Доброслав Јевђевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Доброслав Јевђевић
Dobroslav Jevdjevic.jpg
Доброслав Јевђевић
Надимак Јевђа
Датум рођења (1895-12-28)28. децембар 1895.
Место рођења Милошевац код Праче
Аустроугарска
Датум смрти 2. октобар 1962.(1962-10-02) (66 год.)
Место смрти Рим
Италија
Војска Југословенска војска у отаџбини
Године службе 1941—1945.
Битке/ратови Други светски рат

Доброслав Јевђевић (Милошевац код Праче, 28. децембар 1895Рим, 2. октобар 1962) је био српски политичар и четнички војвода у Херцеговини током Другог светског рата.

Још као ученик био је члан Младе Босне, у чијим је оружаним активностима учествовао. После Првог светског рата био је члан четничког удружења и Организације југословенских националиста, народни посланик као члан Југословенске националне странке, вођа опозиције према краљу Александру све до убиства краља 1934.

Након Априлског рата, Јевђевић је постао четнички вођа у Херцеговини и ступио је у покрет Драже Михаиловића. Јевђевић је сарађивао са Италијанима, а касније и са Немцима против партизана. Иако је Јевђевић признавао ауторитет Драгољуба Михаиловића, који је био одобравао његову сарадњу са силама Осовине, бројни чиниоци су учинили Јевђевића независним од Михаиловићеве команде, осим онда када је сарађивао са Илијом Трифуновићем-Бирчанином, Михаиловићевим командантом Далмације, Херцеговине, западне Босне и југозападне Хрватске.

Током заједничке италијанско-четничке операције Алфа, Јевђевићеви четници, уз друге четничке одреде, су били одговорни за убиства између 500 и 1700 муслиманских и католичких цивила у области Прозора.[1][2][3] Његове снаге су учествовале у једној од највећих операција сила Осовине против партизана, операције Вајс у зиму 1943. Његове снаге су се касније стопиле са другим колаборационистичким одредима који су се повукле према западу и стављене под команду Вишег СС и полицијског вође Одила Глобочника у оперативној зони Јадранско приморје. У лето 1945. побегао је у Италију, где је живео до своје смрти. Тамо је био доживотни почасни председник организације српских четника „Равна Гора”, публициста и оснивач и уредник Српских новина .

Биографија[уреди]

Доброслав Јевђевић је рођен у свештеничкој кући, од оца Димитрија и мајке Анђелке, у Милошевцу код Праче 1895. године. Јевђевић је васпитан у хришчанском духу. Средњу школу је похађао у Сарајеву. Тамо се придружио револуционарној организацији Млада Босна Као члан Младе Босне учествовао је у неуспелом атентату на аустријског генерала Поћорека 1908. године, када му је било свега 13 година, а потом и у Сарајевском атентату 1914. године.[тражи се извор] Тада је ухапшен и крај Првог светског рата је дочекао у затвору. Доброславовог оца је на дан атентата ухапсила аустроугарска полиција због његових веза са организацијом Народна одбрана. Оптужен је за велеиздају, осуђен на смрт вешањем априла 1916. и стрељан у Бањалуци.

Јевђевић је био успјешан писац и песник у својој младости. Студирао је право на универзитетима у Загребу, Београду и Бечу и говорио је италијански, немачки и француски. Јевђевићева политичка каријера је почела 1918. Између два рата био је један од најутицајнијих српских политичара у Босни и Херцеговини. Био је члан Удружења четника Косте Пећанца. Такође је био један од вођа Самосталне демократске странке и преко Организације југословенских националиста је предводио десно крило странке. Јевђевић је био на вођа војвођанског дела Орјуна. Намеравао је да у сарадњи са Светозаром Прибићевићем организује „Марш на Београд” 1924. године, како би спречио стварање коалиције ХСС-а и радикала. Јевђевић је касније послао кандидат за скупштину опозиционе Југословенске националне странке у Краљевини Југославији,[4] Четири пута је биран у југословенски Народну скупштину,[5] представљајући рогатички срез, а затим и Нови Сад,[6] и био је вођа опозиције током Шестојануарске диктатуре краља Александра.[5] Његова склоност да сарађује са различитим југословенским странкама му је донело репутацију "вољног да се прода било којој политичкој групи у замену за личне услуге или напредовање". Премијер Богољуб Јевтић га је 1935. поставио за шефа пропаганде југословенске владе. Јевђевић је одобравао стварање Бановине Хрватске 1939. и заступао је стварање већег српског пандана који био укључио највећи дио Босне и Херцеговине.[4]

Други свјетски рат[уреди]

Током Другог светског рата најпре је обављао политичке дужности у западним српским крајевима. Године 1942. добио је звање четничког војводе, а 1944. постаје командант Команде ЈВуО за Горњу Лику и Хрватско приморје, односно два корпуса која су постојала у тим крајевима: Личко-кордунашког и Приморског корпуса.

Операција Алфа[уреди]

Операција Вајс[уреди]

Јевђевић са италијанским официрима позива народ у борбу против партизана током операције Вајс.

На састанку са Роатом новембра 1942. Јевђевић је издејствовао италијанско одобрење да се „легализује” још 3000 четника и да се цијела источна Херцеговина призна за „четничку зону”. Заузврат, четници су обећали да неће нападати муслиманске и хрватске цивиле и сложили су се да имају италијанске официре за везу у свим својим јединицама величине пука или јачим. Јевђевић се 15. новембра сложио са италијанском одлуком да почну да наоружавају муслиманске антипартизанске групе. Ово га је скоро стојало главе, када га је неколико четника, који су се жестоко одупирали италијанском наоружавању хрватских и муслиманских антипартизанских формација, дошли у Мостар са намером да га убију.[7]

До краја 1942. четничко-италијанска колаборација је била уобичајена ствар.[8] Четничке снаге су биле укључене у италијанске пламове за операцију Вајс, велику осовинску антипартизанску офанзиву која је требало да буде покренута 20. јануара 1943. Јевђевић је 3. јануара 1943. у Риму учествовоао на осовинској конференцији пред операцију Вајс, заједно са вишим њемачким, италијанским и усташким командатима.[9] Ови планови су укључивали око 12.000 четника под Јевђевићевом командом.[10] Иако су четници били сигурни да ће партизани бити уништени у долинама Неретве и Раме, могућност да Нијемци пређу преко италијанско-немачко демаркациону линију у источну Херцеговину (коју су четници сматрали облашћу под својом контролом) их је вероватно забрињавала, па је Јевђевић је 23. фебруара склопио споразум са Нијемцима да они неће прелазити Неретву и да ће се контакти Нијемаца и четника избегавати.[11] На почетку операције Вајс, Јевђевић је склопио споразум за заједничко деловање са заповједником оружаних снага НДХ у Мостару.[12] Касније у току операција Вајс, Јевђевић је преко Италијана затражио помоћ 7. СС дивизије Принц Еуген у одбрани Невесиња, које је било под јаким притиском партизана који су се пробили кроз четничке редове у бици на Неретви. Иако су и Италијани исто тражили, Нијемци су одбили, образлажући то да је ова дивизија резервисана за друге задатке.[13]

Добросав Јевђевић (у бијелој блузи) са Италијанима и црногорским четницима Баја Станишића у припреми за операцију Вајс, на путу за Мостар 1943.

Након _смртиТрифуновић-Бирчанина у фебруару, Јевђевић, Ђујић, Баћовић и Радован Иванишевић су обећали Италијанима да ће наставити Бирчанинову политику тесне колаборације у борби против партизана. Исталијани су могли да врше притисак на Јевђевића, пошто су његов брат и вереница били интернирани у Италији.[14] Михаиловић је можда мислио да је Јевђевић прекорачио своја овлашћења присуствујући осовинској конференцији у Риму приликом планирања операције Вајс и када је почетком 1943. југословенска избегличка влада одликовала Јевђевића Карађорђевом звездом, Михаиловић је прикрио вести због природе Јевђевићевог споразума са Италијанима.[15] Тензије између Михаиловића и Јевђевића су постале толико очигледне да је Михаиловић наводно претио "да ће га обесити о најближе дрво".[16] У марту, Јевђевић је јавно затражио крај четничких убистава Хрвата у Херцеговини.[17] После пораза на Неретви и у ишчекивању могућег савезничког искрцавања на јадранском приморју, Бенито Мусолини је маја 1943. коначно подлегао њемачком притиску и наредио италијанским војницима да сарађују у разоружавању четничких група. Јевђевић је одмах стављен у кућни притвор.[18]

Његов кућни притвор није потрајао, јер га је следећег месеца Михаиловић послао у Словенију да га обавијести о стању тамошњих четника. Јевђевић је почео да ступа у контакт са Нијемцима прије италијанске капитулације септембра 1943.[19] Отпутовао је у Рим 3. септембра преко Ријеке и ступио у контакт са њемачком обавештајном службом.[20] Након њемачке окупације територије НДХ коју су раније држали Италијани, Јевђевић је отишао у Трст. Ту је помагао у организовању расељених четника и њиховом пребацивању у Опатију.[6] Јевђевић се од друге половине 1943. године, стално кретао по Италији, Словеначком приморју и Љубљани, прикупљао податке о НОП и продавао их разним обавештајним служ­бама.[21] У Трсту је остао до јануара 1944,, када је прешао у Опатију са четницима из Трста који су стављени под његову команду. Затим је са својим четницима отишао у Илирску Бистрицу.[20] Доласком у Италију Михаиловићевих делегата са Живком Топаловићем на челу, половином 1944. године, Новакова и Јевђевићева функција изгубила је сваки значај.[21]

Повлачење[уреди]

Преосталих Јевђевићевих 3.000 бораца[22] четницима Момчила Ђујића, Љотићевом Српском добровољачком корпусу, и остацима Недићевог Српског ударног корпуса, и стављени су под команду СС-обергрупенфирера Одила Глобочника, вишег СС и полицијског вође и заповедника оперативне зоне Јадранско приморје.[23] Упркос томе, они су покушали да контактирају западне Савезнике у нади да ће осигурати страну помоћ за предложену антикомунистичку офанзиву са циљем да поново успоставе монархистичку Југославију. Одреди Јевђевићевих четника, заједно са три пука СДК су 11. априла умарширали у северозападну Хрватску у нади да ће се спојити са Црногорским добровољачким корпусом Павла Ђуришића, који је путовао кроз Босну у нади да ће стићи до Словеније. Покушај спасавања Ђуришићевих четника је дошао прекасно, јер су их већ поразиле трупе НДХ у бици на Лијевчу пољу, после које је Ђуришић заробљен и убијен. Ова група се повукла на север у Словенију, сукобљавајући се са партизанима пре повлачења у Словенију. Ове четнике су на крају заробили Савезници и изручили Југославији, где су их партизани делом стрељали.[23] Јевђевић је остао врло утицајан међу четницима после рата.[24]

Поручник Неђељко Б. Плећаш, у својој мемоарској књизи „Ратне године 1941—1945", војводу Јевђевића описује следећим речима: „Он је схватио, боље него ико други, да је после ратне трагедије (априла 1941) био најважнији посао да се спасу српски животи. Томе се циљу он био сав посветио. Он је све гледао српским очима. Није се заносио ни Савезницима, ни окупаторима, ни пријатељима ни непријатељима, већ је вагао на националном кантару и мотрио ко ће у ком моменту више користити нашем народном интересу. У том раду, он се понекад огрешио о интересе Савезника, често се грешио о интересе окупатора, али се никада није огрешио о интересе српског народа“.

Војвода Јевђевић је у емиграцији је био почасни доживотни председник Организације српских четника "Равна Гора". Објавио је књигу четничких новела „Капи крви” (1950), као и књиге „Сарајевски завереници” (1953-1954) и „Од Индије до Србије - три хиљаде година српске историје” (1961). Основао је и уређивао „Српске новине”.

Умро је у Риму 2. октобра 1962. године. Сахрањен је у Риму 6. октобра 1962. године.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Milazzo (1975). стр. 100.
  2. Tomasevich (1975). стр. 232–233.
  3. Goldstein, Ivo (7 November 2012). "Četnički zločin u Rami u listopadu 1942. godine (III dio)". Prometej.
  4. 4,0 4,1 Pavlowitch (2007). стр. 46.
  5. 5,0 5,1 Milazzo (1975). стр. 71.
  6. 6,0 6,1 Dizdar (1997). стр. 172.
  7. Milazzo (1975). стр. 106–08.
  8. Ramet (2006). стр. 148.
  9. Roberts (1973). стр. 103–04.
  10. Redžić (2005). стр. 36.
  11. Tomasevich (1975). стр. 241.
  12. Redžić (2005). стр. 99.
  13. Tomasevich (1975). стр. 248.
  14. Tomasevich (1975). стр. 218.
  15. Roberts (1973). стр. 68.
  16. Pavlowitch (2007). стр. 125.
  17. Redžić (2005). стр. 146.
  18. Milazzo (1975). стр. 148.
  19. Tomasevich (2002). стр. 146.
  20. 20,0 20,1 Tomasevich (1975). стр. 428.
  21. 21,0 21,1 Milovanović (1983c). стр. 82.
  22. Tomasevich (1975). стр. 442.
  23. 23,0 23,1 Tomasevich (1975). стр. 449.
  24. Tomasevich (1975). стр. 158.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]