Чврсто агрегатно стање

Из Википедије, слободне енциклопедије
Гранитна формација стена у чилеанској Патагонији. Попут већине неорганских минерала формираних оксидацијом у Земљиној атмосфери, гранит се првенствено састоји од кристалног силицијум диоксида (SiO2) и алумине (Al2O3).

Чврсто агрегатно стање представља једно од (че)три агрегатна стања материје, а препознатљиво је по својствима опирања променама облика и запремине.[1][2]

Највиши облик организације супстанце заступљен је у чврстом агрегатном стању. Многе супстанце у природи се налазе управо у оваквом облику организације. Уређеност структурних јединица (атоми, молекули, јони) у чврстој супстанци је знатно већа него у течностима. Промена положаја структурних јединица није могућа и оне мирују, ако се занемаре осцилације ових структурних јединица око равнотежног положаја. Због тога чврсте супстанце имају своју властиту запремину и властити облик. Грана физике која се бави проучавањем чврстих супстанци је физика чврстог стања. Чврсте супстанце се проучавају и у склопу науке о материјалима.

Врсте чврстог агрегатног стања[уреди]

Тела у чврстом стању могу бити кристална и аморфна. У кристалним телима атоми су правилно распоређени у простору и само осцилују око равнотежних положаја. У аморфним телима честице исто осцилују око равнотежних положаја, али је њихов просторни распоред неуређен.

Кристали
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Кристали

Уколико су структурне јединице у чврстој супстанци правилно распоређене у било којем делу или правцу у супстанци, онда су те супстанце кристали.

Аморфно стање

Уколико је размештај структурних јединица промењив и различит у различитим деловима супстанце, онда су то аморфне супстанце. Аморфно стање је слично течном агрегатном стању и изгледа као нагла залеђеност структурних јединица у течном стању и сва неуређеност, карактеристична за течности, остала је фиксирана. Због тога се аморфно стање може и зове потхлађена течност. Подизањем температуре, неуређеност се постепено повећава, приближава течном стању и то се манифестује као омекшавање. Због тога аморфне супстанце немају фиксну температуру топљења, него температурни интервал омекшавања. Стакло је најуобичајени облик аморфног стања.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Peter Atkins, Julio de Paula (2001). Physical Chemistry (7th edition ed.). W. H. Freeman. ISBN 0716735393. 
  2. ^ Donald A. McQuarrie, John D. Simon (1997). Physical Chemistry: A Molecular Approach (1st edition ed.). University Science Books. ISBN 0935702997. 

Литература[уреди]