Самба (музика)

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Samba)
Иди на навигацију Иди на претрагу
Парада самбе у Хелсинкију

Самба представља врсту бразилске музике, која се обично везује за град Рио де Жанеиро. Међутим, плесне представе самбе се у разним облицима негују и одржавају у готово свим деловима Бразила. Ове представе обухватају музику и истоимени плес, а у свету је позната као симбол бразилског карневала. У осталим земљама Јужне Америке где се говори шпански језик користе се изрази zamba и zambacueca који са бразилском самбом немају ништа заједничко.

Самба има афричке корене пренете у Латинску Америку путем трговине западно афричким робовима, заједно са афричким религиозним традицијама, посебно Анголе и Конга, кроз самба де рода жанр северноисточне бразилске државе Баија, из којег је изведена.[1] Иако је у Бразилу било разних облика самбе са популарним ритмовима насталих разноврсном употребом бубњева, самба као музички жанр се сматра музичким изразом урбаног Бразила.

Самба је препозната широм света као симбол Бразила и Бразилског карневала. Сматра се једним од најпопуларнијих бразилских културних израза. Самба је постала икона бразилског националног идентитета.[2][3][4] Баијска Самба де Рода (плесни круг), који је постао део Унесковог наслеђа човечанства 2005. године, је главни корен самба кариоке, самбе која се игра и плеше у Рио де Женеиру.

Самба ритам.[5]

Модерна самба која се појавила почетком 20. века је предоминантно у 2/4 временском облику варираном свесном употребом певачког хора до батукада ритма, са разним станцама деклараторних строфа. Традиционално, самба је свирана помоћу жичаних инструмената (cavaquinho и разних типова гитара) и разноврсних ударачких инструмената као што је тамборим. Под утицајем популарних америчких оркестара након Другог светског рата и послератног културног утицаја америчке музике, у самби су се почели користити тромбони, трубе, шорои, флауте, и кларинети.[6]

Поред различитих ритмова и метрика, самба доноси читаву историјску културу хране, разних плесова (miudinho, коко, самба де рода и пернада), прослава, одеће као што су линене кошуље, и наивног сликарства познатих уметника као што су Нелсон Саргенто, Гиљерме де Брито, и Еитор дос Празерес|. Анонимни уметници заједнице, укључујући сликаре, скулпторе, дизајнере и стилисте, праве одећу, костиме, карневалске сплавове и аутомобиле, отварајући врата школама самбе. У Бразилу постоји и постојана традиција балске самбе, са много стилова. Самба де Гафиеира је стил који је познатији у Рио де Женеиру, где постоји традиција одржавања гафиеирских забава од 1930-их, а где су настали покрети и идентитет овог плеса, и постајали све више и више различити од афричких, европских и кубанских традиција и утицаја.

Национални дан самбе се слави 2. децембра. Овај дан је успоставњен на иницијативу Луиса Монтеира да Косте, једног поглавара Салвадора, у част Аре Бароса. Он је компоновао „Na Baixa do Sapateiro”, мада он никада није био у Баији. Стога дан 2. децембар означава прву посету Ари Бароса Салвадору. Иницијално, овај дан је прослављан само у Салвадору, али је временом постао национални празник.

Самба је локални стил у југоисточном и североисточном Бразилу, посебно у Рио де Женеиру, Сан Паулу, Салвадору и Ресифеу. Њен значај као бразилске националне музике превазилази границе региона. Школе самбе, самба музичари и карневалске организације са фокусом на извођењу самбе постоје у свим регионима земље, мада су други музички стилови превалентни у разним регионима (на пример, у јужном Бразилу, централнозападном Бразилу, и свим бразилским руралним областима, сертанежу, или бразилска народна музика, је најпопуланији стил).[7][8][9]

Етимологија[уреди]

Етимологија речи самба је неизвесна.[10] Неке од могућноси су:

  • Португалски глагол sambar, са значењем „радити столарски рад”; и португалска именица sambúco (латински sambuca),[11] што је стари жичани инструмент, нека врста харфе или лире.
  • Неизвесно је да ли је афричка семба[12] плес сродан са бразилском самбом, и дали је старији или новији, изван површне сличности имена и стила. У само два банту језика корен глагола semba значи „плес”, док у другима означава невезане ствари као што су „глад” или „тканина” (али не „трбух”).[13]
Самба парада у Рио де Жанеиру, 2014

Један од најстаријих записа речи самба појавио се у пернамбучком часопису O Carapuceiro, у фебруару 1838, кад је свештеник Мигуел Лопез Гама од Сакремента писао против онога што је он звао samba d'almocreve, при чему заправо није писао о будућем музичком жанру, него о некој врсти весеља (плесне драме) популарне међу црнцима тог времена. Према Ираму Арауху да Кости, током векова, фестивали плеса робова у Баији су се звали самба.[14]

Средином 19. века, реч самба се односила на различите типове музике коју је практиковало афричко робље кад су изводили разне типове батук плеса,[15][16] али је она попримала своје сопствене карактеристике у свакој бразилској држави, не само због разноликости племена робља, већ и због специфичности сваког региона у којем су били насељени.[17]

У Аргентини, постоји плес који се назива „замба”,[18][19] име које изгледа да има заједничко етимолошко порекло са самбом, мада је плес сасвим различит.

Самба играч

Самба-енредо[уреди]

Самба-енредо или самба де енредо је поджанр самбе у коме се песме изводе посредством школа самбе[20][21] (или escola de samba) за свечаности бразилског карневала.[22][23] Термин samba-enredo се дословно преводи са португалског као „самба у песми”, или „песма самбе”. Свака школа самбе креира нови самба-енредо у припреми за карневал следеће године, и затим се путем надметања одређује, чије репертоар ће бити изведен у финалној паради карневала, као и догађајима који претходе карневалу.[24][25]

За сваку школу самбе, избор самба-енреда за наредну годину је дуготрајан процес. Дуго пре карневалске параде, свака школа самбе одржава надметања за писање песме. Песму пишу композитори самбе из саме школе, („Ala dos Compositores”) или понекад и спољашњи композитори, нормално у виду партнерства (parcerias). Свака школа прима многе песме, понекад стотине песама, послатих у нади да ће бити самба-енредо наредне године. Са писањем се почиње након што уметнички директор карневала, или „карневалеско” званично објави синопсис парадне теме дате школе самбе за следећу годину. Након пажљивог објашњења теме параде, што обично чини сам уметрнички директор карневала, композитори могу да постављају питања како би додатно разјаснили синопсис, тако да могу да почну са писањем самба-енреда.

Историја[уреди]

Порекло[уреди]

Батук практикован у Бразилу 19. века,[16][15] Лемар Макој у слици Јохан Мориц Ругендас[26]

Самба постоји широм Бразила, а нарочито у државама Баија, Марањао, Минас Жераис, и Сао Пауло, и виду разних популарних ритмова и плесова који потичу од регионалних батука[16] из источнобразилксе државе Баија, музичке форме из Кабо Вердеа. Самба се често идентификује са музичким изразом урбаног Рио де Жанеира, где се развила током првих година 20. века. Рани стилови самбе - и специфично самба де рода - се могу пратити у назад до Реконкаво региона Баије током 17. века, и неформалног плеса након кандомбле (candomblé) церемоније. Рио де Жанеиро је био локација на којој је плес који су практиковали бивши робови, који су мигрирали из Баије, дошао у контакт и инкорпорирао друге жанрове који су були заступљени у граду (као што су полка,[27] машише,[28] лунду,[29] и шоти[30]), стичући комплетно јединствен карактер и креирајући самбу кариоку урбану (школу самбе) и карнавалеско (директора карневалске школе).[4] Школе самбе су велике организације са до 5.000 људи, које се надмећу сваке године у карневалу у погледу тематског покрића, сложених костима и оригиналне музике.

Током прве декаде 20. века, неке од песама у самба жанру су снимљене, али ти снимци нису остварили велику популарност. Међутим, 1917. године песма „Pelo Telefone” („Путем телефона”) је снимљена,[31] и она се сматра првом истинском самба песмом. Постоје индикације да је аутор песме Ернесто дос Сантос, познатији као донга (музичар) (pt; de), док се заслуге за ко-композицију приписују Мауру де Алмеиди, познатом карневалском коментатору. Исто тако се тврди да је песму „Путем телефона” креирао колектив музичара који су учествовали у прославама у кући музичарке Тије Кијате (тетке Кијате). На крају је песма регистрована у Националној библиотеци Донга и Алмеиде.[4] „Путем телефона” је била прва композиција која је остварила велики успех са стилом самбе и допринела је ширењу и популаризацији жанра. Од тог времена надаље, самба је почела да се шири по Бразилу. Иницијално је била повезана са карневалом, а затим развија своје место на музичком тржишту. Развоју самбе је допринео велики број композитора, међу којима су Еитор дос Прасерес, Бахијана, Пишингвана, и Сино, мада су самбе тих композитора биле заправо „амашишадос” (мешавина с машише музиком), што је познато као самбас-машишес.[4]

Контуре модерне самбе настале су тек крајем двадесетих година прошлог века, из иновација групе композитора карневалских „блокова” (група) у квартовима Естасио де Са и Освалдо Круз, и са брда Мангвеира, Салгвеиро, и Сао Карлос. Од тада, је било много великих имена у самби.[4]

Како се самба консолидовала као урбани и модеран израз, почела је њена заступљеност на радио станицама, те се ширила преко брда и квартова до утицајних јужних делова Рио де Жанеира. Првобитно дочекана са предрасудама и дискриминацијом, јер је имала црне корене, самба је због својих хипнотичких ритмова и мелодичних интонација, поред своје разигране лирике, временом освојила и белу средњу класу. Остали музички жанрови изведени из самбе, као што су самба-кансао,[32] партидо алто,[33] самба-енредо, самба де гафијира,[34][35] самба де брекве, боса нова,[36][37] самба-рок,[38][39] и пагоде,[40] сви су зарадили имена за себе.[4]

Самба се изван Бразила често асоцира са фудбалом и карневалом. Ова историја је почела са међународни успехом песме Акварела до Бразил,[41][42] композитора Ари Бароса, чему је следила Кармен Миранда[43][44] (уз подршку владе Жетулио Варгаса и америчке добросуседске политике[45][46]), што је довело самбу у Сједињене Државе. Боса нова је коначно увела САД у свет самба музике. Бразилски перкусиониста и студијски музичар Паулино да Коста, који је тренутно базиран у Лос Анђелесу, већ дуже време укључује ритмове и инструментацију самбе у албуме стотина америчких, европских и јапанских уметника - укључујући и продуцента Квинси Џоунса, извођача џеза Дизи Гилеспија, поп певача Мајкла Џексона и вокалисте Барбре Страјсенд.[47][48][49][50]

Успех самбе у Европи и Јапану само потврђује њену способност да придобије поборнике, независно од њиховог језика. Тренутно постоје на стотине школа самбе на европском тлу, које су распршене широм земаља попут Немачке, Белгије, Холандије, Француске, Шведске и Швајцарске. У Јапану су музичке издавачке куће уложиле знатна средства у лансирање снимака ранијих самбиста, чиме је створено тржиште које се искључиво састоји од каталога јапанских дискографских издања.[4]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ The Language Journal: Samba and the Frenetic Rhythm of Brazil’s Carnival
  2. ^ Stockler J.S., "The Invention of Samba and National Identity in Brazil", Working Papers in Nationalism Studies (University of Edinburgh) 2011:2, https://www.sps.ed.ac.uk/__data/assets/pdf_file/0006/64419/Stockler_WPiNS_2.pdf
  3. ^ Samba – Cliquemusic – Google translation
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 4,5 4,6 Samba – All Brazilian Music
  5. ^ Blatter, Alfred . Revisiting music theory: a guide to the practice. 2007. ISBN 978-0-415-97440-0. стр. 28.
  6. ^ „The History of Samba at the JAS Cafe Corner”. 2017. 
  7. ^ „Great Brazilian Music, Sertanejo”. 2017. 
  8. ^ „Ertanejo, the most popular music style in Brazil encountered different phases over its century-long history”. 2016. Архивирано из оригинала на датум 10. 11. 2017. Приступљено 10. 11. 2017. 
  9. ^ „Brazilian Music Styles”. 2013. 
  10. ^ S.A., Priberam Informática,. „Consulte o significado / definição de samba no Dicionário Priberam da Língua Portuguesa, o dicionário online de português contemporâneo.”. www.priberam.pt. 
  11. ^  Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништвуSchlesinger, Kathleen (1911). „Sambuca”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica. 23 (11. изд.). Cambridge University Press. стр. 114. 
  12. ^ Johnston 1919
  13. ^ Johnston, Harry (1919), A Comparative Study of the Bantu and Semi-Bantu Languages, 1, Clarendon Press, стр. 482 
  14. ^ Klein, Suzy (2007), Brasil, Brasil - Samba to Bossa Nova, BBC 
  15. 15,0 15,1 „One expample in its traditional form was a video recorded at Quintal da Música, in the center of Praia” (на језику: португалски). YouTube. 
  16. 16,0 16,1 16,2 Nogueira 2012
  17. ^ Visconde de Beaurepaire-Rohan (1889), Diccionario de vocabulos Brazileiros, Imprensa nacional 
  18. ^ Berrutti, Arturo (29. 07. 1882). Aires Nacionales (на језику: Spanish). Mefistófeles. 
  19. ^ Aricó 2002.
  20. ^ Renata de Sá Gonçalves, "The traditional samba school dance as a performative experience", „Archived copy”. Архивирано из оригинала на датум 12. 03. 2016. Приступљено 13. 03. 2014.  accessed 12 Mar 2014
  21. ^ Dils A., Albright A., (eds.) "Moving History / Dancing Cultures - A Dance History Reader", Wesleyan University Press 2001:169.
  22. ^ „Largest carnival”. Guinness World Records. 01. 01. 2004. Приступљено 11. 02. 2016. 
  23. ^ „Carnival”. Online Etymology Dictionary. 
  24. ^ „Carnival in Brazil”. Topics-mag.com. 07. 10. 2008. Приступљено 04. 06. 2011. 
  25. ^ „Folha.com - Cotidiano - Após recorde de público, Rio limita blocos no Carnaval 2012 - 14/03/2011”. Folha.uol.com.br. 14. 03. 2011. Приступљено 11. 02. 2016. 
  26. ^ Mary Jo Miles, "Johann Moritz Rugendas" in Encyclopedia of Latin American History and Culture, vol. 4, p. 619. New York: Charles Scribner's Sons 1996.
  27. ^ „History of polka”. www.com. Приступљено 24. 03. 2011. 
  28. ^ Ernesto Nazareth's Polkas and Tangos. Archived 29. 05. 2007 at the Wayback Machine.
  29. ^ Budasz, Rogério (фебруар 2007). „Black guitar-players and early African-Iberian music in Portugal and Brazil”. Early Music. 35 (1): 13. doi:10.1093/em/cal117. 
  30. ^ "Xote". Nova enciclopédia Barsa (electronic version).
  31. ^ Pelo Telefone, o primeiro samba, CD reissue
  32. ^ Tapajós, Paulo (1984). „Samba-Canção”. Os maiores sucessos do SAMBA CANÇÃO (на језику: Portuguese). PolyGram Discos. 
  33. ^ Nei Lopes: Partido-Alto: Samba de Bamba, Pallas, 264p., 2005
  34. ^ Perna 2001.
  35. ^ Perna 2005
  36. ^ Mariana Garcia (10. 07. 2006). „A estética da bossa nova (The aesthetics of Bossa Nova)” (на језику: Portuguese). Com Ciência. Архивирано из оригинала на датум 19. 02. 2014. Приступљено 29. 09. 2014. 
  37. ^ Blatter, Alfred (2007). Revisiting music theory: a guide to the practice. ISBN 978-0-415-97440-0. стр. 28.
  38. ^ McKean, Jacob (2008). „Jorge Ben Jorge Ben (1969) + Força Bruta”. Impose. Приступљено 23. 09. 2018. 
  39. ^ Miranda, Beatriz (11. 09. 2018). „Tracing The Evolution Of Samba Rock In São Paulo”. Vinyl Me, Please. Приступљено 01. 10. 2018. 
  40. ^ Samba carioca torna-se patrimônio histórico
  41. ^ About "Aquarela do Brasil" at blog Cifra Antiga. Accessed on March 30, 2009.
  42. ^ Dicionário Cravo Albin de Música Popular Brasileira. Ary Barroso - Artistic database Архивирано на сајту Wayback Machine (јун 8, 2015) (на језику: енглески). Accessed on March 30, 2009.
  43. ^ „Raul Seixas e Carmen Miranda ganham Ordem do Mérito Cultural”. O Estado de S. Paulo. 24. 11. 2009. Приступљено 09. 06. 2015. 
  44. ^ Rohter, Larry (13. 12. 2001). „The Real Carmen Miranda Under the Crown of Fruit”. The New York Times. Приступљено 03. 01. 2014. 
  45. ^ Rabe, Stephen G (2006). „The Johnson Doctrine”. Presidential Studies Quarterly. 36 (1): 45—58. ISSN 1741-5705. 
  46. ^ Gilderhus, Mark T (2006). „The Monroe Doctrine: Meanings and Implications”. Presidential Studies Quarterly. 36 (1): 5—16. ISSN 1741-5705. doi:10.1111/j.1741-5705.2006.00282.x. 
  47. ^ „Free Ride”. All Music. Приступљено 03. 02. 2015. 
  48. ^ Jones 2002, стр. 233
  49. ^ „Off the Wall”. All Music. Приступљено 03. 02. 2015. 
  50. ^ „Till I Loved You”. All Music. Приступљено 03. 02. 2015. 

Литература[уреди]

  • Jones, Quincy (2002). Q: The Autobiography of Quincy Jones. Three Rivers Press. стр. 233. ISBN 978-0767905107. 
  • Perna, Marco Antonio (2005). Samba de Gafieira - Brazilian Ballroom dancing history. 
  • Perna, Marco Antonio (2001). Samba de Gafieira - a história da dança de salão brasileira. ISBN 978-85-901965-5-6. 
  • Aricó, Hector (2002). Danzas Tradicionales Argentinas -Una Nueva Propuesta- (на језику: Spanish). Vilco SRL. ISBN 978-987-43-4537-0. 
  • Berrutti, Arturo (29. 07. 1882). Aires Nacionales (на језику: Spanish). Mefistófeles. 
  • Nogueira, Gláucia (2012). Percurso do batuku: do menosprezo a patrimônio imaterial (на језику: португалски). School of Sciences and Technology, UFRN, Brazilian Review of Song Studies (RBEC, Revista Brasileira de Estudos da Canção). ISSN 2238-1198. 
  • Kariamu Welsh-Asante (1996). African Dance: An Artistic, Historical, and Philosophical Inquiry. Africa World Press. ISBN 978-0-86543-197-3. 
  • The Brazilian Sound: Samba, Bossa Nova and the Popular Music of Brazil. by McGowan, Chris and Pessanha, Ricardo. 2nd edition. Temple University Press. 1998.
  • Samba on Your Feet by Eduardo Montes-Bradley на сајту IMDb (на језику: енглески), documentary on the history of samba in Brazil with particular emphasis on Rio de Janeiro. The film is in Portuguese with English subtitles and approaches the subject from an interesting perspective.
  • Nosso senhor do samba. by Edigar de Alencar. Rio de Janeiro: FUNARTE, 1988.
  • O Encontro Entre Bandeira e Sinhô. by André Gardel Rio de Janeiro: Secretaria Municipal de Cultura, 1996.
  • Gildo De Stefano. Il popolo del samba. La vicenda e i protagonisti della storia della musica popolare brasiliana, Preface by Chico Buarque de Hollanda, Introduction by Gianni Minà, RAI-ERI, Rome. 2005. ISBN 978-88-397-1348-3.
  • O Sol nasceu pra todos:a História Secreta do Samba. by Lui Morais [Luis Carlos de Morais Junior]. Rio de Janeiro: Litteris, 2011.
  • Samba. by Alma Guillermoprieto. Jonathan Cape London 1990.
  • Rhythms of Resistance: African Musical Heritage in Brazil. by Peter Fryer. Pluto Press 2000.
  • Making Samba: A New History of Race and Music in Brazil. by Marc A. Hertzman. Duke University Press 2013.
  • Brill, Mark (2017). Music of Latin America and the Caribbean (2nd изд.). Routledge. ISBN 9781138053564. 
  • Leymarie, Isabelle (1996). Du tango au reggae: musiques noires d’Amérique latine et des Caraïbes. Paris: Flammarion. ISBN 978-2-08-210813-3. 
  • Leymarie, Isabelle (2015). Del tango al reggae: Músicas negras de América Latina y del Caribe. Zaragoza: Prensas de la Universidad de Zaragoza. ISBN 978-84-16-27274-7. 
  • Murphy, John P. (2006). „Music in Brazil: Experiencing Music, Expressing Culture”. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-516683-5. 
  • Castro, Ruy (2003). Bossa Nova: The Story of the Brazilian Music That Seduced the World. Chicago Review Press. ISBN 978-1-55652-494-3. 
  • Footner, Andrew, ур. (2007). Time Out Rio de Janeiro. Time Out Guides. стр. 180. ISBN 978-1-84670-045-3. 
  • Katsnelson, Anna, ур. (2009). Time Out São Paulo. Time Out Guides. ISBN 978-1-84670-126-9. 
  • McCann, Bryan (2004). „Black Pau: Unconvering the History of Brazilian Soul”. Ур.: Hernandez, Deborah Pacini; Fernández l'Hoeste, Héctor D.; Zolov, Eric. Rockin' Las Américas: The Global Politics of Rock in Latin/o America. University of Pittsburgh Press. ISBN 978-0-8229-7255-6. 
  • Nestrovski, Arthur Rosenblat (2002). Música Popular Brasileira Hoje (на језику: Portuguese). 50. Publifolha. ISBN 978-85-7402-405-9. 

Спољашње везе[уреди]