Аутокефална црква — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
спајање са чланком Аутокефалност
Ред 5: Ред 5:


== Аутокефалност ==
== Аутокефалност ==

Идеја аутокефалности конститутивна је [[Помјесна црква|помјесној цркви]] јер она представља народ Божији ({{јез-грч|λαος}}) сабран у једном мјесту ради приношења тајне [[Евхаристија|евхаристије]], под вођством [[епископ]]а окруженог свештеницима и помогнутог [[ђакон]]има, уз учешће вјерника. Аутокефални карактер помјесне цркве најбоље се исказује у том евхаристијском сабрању јер оно посједује еклисијалну форму без које не постоји Црква.

Након првобитног ширења хришћанства и ван великих градова дошло је до промјене црквене организације. Формиране су бројне црквене покрајине које су раздијељене међу епископима на челу са „првим епископом“ (архиепископом или митрополитом). Независност древних помјесних цркава била је ограничена, нарочито у дисциплинарном и административном домену. Већ се [[васељенски сабори]] изјашњавају о подјели древних цркава на веће територијалне јурисдикције (митрополије и патријархате) потврђујући да пет патријархата (тзв. [[пентархија]]) имају апостолско поријекло — [[Римска патријаршија|Рим]], [[Цариградска патријаршија|Цариград]], [[Александријска патријаршија|Александрија]], [[Антиохијска патријаршија|Антиохија]] и [[Јерусалимска патријаршија|Јерусалим]].


Аутокефалност не треба мијешати са црквеном [[Аутономна црква|аутономијом]]. Између осталог, статус аутономије разликује се од аутокефалности у томе што избор поглавара [[Аутономна црква|аутономне цркве]] потврђује [[патријарх]] (поглавар аутокефалне цркве). Аутокефална црква има свој помјесни или архијерејски сабор и равноправна је са свим сестринским аутокефалним црквама. [[Аутономна црква]] такође има свој архијерејски сабор (синод) чији чланови улазе у састав сабора киријархалне цркве. Поглавар аутономне цркве прима [[свето миро]] од киријархалног поглавара и његово се име на молитвама спомиње након имена патријарха.<ref>Цыпин Владислав протоиерей. Церковное право. Глава: 27. Церковь и территория. Церковная диаспора. Автокефальные и автономные церкви</ref>
Аутокефалност не треба мијешати са црквеном [[Аутономна црква|аутономијом]]. Између осталог, статус аутономије разликује се од аутокефалности у томе што избор поглавара [[Аутономна црква|аутономне цркве]] потврђује [[патријарх]] (поглавар аутокефалне цркве). Аутокефална црква има свој помјесни или архијерејски сабор и равноправна је са свим сестринским аутокефалним црквама. [[Аутономна црква]] такође има свој архијерејски сабор (синод) чији чланови улазе у састав сабора киријархалне цркве. Поглавар аутономне цркве прима [[свето миро]] од киријархалног поглавара и његово се име на молитвама спомиње након имена патријарха.<ref>Цыпин Владислав протоиерей. Церковное право. Глава: 27. Церковь и территория. Церковная диаспора. Автокефальные и автономные церкви</ref>

Верзија на датум 19. септембар 2015. у 20:29

Аутокефална црква (од грч. αυτός и грч. κεφαλή) самостална је помјесна црква.

Потпуно је самостална (независна) од других помјесних цркава, али и у јединству са њима у евхаристијском општењу.

Аутокефалност

Идеја аутокефалности конститутивна је помјесној цркви јер она представља народ Божији (грч. λαος) сабран у једном мјесту ради приношења тајне евхаристије, под вођством епископа окруженог свештеницима и помогнутог ђаконима, уз учешће вјерника. Аутокефални карактер помјесне цркве најбоље се исказује у том евхаристијском сабрању јер оно посједује еклисијалну форму без које не постоји Црква.

Након првобитног ширења хришћанства и ван великих градова дошло је до промјене црквене организације. Формиране су бројне црквене покрајине које су раздијељене међу епископима на челу са „првим епископом“ (архиепископом или митрополитом). Независност древних помјесних цркава била је ограничена, нарочито у дисциплинарном и административном домену. Већ се васељенски сабори изјашњавају о подјели древних цркава на веће територијалне јурисдикције (митрополије и патријархате) потврђујући да пет патријархата (тзв. пентархија) имају апостолско поријекло — Рим, Цариград, Александрија, Антиохија и Јерусалим.

Аутокефалност не треба мијешати са црквеном аутономијом. Између осталог, статус аутономије разликује се од аутокефалности у томе што избор поглавара аутономне цркве потврђује патријарх (поглавар аутокефалне цркве). Аутокефална црква има свој помјесни или архијерејски сабор и равноправна је са свим сестринским аутокефалним црквама. Аутономна црква такође има свој архијерејски сабор (синод) чији чланови улазе у састав сабора киријархалне цркве. Поглавар аутономне цркве прима свето миро од киријархалног поглавара и његово се име на молитвама спомиње након имена патријарха.[1]

Диптих

Данас постоји укупно 14 аутокефалних цркава по диптиху Цариградске патријаршије. Међутим, по диптиху Московског патријархата аутокефалија се признаје и Православној цркви у Америци.

Диптих Цариградске патријаршије Диптих Руске патријаршије
  1. Цариградска
  2. Александријска
  3. Антиохијска
  4. Јерусалимска
  5. Руска
  6. Српска
  7. Румунска
  8. Бугарска
  9. Грузијска
  10. Кипарска
  11. Грчка
  12. Пољска
  13. Албанска
  14. Чешких земаља и Словачке
  1. Цариградска
  2. Александријска
  3. Антиохијска
  4. Јерусалимска
  5. Руска
  6. Грузијска
  7. Српска
  8. Румунска
  9. Бугарска
  10. Кипарска
  11. Грчка
  12. Албанска
  13. Пољска
  14. Чешких земаља и Словачке
  15. Америчка

Постоје такође православне аутономне цркве које су у саставу аутокефалних цркава (нпр. Православна охридска архиепископија је под јурисдикцијом Српске православне цркве). Организованост Православне цркве у аутокефалне и аутономне цркве једно је од особености православља.

Види још

Извори

  1. ^ Цыпин Владислав протоиерей. Церковное право. Глава: 27. Церковь и территория. Церковная диаспора. Автокефальные и автономные церкви