би одредили снагу чељусти и налазе који кажу да ајкула тежине 3.324 kg има снагу угриза од 18.216 Њутна.[47]

Екологија и понашање[уреди | уреди извор]

Ајкула окренута на леђа док лови туну.

Понашање и друштвена структура бијелих ајкула је комплексна.[70] У Јужноамеричкој Републици, оне су на врху хијерархије доминације, у зависности од величине, пола и досељеничких права. Женке доминирају мужјацима, веће ајкуле доминирају мањима и старосједиоци доминирају придошлицама. Када лове, покушавају да се раздвоје, а конфликте рјешавају ритуалима и излагањем. Оне се ријетко боре међусобно, мада су поједине јединке откривене са угризима који одговарају другим бијелим ајкулама. То указује на то да када једна бијела ајкула приђе превише близу другој, она реагује угризом упозорења. Док је друга могућност да ајкула гризе како би показала доминацију.

Бијела ајкула је једна од неколико познатих врста ајкула које подижу главу изнад воде како би посматрали плијен. То је познато као шпијунирање.[71] Овакво понашање примијећено је код најмање једне врсте црноврхих гребенских ајкула, али је оно могло бити научено у интеракцији са људима, док такође постоји теорија да ајкуле имају боље чуло мириса изнад него испод воде, јер мирис брже путује ваздухом него водом.[71] Генерално су веома знатижељне животиње, показују интелигенцију, а могу да буду и дружељубиве уколико ситуација то захтијева. На острву Сил, у Јужноамеричкој Републици, бијеле ајкуле су примијећене како долазе и одлазе у клановима од двије до шест јединки на годишњем нивоу.[71] Није познато да ли су кланови повезани, али крећу се заједно довољно мирно. У суштини, друштвена структура клана је највише слична вучјем чопору, у којем сваки члан има свој статус и сваки клан има алфа лидера. Када се чланови различитих кланова сретну, успостављају друштвени статус ненасилно, кроз било коју од различитих интеракција.[71]

Исхрана[уреди | уреди извор]

Велике бијеле ајкуле су месоједи и лове углавном рибе (туну, раже, друге ајкуле),[71] китове (делфине, плискавице, китове), перајаре (ушате фоке, фоке крзнашице,[71] и морске лавове), морске корњаче,[71] морске видре (Enhydra lutris) и морске птице.[72] Такође су познате по томе што једу предмете које не могу да сваре. Младунци се углавном хране рибом, укључујући хрскавичњаче, с обзиром на то да њихове чељусти не могу да издрже снагу која је потребна да би напали већи плијен, као што су перајари и китови, док не достигну величину од 3. метра или више, јер тада се њихова хрскавица чељусти минералише довољно да издржи удар потребан да би се напао већи плијен.[73] Када достигну величину од 4. метра, углавном лове морске сисаре, мада су се поједине јединке специјализовале за другачију врсту плијена, у зависности од преференција јединки.[74][75] Оне су јако опортјунистичне.[76][77] Преферирају плијен који је богат енергетским мастима. Експерт за ајкуле, Питер Климли, користио је лешеве фоке, свиње и овце, које је качио на штап и пуштао из брода, у Јужним . Ајкула је напала сва три пута, али је леш овце одбила.[78]

Човјек прегледа отиске угриза велике бијеле ајкуле на лешу кита.

Ван Калифорније, бијела ајкула са угризом у задњи дио чини непокретним сјеверног морског слона, што је најчешћи узрок смртности фока, а затим чека да искрвари на смрт. Ова техника се нарочито користи на одраслим мужјацима морских слонова, који су углавном већи од ајкуле и тешки су у просјеку од 1.500 до 2.000 kg. и потенцијално су опасни противници.[79][80] Ипак, чешће младунчад бивају поједена у колонијама морских слонова.[81] Плијен обично нападају испод површине. обичне фоке (Phoca vitulina) грабе на површини и вуку их испод воде док не престану да се опиру, а затим их једу близу дна. калифорнијске морске лавове (Zalophus californianus) хватају у засједи испод воде, ухвате им средњи дио тијела, након чега их вуку на дно и једу.[82]

У Сјеверозападном Атлантику, одрасле јединке се хране и правим и сивим фокама.[34] Младунци се углавном хране мањим врстама рибе, док не порасту довољно како би ловили морске сисаре као што су фоке.[83]

Бијела ајкула такође лове делфине и плискавице, познате и као морске свиње, нападајући одоздо, са стране или одозго, како би избјегле да их детектују ехолоцирањем. Врсте које нападају су мрки делфини (Lagenorhynchus obscurus),[50] Рисови делфини (Grampus griseus),[50] Tursiops ssp,[50][84] делфине грбавце (Sousa ssp.),[84] перајасте плискавице (Phocoena phocoena),[50] и Далове плискавице (Phocoenoides dalli).[50] Повремено је уочена група делфина који се међусобно бране од ајкула.[84] Такође се врше посматрања напада бијелих ајкула на мање врсте китова. Године 1989, младунче пигмејске уљешуре (Kogia breviceps), величине 1.8 m пронађено је у централној Калифорнији, са угризима од бијеле ајкуле на перајима.[85] Бијеле ајкуле такође лове и кљунасте китове.[50][84] Посматрани су и случајеви гдје лове и убијају Штејнегеровог кљунастог кита (Mesoplodon stejnegeri), средње масе од 1.100 kg,[86] и младунче Кивјеовог кита (Ziphius cavirostris), који је просјечне величине од 3. m.[87] Када лови морске корњаче, угризу их за оклоп, након чега је паралишу. Такође лове и најтежу рибу, — великог буцња (Mola mola).[76]

На острву Сил у Јужноамеричкој Републици, бијеле ајкуле лове смеђе фоке крзнашице (Arctocephalus pusillus) одоздо при великој брзини, хватајући је за средину тијела. Могу да иду толико брзо да у потпуности напусте воду. Процијењена брзина је изнад 40 km/h.[88] Такође су посматране како лове плијен након неуспјелог напада; плијен обично нападају на површини.[89] Њихови напади су најчешћи ујутру, два сата након изласка сунца, када је видљивост мала. У првих два сата, просјек успјешности им је 55 %, док просјек успјешности опада на 40 %, у каснијим јутарњим часовима, како се повећава видљивост, након чега престају да лове.[71]

Велика бијела ајкула испушта гасове на труп кита у Јужноафричкој републици.

Лешеви китова чине важан дио исхране ајкула. Ипак, то је ријетко посматрано због тога што су китови умирали у забаченим областима. Процијењено је да 30 kg китове масти може да нахрани бијелу ајкулу величине 4.5 m за период од мјесец и по.[90] Детаљнија посматрања вршена су на четири леша китова у Фалсе беју ј Јужноамеричкој Републици, периоду од 2000. до 2010. године. Ајкулу привуче мирис који носи јак вјетар; прво се храни репом, а затим истражују кита полако пливајући око њега, гризући га у потрази за дјеловима који су највише богати машћу. Током периода храњења, од по 15—20 секунди, ајкула кида месо трзајима главе, без заштите за ротацију очију, коју користи кад лови живи плијен.[90] У току храњења, испушта дјелове масти и аутоматски се враћа на храњење поново, вјероватно са циљем да замијени дјелове који немају многе енергије, са онима који имају, користећи зубе као механорецепторе како би их разликовала.[90] Након храњења од неколико сати, дјелује као да је летаргична и не плива поред обале; посматра и уста кита, али не може да загризе довољно јако како би откинула месо, умјесто тога одскочи и полако тоне.[90] Посматрано је до осам ајкула како се хране систематски, ускачући једна код друге без икаквих знакова агресивности. Једном приликом, једна ајкула је случајно угризла другу за главу, остављајући два зуба у њеној лобањи, након чега су обје наставиле да се хране неузнемирено.[90] Мање јединке круже око кита и једу комаде који падају около. Необично за ту област, посматран је велики број бијелих ајкула величине од преко 5 метара, што сугерише да су велике ајкуле промијениле своје навике како би тражиле китове, јер су изгубиле маневарску способност потребну да би уловили фоке.[90] Истраживачки тим закључио је да је важност лешева китова за бијеле ајкуле, посебно за оне највеће, потцијењена.[90] У одвојеним посматрањима, документовано је како бијеле ајкуле испуштају гасове на труп кита, заједно са тигар ајкулама.[91] Године 2020, биолози за морске животиње, Дин и Ђенари, објавили су у часопису Истраживања морских и животиња у свјежој води, како група бијелих ајкула успјешно напада и убија кита грбавца. Ајкуле су користиле класичну стратегију за напад коју користе на Перајарима, укључујући и тактику „угризи и испљуни“, коју користе када лове мањи плијен. Кит је био упетљан и мршав, па је због тога био рањивији на нападе ајкула. То је први документовани случај како велике бијеле ајкуле убијају великог кита.[92][93]

Садржај стомака великих ајкула указују на то да им и кит ајкула, младунци и одрасле јединке, могу бити храна, мада није познато да ли је у питању лов или храњење лешевим.[94][95]

Репродукција[уреди | уреди извор]

Првобитно се сматрало да бијеле ајкуле стичу сексуалну зрелост са око 15 година, али су каснија истраживања показала да је потребно доста више времена; мужјаци стичу сексуалну зрелост са 26, а женке са 33 године.[9][96][97] Првобитно се мислило да им је животни вијек око 30 година, али истраживања која су спроведена на институту за окенографију, доказала су да им је животни вијек до 70 година. Испитивање броја пршљена кичменог стуба довели су до процјене да је максимални животни вијек мужјака 73 године, док је код женки 40 година, на испитним јединкама. Касно сексуално сазријевање, слаб репродуктивни темпо, дуг период гестације од 11 мјесеци и спор раст, чине је рањивом на притисак као што су претјерано пецање и промјена околине.[8]

Мало је познато о навикама у парењу бијелих ајкула, а понашање приликом парења није још истраживано код ове врсте. Могуће је да су лешеви китова битна локација за сексуално зреле ајкуле да сретну партнера за парење.[90] Рађање никада није посматрано, али су трудне женке испитиване. Бијеле ајкуле су ововипарна врста, што значи да се јаја развијају и улазе у утерус, гдје настављају да се развијају до рођења.[98] Велика ајкула има период гестације од 11 мјесеци. Код младунчади, јака чељуст почиње да се развија већ у првим мјесецима. Нерођени младунци се хране јајним ћелијама које производи мајка. Рађање је у прољећу или љету.[99] Највећи број младунаца које је родила једна женка је 14. Женка је касније убијена случајно на Тајвану 2019.[100] Популација на Сјеверном Пацифику се вјероватно размножава у мору Кортез, што су потврдили локални рибари, који су изјавили да су их ухватили и да су оставили доказе зуба на депонијама за одбачене дјелове њиховог плијена.

Проломи[уреди | уреди извор]

Велика бијела ајкула продире из воде у Гансбаију.

Пролом је резултат велике брзине којом ајкула иде ка површини, што резултира моментумом у којем је у потпуности изнад воде. Ово је техника лова коју бијела ајкула користи када лови фоке. Ову технику углавном користе ајкуле на острву Сил, приликом напада на фоке крзнашице. С обзиром на то да је њихово понашање непредвидиво, тешко га је документовати. Први пут су га фотографисали Крис Фелоу и Роб Лоренс, који је развио технику бацања лажне фоке како би намамио ајкулу.[101] Између априла и септембра, научници су забиљежили око 600 пролома. Фоке пливају на површини, а велика бијела ајкула напада из дубоке воде, при чему може да достигне брзину до 40 km/h и може истовремено да се лансира до 3 метра изнад воде. Нешто више од половине напада проломом је успјешно.[102] Године 2011, ајкула дуга 3 метра скочила је на брод на којем је било седам истраживача на острву Сил. Посада је спроводила истраживања популације, користећи сардине као мамац. Закључено је да то није био напад ајкуле на брод, већ инцидент.[103]

Природне пријетње[уреди | уреди извор]

Поређење величине просјечне орке и просјечне велике бијеле ајкуле.

Сукоби између велике бијеле ајкуле и орке се догађају вјероватно у региону гдје се прехрамбене склоности обје врсте преклапају.[84] На дан 4. октобра 1997. године, снимљен је њихов сукоб на Фералонским острвима, у Калифорнији. Женка орке, процијењене величине између 4.7—5.3 m, паралисала је бијелу ајкулу процијењене величине између 3—4 m.[104] Орка је држала ајкулу наопачке, како би јој убризгала токсични отров, након чега је држала ајкулу 15 минута, док се није угушила. Орка је затим појела јетру мртве ајкуле.[84][104][105] Вјерује се да је мирис леша мртве ајкуле натјерао све остале бијеле ајкуле у региону да бјеже, губећи право на сезонски лов.[106] Други сличан напад десио се 2000. године, али исход није познат.[107] Након оба напада, популација од око стотину бијелих ајкула је нестала из тог предјела.[105][107] Након напада 2000. сателитом је откривена бијела ајкула која се одмах спустила на дубину од 500 метара и отпливала на Хаваје.[107] Године 2015, група орка је снимљена како убија бијелу ајкулу у Јужној Аустралији.[108] Године2017, три велике бијеле ајкуле су избачене на обалу близу Гансбаија, у Јужноамеричкој Републици; тјелесне шупљине су им биле отворене, а јетре извађене, што указује на то да су их убиле орке.[109] Китови убице такође генерално имају утицај на распрострањеност бијелих ајкула. Истраживање о распрострањености и интеракцији китова убица и великих ајкула око Фаралонских Острва, спроведено 2019. године, показало је да китови негативно утичу на ајкуле, док кратко појављивање китова убица тјера ајкуле да траже нову области за храњење за следећу сезону.[110] Ипак, велике бијеле ајкуле су виђене како повремено пливају поред орки без страха.[111]

Заштита[уреди | уреди извор]

Није познато колико је пораст пецања великих ајкула узроковао смањење популације од 1970-их до данас. Није познат тачан број, али се велика бијела ајкула налази на листи рањивих животиња.[15] Између рађања и сексуалне зрелости, не репродукује се, што чини опоравак и раст популације тешким.

IUCN је истакао да је мало познат статус великих бијелих ајкула, али да је популација прилично мала у поређењу са другим широко распрострањеним врстама, због чега је стављена на списак рањивих врста,[15] а такође је укључена и у Прилогу 2 (Appendix II) Конвенције о Међународном промету угрожених врста,[16] што значи да је за међународну трговину потребна дозвола.[112] Од марта 2010. такође је укључена у Прилог 1 Конвенције о заштити дивљих животиња миграната, што има за циљ повећање међународног разумијевања и координације за заштиту ајкула миграната.[113] Барбара Блок, са универзитета Станфорд, спровела је истраживање у фебруару 2010, на основу којег је процијењено да је популација бијелих ајкула мања од 3.500 јединки, што је довело популацију у већу опасност од истребљења од тигра, чија популација је такође процијењена на око 3.500 јединки.[114] Према другом истраживању, спроведеном од стране Џорџа Буржа из Природњачког музеја Флориде 2014. године, близу обала Калифорније процијењено је да се налази око 2.000 јединки бијелих ајкула, што је десет пута више од процјене Барбаре Блок из 2010. од 219 јединки, што упућује на то да популација поново расте.[115][116]

Рибари лове многе ајкуле због њихових чељусти, зуба и пераја, као што је случај и код многих других риба уопште. Бијела ајкула је ријетко предмет комерцијалног пецања, иако се њено месо сматра вриједним. Повремено је улове у Медитеранском мору и продају је као ајкулу глатког гонича.[117]

У Аустралији[уреди | уреди извор]

Бијела ајкула је проглашена рањивом врстом у Аустралији 1999. године, због значајног опадања популације и тренутно је под заштитом Акта о заштити околине 1999.[118] Узроци опадања популације прије доношења акта су били смртност од спортског риболова, као и случајно хватање у мреже за заштиту плаже.[119]

Том Капитани и Шерон Вилијамсон поред Рози ајкуле, заштићене јединке у Аустралији.

Национални статус заштите одразио се преко свих држава Аустралије, кроз њихове законе, дајући им пуну заштиту у областима које се налазе у надлежности Аустралије.[118] Многе државе су забраниле убијање и лов на бијеле ајкуле и прије него што су стављене под националну заштиту. У Викторији је означена као угрожена врста, актом за заштиту флоре и фауне, а под чланом 5 наведено је да су ријетке и да ће вјероватно изумријети у Западној Аустралији.[118]

Године 2002, влада Аустралије је направила план за опоравак бијелих ајкула, укључујући истраживања сектора владе за заштиту, надзор мјера заштите и строжа правила за туристе и трговину повезану са ајкулама.[119] План за опоравак је ажуриран 2013. године, како би се извршила ревизија и спровеле нове мјере заштите.[17] Истраживања из 2012. године открила су да је популација бијелих ајкула у Аустралији одвојена Басовим пролазом у генетски различиту источну и западну популацију, што указује на потребу за развојем регионалног плана заштите.[120]

Људи су и даље један од узрока смртности ајкула, првостепено због случајног или илегалног хватања у комерцијалном и спортском риболову, као и случајног хватања у заштитне мреже на плажама.[17]

Упркос званичној заштити у Аустралији, убијање бијелих ајкула се наставља. Влада Квинсленда је успоставила програм за контролу ајкула, по којем је дозвољено убијање ајкула и других морских сисара, користећи мреже за ајкуле и удице.[121][122] Ајкуле које бивају ухваћене удицама живе, убијају из ватреног оружја.[123] Влада Новог Јужног Велса, такође је донијела програм за контролу ајкула, по којем је дозвољено њихово убијање.[122] Углавном због овог програма, број ајкула у источној Аустралији је опао.[124]

Популација бијелих ајкула у Аустралији је процијењена на између 8.000 и 10.000, судећи према истраживању спроведеног од стране Организације за научно у индустријско истраживање Комонвелта CSIRO. Процијењено је да има око 2.210 одраслих јединки и у Источној и Западној Аустралији. Просјечна стопа преживљавања на годишњем нивоу за младунчад је око 73 %, док је стопа преживљавања одраслих јединки око 93 %. Није познато да ли је стопа смртности опала или је број популације порастао као резултат заштите врсте у водама Аустралије, због слабе стопе раста врсте.[125]

На Новом Зеланду[уреди | уреди извор]

Од априла 2007. године, бијела ајкула је у потпуности заштићена унутар 370 km од Новог Зеланда и додатно за пецања бродова који плове под заставом Новог Зеланда ван ових граница. Максимална казна је 250.000 долара и до шест мјесеци затвора.[126] У јуну 2018. одсјек за заштиту животне средине Новог Зеланда класификовао је бијелу ајкулу као националну угрожену у оквиру свог класификационог система за угрожене врсте. Критеријуми за листу су постојање само између 1000 и 5000 одраслих јединки.[127]

У Сјеверној Америци[уреди | уреди извор]

Године 2013, бијела ајкула је додата на списак угрожених врста у Калифорнији. Од прикупљених података, популација бијелих ајкула у Сјеверозападном Пацифику, процијењена је на око 340 врста. Истраживања су открила да се ове ајкуле разликују од бијелих ајкула у Африци, Аустралији и обалама Сјеверне Америке, јер су биле изоловане од остатка популације.[128]

Истраживања из 2014. године, процијенила су да је популација бијелих ајкула дуж обала Калифорније око 2,400.[129][130]

Године 2015, Масачусетс је забранио хватање, роњење у кавезу, храњење, бацање мамаца или дружење са бијелом ајкулом, без адекватне дозволе за истраживање. Циљ ових мјера је да би се заштитила и ајкула и здравље грађана.[131]

Односи са људима[уреди | уреди извор]

Угризи ајкуле[уреди | уреди извор]

Photo of open-mouthed shark at surface.
Велика бијела ајкула је једна од четири врсте ајкула које су укључене у значајан број фаталних непровоцираних напада на људе.

Од свих врста ајкула, бијела ајкула је одговорна за највећи број забиљежених напада ајкула на људе, са 272 забиљежена неиспровоцирана напада до 2012. године.[19]

Више од документованих напада, роман ајкула, Питера Бенклија и филмска адаптација Стивена Спилберга, створили су слику у јавности о великој ајкули као о врсти која једе људе.[132] Иако су бијеле ајкуле убијале људе у најмање 74 забиљежена инцидента, обично не лове њих. На примјер, у Медитеранском мору забиљежен је 31 напад на људе у последња два вијека, од којих већина није била фатална. Већина од ових напада су вјероватно били тест угризи. Ајкуле такође врше тест угризе и на олупинама, бовама и осталим непознатим стварима, тако да вјероватно гризу људе или даске за сурфовање како би идентификовали шта је.[132]

Супротно вјеровању, бијеле ајкуле не мијешају људе да фокама.[133] Многи инциденти су се догодили у водама гдје је слаба видљивост или у другим ситуацијама које утичу на чула ајкуле. Истраживања су показала да ајкула вјероватно не воли укус људи или им је барем укус непознат. Додатна истраживања су показала да ајкула може једним угризом да одреди да ли је предмет вриједан лова. Људи углавном имају превише костију за њихов укус; више им одговарају фоке, које су дебеле и богате протеинима.[134]

Предњи (десно) и задњи зуби (лијево) велике ајкуле.

Људи нису прикладан плијен за бијеле ајкуле, јер је њихов систем за варење превише спор да би савладао висок ниво костију, мишића и сала код људи. Такође, код већине напада, ајкуле су прекидале напад након првог угриза. Фатални исходи су више проузроковани губитком крви из ране од првог угриза, него отказивањем неког виталног органа или потпуном конзумацијом од стране ајкуле. Од 1990. до 2011. године, забиљежено је укупно 139 непровоцираних напада ајкула, од којих је 29 било фатално.[135]

Ипак, нека истраживања су дошла до хипотезе да број фаталних исхода након угриза ајкуле није низак због тога што ајкуле не воле људско месо, већ због тога што људи углавном успијевају да побјегну након првог угриза. Године 1980, предсједавајући Калифорнијске академије науке, Џон Мекоскер, објавио је да су рониоци који роне самостално и угрижени су од стране бијеле ајкуле, углавном барем дјелимично конзумирани, док су рониоци који су ронили у групама, углавном спашени. Мекоскер и Тимоти Трикас, аутор и професор на универзитету на Хавајима, истакли су да је стандардни образац бијелих ајкула да нападну и чекају да плијен ослаби како би га конзумирали. Способност људи да се крећу ван домашаја помоћ других чини напад неуспјешним, што је необично за плијен бијеле ајкуле.[136]

Одбацивање ајкула[уреди | уреди извор]

Велика бијела ајкула прилази

Одбацивање ајкула је одобрено убијање ајкула од стране владе, у покушају да се смањи број њихових напада. Одбацивање ајкула обично се назива ,„контрола ајкула“.[122] Ови програми су критиковани од стране људи који се боре за заштиту животне средине и научника, који су истакли како ови програми штете екосистемима мора, додавши да су такви програми застарели, окрутни и неефикасни.[137] Већина различитих врста (као што су делфини, корњаче итд) такође бивају убијени у оваквим програмима, због коришћења удица и мрежа за ајкуле. Између 1958. и 2008. године, у Новом Јужном Велсу убијено је 15.135 морских животиња,[122] док је 84.000 морских животиња убијено у Квинсленду у периоду од 1962. до 2015.[138]

Бијеле ајкуле се тренутно убијају и у Квинсленду и у Новом Јужном Велсу, у програмима „контроле ајкула“.[122] На Квинсленду се користе мреже за ајкуле и замке са удицама, док се у Новом Јужном Велсу користе само мреже. У периоду од 1962. до 2008. на Квинсленду је убијено око 50.000 ајкула, од чега су већином бијеле ајкуле.[124] Само у периоду од 2013. до 2014. убијено је 667 ајкула, укључујући бијеле ајкуле.[122] Ајкуле које би биле извучене живе из мреже, убијане су из ватреног оружја.[123] У Новом Јужном Велсу, између 1950. и 2008. убијено је укупно 577 бијелих ајкула користећи мреже за ајкуле.[122] Између септембра 2017. и априла 2018. убијено је 40 бијелих ајкула.[139]

Велика бијела ајкула ухваћена удицом.

Квазулу-Натал, у Јужноамеричкој Републици, такође има успостављан програм „контроле ајкула“, којим се убијају бијеле ајкуле, као и друге морске животиње. У периоду од 30 година, више од 33.000 ајкула је убијено у програму одбацивања ајкула.[140]

Године 2014, влада Западне Аустралије, под вођством премијера Колина Барнета, донијела је закон о убијању великих ајкула. Закон, који се колоквијално односи на одбацивање ајкула у Западној Аустралији, донесен је како би се заштитили корисници морске средине од напада ајкула, након смрти седам особа на обалама Западне Аустралије у периоду од 2010. до 2013.[141] Мамци са удицама дизајнираним за хватање ајкула, почели су да се користе у близини популарних плажа. Осим бијеле ајкуле, користе се и за хватање бик ајкуле и тигар ајкуле. Веће ајкуле које остану живе бивају убијене ватреним оружјем, а њихова тијела бацају у море.[142] Из владе су изјавили да то није одбацивање, већ циљана, ограничена стратегија смањења опасности.[143] Барнет је противнике описао као смијешне и екстремне, додавши да ништа не може промијенити његово мишљење.[144] Закон је наишао на велике осуде међу научном заједницом, који су истакли да је тешко идентификовати врсту која је одговорна за угриз, да мамци са удицама не могу да ухвате бијелу ајкулу што је била намјера, као и да влада није показала никакаву везу између убијања ајкула и смањења броја напада ајкула на људе у региону.[145]

Напади на бродове[уреди | уреди извор]

Бијеле ајкуле повремено нападају и гризу и бродове који тону. У само пет од 108 потврђених напада на бродове са обала Пацифика током 20. вијека, били су укључени кајаци.[146] У неколико случајева нападали су бродове величине до 10 метара. Обично би угризли брод са стране, након чега би оборили људе преко палубе. У једном случају, 1936. године, ајкула је у потпуности прескочила рибарски брод Lucky Jim, оборивши посаду у море. Подводна истраживања која су спровели Трикас и Мекоскер, указала су на то да ајкуле бродови привлаче због електричних поља која емитују, што је забиљежено ампулом Лоренцинија и збунило ајкулу да ли је можда рањени плијен у близини или не.[147]

У заробљеништву[уреди | уреди извор]

Photo of shark
Бијела ајкула у акваријуму у Монтереју у септембру 2006.

Прије августа 1981. године, ниједна бијела ајкула у заробљеништву није живјела дуже од 11 дана. У августу 1981, велика ајкула преживјела је 16 дана у Морском свијету Сан Дијего, прије него што је пуштена.[148] Идеја о држању бијеле ајкуле у Морском свијету Орландо, коришћена је у филму Ајкула 3, 1983. године.

Акваријум Монтереј први је покушао да изложи бијелу ајкулу 1984. године, али је угинула након 11 дана, јер није хтјела да једе.[149] У јулу 2003. године, истраживачи из Монтереја ухватили су малу женку и држали је у великом базену са мрежом близу Малибуа пет дана. Имали су мали успјех у покушају да је нахране, након чега су је пустили.[150] До септембра 2004. године, ниједан акваријум није био способан да држи велику ајкулу дуже времена. Млада женка, која је ухваћена у обалама Вентуре, држана је у акваријуму са 3.8 l воде, гдје је била 198 дана, прије него што је пуштена у марту 2005. године. Након што је пуштена, праћена је 30 дана.[151] На дан 31. августа 2006. године, у акваријуму је представљено младунче ухваћена близу плаже Санта Моника.[152] Његов први оброк у заробљеништву био је одрезак огромног лососа, 8. септембра 2006, када је процијењено да је висок 1.72 m. Ослобођен је 16. јануара 2007. године, након 137 дана у заробљеништву.

Photo of shark
Заробљена бијела ајкула, на изложби у Јапану.

Акваријум Монтереј представио је трећу бијелу ајкулу, младунче које су држали 162 данаод 27. августа 2007. до 5. фебруара 2008. године. Када је ухваћен, био је величине 1.4 m, а тежине 30.6 kg. Нарастао је на 1.8 m и 64 kg, прије него што је пуштен. Женка младунче је представљено на изложби Аутер Беј, 27. августа 2008. године. Када плива добро, храни се једном током боравка, а ослобођена је 7. септембра 2008. Нова женка младунче ухваћена је близу Малибуа 12. августа 2009. године и представљена је на изложби 26. августа, након чега је пуштена 4. новембра 2009. године.[153] Акваријум Монтереј представио је новог мужјака ухваћеног у водама Малибуа, величине 1.4 m, на изложби 31. августа 2011.

Једна од највећих бијелих ајкула која је икада представљена на изложбама, представљена је у Јапану, у акваријуму Окинава 2016. године. Мужјак је био величине 3.5 m, био је изложен три дана, након чега је угинуо.[154][155] Вјероватно најпознатија бијела ајкула која је држана у заробљеништву, била је женка величине 2.4 m, названа Сенди. Она је у августу 1980. године, постала једина бијела ајкула која је држана у акваријуму Стејнхарт, у Академији наука Калифорније, у Сан Франциску. Пуштена је јер није хтјела да једе и константно је ударала главом у зидове.[156]

Туризам[уреди | уреди извор]

Photo of shark
Велика бијела ајкула рони близу кавеза у Западном Кејпу, Јужноафричка Република.

Роњење у кавезу је уобичајено у мјестима гдје су бијеле ајкуле честе, као што су обале у Јужноамеричкој Републици, Острва Нептун у Јужној Аустралији[157] и Гвадалупеу у Доњој Калифорнији. Популарност роњења у кавезу и пливања са ајкулама је фокус туристичке индустрије ајкулама.[158][159] Уобичајена пракса је да се особе понашају пријатељски са другим врстама риба како би привукли ајкуле. Ово може да навикне ајкуле на људе у свом окружењу и да их замијене за храну, што је потенцијално опасна ситуација. Бацањем мамаца на жице кавеза или ударањем у њега, туристи маме ајкулу, чиме погоршавају ситуацију. Други туристи бацају мамац даље од кавеза, због чега ајкула оде пливајући од ронилаца.

Тренутно, мамци који висе су забрањени на острву Гвадалупе и туристички оперативци их не користе. Оперативци у Јужноафричкој републици и Аустралији су наставили да их користе, као и мамце у облику перајара.[160] У Јужној Аустралији, заступљено је пуштање музике под водом, као што је албум групе AC/DC Back in Black, како би привукли ајкулу.[161]

Туристи у Кавезу у Гансбаију.

Компаније које се критикују због уједа ајкула, бране се тиме да муња чешће удара човјека него што га ајкула угризе.[162] Њихова позиција у будућим истраживањима мора да буде завршена прије него што се забрани пријатељско понашање према другим врстама у води и привлачење ајкула на тај начин.[163] Један од компромиса је да се такво понашање користи само у областима гдје ајкуле и иначе активно пливају, далеко од мјеста на којима људи проводе вријеме. Такође, одговорни оперативци не хране ајкуле. Једино ајкуле које хоће да испуштају гасове пратећи стазу гдје су људи и ако не нађу храну на крају, онда ће наставити да пливају и неће сматрати људе храном. Такође је сугерисано да стратегије владе могу да помогну подстицању на овај туризам.[160]

Туристичка индустрија ајкулама има финансијску моћ у очувању ових животиња. Чељусти бијеле ајкуле могу да достигну цијену од 20.000 долара.ref name="sharkteamone.org"/> То је процјена туристичке вриједности живе ајкуле, док је роњење у кавезима много туристички исплативије. Индустрија роњења у Гансбаију, у Јужноафричкој Републици садржи шест бродских оперативаца, а свакиref name*="sharkteamone.org"> превози по 30 особа дневно, док се цијена по особи креће од 50 до 150 долара. Једна ајкула коју посјети сваки брод може да донесе зараду између 9.000 и 27.000 долара дневно.[164][165]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ paleodb.org (језик: енглески) Carcharodon carcharias (great white shark)
  2. ^ Rigby, C.L.; Barreto, R.; Carlson, J.; Fernando, D.; Fordham, S.; Francis, M.P.; Herman, K.; Jabado, R.W.; Liu, K.M.; Lowe, C.G; Marshall, A.; Pacoureau, N.; Romanov, E.; Sherley, R.B. & Winker, H. (2019). Carcharodon carcharias. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2020.1. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 25. 5. 2020.  (језик: енглески) Статус угрожености
  3. 3,0 3,1 „Great white sharks: 10 myths debunked”. The Guardian. Приступљено 12. 5. 2020. 
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 4,5 4,6 Viegas, Jennifer. „Largest Great White Shark Don't Outweigh Whales, but They Hold Their Own”. Discovery Channel. Приступљено 12. 5. 2020. 
  5. 5,0 5,1 „Just the Facts Please”. GreatWhite.org. Приступљено 14. 5. 2020. 
  6. 6,0 6,1 Parrish, M. „How Big are Great White Sharks?”. Smithsonian National Museum of Natural History Ocean Portal. Приступљено 12. 5. 2020. 
  7. ^ „Carcharodon carcharias”. Animal Diversity Web. Приступљено 12. 5. 2020. 
  8. 8,0 8,1 „New study finds extreme longevity in white sharks”. Science Daily. 9. 1. 2014. 
  9. 9,0 9,1 Ghose, Tia (19. 2. 2015). „Great White Sharks Are Late Bloomers”. LiveScience.com. 
  10. ^ Wright, Bruce A. (2007) Alaska's Great White Sharks. Lulu.com. p. 27. ISBN 0-615-15595-2
  11. 11,0 11,1 11,2 Thomas, Pete (5. 4. 2010). „Great white shark amazes scientists with 4,000-foot dive into abyss”. GrindTV. Архивирано из оригинала на датум 17. 8. 2012. 
  12. ^ Currents of Contrast: Life in Southern Africa's Two Oceans. Struik. 2005. стр. 31—. ISBN 978-1-77007-086-8. 
  13. ^ Knickle, Craig. „Tiger Shark”. Florida Museum of Natural History Ichthyology Department. Архивирано из оригинала на датум 7. 7. 2013. Приступљено 12. 5. 2020. 
  14. ^ „ISAF Statistics on Attacking Species of Shark”. Florida Museum of Natural History University of Florida. Архивирано из оригинала на датум 24. 4. 2012. Приступљено 12. 5. 2020. 
  15. 15,0 15,1 15,2 Rigby, C.L.; Barreto, R.; Carlson, J.; Fernando, D.; Fordham, S.; Francis, M.P.; Herman, K.; Jabado, R.W.; Liu, K.M.; Lowe, C.G.; Marshall, A.; Pacoureau, N.; Romanov, E.; Sherley, R.B.; Winker, H. (2019). Carcharodon carcharias. Црвена листа угрожених врста IUCN. IUCN. 2019: e.T3855A2878674. Приступљено 12. 5. 2020. 
  16. 16,0 16,1 „Carcharodon carcharias”. UNEP-WCMC Species Database: CITES-Listed Species On the World Wide Web. Архивирано из оригинала на датум 16. 6. 2013. Приступљено 12. 5. 2020. 
  17. 17,0 17,1 17,2 Government of Australia Department of Sustainability, Environment, Water, Population and Communities (2013). Recovery Plan for the White Shark (Carcharodon carcharias) (Извештај). 
  18. ^ Hile, Jennifer (23. 1. 2004). „Great White Shark Attacks: Defanging the Myths”. Marine Biology. National Geographic. Архивирано из оригинала на датум 26. 4. 2009. Приступљено 12. 5. 2020. 
  19. 19,0 19,1 „Statistics on Attacking Species of Shark”. flmnh.ufl.edu. Приступљено 12. 5. 2020. 
  20. ^ Cronin, Melissa (10. 1. 2016). „Here's Why We've Never Been Able To Tame The Great White Shark”. vice.com. Приступљено 12. 5. 2020. 
  21. ^ Linnaeus, Carl (1758). Systema Naturae per Regna Tria Naturae, Secundum Classes, Ordines, Genera, Species, cum Characteribus, Differentiis, Synonymis, Locis (на језику: Latin). Vol. I (10th revised изд.). Holmiae: (Laurentii Salvii). 
  22. ^ „The Great White Shark”. The Enviro Facts Project. Архивирано из оригинала на датум 13. 6. 2009. Приступљено 12. 5. 2020. 
  23. ^ Gottfried, M. D.; Fordyce, R. E. (2001). „An associated specimen of Carcharodon angustidens (Chondrichthyes, Lamnidae) from the Late Oligocene of New Zealand, with comments on Carcharodon interrelationships”. Journal of Vertebrate Paleontology. 21 (4): 730—739. JSTOR 20062013. doi:10.1671/0272-4634(2001)021[0730:AASOCA]2.0.CO;2. 
  24. ^ Portell, R. W.; Hubbell, G.; Donovan, S. K.; Green, J. L.; Harper, D. A.; Pickerill, R. (2008). „Miocene sharks in the Kendeace and Grand Bay formations of Carriacou, The Grenadines, Lesser Antilles”. Caribbean Journal of Science. 44 (3): 279—286. doi:10.18475/cjos.v44i3.a2. 
  25. ^ „New Ancient Shark Species Gives Insight Into Origin of Great White”. sciencedaily.com. University of Florida. 14. 11. 2012. 
  26. ^ Kevin G. N.; Charles N. C.; Gregory A. W. (2006). „Tracing the Ancestry of the Great White Shark, Carcharodon carcharias, Using Morphometric Analyses of Fossil Teeth” (PDF). Journal of Vertebrate Paleontology. 26 (4): 806—814. JSTOR 4524633. doi:10.1671/0272-4634(2006)26[806:ttaotg]2.0.co;2. Архивирано из оригинала на датум 16. 12. 2008. Приступљено 12. 5. 2020. 
  27. ^ „Areal Distribution of the White Shark”. National Capital Freenet. Приступљено 12. 5. 2020. 
  28. ^ Kabasakal, H. (2014). „The status of the great white shark (Carcharodon carcharias) in Turkey's waters” (pdf). 7. Marine Biodiversity Records: 1—8. doi:10.1017/S1755267214000980. Приступљено 12. 5. 2020. 
  29. ^ „Seabird predation by white shark, Carcharodon carcharias, and Cape fur seal, Arctocephalus pusillus pusillus, at Dyer Island”. South African Journal of Wildlife Research. Приступљено 12. 5. 2020. 
  30. ^ „South Africa – Australia – South Africa”. White Shark Trust. 
  31. ^ Thomas, Pete (29. 9. 2006). „The Great White Way”. Los Angeles Times. Приступљено 12. 5. 2020. 
  32. ^ Curtis, Tobey; McCandless, Camilla; Carlson, John; Skomal, Gregory; Kohler, Nancy; Natanson, Lisa; Burgess, George; Hoey, John; Pratt, Harold (јун 2014). „Seasonal Distribution and Historic Trends in Abundance of White Sharks, Carcharodon carcharias, in the Western North Atlantic Ocean” (PDF). PLOS ONE. 9: 12. 
  33. ^ Fieldstadt, Elisha (2. 8. 2019). „More than 150 great white sharks sightings logged off Cape Cod, Massachusetts, since June”. NBC News. Приступљено 12. 5. 2020. 
  34. 34,0 34,1 Wasser, Miriam (2. 8. 2019). „Seals On Cape Cod Are More Than Just Shark Bait”. WBUR. Приступљено 12. 5. 2020. 
  35. ^ Annear, Steve (18. 6. 2019). „Tracking great white sharks off Cape Cod could help protect beachgoers”. The Boston Globe. Приступљено 12. 5. 2020. 
  36. ^ Finucane, Martin (23. 6. 2018). „Great white sharks like to hang out in ocean eddies, new study says”. The Boston Globe. Приступљено 12. 5. 2020. 
  37. ^ „Confirmed: 'Albino' great white shark washes up in Australia | Sharks | Earth Touch News”. Earth Touch News Network. Приступљено 14. 5. 2020. 
  38. 38,0 38,1 „Great White Sharks, Carcharodon carcharias at MarineBio.org”. Marine Bio. Архивирано из оригинала на датум 20. 01. 2013. Приступљено 14. 5. 2020. 
  39. ^ „Great White Sharks Have Blue Eyes”. The Atlantic White Shark Conservancy. Архивирано из оригинала на датум 02. 07. 2018. Приступљено 14. 5. 2020. 
  40. ^ Echenique, E. J. „A Shark to Remember: The Story of a Great White Caught in 1945”. Архивирано из оригинала на датум 27. 4. 2012. Приступљено 14. 5. 2020.  Home Page of Henry F. Mollet, Research Affiliate, Moss Landing Marine Laboratories.
  41. 41,0 41,1 41,2 Tricas, T. C.; McCosker, J. E. (12. 7. 1984). „Predatory behaviour of the white shark (Carcharodon carcharias), with notes on its biology”. Proceedings of the California Academy of Sciences. California Academy of Sciences. 43 (14): 221—238. Приступљено 14. 5. 2020. 
  42. 42,0 42,1 42,2 Wood, Gerald (1983). The Guinness Book of Animal Facts and FeatsНеопходна слободна регистрација. ISBN 978-0-85112-235-9. 
  43. 43,0 43,1 43,2 Ellis, Richard and John E. McCosker. 1995. Great White Shark. Stanford University Press, ISBN 0-8047-2529-2
  44. ^ „ADW: Carcharodon carcharias: INFORMATION”. Animal Diversity Web. Приступљено 14. 5. 2020. 
  45. 45,0 45,1 45,2 45,3 Cappo, Michael (1988). „Size and age of the white pointer shark, Carcharodon carcharias (Linnaeus)”. SAFISH. 13 (1): 11—13. Архивирано из оригинала на датум 6. 1. 2007. Приступљено 14. 5. 2020. 
  46. ^ Taylor, Leighton R. (1. 1. 1993). Sharks of Hawaii: Their Biology and Cultural Significance. University of Hawaii Press. стр. 65. ISBN 978-0-8248-1562-2. 
  47. 47,0 47,1 47,2 Wroe, S.; Huber, D. R.; Lowry, M.; McHenry, C.; Moreno, K.; Clausen, P.; Ferrara, T. L.; Cunningham, E.; Dean, M. N.; Summers, A. P. (2008). „Three-dimensional computer analysis of white shark jaw mechanics: how hard can a great white bite?” (PDF). Journal of Zoology. 276 (4): 336—342. doi:10.1111/j.1469-7998.2008.00494.x. 
  48. ^ „Great White Shark”. National Geographic. Приступљено 14. 5. 2020. 
  49. 49,0 49,1 Mollet, H. F. (2008), White Shark Summary Carcharodon carcharias (Linnaeus, 1758)], Home Page of Henry F. Mollet, Research Affiliate, Moss Landing Marine Laboratories, Архивирано из оригинала на датум 31. 5. 2012 
  50. 50,00 50,01 50,02 50,03 50,04 50,05 50,06 50,07 50,08 50,09 50,10 50,11 50,12 50,13 Klimley, Peter; Ainley, David (1996). Great White Sharks: The Biology of Carcharodon carcharias. Academic Press. стр. 91—108. ISBN 978-0-12-415031-7. 
  51. ^ Jury, Ken (1987). „Huge 'White Pointer' Encounter”. SAFISH. 2 (3): 12—13. Архивирано из оригинала на датум 17. 4. 2012. Приступљено 14. 5. 2020. 
  52. ^ „Learn More About Deep Blue, One of the Biggest Great White Sharks Ever Filmed”. Discovery. 
  53. ^ Staff, H. N. N. „Biggest great white shark on record seen in Hawaii waters”. Hawaii News. 
  54. ^ Ciaccia, Chris (16. 1. 2019). „Great white shark, called 'Deep Blue,' spotted near Hawaii”. Fox News. Приступљено 14. 5. 2020. 
  55. ^ „Deep Blue, perhaps the largest known great white shark, spotted off Hawaii”. 16. 1. 2019. Приступљено 14. 5. 2020. 
  56. ^ Armitage, Stefan (12. 7. 2019). „Fisherman encounters '30-foot' great white shark”. Vt.co. Приступљено 14. 5. 2020. 
  57. ^ „'Jaws does exist' Monster '30ft' shark spotted near set of Steven Spielberg classic”. The Daily Star. 12. 7. 2019. Приступљено 14. 5. 2020. 
  58. ^ Ferreira, Craig (2011). Great White Sharks On Their Best Behavior. 
  59. ^ Froese, Rainer; Pauly, Daniel; ур. (2011). Galeocerdo cuvier на FishBase-у. [верзија на датум: 7. 2011]
  60. ^ „Summary of Large Tiger Sharks Galeocerdo cuvier (Peron & LeSueur, 1822)”. Архивирано из оригинала на датум 10. 4. 2012. Приступљено 14. 5. 2020. 
  61. ^ Eagle, Dane. „Greenland Shark”. Florida Museum of Natural History. Архивирано из оригинала на датум 05. 04. 2013. Приступљено 14. 5. 2020. 
  62. ^ Martin, R. Aidan. „Pacific Sleeper Shark”. ReefQuest Centre for Shark Research. Biology of Sharks and Rays. Архивирано из оригинала на датум 20. 4. 2013. Приступљено 14. 5. 2020. 
  63. ^ „The physiology of the ampullae of Lorenzini in sharks”. Biology Dept., Davidson College. Biology @ Davidson. Архивирано из оригинала на датум 24. 11. 2010. Приступљено 14. 5. 2020. 
  64. ^ Martin, R. Aidan. „Body Temperature of the Great white and Other Lamnoid Sharks”. ReefQuest Centre for Shark research. Приступљено 14. 5. 2020. 
  65. ^ „White Shark Biological Profile”. Florida Museum of Natural History. Архивирано из оригинала на датум 20. 01. 2013. Приступљено 14. 5. 2020. 
  66. ^ Barber, Elizabeth (18. 7. 2013). „Great white shark packs its lunch in its liver before a big trip”. The Christian Science Monitor. Архивирано из оригинала на датум 2. 8. 2013. Приступљено 14. 5. 2020. 
  67. ^ Jordan, Rob (17. 7. 2013). „Great White Sharks' Fuel for Oceanic Voyages: Liver Oil”. sciencedaily.com. Stanford University. Приступљено 14. 5. 2020. 
  68. ^ Solly, Meilan (3. 4. 2019). „Great White Sharks Thrive Despite Heavy Metals Coursing Through Their Veins”. Smithsonian Magazine. Архивирано из оригинала на датум 30. 6. 2019. Приступљено 14. 5. 2020. 
  69. ^ Medina, Samantha (27. 7. 2007). „Measuring the great white's bite”. Cosmos Magazine. Архивирано из оригинала на датум 5. 5. 2012. Приступљено 14. 5. 2020. 
  70. ^ Martin, R. Aidan; Martin, Anne (октобар 2006). „Sociable Killers: New studies of the white shark (aka great white) show that its social life and hunting strategies are surprisingly complex.”. Natural History. Приступљено 14. 5. 2020. 
  71. 71,0 71,1 71,2 71,3 71,4 71,5 71,6 71,7 Martin, R. Aidan; Martin, Anne. „Sociable Killers”. Natural History Magazine. Архивирано из оригинала на датум 15. 5. 2013. Приступљено 14. 5. 2020. 
  72. ^ Johnson, R. L.; Venter, A.; Bester, M.N.; Oosthuizen, W.H. (2006). „Seabird predation by white shark Carcharodon Carcharias and Cape fur seal Arctocephalus pusillus pusillus at Dyer Island” (PDF). South African Journal of Wildlife Research. South Africa. 36 (1): 23—32. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 3. 4. 2012. Приступљено 14. 5. 2020. 
  73. ^ „Teenage great white sharks are awkward biters”. Science Daily. 2. 12. 2010. Приступљено 14. 5. 2020. 
  74. ^ „White shark diets show surprising variability, vary with age and among individuals”. Science Daily. 29. 9. 2012. Приступљено 14. 5. 2020. 
  75. ^ Estrada, J. A.; Rice, Aaron N.; Natanson, Lisa J.; Skomal, Gregory B. (2006). „Use of isotopic analysis of vertebrae in reconstructing ontogenetic feeding ecology in white sharks”. Ecology. 87 (4): 829—834. PMID 16676526. doi:10.1890/0012-9658(2006)87[829:UOIAOV]2.0.CO;2. 
  76. 76,0 76,1 Fergusson, I. K.; Compagno, L. J.; Marks, M. A. (2000). „Predation by white sharks Carcharodon carcharias (Chondrichthyes: Lamnidae) upon chelonians, with new records from the Mediterranean Sea and a first record of the ocean sunfish Mola mola (Osteichthyes: Molidae) as stomach contents”. Environmental Biology of Fishes. 58 (4): 447—453. doi:10.1023/a:1007639324360. 
  77. ^ Hussey, N. E., McCann, H. M., Cliff, G., Dudley, S. F., Wintner, S. P., & Fisk, A. T. (2012). Size-based analysis of diet and trophic position of the white shark (Carcharodon carcharias) in South African waters. Global Perspectives on the Biology and Life History of the White Shark. (Ed. ML Domeier.) pp. 27–49.
  78. ^ „Catch as Catch Can”. ReefQuest Centre for Shark Research. Приступљено 14. 5. 2020. 
  79. ^ Le Boeuf, B. J.; Crocker, D. E.; Costa, D. P.; Blackwell, S. B.; Webb, P. M.; Houser, D. S. (2000). „Foraging ecology of northern elephant seals”. Ecological Monographs. 70 (3): 353—382. JSTOR 2657207. doi:10.2307/2657207. 
  80. ^ Haley, M. P.; Deutsch, C. J.; Le Boeuf, B. J. (1994). „Size, dominance and copulatory success in male northern elephant seals, Mirounga angustirostris”. Animal Behaviour. 48 (6): 1249—1260. doi:10.1006/anbe.1994.1361. 
  81. ^ Weng, K. C.; Boustany, A. M.; Pyle, P.; Anderson, S. D.; Brown, A.; Block, B. A. (2007). „Migration and habitat of white sharks (Carcharodon carcharias) in the eastern Pacific Ocean”. Marine Biology. 152 (4): 877—894. doi:10.1007/s00227-007-0739-4. 
  82. ^ Martin, Rick. „Predatory Behavior of Pacific Coast White Sharks”. Shark Research Committee. Архивирано из оригинала на датум 30. 7. 2012. Приступљено 14. 5. 2020. 
  83. ^ Chewning, Dana; Hall, Matt. „Carcharodon carcharias (Great white shark)”. Animal Diversity Web. Приступљено 14. 5. 2020. 
  84. 84,0 84,1 84,2 84,3 84,4 84,5 Heithaus, Michael (2001). „Predator–prey and competitive interactions between sharks (order Selachii) and dolphins (suborder Odontoceti): a review” (PDF). Journal of Zoology. 253: 53—68. CiteSeerX 10.1.1.404.130Слободан приступ. doi:10.1017/S0952836901000061. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 15. 1. 2016. Приступљено 14. 5. 2020. 
  85. ^ Long, Douglas (1991). „Apparent Predation by a White Shark Carcharodon carcharias on a Pygmy Sperm Whale Kogia breviceps” (PDF). Fishery Bulletin. 89: 538—540. 
  86. ^ Kays, R. W., & Wilson, D. E. (2009). Mammals of North America. Princeton University Press.
  87. ^ Baird, R. W.; Webster, D. L.; Schorr, G. S.; McSweeney, D. J.; Barlow, J. (2008). „Diet variation in beaked whale diving behavior” (PDF). Marine Mammal Science. 24 (3): 630—642. doi:10.1111/j.1748-7692.2008.00211.x. hdl:10945/697. 
  88. ^ „How Fast Can a Shark Swim?”. ReefQuest Centre for Shark Research. 
  89. ^ „White Shark Predatory Behavior at Seal Island”. ReefQuest Centre for Shark Research. Приступљено 14. 5. 2020. 
  90. 90,0 90,1 90,2 90,3 90,4 90,5 90,6 90,7 Krkosek, Martin; Fallows, Chris; Gallagher, Austin J.; Hammerschlag, Neil (2013). „White Sharks (Carcharodon carcharias) Scavenging on Whales and Its Potential Role in Further Shaping the Ecology of an Apex Predator”. PLoS ONE. 8 (4): e60797. PMC 3621969Слободан приступ. PMID 23585850. doi:10.1371/journal.pone.0060797. 
  91. ^ Dudley, Sheldon F. J.; Anderson-Reade, Michael D.; Thompson, Greg S.; McMullen, Paul B. (2000). „Concurrent scavenging off a whale carcass by great white sharks, Carcharodon carcharias, and tiger sharks, Galeocerdo cuvier (PDF). Marine Biology. Fishery Bulletin. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 27. 5. 2010. Приступљено 14. 5. 2020. 
  92. ^ Dines, Sasha; Genna, Enrico (22. 8. 2019). „First observations of white sharks (Carcharodon carcharias) attacking a live humpback whale (Megaptera novaeangliae)”. publish.csiro.au. Приступљено 14. 5. 2020. 
  93. ^ Marques, Melissa Cristina (12. 3. 2020). „First Observations Of White Shark Attacking A Live Humpback Whale”. forbes.com. Приступљено 14. 5. 2020. 
  94. ^ Owens, Brian (12. 2. 2016). „White shark's diet may include biggest fish of all: whale shark”. New Scientist. Приступљено 14. 5. 2020. 
  95. ^ Moore, G. I.; Newbrey, M. G. (2015). „Whale shark on a white shark's menu”. Marine Biodiversity. 46 (4): 745. doi:10.1007/s12526-015-0430-9. 
  96. ^ „Natural History of the White Shark”. PRBO Conservation Science. 2. 5. 2010. Архивирано из оригинала на датум 3. 7. 2013. Приступљено 14. 5. 2020. 
  97. ^ „Legendary Great White Shark Was Just A Teenager When Killed, New Research Reveals”. The Inquisitr News. Приступљено 14. 5. 2020. 
  98. ^ „Carcharodon carcharias, Great White Sharks”. marinebio.org. Архивирано из оригинала на датум 20. 01. 2013. Приступљено 14. 5. 2020. 
  99. ^ „Brief Overview of the Great White Shark (Carcharodon carcharias)”. Elasmo Research. Приступљено 14. 5. 2020. 
  100. ^ Hickok, Kimberly (22. 3. 2019). „Enormous Great White Shark Pregnant with Record 14 Pups Was Caught and Sold in Taiwan”. livescience.com. Приступљено 14. 5. 2020. 
  101. ^ Martin, R. Aidan. „White Shark Breaching”. ReefQuest Centre for Shark Research. Приступљено 14. 5. 2020. 
  102. ^ Martin, R. A.; Hammerschlag, N.; Collier, R. S.; Fallows, C. (2005). „Predatory behaviour of white sharks (Carcharodon carcharias) at Seal Island, South Africa”. Journal of the Marine Biological Association of the UK. 85 (5): 1121. CiteSeerX 10.1.1.523.6178Слободан приступ. doi:10.1017/S002531540501218X. 
  103. ^ Rice, Xan (19. 7. 2011). „Great white shark jumps from sea into research boat”. The Guardian. London: Guardian Media Group. Приступљено 14. 5. 2020. »Marine researchers in South Africa had a narrow escape after a 3 m (10 ft) long great white shark breached the surface of the sea and leapt into their boat, becoming trapped on deck for more than an hour. [...] Enrico Gennari, an expert on great white sharks, [...] said it was almost certainly an accident rather than an attack on the boat.« 
  104. 104,0 104,1 Pyle, Peter; Schramm, Mary Jane; Keiper, Carol; Anderson, Scot D. (26. 8. 2006). „Predation on a white shark (Carcharodon carcharias) by a killer whale (Orcinus orca) and a possible case of competitive displacement” (PDF). Marine Mammal Science. 15 (2): 563—568. doi:10.1111/j.1748-7692.1999.tb00822.x. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 22. 3. 2012. Приступљено 14. 5. 2020. 
  105. 105,0 105,1 „Nature Shock Series Premiere: The Whale That Ate the Great White”. Tvthrong.co.uk. 4. 10. 1997. Архивирано из оригинала на датум 6. 4. 2012. Приступљено 14. 5. 2020. 
  106. ^ „Killer Whale Documentary Part 4”. youtube.com. Приступљено 14. 5. 2020. 
  107. 107,0 107,1 107,2 Turner, Pamela S. (2004). „Showdown at Sea: What happens when great white sharks go fin-to-fin with killer whales?”. National Wildlife. National Wildlife Federation. 42 (6). Архивирано из оригинала на датум 16. 1. 2011. Приступљено 14. 5. 2020. 
  108. ^ „Great white shark 'slammed' and killed by a pod of killer whales in South Australia”. Australian Broadcasting Corporation. 3. 2. 2015. Приступљено 14. 5. 2020. 
  109. ^ Haden, Alexis (6. 6. 2017). „Killer whales have been killing great white sharks in Cape waters”. The South African. Приступљено 14. 5. 2020. 
  110. ^ Jorgensen, S. J.; et al. (2019). „Killer whales redistribute white shark foraging pressure on seals”. Scientific Reports. 9 (1): 6153. doi:10.1038/s41598-019-39356-2Слободан приступ. 
  111. ^ Starr, Michell (11. 11. 2019). „Incredible Footage Reveals Orcas Chasing Off The Ocean's Most Terrifying Predator”. Science Alert. Приступљено 14. 5. 2020. 
  112. ^ „Regulation of Trade in Specimens of Species Included in Appendix II”. CITES (1973). Архивирано из оригинала на датум 17. 7. 2011. Приступљено 14. 5. 2020. 
  113. ^ „Memorandum of Understanding on the Conservation of Migratory Sharks” (PDF). Convention on Migratory Species. 12. 2. 2010. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 20. 4. 2013. Приступљено 14. 5. 2020. 
  114. ^ Sample, Ian (19. 2. 2010). „Great white shark is more endangered than tiger, claims scientist”. The Guardian. Приступљено 14. 5. 2020. 
  115. ^ Jenkins, P. Nash (24. 6. 2014). „Beachgoers Beware: The Great White Shark Population Is Growing Again”. Time. Приступљено 14. 5. 2020. 
  116. ^ Gannon, Megan. „Great White Sharks Are Making a Comeback off US Coasts”. livescience.com. Приступљено 14. 5. 2020. 
  117. ^ De Maddalena, Alessandro; Heim, Walter (2012). Mediterranean Great White Sharks: A Comprehensive Study Including All Recorded Sightings. McFarland. ISBN 978-0-7864-5889-9. 
  118. 118,0 118,1 118,2 Government of Australia. „Species Profile and Threats Database – Carcharodon carcharias—Great White Shark”. Приступљено 14. 5. 2020. 
  119. 119,0 119,1 White Shark (Carcharodon carcharias) Recovery Plan. Environment Australia (Извештај). 2002. 
  120. ^ Blower, Dean C.; Pandolfi, John M.; Bruce, Barry D.; Gomez-Cabrera, Maria del C.; Ovenden, Jennifer R. (2012). „Population genetics of Australian white sharks reveals fine-scale spatial structure, transoceanic dispersal events and low effective population sizes”. Marine Ecology Progress Series. 455: 229—244. doi:10.3354/meps09659Слободан приступ. 
  121. ^ „About the Campaign: Sea Shepherd Working Together With The Community To Establish Sustainable Solutions To Shark Bite Incidents”. Приступљено 14. 5. 2020. 
  122. 122,0 122,1 122,2 122,3 122,4 122,5 122,6 „Shark culling”. marineconservation.org.au. Архивирано из оригинала на датум 2. 10. 2018. Приступљено 14. 5. 2020. 
  123. 123,0 123,1 Wang, Kelly. „Heartbreaking Photos Show the Brutal Lengths Australia Is Going toIn Order to 'Keep Sharks Away From Tourists'. One Green Planet. Приступљено 14. 5. 2020. 
  124. 124,0 124,1 „Aussie shark population in staggering decline”, NewsComAu, 14. 12. 2018, Приступљено 14. 5. 2020 
  125. ^ Hillary, Rich; Bradford, Russ; Patterson, Toby. „World-first genetic analysis reveals Aussie white shark numbers”. The Conversation. 
  126. ^ „Great white sharks to be protected”. The New Zealand Herald. 30. 11. 2006. Приступљено 14. 5. 2020. 
  127. ^ Duffy, Clinton A. J.; Francis, Malcolm; Dunn, M. R.; Finucci, Brit; Ford, Richard; Hitchmough, Rod; Rolfe, Jeremy (2018). Conservation status of New Zealand chondrichthyans (chimaeras, sharks and rays), 2016 (PDF). Wellington, New Zealand: Department of Conservation. стр. 9. ISBN 978-1-988514-62-8. OCLC 1042901090. 
  128. ^ Quan, Kristene (4. 3. 2013). „Great White Sharks Are Now Protected under California Law”. Time. Приступљено 14. 5. 2020. 
  129. ^ Williams, Lauren (3. 7. 2014). „Shark numbers not tanking”. Huntington Beach Wave. The Orange County Register. стр. 12. 
  130. ^ Burgess, George H.; Bruce, Barry D.; Cailliet, Gregor M.; Goldman, Kenneth J.; Grubbs, R. Dean; Lowe, Christopher J.; MacNeil, M. Aaron; Mollet, Henry F.; Weng, Kevin C.; O'Sullivan, John B. (16. 6. 2014). „A Re-Evaluation of the Size of the White Shark (Carcharodon carcharias) Population off California, USA”. PLoS ONE. 9 (6): e98078. PMC 4059630Слободан приступ. PMID 24932483. doi:10.1371/journal.pone.0098078. 
  131. ^ „New Regulations Affecting Activity around White Sharks” (PDF). Commonwealth of Massachusetts, Division of Marine Fisheries. 4. 6. 2015. Приступљено 14. 5. 2020. )
  132. 132,0 132,1 Benchley, Peter (април 2000). „Great white sharks”. National Geographic: 12. ISSN 0027-9358. »considering the knowledge accumulated about sharks in the last 25 years, I couldn't possibly write Jaws today ... not in good conscience anyway ... back then, it was OK to demonize an animal.« 
  133. ^ „Great White Shark Attacks: Defanging the Myths”. nationalgeographic.com. 
  134. ^ Martin, R. Aidan (2003). „White Shark Attacks: Mistaken Identity”. Biology of Sharks and Rays. ReefQuest Centre for Shark Research. Приступљено 14. 5. 2020. 
  135. ^ „ISAF Statistics for Worldwide Unprovoked White Shark Attacks Since 1990”. 10. 2. 2011. Приступљено 14. 5. 2020. 
  136. ^ Tricas, T.C.; McCosker, John (1984). „Predatory behavior of the white shark, Carcharodon carcharias, and notes on its biology”. Proceedings of the California Academy of Sciences. Series 4. 43 (14): 221—238. 
  137. ^ Phillips, Jack (4. 9. 2018), Video: Endangered Hammerhead Sharks Dead on Drum Line in Great Barrier Reef, Ntd.tv, Архивирано из оригинала на датум 19. 9. 2018, Приступљено 14. 5. 2020 
  138. ^ Thom Mitchell (20. 11. 2015), Action for Dolphins. Queensland's Shark Control Program Has Snagged 84,000 Animals, Приступљено 14. 5. 2020 
  139. ^ Mackenzie, Bruce (4. 8. 2018), Sydney Shark Nets Set to Stay Despite Drumline Success, Swellnet.com., Приступљено 14. 5. 2020 
  140. ^ Shark Nets, Sharkangels.org, Приступљено 14. 5. 2020 
  141. ^ „New measures to combat WA shark risks”. Department of Fisheries, Western Australia. 10. 12. 2013. Приступљено 14. 5. 2020. 
  142. ^ Arup, Tom (21. 1. 2014), „Greg Hunt grants WA exemption for shark cull plan”, The Sydney Morning Herald, Fairfax Media, Архивирано из оригинала на датум 22. 1. 2014, Приступљено 14. 5. 2020 
  143. ^ „Can governments protect people from killer sharks?”. Australian Broadcasting Corporation. 22. 12. 2013. Приступљено 14. 5. 2020. 
  144. ^ „Australia shark policy to stay, despite threats”. TVNZ. 20. 1. 2014. Приступљено 14. 5. 2020. 
  145. ^ „More than 100 shark scientists, including me, oppose the cull in Western Australia” (на језику: енглески). 23. 12. 2013. Приступљено 14. 5. 2020. 
  146. ^ „Unprovoked White Shark Attacks on Kayakers”. Shark Research Committee. Приступљено 14. 5. 2020. 
  147. ^ Tricas, Timothy C.; McCosker, John E. (1984). „Predatory Behaviour of the White Shark (Carcharodon carcharias), with Notes on its Biology” (PDF). Proceedings of the California Academy of Sciences. 43 (14): 221—238. Приступљено 14. 5. 2020. 
  148. ^ „Great white shark sets record at California aquarium”. USA Today. 2. 10. 2004. Приступљено 14. 5. 2020. 
  149. ^ Hopkins, Christopher Dean (8. 1. 2016). „Great White Shark Dies After Just 3 Days In Captivity At Japan Aquarium”. NPR. Архивирано из оригинала на датум 3. 4. 2017. Приступљено 14. 5. 2020. 
  150. ^ Gathright, Alan (16. 9. 2004). „Great white shark puts jaws on display in aquarium tank”. San Francisco Chronicle. Приступљено 14. 5. 2020. 
  151. ^ „White Shark Research Project”. Monterey Bay Aquarium. Архивирано из оригинала на датум 19. 1. 2013. Приступљено 14. 5. 2020. 
  152. ^ Squatriglia, Chuck (1. 9. 2003). „Great white shark introduced at Monterey Bay Aquarium”. San Francisco Chronicle. Приступљено 14. 5. 2020. 
  153. ^ „Learn All About Our New White Shark”. Monterey Bay Aquarium. Архивирано из оригинала на датум 20. 11. 2009. Приступљено 14. 5. 2020. 
  154. ^ Hongo, Jun. „Great White Shark Dies at Aquarium in Japan”. WSJ Blogs – Japan Real Time. Приступљено 14. 5. 2020. 
  155. ^ „Great white shark dies after three days in Japanese aquarium”. Telegraph.co.uk. Приступљено 14. 5. 2020. 
  156. ^ „Electroreception”. Elasmo-research. Приступљено 14. 5. 2020. 
  157. ^ „Shark cage diving”. Department of Environment, Water and Natural Resources. Архивирано из оригинала на датум 9. 4. 2013. Приступљено 14. 5. 2020. 
  158. ^ Squires, Nick (18. 1. 1999). „Swimming With Sharks”. BBC. Архивирано из оригинала на датум 17. 8. 2003. Приступљено 14. 5. 2020. 
  159. ^ Simon, Bob (11. 12. 2005). „Swimming With Sharks”. 60 Minutes. Приступљено 14. 5. 2020. 
  160. 160,0 160,1 „Blue Water Hunting Successfully”. Blue Water Hunter. Архивирано из оригинала на датум 18. 8. 2012. Приступљено 14. 5. 2020. 
  161. ^ „A Great white shark's favorite tune? 'Back in Black”. Surfersvillage Global Surf News. 3. 6. 2011. Архивирано из оригинала на датум 16. 4. 2016. Приступљено 14. 5. 2020. 
  162. ^ „Shark Attacks Compared to Lightning”. Florida Museum of Natural History. 18. 7. 2003. Приступљено 14. 5. 2020. 
  163. ^ Hamilton, Richard (15. 4. 2004). „SA shark attacks blamed on tourism”. BBC. Архивирано из оригинала на датум 23. 3. 2012. Приступљено 14. 5. 2020. 
  164. ^ Smith, Angela. „The whale shark”. sharkteamone.org. Приступљено 14. 5. 2020. 
  165. ^ „Whale Watching Season is early JUNE to early DECEMBER in Hermanus, South Africa”. whalehermanus.com. Приступљено 14. 5. 2020. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]