Шведска мукиња
| Шведска мукиња | |
|---|---|
| |
| Шведска мукиња у Ташмајданском парку у четири сезонска аспекта. [а]
| |
Научна класификација 
| |
| Царство: | Plantae |
| Кладус: | Tracheophytes |
| Кладус: | Angiospermae |
| Кладус: | Eudicotidae |
| Кладус: | Rosids |
| Ред: | Rosales |
| Породица: | Rosaceae |
| Род: | Surbus |
| Подрод: | |
| Врста: | S. intermedia
|
| Биномно име | |
| Surbus intermedia (Ehrh.) Pers.
| |
| Синоними | |
|
Списак
| |
All Saints Gardens - Grosvenor Square, Manchester.
Шведска мукиња (Sorbus intermedia) је врста коју је први описао 1784. Jakob Friedrich Ehrhart (1742–1795) немачко-швајцарски ботаничар, Линеов ученик објавивши је под називом Pyrus intermedia у Gartenkalender 4: 197. Етимологију назива рода је тешко успоставити. По неким ауторима је од келтске речи 'sorb' = опор, што указује на укус плода, други, назив рода доводе у везу са латинским sorbum = оскоруша, односно глаголом sorbere = гутати, пошто се плодови јаребика једу; мање је вероватно да је од арапске речи شربة (схариба) = пиће, јер се од плода може направити напитак[1]. Може потицати од индоевропског корена сер или сор и њихових деривата сербхо- или сорбхо, црвене, црвенкасте.
Епитет врсте дат је по латинском intermedius, -a, -um = између, средњи, јер је, као и Sorbus hybrida, скандинавска јаребика апомиктични тетраплоид највероватније хибридног порекла од S. torminalis и неких тетраплоидних представника Aria комплекса, а има аутора који укључују S. aucuparia у родитељство правдајући то дубоком режњевитошћу листова.[2][3][4] На хибридни карактер указује и научни назив који је у литератури често са знаком × (Sorbus × intermedia).[5] У српском језику поред назива шведска мукиња среће се и назив скандинавска јаребика.
Опис врсте[уреди | уреди извор]
Листопадно, средње високо дрво густе круне, 7 до 15 m, понекад и више, а понекад у природи и жбунасто. Изданци у младости густо вунасто длакави преко зиме постају голи. Пупољци јајасти, зашиљени, са 4-5 љуспи које су по ободу вунасто длакаве. Кора сива и скоро глатка. Корен срцаст.[6][7][8][9]
Широкоовални или јајасти, наизменични листови, 5-12 cm дуг и 3-8 cm широки, одсечене или заобљене основе и заобљеног или зашиљеног врха са 6-9 пари бочних нерава. Лисне маргине са симетричним назубљеним режњевима који су израженији у основи листа, а понекад урез иде до централног нерва; горња страна листа глатка, сјајна, одоздо лист густо сомотасто беличасто длакав.[10][6][9]
Хермафродитни цветови мутнобели око 2 cm у пречнику у великим, густим штитастим, терминалним гроњама, преко 12 cm у пречнику, током априла-маја, по олиставању. Чашица, дршка цвета и звонаст хипантијум вунасти; 5 чашичних листића копљастотроугласти, 1,5–2 mm дуги; латице крунице обле при дну длакаве, конкавне, 4–6 mm дуге; 20 прашника неједнаке дужине, просечно дуги као круница, филаменти бели, антере жуте[7]; тучак синкарпан од две карпеле, са два стубића. Врста је самооплодна и апомиктична[6]
Јабучасти плодови (псеудокарп) овални, око 12–15 mm дуги, пречника 10–12 mm, црвенонаранџасти, сјајни са остацима петочлане чашице на мање-више беличасто длакавом врху плода. Садрже 2 до 4 семена. Пулпа разраслог хипантијума наранџаста, јестива. Плод зрео у септембру, остаје на гранама до половине зиме, орнитохоран. Плодоноси од 8. године. Ексалбуминско, ортодоксно семе елипсоидно, закривљено капљичасто, црвенкастобраон, 5,5–6,5 mm дуго, 2,5–3,5 mm широко. У килограму 62.000 зрна. Клијање епигеично.[6][7]
Ареал[уреди | уреди извор]
Главно распрострањење S. intermedia је у јужном делу Шведске, укључујући и острва, на истоку Данске (Bornholm) и јужним обалама Балтика (крајњи југозапад Финске, Естонија, Литванија и северна Пољска). Натурализована је широко у Европи, укључујући и Британију где је расејавају птице.[6][8]
Биоеколошке карактеристике[уреди | уреди извор]
Одлично подноси ниске температуре и сушу и отпорна је на ветар. Као факултативни хелиофит поред осунчаних, подноси и станишта полусенке. Према земљишту није избирљива, од пешчаних до иловастих па и непропусних, компактних, од киселих до високо алкалних; најбоље резултате постиже на умерено хранљивом, добро дренираном земљишту богатом хумусом[6]. За разлику од других врста рода, отпорна је на атмосферска загађења и пламењачу (Erwinia amylovora (Burrill 1882) Winslow et al. 1920).[9]
Значај[уреди | уреди извор]
Шведска мукиња је снажно дрво широке круне које може да се грана до основе, са секундарним гранама које висе ка земљи што је чини живописном. Веома је погодна за хортикултуру и пејзажну архитектуру као врста за урбано зеленило, паркове, скверове, веће вртове, велике жардињере, за појединачну и групну садњу, дрвореде, за садњу дуж путева, а посебно у индустријским деловима због толерантности на загађени ваздух али и због естетских особина и корена који не диже плочник[8]. Атрактивног хабитуса, уочљивих цвасти, колоритних плодова и листова Sorbus intermedia привлачи поглед током дугог дела године. Ако се редовно орезује може да буде густа листопадна жива ограда. [11]. Посебно је погодна за обалске пределе изложене сланим ветровима где може да се примени у заштитним појасевима[12].
Не тражи орезивање осим уклањања болесних, оштећених или укрштених грана. Плодови су добра храна за уморне птице селице, а могу се употребити и за људску исхрану сирови и кувани. Медоносна је врста.[9]
Размножавање[уреди | уреди извор]
Семе треба сакупити у физиолошкој зрелости да инхибиторне материје не продру из пулпе у семе. Клијавост семена је око 70%. Сеје се у јесен на отвореном или се стратификује најмање 2 месеца за пролећну сетву[13]. Размножавање резницама незадовољавајуће, око 5% уз примену фитохормона. У пракси се поред генеративног размножавања примењује калемљење на подлоге Sorbus aria, S. aucuparia, Crataegus monogyna, C. laevigata. Копулирање се изводи у марту на отвореном, обичним спајањем или триангулацијом, а окулирање јула-августа. [14]
Унутарврсни таксони[уреди | уреди извор]
У природи се срећу два варијетета
- Sorbus intermedia var. arranensis (Hedl.) Render дрво до 10 m високо средње брзог раста.[8]
- Sorbus intermedia var. minima (Ley) Bean је издвојен у посебну врсту Sorbus minima (Ley) Hedl.
Једини култивар који се среће у расадницима је:
- Sorbus intermedia 'Brouwers' селектован у Холандији 1959. Изузетно отпоран на пламењачу и израженијег врха од основне форме. Спорорастући је са густим гранањем и мање обилно плодоноси.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Симоновић, Д. (1959): Ботанички речник, имена биљака. Српска академија наука - посебна издања, књига CCCXVIII
- ^ Juan Jose Aldasoro, Carlos Aedo, Carmen Navarro and Felix Munoz Garmendia (1998): The Genus Sorbus (Maloideae, Rosaceae) in Europe and in North Africa: Morphological Analysis and Systematics. Systematic Botany, Vol. 23, No. 2: 189-212
- ^ Kenneth R. Robertson, James B. Phipps and Joseph R. Rohrer (1992): Summary of Leaves in the Genera of Maloideae (Rosaceae). Annals of the Missouri Botanical Garden, 1992, Vol. 79, No. 1: 81-94
- ^ Nelson-Jones, E.B.; Briggs, D.; Smith, A.G. (2002). The origin of intermediate species of the genus Sorbus. Theoretical and Applied Genetics. 105(6–7): 953–963.
- ^ „Сајт Trees and Shrubs Online”. Архивирано из оригинала 25. 09. 2020. г. Приступљено 03. 12. 2020.
- ^ а б в г д ђ Bean. W. (1981): Trees and Shrubs Hardy in Great Britain. Vol 1 - 4 and Supplement. Murray
- ^ а б в Вукићевић Е. (1996): Декоративна дендрологија, Шумарски факултет Универзитета у Београду, Београд
- ^ а б в г Колесников, А. И. (1974): Декоративная дендрология, Издательство Лесная промышленность, Москва.
- ^ а б в г Krussman G. (1986): Manual of Cultivated Broadleaved Trees and Shrubs, Batsford.
- ^ Јовановић, Б. (1985): Дендрологија. IV измењено издање. Универзитет у Београду. Београд
- ^ Huxley. A. (1992): The New RHS Dictionary of Gardening. MacMillan Press 1992 ISBN 0-333-47494-5
- ^ Rosewarne experimental horticultural station (1984): Shelter Trees and Hedges. Ministry of Agriculture, Fisheries and Food
- ^ Hartmann,H.T., Kester,D.E.,& Davies,F.T. (1990): Plant Propagation -Principles and Practices. Fifth Edition. Prentice-Hall International, Inc.
- ^ Грбић, М. (2004): Производња садног материјала - Вегетативно размножавање украсног дрвећа и жбуња. Универзитет у Београду. Београд ISBN 86-7602-009-4
Напомена[уреди | уреди извор]
- ^ Дрво пријатељства које су посадили Борис Тадић и Илхам Алијев приликом отварања обновљеног Ташмајданског парка у јуну 2011. Исечено је 2018.
