Самоуправна црква

Из Википедије, слободне енциклопедије

Самоуправна црква (рус. самоуправляемая церковь) самостална је помјесна црква под јурисдикцијом Руске православне цркве.

Патријарашким томосом јој се признаје самосталност у црквено-административним, црквено-привредним, црквено-просвјетитељским и црквено-грађанским пословима.

Историјат[уреди]

Самоуправне цркве унутар Руске православне цркве су: Летонска православна црква, Православна црква Молдавије, Естонска православна црква, Руска православна загранична црква и Украјинска православна црква.[1]

Самоуправа у Руској православној заграничној цркви се спроводи на основу општих норми Устава Руске православне цркве, Акта о канонском општењу (2007) и Уредбе о РПЗЦ (2008). Затим, Украјинској православној цркви је призната самоуправа са правима широке аутономије која се спроводи се на основу општих норми Патријарашког томоса (1990) и Устава Украјинске православне цркве.[2]

Од 2003. године и Архиепископија сјеверноамеричка под јурисдикцијом Антиохијске православне цркве има самоуправни статус (енгл. self-ruled).

Устројство[уреди]

На челу самоуправне цркве се налази митрополит или архиепископ који је и епархијски архијереј. Предстојатеља бира сабор самоуправне цркве из реда кандидата које утврђује патријарх и Свети синод Руске православне цркве. Изабрани кандидат ступа на предстојатељску дужност након потврде патријарха.[3] Предстојатељ може бити стални члан Светог синода.[4] Предсједник је сабора и синода самоуправне цркве.

Општи црквеноправни акт којим се прописује устројство самоуправне цркве је устав.[5]

Помјесни сабор Руске православне цркве одлучује о оснивању или укидању самоуправне цркве. Патријарх и Свети синод одлучују о оснивању или укидању епархија унутар самоуправне цркве на предлог њеног синода уз накнадну потврду Архијерејског сабора. Све архијереје самоуправне цркве бира њен синод из реда кандидата које утврђује патријарх и Свети синод. Ови архијереји су чланови Помјесног сабора и Архијерејског сабора, а могу бити и чланови Светог синода.[6]

Највиша судска власт за самоуправну цркву су Општецрквени суд и Архијерејски сабор Руске православне цркве.[7]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Устав Русской Православной Церкви, Глава XI. Самоуправляемые Церкви, Приступљено 10. 9. 2015.
  2. Глава XI, чланови 16, 17. и 18. Устава Руске православне цркве
  3. Глава XI, чланови 3, 4, 5. и 6. Устава Руске православне цркве
  4. Глава V, члан 4. Устава Руске православне цркве
  5. Дословни превод је статут (рус. уставстатут, рјеђе повеља)
  6. Глава XI, чланови 2, 8, 9. и 10. Устава Руске православне цркве
  7. Глава XI, члан 12. Устава Руске православне цркве