Помјесна црква

Из Википедије, слободне енциклопедије

Помјесна црква обично подразумијева засебну аутокефалну или аутономну цркву у односу на васељенску Православну цркву.

Административна подјела Православне цркве врши се по територијалном, а не по националном принципу. Међутим, територијална разграничења некада прате државне и унутрашње административне границе. По националном саставу својих вјерника једна аутокефална црква може бити вишенационална (ако на том простору живе припадници различитих нација), а може бити и једнонационална (ако је тај простор национално хомоген). Теоријски може бити и анационална уколико вјерници не желе да се национално идентификују.

Свака нација има право и могућност да уђе у Цркву с могућношћу да у њој сачува свој национални идентитет, али ниједна нема право да има „своју“ ексклузивну „националну цркву“, која би „национализовала Христа“, учвршћивала национални егоизам и обоготворавала саму нацију. Аутокефалност помјесних цркава не треба поистовјећивати са идејом државног суверенитета 19. вијека. Стапање вјере са секуларним појмом нације је јерес позната као етнофилетизам (религиозни национализам).[1]

Према архиепископу Василију (Кривошејину) помјесна црква није само дио католичанске васељенске Цркве него се са њом у потпуности идентификује.

Види још[уреди]

Извори[уреди]