Јерусалимска православна црква

Из Википедије, слободне енциклопедије
Јерусалимска православна црква
Πατριαρχείον Ιεροσολύμων
كنيسة القدس الأرثوذكسية
Jerusalem Patriarchate logo.png
Грб
Основни подаци
Оснивач Апостоли
Оснивање Педесетница
Канонско признање Канонски призната
Предстојатељ Патријарх светог града Јерусалима и све Палестине, Сирије, Арабије, свега иза Јордана, Кане Галилејске и Светог Сиона Теофил III
Сједиште Јерусалим
Резиденција предстојатеља Јерусалим
Канонска јурисдикција  Израел
 Палестинска Народна Самоуправа
 Јордан
 Катар(спорно)[1]
Дијаспора Синај (Египат)
Аутономне цркве Синајска архиепископија
Богослужбени језик Грчки језик, арапски језик
Календар Јулијански
[[1] Званични веб-сајт]
Број
Архијереја око 25
Епархија 3
Манастира 25
Храмова око 65
Вјерника око 130.000

Јерусалимска православна црква (грч. Πατριαρχείον Ιεροσολύμων; арап. كنيسة القدس الأرثوذكسية) помјесна је аутокефална црква. Налази се на 4. мјесту у диптиху православних цркава. Има ранг патријаршије.

Историја[уреди]

Црква у Јерусалиму је основана на дан Педесетнице, односно на дан силаска Светог духа на апостоле. Она је материнска и колијевка црква за све касније помјесне цркве. Хришћанство се из Јерусалима проширило на цијели свијет. Називала се такође и Сионска црква. Први епископ Јерусалимске цркве је био апостол Јаков.[2]

Након Јудејског рата (66—70), Црква је била разорена и уступила је своје неформално првенство Риму.

Од 4. вијека почело са са њеним постепеним обнављањем. Године 451, одлуком Четвртог васељенског сабора, епископу јерусалимском је дата титула патријарха, а Јерусалимска црква је постављена на пето мјесто у васељенском диптиху. Заузимала је мјесто након Римске, Цариградске, Александријске и Антиохијске патријаршије (након Великог раскола из 1054, стала је на четврто мјесто).

У 7. вијеку доживјела је пад, што је резултат арапске најезде. Када су дошли крсташи (1099), дошло је до протјеривања православаца из храмова и манастира. Патријарси јерусалимски су били принуђени да управљају Црквом из Цариграда. У периоду од 13. до 15. вијека, земљу Палестину су захватили Мамелуци који су уништавали храмове и свештенство с циљем да искористе сваки помен о хришћанству на тим просторима. Уништавање је нарочито било присутно након пада Византије (1453). Турско освајање Палестине (1517) је означило почетак спокојног периода у животу Јерусалимске православне цркве. Под отоманском владавином, православна патријаршија је учврстила своје позиције у Светој земљи.

Организација[уреди]

Јерусалимска православна црква у свом саставу има двије митрополије (Птолемаидску и Назаретску), као и једну аутономну архиепископијуСинајску архиепископију. Обухвата укупно 37 храмова и један манастир у Јордану, 17 храмова у Израелу, 11 у Палестини. Још 24 манастира, од њих 19 малих, постоји у самом Јерусалиму.

Аутономном Синајском архиепископијом, с манастиром Свете Катарине на Синају, управља високопросвећени архиепископ синајски, фарански и раифски. Његова резиденција се налази у Каиру.

У Јерусалимској цркви има око 25 архијереја (већином Грци).[3] Јерусалимска патријаршија има око 130.000 вјерника (већином Арапи), а у самом Јерусалиму око 8.000 вјерника. Богослужења се врше на грчком и арапском језику.

Дана 22. августа 2005. за јерусалимског патријарха је био изабран Теофил III. Патријаршијска резиденција се налази у Јерусалиму, а патријаршијски саборни храм је Храм Васкрсења Христова (Гроб Господњи).

Види још[уреди]

Извори[уреди]

Спољашње везе[уреди]