Петар Самарџић

Петар Самарџић
Лични подаци
Датум рођења	1891.
Место рођења	Горњи Братач, Невесиње
Датум смрти	6. јануар 1948.
Место смрти	Невесиње
Војна каријера
Служба	1941—1948.
Војска	Југословенска војска у отаџбини
Чин	Поручник Војвода
Јединица	Невесињски корпус ЈВуО

Петар Самарџић (Горњи Братач, 1891 — Невесиње, 6. јануар 1948) био је четнички војвода у Другом светском рату и командант Невесињског среза.

Биографија

Петар (Ђорђа) Самарџић рођен је 1891. у селу Горњи Братач код Невесиња. Био је угледан домаћин познат у целом срезу. Пре рата био је истакнути функционер Земљорадничке странке.

Други светски рат

Усташе су одмах по доласку на власт започеле прогоне и масовна убиства Срба у свим местима Херцеговине. То је навело Србе на организовање и формирање устаничких оружаних група ради одбране и заштите голоруког народа. Један од главних организатора устанка у Невесињском срезу био је резервни наредник Петар Самарџић. Убрзо је Самарџић окупио све виђеније способне родољубе и формирао прву устаничку групу. Већ у лето 1941, створена је слободна територија и опасност од нових усташких покоља била је смањена и на крају отклоњена. Недуго после тога дошло је до повезивања устаничких одреда са Врховном командом и по добијеним инструкцијама формирана је Команда источне Босне и Херцеговине под командом Петра Баћовића. Устаничка група Петра Самарџића је крајем 1941. преформирана у Доњоневесињски батаљон. Имајући у виду велико политичко искуство и популарност коју је Самарџић уживао у народу, а на предлог команданта Херцеговине, постављен је за команданта Невесињског среза. Тада је унапређен у чин поручника.

Каснијим укрупњавањем јединица на просторима Херцеговине формирана су два корпуса, Требињски и Невесињски, а Петар Самарџић је и даље остао на дужности команданта Невесињског среза. Крајем 1941. дошло је до коначног разлаза између партизана и четника да би про- леће 1942. остало запамћено по многобројним комунистичким злочинима над политичким неистомишљеницима и национално опредељеним херцеговачким родољубима. Из сачуваног извештаја, који је командант Херцеговине Баћовић упутио јула 1942. године у Врховну команду, сазнаје се да је Петар Самарџић покушавао да ублажи и спречи братоубилачки сукоб, али није наилазио на разумевања ни на једној страни. Покушавао је да спречи убијање невиних људи и због тога су га обе стране сумњичиле – четници да штити комунисте, а партизани да неодлучно вага коме ће се приклонити.

Петров основни циљ било је спречавање братоубилачког рата на подручју Невесиња. Имао је предратне познанике и истомишљенике међу припадницима све три конфесије и стално је настојао да спречи међунационални и међуверски сукоб у свом срезу. У циљу спречавања братоубилаштва и заваде због различитих идеологија, Петар се састајао и са високим комунистичким представницима. Настојао је да убеди комунистичке вође да морају учинити заједничке напоре ради заштите народа од страдања и спречавања међусобних сукоба.

Разишао се са комунистима јер је схватио њихову погубну идеологију која се темељила на безобзирном екстремизму и злочину према сопственом народу. Говорио је да голоруки народ не може добити рат против Немаца док га не добију Руси и западни савезници, али да вође оба покрета могу спречити братоубилачки рат и непотребне жртве. Петар није наилазио на разумевање ни код четника па је тако четнички обавештајац задужен за невесињски крај, Томо Гузина, извештавао Команду Херцеговине да је комунизам у срезу узео маха, а да је за то крив толерантан и попустљив однос војводе Петра Самарџића.

После усташких злодела у првој ратној години и избијања општенародног устанка у невесињском крају, Петровом заслугом нијебило одмазди српских устаника. Запамћен је за оно ратно време необичан случај из 1942. када су по Петровом наређењу спроведени у затвор сви невесињски муслимани и стављени под стражу. Тек касније муслимани су схватили да је Петар, у ствари, склањао невесињске муслимане од четничких јединица које су тих дана пролазиле кроз Невесиње, а које нису биле под његовом командом. Петар је био једини херцеговачки делегатна Светосавском конгресу 27. јануара 1944.године који је стигао на време. Друга двојица херцеговачких делегата Лазар Тркља и професор Јован Братић закаснили су због невремена и неприлика у путу. Задовољан резултатима конгреса, вратио се у Херцеговину, али већ у току лета 1944. наступила је криза у четничкој организацији што је у доброј мери осујетило Самарџићеве политичке планове.

Крај рата

Крајем 1944. херцеговачке јединице одлучиле су да заједно са црногорским одступе преко Босне и Хрватске на запад према Словенији и тамо се повежу са савезничким снагама и тако пронађу спас и излаз из тешке ситуације. Петар Самарџић решио је да не одступа, него да остане у Невесињском срезу рачунајући на заштиту народа и брзо окончање рата доласком савезника. Скривао се са Савом Ковачем и мањом групом непредатих припадника ЈВуО. И у таквим условима није одустајао од политичког деловања и стално је покушавао да ухвати везу са Београдом ради слања извештаја Милану Гролу. И поред тортура које су спроводиле нове комунистичке власти, народ Невесиња штитио је Петра Самарџића скоро три године.

Смрт

Успешно се крио све до Бадњег дана 1948, када су га на крају открили припадници Озне. У сукобу је био тешко рањен и да не би пао жив у руке комунистичким џелатима, извршио је самоубиство. Након самоубиства комунисти су наредили да неко из његове породице пребаци војводино мртво тело у Кифино Село, где је изложено испред месне заједнице, а присталице нове власти долазиле су да га скрнаве и пљују. Сутрадан је тело пренесено у Невесиње где су комунисти поново организовали безбожничко скрнављење војводиног тела. После неколико дана војводино тело је по налогу власти однесено и закопано на скровитом месту које до данас није откривено.

На крају

Петар се по много чему разликовао од већине херцеговачких команданата и остао је запамћен као велики заштитник народа све три вере у невесињском крају. Није био заслепљен националном нити верском мржњом, а још мање оптерећен осветом, него је тражио и истицао у сваком човеку његове људске вредности без обзира на веру или нацију.

Литература

• "Биографије Војвода ЈВуО" Бранко М. Јефтић