Бајо Станишић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Бајо Станишић
Пуковник Станишић 1942.jpg
Пуковник Станишић у средини 1942.
Датум рођења 1890.
Место рођења Винићи
Књажевина Црна Гора
Датум смрти 21. октобар 1943.(1943-10-21) (52/53 год.)
Место смрти манастир Острог
Чин Пуковник

Бајо Станишић (18901943) био је официр у војскама Црне Горе и Краљевине Југославије. Учествовао је у Првом балканском, Другом балканском, Првом свјетском и Другом свјетском рату. Пред Други свјетски рат био је пуковник Војске Краљевине Југославије и командовао је пуком на југословенско-албанској граници. За вријеме Тринаестојулског устанка, био је савјетник у Привременој врховној националносолободилачких трупа Црне Горе. Послије неуспјеха устанка радио је организовању четничких јединица и подривању партизанског покрета. У договору са Италијанима, Станишић је 11. фебруара 1942. отворено иступио против партизана и ступио у службу Италијана. Убијен је у борби са партизанима у манастиру Острог.

Биографија[уреди]

Рођен је је у Винићима код Даниловграда, 16. маја 1890. године, од оца Јакова и мајке Живане (ђев. Никчевић). Отац Јаков је први официр из братства Станишића. Командовао је Винићком четом, да би, након унапређења када постаје потпуковник и командант батаљона у Санџачкој војци код сердара Јанка Вукотића, предао команду над Винићком четом свом сину Бају.

Основну школу завршио је у Барама Шумановића, а подофицирску школу на Цетињу 1907. године. Завршио је официрску школу на Цетињу 1912. године.

У Првом и Другом балканском рату био је командир Винићке чете. Рањен је на Скадру 29. октобра 1912. године. Произведен је у чин активног пјешадијског поручника 13. новембра 1913. године. У Првом светском рату је официр, па је 1916. године интерниран у немачки логор "Болдогасон" у ком је провео време до пада Аустроугарске 1918. године. Примљен је у југословенску краљевску војску, па је службовао у Београду, Марибору, Билећи и Требињу.

Послије Првог свјетског рата ступио је у краљевску југословенску војску. У чин пуковника унапријеђен је 1936. У Билећи је вршио дужност командира Подофицирске академије.


Други свјетски рат[уреди]

За вријеме Априлског рата био је командант 38. пука (у саставу Комског одреда Зетске дивизије Треће армије) који је једини напредовао код Скадра против Италијана у војним операцијама. По капитулацији се повезао са црногорским официрима, међу којима су били Павле Ђуришић и Ђорђије Лашић и почео припреме за дизање устанка.

Тринаестојулски устанак[уреди]

За вријеме Тринаестојулског устанка 1941. био је члан привремене команде народноослободилачких група Црне Горе. Послије устанка боравио је на подручју Винића и неко вријеме био је без икакве функције. Крајем јесени се налазио у штабу Вражегримско-Павковићко-Петрушинског Народноослободилачког покрета.[1] 21. септембра мјесеца 1941. године код Петровца на Мору долази до искрцавања југословенско-британске обавјештајне мисије енглеског капетана Била Хадсона и официра краљевске војске мајора Захарија Остојића и Мирка Лалатовића. Они се почетком октобра састају са Бајом Станишићем, када му достављају документ којим га Краљевска влада из Лондона поставља за команданта националних трупа Црне Горе и Херцеговине.[тражи се извор][нејасно ]

Сарадња са Италијанима[уреди]

У зиму долази до наглог преласка појединих дјелова КПЈ на тзв. другу фазу револуције (социјална револуција), услед чега долази до бројних злочина комуниста над ученим и угледним људима из периода прије рата. Након оваквих "лијевих скретања", пуковник Бајо Станишић је протестно напустио Врховни штаб устаничке војске и са Бјелопавлићима формирао четничку формацију чији је био командант.[тражи се извор]

Бајо Станишић са италијанским окупационим гувернером Алесандром Пирцио-Биролијем.

Са италијанским представницима је направио споразум 11. фебруара 1942. године у селу Рсојевићи, код Даниловграда и отворено се изјашњавао против НОП-а. Споразум Станишића и комаданта италијанске дивизије Таро од 17. фебруара 1942. био је први у низу италијанско-четничких званичних споразума.[2] У марту 1942. године, Алесандро Пирцио-Бироли успио је да направи коалицију између четника и зеленаша. Под патронатом окупатора Црна Гора је подијељена на три сектора од којих један припада зеленашима Крста Поповића, а друга два четницима Баје Станишића и Павла Ђуришића.[3] Био је у свим борбама које су се водиле на простору Црне Горе читаве 1942. године.

Пораз на Неретви[уреди]

Михаиловић је крајем децембра 1942. замислио план о уништењу партизана у западној Босни уз италијанску подршку и у ком би учествовале четничке јединице које су биле организоване као италијанске помоћне трупе. По том плану би четничке јединице из Лике, сјеверне Босне, сјеверне Далмације, Херцеговине и Црне Горе опколе и униште партизанску слободну територију, што би четницима омогућило да контролишу јадранско залеђе и ту сачекају очекивано савјезничко искцравање. Михаиловић је даље осмислио један план о операцијама кад се Савезници искрцају на обалу. Према томе плану, пуковник Станишић требао је доћи из Црне Горе обалом и заузети Сплит, гдје ће се ставити под команду војводе Трифуновића-Бирчанина. Њихове здружене снаге би се спојиле са онима из сјеверне Далмације, западне Босне и Лике и кренуле на сјевер.[4]

Почетком 1943. пуковник Станишић се налазио у Херцеговини, организујући своје одреде ради уништења партизанског покрета. Јединице пуковника Станишића Италијани су у фебруару возовима превезли из Никшића у Мостар ради учешћа у борбама.

У јесен 1943. са генералом Блажом Ђукановићем је преселио свој штаб у манастир Острог. Врховни партизански штаб дао је задатак Петој пролетерској црногорској бригади да опседне и ликвидира Станишићев и Ђукановићев штаб у самом Острогу.

Напад је почео 17. октобра 1943. Зидине острошког манастира тучене су топовима. Блажо Ђукановић и Бајо Станишић су давали жилав отпор из самог манастира. Пуковник Станишић се повукао у Горњи острошки манастир, мислећи да ће му стићи помоћ из Никшића. После 4 дана опсаде, 21. октобра предао се први генерал Ђукановић са нешто војника, а затим је осуђен на смрт и стрељан. Једини отпор је остао да пружа пуковник Станишић са своја три синовца. И поред партизанског повика да се преда, Станишић остаје до краја. Пред његову смрт, самоубиства су извршили његови синовци, а он је погинуо пуцајући са прозора Острошког манастира.

Тело му је бачено низ острошке литице.

Бајо није био пуковник, већ бригадни генерал. Ипак, у народу је остао упамћен као пуковник. Наиме, југословенска краљевска влада у Лондону је ријетко засједала, свега неколико пута годишње.

На сједници владе одржаној у јулу 1943. године, одлучено је да се пуковник Бајо Јаковов Станишић унаприједи у чин бригадног генерала. Међутим, та одлука није писмено потврђена на тој сједници, већ тек на наредној која је одржана почетком 1944. године. Као што је познато, Бајо је убијен у Острогу, октобра 1943. године.

Бајова жена Видосава је била од Петровића из неготинске Крајине, праунука српског јунака Вељка Петровића.

Бајова рођена тетка Новка, била је жена Тодора Кадића, који је убио књаза Данила Петровића у Котору, 2. августа 1860. године.

Референце[уреди]

  1. Знаци: „Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа - Том III књига 1“. стр. 435, Војноисторијски институт народне армије, Београд (1950), приступ 25.5.2013
  2. Tomasevich (1975). стр. 210.
  3. Tomasevich (1975). стр. 211.
  4. Tomasevich (1975). стр. 233-234.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]