Материјал

С Википедије, слободне енциклопедије

Ужарени метал у ковачници.
Стене и минерали.
Површина дрвета обалске секвоје изразито црвене боје.[1]
Вуна добијена савременим стрижењем оваца у Аустралији.[2]
Одећа од свиле.[3][4]
Кућни предмети израђени из пластике.
Техничка керамика: клизни лежај.
Стаклопластични (кајак) је пример композитног материјала.[5][6]

Материјал је чврста материја[7][8] која има масу и заузима простор. Материјали су чврсте материје од којих су израђени разни производи. Разумевање начина понашања материја под датим условима, те зашто имају међусобно различита својства, могуће је само уз помоћ разумевања атомске грађе материје и прихватања квантне механике,[9] која је дефинисала атоме и чврста тела почетком тридесетих година 20. века.[10][11] Те су спознаје омогућиле одговоре на многа питања, па и она како се могу променити својства материјала, како се могу добили бољи и јефтинији производи, или како се новоуочена својства материјала могу корисно употребити, тј. пронаћи нова подручја примене.[12]

Подела материјала[уреди | уреди извор]

Материјали се могу поделити према пореклу, врсти, грађи, својствима, примени итд.

Подела материјала према пореклу[уреди | уреди извор]

Према пореклу материјали се могу поделити на:[13]

  • Природни материјали:
  • Вештачки или синтетички материјали:

Врсте материјала[уреди | уреди извор]

Метали и легуре[уреди | уреди извор]

Метални материјали и легуре су неорганске материје састављене од атома хемијских елемената по карактеру метала повезаних међусобно металном везом. Већина хемијских елемената у периодном систему су метали. Пример легура су месинг (легура бакра и цинка) и челик (легура жељеза и угљеника). Највише има легура којима је основни елемент гвожђе.

Основна својства метала су:[14]

Полимери[уреди | уреди извор]

Полимери су велики молекули састављени од делова који се понављају (мономера) повезаних у дугачке ланце. Иако се појам полимер често користи као синоним за пластику, у полимере се у хемији убраја велики број природних и вештачких материјала с различитим својствима и наменама. Најчешће се састоје из ланаца атома угљика, на којима су везани атоми водоника, кисеоника, азота, сумпора, хлора, итд.

Својства полимера су:

  • структура великог молекула (макромолекула); ланци углавном у несређеном поретку,
  • слаба електрична проводност (типични су изолатори),
  • слаба топлотна проводност,
  • механичка својства су им различита и зависе од хемијског састава и структуре,
  • неотпорни су на високим температурама,
  • углавном су отпорни на утицај различитих хемикалија.

Керамички материјали[уреди | уреди извор]

Керамички материјали су неоргански материјали кристалне грађе (стакла су аморфне грађе), састављени од атома металних и неметалних хемијских елемената, који су међусобно спојени углавном хемијским везама (ковалентним и/или јонским везама). Основне карактеристике тих материјала су:

Композитни материјали[уреди | уреди извор]

Композити су материјали састављени из других, већ готових материјала, углавном као њихова мешавина, како би заједно имали нова својства, тј. она својства која сваки материјал сам не би имао. Састављени су из најмање два материјала (компоненте), једна је компонента основни материјал, а друга је компонента материјал за очвршћивање (нпр. влакна или честице).

Полупроводници[уреди | уреди извор]

Полупроводник (енгл. semiconductor) је материјал који има електричну проводљивост у распону између изолатора и проводника. Полупроводник постаје изолатор на врло ниским температурама, а на собној температури постаје електрично проводан, иако је та проводност знатно мања него што је проводност пуног проводника. Најчешће кориштени полупроводнички материјали су силицијум, германијум, галијум арсенид и индијум фосфид.

Биоматеријали[уреди | уреди извор]

Биоматеријали се примењују у компонентама које се уграђују у људско тело, због замене озлеђеног или болесног дела тела (нпр. вештачки кук). Све наведене врсте материјала: метали, керамике, полимери, композити и полупроводници могу се користити као биоматеријали. Ти материјали морају бити нетоксични, не смеју да кородирају, нити на други начин да реагују с околним ткивом.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „БСБИ Лист 2007”. Ботаницал Социетy оф Бритаин анд Иреланд. Архивирано из оригинала (xлс) 25. 1. 2015. г. Приступљено 17. 10. 2014. 
  2. ^ „Тецхнологy ин Аустралиа 1788–1988”. Аустралиан Сциенце анд Тецхнологy Херитаге Центер. 2001. Архивирано из оригинала 14. 05. 2006. г. Приступљено 2006-04-30. 
  3. ^ Сутхерланд ТД, Yоунг ЈХ, Wеисман С, Хаyасхи ЦY, Мерритт ДЈ (2010). „Инсецт силк: оне наме, манy материалс”. Аннуал Ревиеw оф Ентомологy. 55: 171—88. ПМИД 19728833. дои:10.1146/аннурев-енто-112408-085401. 
  4. ^ Wалкер АА, Wеисман С, Цхурцх ЈС, Мерритт ДЈ, Мудие СТ, Сутхерланд ТД (2012). „Силк фром Црицкетс: А Неw Тwист он Спиннинг”. ПЛоС ОНЕ. 7 (2): е30408. Бибцоде:2012ПЛоСО...730408W. ПМЦ 3280245Слободан приступ. ПМИД 22355311. дои:10.1371/јоурнал.поне.0030408. 
  5. ^ „Хисторy оф Цомпосите Материалс”. Мар-Бал Инцорпоратед. Приступљено 3. 1. 2018. 
  6. ^ Давид Хон анд Нобуо Схираисхи, едс. (2001) Wоод анд целлулосе цхемистрy, 2нд ед. (Неw Yорк: Марцел Деккер).
  7. ^ Петер Аткинс; Јулио де Паула (2001). Пхyсицал Цхемистрy (7тх изд.). W. Х. Фрееман. ИСБН 0716735393. 
  8. ^ Доналд А. МцQуаррие; Јохн D. Симон (1997). Пхyсицал Цхемистрy: А Молецулар Аппроацх (1ст изд.). Университy Сциенце Боокс. ИСБН 0935702997. 
  9. ^ Феyнман, Рицхард; Леигхтон, Роберт; Сандс, Маттхеw (1964). Тхе Феyнман Лецтурес он Пхyсицс, Вол. 3. Цалифорниа Институте оф Тецхнологy. ИСБН 978-0-201-50064-6. Архивирано из оригинала 26. 11. 2018. г. Приступљено 23. 02. 2018. 
  10. ^ Мехра, Ј.; Рецхенберг, Х. (1982). Тхе хисторицал девелопмент оф qуантум тхеорy. Неw Yорк: Спрингер-Верлаг. ИСБН 978-0-387-90642-3. 
  11. ^ Крагх, Хелге (2002). Qуантум Генератионс: А Хисторy оф Пхyсицс ин тхе Тwентиетх Центурy. Принцетон Университy Пресс. стр. 58. ИСБН 978-0-691-09552-3.  Еxтрацт оф пп. 58
  12. ^ "Материјали", ред. проф. др. сц. Божо Смољан, изв. проф. др. сц. Лорета Поменић, www.ритех.унири.хр, 2011.
  13. ^ "Техничка енциклопедија", главни уредник Хрвоје Пожар, Графички завод Хрватске, 1987.
  14. ^ [1] “Испитивање материјала”, доц. др. сц. Стоја Решковић, Металуршки факултет Свеучилишта у Загребу, www.сцрибд.цом/доц, 2010.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]