Пређи на садржај

Привреда Новог Зеланда

С Википедије, слободне енциклопедије
Привреда Новог Зеланда
Панорама Окланда
Валутановозеландски долар
($NZD или $NZ)
Фискална година1. април - 31. март
Чланство у организацијамаАПЕК
Светска трговинска организација
Организација за економску сарадњу и развој
Статистика
БДП (номинална)157.877 милијарди
БДП раст1,1% (јун 2011)
БДП по становнику31.067,00 (2011)
БДП по секторупољопривреда: (4,5%)
индустрија: (25,8%),
услуге: 69,7% (2009)
Инфлација (ИПЦ)4,3% (март 2011)
Џини индекс36.2 (1997)
Радна снага2,29 милиона (2009)
Главне индустријепрехрамбена, текстилна, машинска, финансије, туризам, рударство
Размена
Извоз26,25 милијарди (2009)
Извозна добрамлеко и млечни производи, месо, дрво и дрвна грађа, риба, машине, вуна
Главни извозни партнериАустралија (23,2%), САД (10,1%), Јапан (8,4%), Кина (5,9%) (2009)
Увоз24,29 милијарди (2009)
Увозна добрамашине и опрема, возила и авиони, гориво, електроника, текстил, пластика
Главни увозни партнериАустралија (18,1%), Кина (13,2%), САД (9,5%), Јапан (8,3%), Сингапур (4,7%), Малезија (4,4%), Немачка (4,3%) (2009)
Јавне финансије
Приходи46,54 милијарди (2009)
Кредитни рејтинг51. (номиналан) / 61. (ППП)
Све вредности, ако није другачије назначено, изражене су у америчким доларима

Нови Зеланд има савремену, просперитерну развијену тржишну привреду са бруто друштвеним производом (Паритет куповне моћи) процењеним на око 28.250 америчких долара по особи.[1][2][3] Валута на Новом Зеланду се зове новозеландски долар или често неформално као киви долар. Уз локалне кованице користи се и на Куковим острвима, Нијуеу, Токелауу и на Острвима Питкерн.[4] Нови Зеланд се налази на петом месту извештаја УН о Индексу хуманог развоја за 2011. годину.[5]

Током историје сировинска индустрија је имала важну позицију у привреди Новог Зеланда, укључујући лов на фоке, китоловство, новозеландски лан, злато, каури гуму и дрвну грађу.[6] Са развојем хладњача током 1880их месо и млечни производи су извожени у Британију, што је био основ за јак економски развој Новог Зеланда.[7] Велика потражња за пољопривредним производима у Уједињеном Краљевству и у САД је омогућила да животни стандард на Новом Зеланду буде виши него у Аустралији и Западној Европи током 1950их и 1960их.[8] Када је Уједињено Краљевство приступило Европској заједници новозеландско извозно тржиште се смањило,[9] што је заједно са нафтном кризом 1973. године и енергетском кризом 1979. довело до економске депресије.[10] Животни стандард је опао иза Аустралије и западне Европе а 1982. године су лични приходи Новозеланђана били најнижи од свих развијених земаља за које је Група Светске банке радила процену.[11] Након 1984. бројне владе су спроводиле структурне макроекономске реформе (познате као енгл. Rogernomics и енгл. Ruthanasia) када је протекционистичка привреда замењена либералном слободном привредом.[12][13]

Незапосленост је била највиша 1991. и 1992. када је била изнад 10 процената,[14] као резултат слома берзе 1987. године, али је до 2007. године дошло до пуног опоравка када је незапосленост износила 3,4 процента (што је Нови Зеланд поставило на пето место од двадесет и седам рангираних држава у склопу истраживања ОЕСР).[15] Ипак светска економска криза која је уследила је довела до рецесије у пет узастопних квартала што је најдужа економска депресија за 30 година[16][17] и незапосленост је порасла на 7 процената током 2009. године.[18] Незапосленост међу младима је у јуну 2011. износила 17,4 процента.[19] Од 1970их до данас Нови Зеланд се суочава са проблемом „одлива мозгова“.[20][21] Око четвртине високо квалификованих радника живи у иностранству, углавном у Аустралији и Британији, што је највиша стопа међу развијеним државама.[22] Ипак постоји и супротан процес „прилива мозгова“ кроз имиграцију стручњака из Европе и мање развијених држава.[23][24]

Трговина

[уреди | уреди извор]

Привреда Новог Зеланда веома зависи од међународне трговине,[25] посебно у области пољопривредних производа.[26] Извоз чини високих 24 процента производње,[27] због чега је Нови Зеланд осетљив на међународне цене робе и на глобалне економске рецесије. Главне извозне гране су пољопривреда, цвећарство, риболов, шумарство и рударство који чине око половине извоза.[28] Главни извозни партнери су Аустралија, САД, Јапан, Кина и Уједињено Краљевство.[27] Од 7. априла 2008. Нови Зеланд и Кина су потписници уговора о слободној трговини.[29][30] Сектор услуга је највећа грана у привреди Новог Зеланда а за њим следе производња и грађевинарство, а затим пољопривреда и вађење сировина.[27] Туризам игра важну улогу у новозеландској привреди, у 2010. је допринео 15 милијарди долара новозеландском БДП и у овој области је запослено 9,6 процената радне снаге.[31] Број страних туриста се током 2010. повећао 3,1 посто[32] и очекује се да ће до 2015. бележити годишњи раст 2,5%.[31]

Ексклузивна економска зона Новог Зеланда.

Током 19. века вуна је била главни извозни артикал Новог Зеланда.[6] Све до 1960их вуна је чинила трећину извоза,[6] али је од тада њена цена у сталном паду у односу на друге робе[33] и више није исплатива за многе пољопривреднике.[34] Насупрот томе пољопривреда млекара је у сталном расту, број крава је дуплиран у периоду између 1990. и 2007.[35] чиме је ова грана доспела на прво место по извозној заради.[36] Млечни производи су 2009. износили 21 проценат (9,1 милијарда долара) укупног робног извоза,[37] а највећа компанија на Новом Зеланду, Фонтера, контролише трећину међународне трговине млечним производима.[38] Други пољопривредни извозни производи су месо са 13,2 процента, вуна са 6,3 процента, воће са 3,5 процената и риба са 3,3 процента. Број винарија је такође удвостручен,[39] што је довело до тога да вино 2007. године престигне вуну у извозу.[40][41]

Инфраструктура

[уреди | уреди извор]

Снабдевање енергијом потиче од нафте, гаса и угља (69 процената) и из обновљивих извора енергије, првенствено хидро и геотермалних електрана.[42] Саобраћајна мрежа Новог Зеланда се састоји од 93.805 километара путева вредних 23 милијарде долара,[43] и 4.128 километара железничке пруге.[44] Већина градова је повезана аутобуским линијама али је доминантан вид превоза приватни аутомобил.[45] Железнице су приватизоване 1993. године али су поново враћене под окриље државе као државно предузеће 2004. године.[46] Пруга се протеже целом дужином државе али данас служи углавном за теретни а не путнички транспорт.[47] Већина страних посетилаца долази авионом,[48] преко неког од седам међународних аеродрома (везе са другим државама осим Аустралије и Фиџија имају аеродроми у Окланду и Крајстчерчу).[49] Пошта Новог Зеланда је имала монопол на телекомуникације до 1989. када је формирана компанија „Телеком Нови Зеланд“ која је приватизована 1990. године.[50] Телеком у свом власништву има већину телекомуникационе инфраструктуре али је повећана конкуренција других провајдера.[51]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Report for Selected Countries and Subjects”. International Monetary Fund. октобар 2010. Приступљено 30. 1. 2011. 
  2. ^ „GDP – per capita (PPP)”. The World Factbook, Central Intelligence Agency. Архивирано из оригинала 24. 04. 2013. г. Приступљено 22. 1. 2011. 
  3. ^ „GDP per capita (current US$)”. World Bank. Архивирано из оригинала 11. 05. 2011. г. Приступљено 22. 1. 2011. 
  4. ^ „Currencies of the territories listed in the BS exchange rate lists”. Bank of Slovenia. Приступљено 22. 1. 2011. 
  5. ^ „Human Development Index and components” (PDF). United Nations Development Programme. јануар 2011. Приступљено 3. 1. 2012. 
  6. ^ а б в „Historical evolution and trade patterns”. An Encyclopaedia of New Zealand. 1966. Приступљено 10. 2. 2011. 
  7. ^ Stringleman, Hugh; Peden, Robert (октобар 2009). „Sheep farming – Growth of the frozen meat trade, 1882–2001”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 6. 5. 2010. 
  8. ^ Baker, John (фебруар 2010) [originally published in 1966]. „Some Indicators of Comparative Living Standards”. Ур.: McLintock, Alexander. from An Encyclopaedia of New Zealand. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 330 април 2010.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ) Table pdf downloadable from [1], Приступљено 24. 4. 2013.
  9. ^ Wilson, John (март 2009). „History – The later 20th century”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 2. 2. 2011. 
  10. ^ Nixon, Chris; Yeabsley, John (април 2010). „Overseas trade policy – Difficult times – the 1970s and early 1980s”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 22. 1. 2011.  Непознати параметар |unused_data= игнорисан (помоћ)
  11. ^ Evans, N. „Up From Down Under: After a Century of Socialism, Australia and New Zealand are Cutting Back Government and Freeing Their Economies”. National Review. 46 (16): 47—51. 
  12. ^ Easton, Brian (новембар 2010). „Economic history – Government and market liberalisation”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 1. 2. 2011. 
  13. ^ Hazledine, Tim (1998). Taking New Zealand Seriously: The Economics of Decency (PDF). HarperCollins Publishers. ISBN 978-1-86950-283-6. Архивирано из оригинала (PDF) 10. 05. 2011. г. Приступљено 09. 03. 2012. 
  14. ^ „Unemployment”. 2010 Social report. Приступљено 4. 2. 2011. 
  15. ^ Bingham, Eugene (7. 4. 2008). „The miracle of full employment”. The New Zealand Herald. Приступљено 17. 9. 2008. 
  16. ^ „New Zealand Takes a Pause in Cutting Rates”. The New York Times. 10. 6. 2009. Приступљено 30. 4. 2010. 
  17. ^ „New Zealand's slump longest ever”. BBC News. 26. 6. 2009. Приступљено 30. 4. 2010. 
  18. ^ Bascand, Geoff (фебруар 2011). „Household Labour Force Survey: децембар 2010 quarter – Media Release”. Statistics New Zealand. Архивирано из оригинала 29. 04. 2011. г. Приступљено 4. 2. 2011. 
  19. ^ "Employment and Unemployment – јун 2011 Quarter Архивирано на сајту Wayback Machine (14. март 2012)". NZ Department of Labour.
  20. ^ Davenport, Sally (2004). „Panic and panacea: brain drain and science and technology human capital policy”. Research Policy. 33 (4): 617—630. doi:10.1016/j.respol.2004.01.006. 
  21. ^ O'Hare, Sean (септембар 2010). „New Zealand brain-drain worst in world”. The Telegraph. United Kingdom. 
  22. ^ Collins, Simon (март 2005). „Quarter of NZ's brightest are gone”. New Zealand Herald. 
  23. ^ Winkelmann, Rainer (2000). „The labour market performance of European immigrants in New Zealand in the 1980s and 1990s”. The International Migration Review. The Center for Migration Studies of New York. 33 (1): 33—58. JSTOR 2676011. doi:10.2307/2676011. 
  24. ^ Bain 2006, стр. 44.
  25. ^ Groser, Tim (март, 2009). „Speech to ASEAN-Australia-New Zealand Free Trade Agreement Seminars”. New Zealand Government. Приступљено 30. 1. 2011.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  26. ^ „Improving Access to Markets:Agriculture”. New Zealand Ministry of Foreign Affairs and Trade. Архивирано из оригинала 08. 12. 2015. г. Приступљено 22. 1. 2011. 
  27. ^ а б в „The World Factbook – New Zealand”. CIA. 15. 11. 2007. Архивирано из оригинала 18. 09. 2019. г. Приступљено 30. 11. 2007. 
  28. ^ „New Zealand Economic and Financial Overview 2010: Industrial Structure and Principal Economic Sectors”. New Zealand Treasury. април 2010. Архивирано из оригинала 23. 01. 2011. г. Приступљено 30. 1. 2011. 
  29. ^ O'Sullivan, Fran (април 2008). „Trade agreement just the start – Clark”. The New Zealand Herald. Архивирано из оригинала 27. 03. 2019. г. Приступљено 30. 4. 2010. 
  30. ^ „China and New Zealand sign free trade deal”. The New York Times. април 2008. 
  31. ^ а б „Key Tourism Statistics” (PDF). Ministry of Tourism. 2010. Архивирано из оригинала (PDF) 22. 05. 2010. г. Приступљено 30. 4. 2010. 
  32. ^ „International-Visitor-Arrivals Commentary”. Tourismresearch. Приступљено 20. 1. 2011. 
  33. ^ Easton, Brian (март 2009). „Economy – Agricultural production”. Приступљено 22. 1. 2011.  Непознати параметар |unused_data= игнорисан (помоћ)
  34. ^ Stringleman, Hugh; Peden, Robert (март 2009). „Sheep farming – Changes from the 20th century”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 22. 1. 2011. 
  35. ^ Stringleman, Hugh; Scrimgeour, Frank (новембар 2009). „Dairying and dairy products – Dairying in the 2000s”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 22. 1. 2011. 
  36. ^ Stringleman, Hugh; Scrimgeour, Frank (март 2009). „Dairying and dairy products – Dairy exports”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 4. 2. 2011. 
  37. ^ „Global New Zealand – International Trade, Investment, and Travel Profile: Year ended јун 2009 – Key Points”. Statistics New Zealand. јун 2009. Приступљено 4. 2. 2011. 
  38. ^ Stringleman, Hugh; Scrimgeour, Frank (март 2009). „Dairying and dairy products – Manufacturing and marketing in the 2000s”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 22. 1. 2011. 
  39. ^ Dalley, Bronwyn (март 2009). „Wine – The wine boom, 1980s and beyond”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 22. 1. 2011. 
  40. ^ „Wine in New Zealand”. The Economist. март 2008. 
  41. ^ „Agricultural and forestry exports from New Zealand: Primary sector export values for the year ending јун 2010”. New Zealand Ministry of Agriculture and Forestry. 14. 1. 2011. Архивирано из оригинала 10. 05. 2011. г. Приступљено 8. 4. 2011. 
  42. ^ „Energy Data File 2009”. Ministry for Economic Development. јул 2009. Архивирано из оригинала 05. 12. 2009. г. Приступљено 09. 03. 2012. 
  43. ^ „Frequently Asked Questions”. New Zealand Transport Agency. Приступљено 22. 1. 2011. 
  44. ^ „CIA – The World Factbook – New Zealand”. Архивирано из оригинала 18. 09. 2019. г. Приступљено 18. 9. 2009. 
  45. ^ Humphris, Adrian (април 2010). „Public transport – Passenger trends”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 22. 1. 2011. 
  46. ^ Atkinson, Neill (новембар 2010). „Railways – Rail transformed”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 22. 1. 2011. 
  47. ^ Atkinson, Neill (април 2010). „Railways – Freight transport”. Te Ara – the Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 22. 1. 2011. 
  48. ^ „International Visitors” (PDF). Ministry of Economic Development. јун 2009. Приступљено 30. 1. 2011. 
  49. ^ „10. Airports”. Infrastructure Stocktake: Infrastructure Audit. Ministry of Economic Development. децембар 2005. Приступљено 30. 1. 2011. 
  50. ^ „Overview of the New Zealand Telecommunications Market 1987–1997”. Ministry of Economic Development. новембар 2005. Архивирано из оригинала 22. 05. 2010. г. Приступљено 30. 1. 2011. 
  51. ^ Budde, Paul. „New Zealand – Telecommunications – Major Players”. Budde Comm. Приступљено 30. 1. 2011. 

Литература

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Привреда_Новог_Зеланда&oldid=28363072”