Мирослав Трифуновић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Мирослав Трифуновић
Trifunovic-portret.jpg
Мирослав Трифуновић
Датум рођења(1894-08-14)14. август 1894.
Место рођењаКрагујевац
 Краљевина Србија
Датум смрти13. мај 1945.(1945-05-13) (50 год.)
Место смртиЗеленгора
 ДФЈ
ВојскаЈугословенска војска
Југословенска војска у отаџбини
Године службе19101941.
19411945.
ЧинДивизијски генерал
Битке/ратовиПрви балкански рат
Други балкански рат
Први светски рат
Други светски рат

Мирослав Трифуновић (Крагујевац, 14. август 1894Зеленгора, 13. мај 1945) је био бригадни генерал у војсци Краљевине Југославије и командант Србије у Југословенској војсци у Отаџбини у чину дивизијског генерала током Другог светског рата.

Биографија[уреди]

Рођен је у Крагујевцу 14. августа 1894. године.

У Првом светском рату се као омладинац борио на положајима око Кајмакчалана и после рата је одликован орденом Карађорђеве звезде са мачевима. Војну академију је завршио у Београду 1925. У чин бригадног генерала унапређен 1938. године. Завршио је и генералштабну припрему. Пре рата радио једно време и на Војној академији као предавач. Држао је предмет „Тактика“ и „пешадијска обука“. Написао неколико значајних књига о пашадијском начину ратовања.

Пред почетак рата одликован је Карађорђевом звездом са мачевима II степена. У Априлском рату, био је интендантски командант у 3. Армији генерала Милана Недића. По заузећу Скопља, повлачи се правцем Ниша, а по капитулацији крио се у области Топлице.

У лето 1941. ставља се под командом пуковника Драже Михаиловића и добија задатак да организује простор Србије. Након наименовања Драже Михаиловића за армијског генерала, генерал Трифуновић добија директиву да успостави организацији ЈВуО на простору Трстеника и Врњачке Бање. По организацији првих корпуса, генерал Трифуновић је постављен за делегата Штаба Драже Михаиловића у Србији октобра 1942. и истовремено је наименован за команданта Србије са овлашћењем да решава питање свих корпуса.

За време боравка Врховне Команде у Црној Гори у лето 1942. генерал Трифуновић је успео да организује 35 корпуса и 4 велике групе корпуса које су се тада налазиле у Србији. Крајем 1943. добио је широка овлашћења од Драже Михаиловића. Легализовао се код генерала Милана Недића још почетком 1942. и остао је легализован све до партизанског упада у Србију.

Против њега су Немци јула 1943. предузели операције "Heinrich" и“ Trajbjagt", које су биле уско повезане са операцијом Шварц у Црној Гори. Намера је била да се генерал Трифуновић и читав његов штаб заробе. Указом краља Петра II, од 23. децембра 1943. године унапређен у чин дивизијског генерала, заједно са Драгишом Васићем (унапређен у чин пуковника) и Стеваном Мољевићем (унапређен у чин поручника).[1]

По продору партизанских одреда у Србију, генерал Трифуновић је 17. маја 1944. учествовао на састанку са Димитријем Љотићем у близини Горњег Милановца. Тада је направљен споразум за формирање заједничког националног фронта у Србији ради борбе против комуниста.

Потом је генерал Трифуновић сазвао конференцију свих виђенијих сеоских домаћина у Таковском срезу и објашњавао им војно-политичку ситуацију у Србији. Као резултат преговора Трифуновића и Љотића, требало је да уследи састанак између Михаиловића и Љотића, али до њега никад није дошло. На завршним преговорима са љотићевцима, Мирослав Трифуновић је издејствовао да се Српска државна стража и Српска гранична стража трансформишу у Српски ударни корпус (СДК), који ће се под његовом командом повлачити преко Санџака и Босне. Крајем децембра 1944. дошао је у Михаиловићев Врховни Штаб и у њему је остао до краја.

Заједно се повлачио са четничким снагама у Босну и пробијао се према Србији у мају 1945. године.

Погинуо је на бици на Зеленгори 13. маја 1945. када ја граната пала непосредно близу самог штаба Врховне Команде. Сахрањен је под кишом метака и војним почастима у шумама Зеленгоре.

Ратно име[уреди]

По ступању на дужност команданта Србије, лета 1942. године, генерал је одабрао своја конспиратвна имена: Тајфун, Асен, Чика Марко, Блац, Доктор Оња, Дитрих, Титаник и Ханс. Ратна имена служила су приликом слања радио - шифрованих порука.

Референце[уреди]

  1. ^ Војни указ, Службене новине (ратно издање), Број 17, 1943.

Литература[уреди]