Jama

Jama je vertikalna geomorfološka formacija (šupljina) u kraškom reljefu, nagiba 45—90°. Kraški reljef je sastavljen isključivo od karbonatnih stena, na koje voda ima ključan uticaj. Jame, kao jedan od oblika kraškog reljefa, najčešće su predisponirane nekom tektonskom aktivnosti (pukotina, rased), koju voda kasnije produbljuje i oblikuje u skladu sa lokalnim morfološkim, pluviometrijskim i klimatskim karakteristikama.

Postanak jama[uredi | uredi izvor]

U Antičkoj Grčkoj se smatralo da jame nastaju usled čestih zemljotresa (Aristotel, Strabon). Znatno kasnije je njihovo stvaranje dovedeno u vezu sa delovanjem kraškog procesa. Jovan Cvijić je prihvatio korozivno poreklo jama, smatrajući ih oblikom određene morfološke i hidrološke evolucije krasa.

Stvaranje jama je vezano za kraški proces. Vodeni tokovi se spuštaju duž pukotina, voda rastvara krečnjak i postepeno proširuje zidove. Posledica je intenzivno skrašćavanje, tako da površinsko oticanje postepeno prestaje i preobražava se u podzemno. Sada podzemni tokovi vrše intenzivnu koroziju u unutrašnjosti jame. Dakle u procesu nastanka jama učestvuju hemijska i mehanička erozija ponirućih voda.

Klasifikacija jama[uredi | uredi izvor]

Jame se dele na prema stepenu uticaja kraške erozije na:

Kraške jame - Nastale su isključivim delovanjem kraške erozije, koju vrši kišnica, sočnica i snežnica, intezivnim prokapavanjem u njenu dubinu. U ovim jamama nema podzemnih tokova tako da su to suve jame. Veoma su brojne i česte u krasu. Primer za krašku jamu je Duboki do na obodu Njeguškog polja u Crnoj Gori.

Kraške jame se dele u dve podgrupe:

Zvekare - plitke jame koje se završavaju na dnu manjom dvoranom u vidu pećine. Tipski primer je Stara Zvekara kod Užica.
Bezdani - jame sa jednostavnim kanalom, znatne dubine, koji se na dnu završava neprohodnom pukotinom. Tipski primer su jame na kraškoj površi Valožje na Suvoj planini.

Poseban tip kraških jama su i snežnice i ledenice. Snežnice su jame u kojima se tokom zime gomila sneg i zadržava u njoj zahvaljujući slaboj cirkulaciji vazduha i niskim temeperaturama. Ledenice su jame u čijim najdubljim delovima su temeprature tokom cele godine negativne, pa se stvara led. Tipski primeri su Dobra Ledenica, Zla Ledenica i Gaura Frnđefund na Kučaju.

Salomne jame - Nastaju urušavanjem krečnjačkih slojeva duž pukotina potkopanih erozijom. Ovakve jame su najčešće manjih dubina i na dnu se nalazi obrušeni materijal u vidu kupe. Tispki primer je jama Padirak u Francuskoj.

Ponori - Ove jame su karakteristične po tome što se u njima gube površinski tokovi reka. Ovo su vrlo česti kraški oblici. Najbolji primeri su Slivlje u Nikšićkom polju i Ivkov ponor na Beljanici.

Vigledi u gornjem delu Petničke pećine, Petnica, Valjevo

Sifonske jame - Predstavljaju ascendentne kanale i inversne krake velikih sifona podzemnih rečnih tokova. Usled velikog hidrostatičkog pritiska voda se u njima kreće uzlazno i izbija na površini u vidu snažnog vrela. Tispki primer je čuveno vrelo Vokliz u Francuskoj. Kod nas je napoznatije vrelo reke Mlave, Žagubičko vrelo. Sifonske jame se prema intenzitetu isticanja vode dele na stalne i periodske.

Vigledi - To su jame u pećinskim tavanicama. Javljaju se na ulazima pećina. Mogu nastati na nekoliko načina - delovanjem korozije (to su zapravo kraške jame); obruvavanjem (salomne jame) i delovanjem vodenog toka (sifonska jama). U Srbiji ih ima u Bogovinskoj pećini, nedaleko od Boljevca.

Prema broju kanala, jame se dele na proste (jedan) i složene (više kanala).

Jame u svetu[uredi | uredi izvor]

Najdublja jama na svetu je Miorolda u Francuskoj, 1733 m. Slede Voronja u Gruziji - 1710 m i Lamprehtsofen Fogelšaht u Austriji - 1632 m. Dubokih jama ima i u Španiji, Sloveniji, Meksiku itd.

Jame u Srbiji[uredi | uredi izvor]

Najdublje jame i jamski sistemi u Srbiji
naziv	lokacija	dubina (m)
Rakin ponor	Miroč	285
Jama na Dubašnici	Kučaj	276
Jama u Laništu	Miroč	272
Faca Šora	Miroč	266
Ibrin ponor	Miroč	239

Među 5 najdbuljih jama i jamskih sistema u Srbiji samo jedna se ne nalazi na planini Miroču. To je druga jama po dubini, na Dubašnici na planini Kučaju. Najdublja jama je Rakin ponor na Miroču dubine 285 m. Slede je pomenuta jama na Dubašnici i jama u Laništu.^[1]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

^ Petrović, Dragutin; Manojlović, Predrag (2003). Geomorfologija. Beograd: Geografski fakultet. str. 318. ISBN 978-86-82657-32-3.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Anđelić M. 1990. Geomorfologija. Beograd: Vojnogeografski institut
Marković M., Pavlović R., Čupković T. 2003. Geomorfologija. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva
Petrović D. i Manojlović P, GEOMORFOLOGIJA, (2003), Geografski fakultet, Beograd
Pešić L. 2001. Opšta geologija - Egzodinamika. Beograd: Rudarsko-geološki fakultet

[1] Petrović, Dragutin; Manojlović, Predrag (2003). Geomorfologija. Beograd: Geografski fakultet. str. 318. ISBN 978-86-82657-32-3.

[1]