Пређи на садржај

Подземна фауна

С Википедије, слободне енциклопедије
Човечја рибица у динарској планини

Подземна фауна односи се на животињске врсте које су адаптиране за живот у одсуству светлости. Троглобионти и стигофауна су две врсте подземне фауне. Обе су повезане са хипогенским стаништима - троглобионти су повезани са копненим подземним окружењем (пећине и подземни простори изнад водног подземља), а стигофауне са свим врстама подземних вода (издан, понорница).

Животна средина

[уреди | уреди извор]
Микроскопски пећински пуж Zospeum tholussum.

Подземна фауна распрострањена је широм света и укључује представнике многих животињских група, углавном зглавкаре и остале бескичмењаке. Међутим, постоји велики број кичмењака (попут пећинских риба и пећинских репатих водоземаца), мада су ређе. Због сложености истраживања подземних окружења, многе подземне врсте тек треба да буду откривене и описане.

Особина подземног станишта је екстремно окружење и, према томе, подземне врсте су обично мање од врста које живе у епигејским стаништима. Главна карактеристика подземног окружења је недостатак сунчеве светлости. Климатске вредности, попут температуре и релативне влажности ваздуха, углавном су готово стабилне - температура одговара годишњој средњој температури на месту где се отвори шупљина, а релативна влажност ретко падне испод 90%. Извори хране су ограничени и локализовани. Мањак сунчеве светлости инхибира фотосинтетске процесе, тако да храна долази само из епигејског окружења (кроз прочишћену воду, гравитацију или пасивни транспорт животиња). Важни извори хране у подземном станишту су декомопизицоне животиње и гване,[1][2][3] које стварају велике бескичмењачке заједнице у таквим пећинама.[4][5]

Еколошка класификација

[уреди | уреди извор]

Животиње у пећинама показују различите нивое прилагођавања подземном окружењу. Према недавној класификацији, животиње које живе у земаљским подземним стаништима могу се сврстати у три категорије на основу њихове екологије:

  • Троглобионти: врсте снажно везане за подземна станишта;
  • Троглофили: врсте које живе и у подземним и у епијским стаништима. Троглофили су такође подељени на еутроглофиле (врсте епигена који могу да одржавају сталну подземну популацију) и субтроглофиле (врсте склоне да стално или привремено настањују подземна станишта, али блиско повезане са стаништима епигена због неких функција);
  • Троглоксени: врсте које се јављају спорадично у хипогејском станишту и нису у стању да успоставе подземну популацију.[6]

Што се тиче стигофауне, користе се одговарајуће речи стигобитес, стигофили и стигоксени.

Биологија

[уреди | уреди извор]
Пећинска буба Leptodirus

Карактеристике подземног окружења проузроковале су да животиње у пећинским еволуцијама развијају бројне адаптације, и морфолошке и физиолошке. Примери морфолошких адаптација укључују депигментацију (губитак спољне пигментације), смањење дебљине анофталмија и често екстремно смањење вида које изазива потпуни губитак очију. Изузетак су, међутим, косци у пећинама Новог Зеланда, који поседују велике, функционалне очи.[7] Остале адаптације укључују развој и продужење антене и ногу, како би се боље кретали и реаговали на стимулусе. Ове структуре су добро обдарене хемијским, тактилним и влажним рецепторима[1][2][3][8] (као што су тврдокрилци Leptodirus).[9]

Физиолошке адаптације укључују спор метаболизам и смањену потрошњу енергије, услед ограниченог снабдевања храном и ниске енергетске ефикасности. То ће се вероватно остварити смањењем покрета, губљење надметања, побољшање способности храњења и ефикасношћу употребе хране и ектотермије. Као последица тога, животиње у пећинама могу опстати дуже без јела, живе више него упоредиве врсте епигена, размножавају се касно у свом животном веку и стварају мања и већа јаја.[1][2][10]

Еволуција и екологија

[уреди | уреди извор]

Подземна фауна развила се изоловано.[11] Стратиграфске баријере, попут стена и њихових слојева, и флувијалне баријере, попут река и потока, спречавају ширење ових животиња.[12] Сходно томе, станиште подземне фауне и доступност хране могу бити врло нескладни и искључују велики распон уочене разноликости по земљама.

Опасност за подземну фауну

[уреди | уреди извор]

Поплаве могу бити штетне за подземне врсте тако што ће драматично променити расположивост станишта, храну и повезаност са другим стаништима и кисеоник. Многе подземне фауне су вероватно осетљиве на промене у свом окружењу, а поплаве које могу пратити пад температуре могу негативно утицати на неке животиње.[13]

Људи такође представљају претњу троглофауни. Лоше управљање загађивачима (нпр. пестициди и канализација) може отровати подземне фаунске заједнице[11] и уклањање станишта (нпр. пораст/пад водних вода или различити облици ископавања) такође могу бити велика претња.

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в Stoch, Fabio (2001). Caves and karstic phenomena. Life in subterranean world (PDF). Italian Habitats. Udine, Italy: Italian Ministry of the Environment and Territory Protection and Friuli Museum of Natural History. Архивирано из оригинала (PDF) 4. 8. 2017. г. Приступљено 13. 5. 2020. 
  2. ^ а б в Culver, D.C.; White, W.B. (2012). Encyclopedia of caves (2nd изд.). Waltham, MA: Elsevier/Academic Press. ISBN 9780123838322. OCLC 776633368. 
  3. ^ а б Culver, D.C.; Pipan, Tanja (2009). The biology of caves and other subterranean habitats. New York: Oxford University Press. ISBN 9780199219933. OCLC 248538645. 
  4. ^ Ferreira, R. L.; Martins, R. P.; Prous, X. (7. 1. 2007). „Structure of bat guano communities in a dry Brazilian cave”. Tropical Zoology (на језику: енглески). 20 (1): 55—74. ISSN 1970-9528. Архивирано из оригинала 17. 08. 2020. г. Приступљено 13. 05. 2020. 
  5. ^ Ferreira, R. L.; Martins, R. P. (1. 12. 1999). „Trophic structure and natural history of bat guano invertebrate communities, with special reference to Brazilian caves”. Tropical Zoology. 12 (2): 231—252. ISSN 0394-6975. doi:10.1080/03946975.1999.10539391. 
  6. ^ Sket, Boris (1. 6. 2008). „Can we agree on an ecological classification of subterranean animals?”. Journal of Natural History. 42 (21–22): 1549—1563. ISSN 0022-2933. doi:10.1080/00222930801995762. 
  7. ^ Meyer-Rochow, Victor Benno; Liddle, Alan R (1988). „Structure and function of the eyes of two species of opilionid from New Zealand glow-worm caves (Megalopsalis tumida: Palpatores, and Hendea myersi cavernicola: Laniatores)”. Proceedings of the Royal Society of London B. 233 (1272): 293—319. doi:10.1098/rspb.1988.0023. 
  8. ^ Vandel, Albert (1965). Biospeleology: the biology of cavernicolous animals. Oxford: Pergamon Press. ISBN 9781483185132. OCLC 893738507. 
  9. ^ Marco, Lucarelli; Valerio, Sbordoni (1977). „Humidity responses and the role of Hamann's organ of cavernicolous Bathysciinae (Coleoptera Catopidae)”. International Journal of Speleology (на језику: енглески). 9: 167—177. 
  10. ^ Rusdea, E. (1994). „Population dynamics of Laemostenus schreibersi (Carabidae) in a cave in Carinthia (Austria)”. Carabid Beetles: Ecology and Evolution (на језику: енглески). Springer, Dordrecht. стр. 207—212. ISBN 978-90-481-4320-7. doi:10.1007/978-94-017-0968-2_32. 
  11. ^ а б Kevin Krajick (септембар 2007). „Discoveries in the dark”. National Geographic. Архивирано из оригинала 01. 05. 2008. г. Приступљено 13. 05. 2020. 
  12. ^ Thomas L. Poulson & William B. White (1969). „The cave environment”. Science. 165 (3897): 971—981. PMID 17791021. doi:10.1126/science.165.3897.971. 
  13. ^ John Lamoreux (2004). „Stygobites are more wide-ranging than troglobites” (PDF). Journal of Cave and Karst Studies. 66 (1): 18—19. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Подземна_фауна&oldid=27825883”