Јерусалимска патријаршија

За друге употребе, погледајте Јерусалимска патријаршија (вишезначна одредница).

Јерусалимска патријаршија
Πατριαρχείον Ιεροσολύμων كنيسة القدس الأرثوذكسية
Грб
Основни подаци
Оснивање	Педесетница
Признање аутокефалности	канонски призната
Руководство
Предстојатељ	патријарх светог града Јерусалима и све Палестине, Сирије, Арабије, свега иза Јордана, Кане Галилејске и Светог Сиона Теофил III
Седиште	Јерусалим
Територија
Јурисдикција	Израел Палестинска Народна Самоуправа Јордан
Епархије изван јурисдикције	Синај (Египат)
Аутономне цркве	Синајска архиепископија
Богослужење
Календар	јулијански календар
Статистика
Архијереји	око 25
Епархије	4
Манастири	25
Парохије	око 65
Верници	око 130.000
Веб-сајт	http://www.jerusalem-patriarchate.info/

Јерусалимска патријаршија (грч. Πατριαρχείον Ιεροσολύμων; арап. كنيسة القدس الأرثوذكسية) јесте помјесна и аутокефална црква. Налази се на четвртом мјесту у диптиху.

Историја

Црква у Јерусалиму је основана на дан Педесетнице, односно на дан силаска Светог духа на апостоле. Она је материнска и колијевка црква за све касније помјесне цркве. Хришћанство се из Јерусалима проширило на цијели свијет. Називала се такође и Сионска црква. Први епископ Јерусалимске цркве је био апостол Јаков.

Након Јудејског рата (66—70), Црква је била разорена и уступила је своје неформално првенство Риму.

Од 4. вијека почело са са њеним постепеним обнављањем. Године 451, одлуком Четвртог васељенског сабора, епископу јерусалимском је дата титула патријарха, а Јерусалимска црква је постављена на пето мјесто у васељенском диптиху. Заузимала је мјесто након Римске, Цариградске, Александријске и Антиохијске патријаршије (након Великог раскола из 1054, стала је на четврто мјесто).

У 7. вијеку доживјела је пад, што је резултат арапске најезде. Када су дошли крсташи (1099), дошло је до протјеривања православаца из храмова и манастира. Патријарси јерусалимски су били принуђени да управљају Црквом из Цариграда. У периоду од 13. до 15. вијека, земљу Палестину су захватили Мамелуци који су уништавали храмове и свештенство с циљем да искористе сваки помен о хришћанству на тим просторима. Уништавање је нарочито било присутно након пада Византије (1453). Турско освајање Палестине (1517) је означило почетак спокојног периода у животу Јерусалимске православне цркве. Под отоманском владавином, православна патријаршија је учврстила своје позиције у Светој земљи.

Организација

Јерусалимска православна црква у свом саставу има двије митрополије (Птолемаидску и Назаретску), као и једну аутономну архиепископију — Синајску архиепископију. Обухвата укупно 37 храмова и један манастир у Јордану, 17 храмова у Израелу, 11 у Палестини. Још 24 манастира, од њих 19 малих, постоји у самом Јерусалиму.

Аутономном Синајском архиепископијом, управља високопросвећени архиепископ синајски, фарански и раифски. Његово седиште се налази у манастиру Свете Катарине на Синају.

У Јерусалимској цркви има око 25 архијереја (већином Грци). Јерусалимска патријаршија има око 130.000 вјерника (већином Арапи), а у самом Јерусалиму око 8.000 вјерника. Богослужења се врше на грчком и арапском језику.

Дана 22. августа 2005. за јерусалимског патријарха је био изабран Теофил III. Патријаршијска резиденција се налази у Јерусалиму, а патријаршијски саборни храм је Храм Васкрсења Христова (Гроб Господњи).

Види још

• Синајска архиепископија
• Антиохијска патријаршија
• Александријска патријаршија
• Списак јерусалимских патријарха

Литература

• Meyendorff, John (1989). Imperial unity and Christian divisions: The Church 450-680 A.D. The Church in history. 2. Crestwood, NY: St. Vladimir's Seminary Press. 
• Мајендорф, Џон (1997). Империјално јединство и хришћанске деобе: Црква од 450. до 680. године. Крагујевац: Каленић. 
• Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета. 

Спољашње везе

• Званична страница Јерусалимске патријаршије