Крас (геоморфологија)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Крас у Далмацији

Крас (карст или крш) је област типичног развоја крашког процеса. То је терен, изграђен од стена карбонатног састава (кречњака, доломита, доломитичних кречњака), који представља пацијенс, на коме доминантно дејство има хемијско дејство воде. У одређеном периоду времена, на том простору се развија крашки процес. Он се може препознати по типичним облицима који настају у крашком процесу, а који могу бити површински и подземни: вртаче, увале, крашка поља, шкрапе, јаме, пећине, понори, итд.

Регионални типови краса[уреди]

Развој крашког процеса зависи од већег броја чинилаца: количине и температуре воде, садржаја угљен-диоксида у води, распрострањења, дебљине и чистоће карбоната, степена њихове тектонске поремећености, појава нерастворљивих стена које се смењују са карбонатима, иницијалног рељефа, дужине времена и изложености карбоната дејству воде[1].

Имајући у виду разноликост развића крашког процеса и његових облика, Цвијић је начинио регионалну типизацију краса. Типизација је заснована на интензитету развоја процеса, односно облика и има првенствено дескриптивни карактер. Цвијић издваја као основне типове холокрас и мерокрас, а као прелазне тип косова и тип јуре[2].

Холокрас[уреди]

Шкрапе, типичан површински облик крашког процеса у холокрасу

Холокрас (у преводу - потпуни крас) одликује се свим површинским и подземним крашким облицима. Холокрас се развија на просторима где су заступљене дебеле масе чистих кречњака, с веома малим процентом нерастворљиве компоненте. Ти кречњаци су, по правилу, интензивно тектонски поремећени - убрани и израседани.

На простору холокраса на површини терена јављају се шкрапе, вртаче, увале и крашка поља[1]. Ретки водотоци су углавном алогени[3], тј. настају ван крашких терена и на подручју краса трпе значајне морфолошке модификације. Тако настају кањонске долине, појаве понирања, бројне слепе и напуштене долине, а ретке притоке су висеће. Од подземних облика, у холокрасу се јављају јаме и пећине, обиље сплетова подземних просторија различитих димензија, с бројним акумулационим облицима. Понори, понорнице, крашка врела, потајнице и еставеле су такође веома честе хидрогеолошке појаве у холокрасу.

Типичан развој холокраса везује се за подручје динаридског орогена, Јадранске платформе, који се некада називао подручјем динаридске геосинклинале[1], која се прати на дужини од приближно 700 km, почев од Словеније до Скадарског језера. Осим Динарида, холокрас се јавља на Пелопонезу у Грчкој, у подручју Ликије у Малој Азији, у јужној Кини и Вијетнаму, на Куби, Јави, Јамајци[2].

Мерокрас[уреди]

Мерокрас, или непотпуни крас, карактерише велика количина нерастворљиве компоненте. Површина терена је стога покривена глиновито - песковитим растреситим материјалом, најчешће елувијалног порекла. Шкрапа нема, вртаче су покривене и делимично запуњене елувијумом[1] (тзв. алувијалне вртаче) и у њима се често налазе локве воде. Увале су веома ретке, а крашких поља нема[1]. Подземни крашки облици су ретки и обично скромнијих димензија[2].

Дренажна мрежа на мерокрасу је знатно гушћа него на холокрашким теренима[4]. Појаве дезинтеграције дренаже и понирања токова су ретке[1]. Реке су углавном своја корита усекле у водонепропусну и нерастворљиву подлогу. Кречњачка маса је на тај начин издељена на јасно издвојене и неповезане блокове.

Мерокрас у Србији је развијен у непосредној околини Београда, на подручју Жаркова, Кнежевца, Сремчице, Барајева, Лисовића и Манића[2]. Геолошку средину чине млади миоценски кречњаци декаметарске дебљине. Веће површине под мерокрасом у свету јављају се у писаћој креди Енглеске, у Моравској области око Брна у Чешкој, у северној Француској, у Белгији[1].

Тип Kосова[уреди]

Прелазни тип Kосова назван је по француској области Косови (Causses) у подручју Централног масива[2]. По морфолошким и хидрогеолошким карактеристикама, ближи је холокрасу него мерокрасу. Овај тип се јавља на високим платоима, раздвојеним дубоким кањонским долинама алогених река, насталих изван крашких области. Реке су усекле корита у нерастворљиве стене, које чине подлогу краса. На платоима се јављају сви површински и подземни облици, са изузетком крашких поља[3].

Тип Косова се у Србији јавља на Пештерској висоравни, у околини Сјенице[1]. У свету је, сем типске области Косова у Француској, развијен још и у словачком красу, на Бихору у Румунији, а местимично се јавља и на простору Алпа[4].

Тип Јуре[уреди]

Овај прелазни тип, по карактеристикама ближи мерокрасу него холокрасу, добио је назив по области класичног развића у подручју планине Јуре, на швајцарско - француској граници. На површини терена јављају се изразито плитке вртаче, али шкрапа нема, или су веома ретке[1]. Увале се јављају само спајањем вртача распоређених у низовима по сувим долинама[1]. Крашких поља нема[1]. Подземни облици постоје, углавном као индивидуални[4].

Геолошку средину овог типа краса чине смена кречњачких и лапоровитих[5], слабо растворљивих и вододрживих стена. Те стене, изузев регионалног набирања, обично нису интензивније тектонски поремећене.

Прелазни крашки тип Јуре код нас се јавља у источној Србији, на планинама Гребену, Столу, Великом Кршу, Бељаници, Кучају, Ртњу, Озрену, Сувој планини[4]. Овом типу припада и Лелићки крас околине Ваљева[1]. У свету, поред типске локалности планине Јуре, тај прелазни тип краса се јавља и у Бугарској, Албанији, јужној Италији, на Криму[2].

Извори[уреди]

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Марковић М., Павловић Р., Чупковић Т. 2003. Геоморфологија. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства
  2. ^ а б в г д ђ Пешић Л. 2001. Општа геологија - Егзодинамика. Београд: Рударско-геолошки факултет
  3. ^ а б Петровић Д. 1977. Геоморфологија. Београд: Грађевинска књига
  4. ^ а б в г Анђелић М. 1990. Геоморфологија. Београд: Војногеографски институт
  5. ^ Ђорђевић В., Ђорђевић П., Миловановић Д. 1991. Основи петрологије. Београд: Наука

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Крас (геоморфологија)