Zvijad Gamsahurdija

Zvijad Gamsahurdija
Gamsahurdija 1988.
Lični podaci
Puno ime	Zvijad Konstantines dze Gamsahurdija
Datum rođenja	(1939-03-31)31. mart 1939.
Mesto rođenja	Tbilisi, Gruzijska SSR, Sovjetski Savez
Datum smrti	31. decembar 1993.(1993-12-31) (54 god.)
Mesto smrti	Hibula, Gruzija
Državljanstvo	sovjetsko (1939—1991) gruzijsko (1991—1993)
Religija	pravoslavlje
Univerzitet	Univerzitet u Tbilisiju
Profesija	književni kritičar
Porodica
Supružnik	Dali Lolua Manana Arčvadze
Deca	3
Roditelji	Konstantin Gamsahurdija
Politička karijera
Politička stranka	Okrugli sto — Slobodna Gruzija (1990—1993)
Mandati 1. predsednik Gruzije 14. april 1991 — 6. januar 1992. Prethodnik funkcija uspostavljena Naslednik Eduard Ševardnadze
Potpis

Zvijad Konstantines dze Gamsahurdija (gruz. ზვიად კონსტანტინეს ძე გამსახურდია, rus. Звиа́д Константи́нович Гамсаху́рдия; 31. mart 1939 — 31. decembar 1993) bio je gruzijski političar, državnik, pisac, naučnik, književni kritičar, disident i nacionalista. Bio je predsednik Gruzije od 1991. do 1992. godine, prvi koji je na tu funkciju došao nakon raspada SSSR.

Umro je pod nerazjašnjenim okolnostima 1993. godine tokom građanskog rata u Gruziji.

Mladost

Gamsahurdija je rođen 31. marta 1939. godine u Tbilisiju, Gruzijska SSR, SSSR. Njegov otac je bio akademik Konstantin Gamsahurdija, jedan od najpoznatijih gruzijskih pisaca 20. veka. Pod uticajem oca je pohađao časove iz filologije i započeo profesionalnu karijeru kao književni kritičar i prevodilac.

Godine 1955. osnovao je grupu Gorgaslijani, koja je širila izveštaje o kršenju ljudskih prava. Naredne godine je uhapšen na protestu protiv destaljinizacije u Tbilisiju. Ponovo je uhapšen 1958. godine zbog širenja antikomunističke literature. Bio je zatočen u psihijatrijskoj bolnici u Tbilisiju 6 meseci, gde mu je dijagnostikovana psihopatija sa dekompenzacijom, čime je možda postao rana žrtva onoga što je postalo široko rasprostranjena politika korišćenja psihijatrije u političke svrhe.

Akademski rad

Ugledajući se na svog oca, Zvijad Gamsahurdija je ostvario i zapaženu akademsku karijeru. Bio je viši naučni saradnik Instituta gruzijske književnosti Gruzijske akademije nauka, vanredni profesor Državnog univerziteta u Tbilisiju, član Saveza gruzijskih pisaca, doktor nauka u oblasti filologije i doktor

Bio je viši naučni saradnik Instituta gruzijske književnosti Gruzijske akademije nauka (1973–1977, 1985–1990), vanredni profesor Državnog univerziteta u Tbilisiju (1973–1975, 1985–1990) i član Saveza gruzijskih pisaca (1966–1977, 1985–1991), doktor nauka u oblasti filologije (1973) i doktor nauka. Napisao je niz značajnih književnih dela, monografija i prevoda britanske, francuske i američke književnosti, uključujući prevode dela T. S. Eliota, Vilijama Šekspira, Šarla Bodlera i Oskara Vajlda. Bio je i izuzetan rustvelolog i istraživač istorije ibersko-kavkaske kulture.

Aktivizam

Gamsahurdija je stekao širu popularnost 1972. godine tokom kampanje protiv korupcije pri izbora novog patrijarha Gruzinske pravoslavne crkve čiji je Gamsahurdija bio vernik.

Godine 1973. bio je među osnivačima Gruzijske akcione grupe za odbranu ljudskih prava, 1974. godine je postao prvi gruzijski član Amnesty International-a, dok je 1976. godine postao predsednik Gruzijske helsinške grupe. U ovom periodu je doprinosio podzemnim političkim novinama. Bio je prvi gruzijski član Međunarodnog društva za ljudska prava.

Iako je često bio uznemiravan i povremeno hapšen zbog svojih disidentskih aktivnosti, Gamsahurdija je dugo izbegavao ozbiljne kazne, verovatno zbog prestiža njegove porodice i političkih veza. Sreća mu je ponestala 1977. godine kada su aktivnosti Helsinških grupa u Sovjetskom Savezu postale ozbiljna sramota za sovjetsku vladu Leonida Brežnjeva. Širom Sovjetskog Saveza pokrenut je napad na aktiviste za ljudska prava, a uhapšeni su članovi Helsinških grupa u Moskvi, Litvaniji, Ukrajini, Jermeniji i Gruziji.

Vlada Eduarda Ševarnadzea (tada prvi sekretar Komunističke partije Gruzije) uhapsila je Gamsahurdiju i njegovog kolegu disidenta Meraba Kostavu 7. aprila 1977. godine. Gamsahurdija i Kostava su osuđeni na 3 godine zatvora zbog antisovjetskih aktivnosti. Krajem juna 1979. godine, Gamsahurdija je pušten iz zatvora i pomilovan u kontroverznim okolnostima. Do tada je, uzimajući u obzir istražni zatvor, odslužio dve godine kazne. Gamsahurdija se ubrzo nakon oslobađanja vratio disidentskim aktivnostima, vodeći kampanju za oslobađanje Meraba Kostave. Godine 1981. postao je portparol studenata i drugih demonstranata koji su protestovali u Tbilisiju zbog pretnji po gruzijski identitet i gruzijsko kulturno nasleđe. On je predao set „Zahteva gruzijskog naroda“ Ševarnadzeu ispred Kongresa Saveza gruzijskih pisaca krajem marta 1981. godine, što mu je donelo još zatvorsku kaznu.

Raspad Sovjetskog Saveza

Kada je sovjetski lider Mihail Gorbačov pokrenuo politiku glasnosti, Gamsahurdija je odigrao ključnu ulogu u organizovanju masovnih mitinga za nezavisnost Gruzije održanih između 1987. i 1990. godine, u kojima mu se pridružio i Merab Kostava koji je pušten iz zatvore 1987. godine. Bio je jedan od osnivača Društva Svetog Ilije Pravednog, kombinacije verskog društva i politike partije koja je postala osnova njegovog sopstvenog političkog pokreta. Sledeće godine, brutalno gušenje velikih mirnih demonstracija održanih u Tbilisiju 4-9. aprila 1989. od strane sovjetskih snaga pokazalo se kao ključni događaj u diskreditovanju nastavka sovjetske vlasti nad zemljom.

Gamsahurdija i Merab Kostava 1988. godine

Veće narodnih poslanika Južne Osetije odlučilo je 10. novembra 1989. godine da se Južna Osetska autonomna oblast transformiše u autonomnu republiku u sastavu Gruzijske SSR, ali je 16. novembra Prezidijum Vrhovnog saveta Gruzijske SSR priznao ovu odluku kao nezakonitu i stvorio komisiju za proučavanje pitanja u vezi sa statusom Južne Osetije. Zvijad Gamsahurdija je 23. novembra organizovao „pohod na Chinvali” u kome je učestvovalo pedeset hiljada gruzijskih nacionalista, koje sovjetske trupe i nekoliko stotina stanovnika Chinvalija, sa crvenim zastavama i portretima Lenjina, nisu pustili u grad. Događaj je završen blokadom grada i doveo je do brojnih žrtava među stanovništvom. Prema navodima osetinske strane, tokom tri meseca blokade, nekoliko desetina Oseta je ubijeno, a stotine pretučeno. Gamsahurdija je imao oštru retoriku prema Osetima.

Napredak demokratskih reformi je ubrzan i doveo je do prvih demokratskih višestranačkih izbora u Gruziji, održanih 28. oktobra 1990. godine. Gamsahurdijeva partija SSIR i Gruzijska helsinška grupa pridružili su se drugim opozicionim grupama kako bi formirali reformističku koaliciju pod nazivom „Okrugli sto — Slobodna Gruzija“ (“ Mrgvali Magida — Tavisupali Sakartvelo“). Koalicija je ubedljivo pobedila na izborima sa 64% glasova, u poređenju sa 29,6% Komunističke partije Gruzije. Dana 14. novembra 1990. godine, Zvijad Gamsahurdija je velikom većinom izabran za predsednika Vrhovnog saveta Gruzije.

Gruzija je 31. marta 1991. godine održala referendum o obnavljanju svoje presovjetske nezavisnosti na kojem se 98,9% onih koji su glasali izjasnilo za nezavisnost. Gruzijski parlament je 9. aprila 1991. godine doneo deklaraciju o nezavisnosti, čime je zapravo obnovljena nezavisna Gruzija. Međutim, Sovjetski Savez ga nije priznao i iako su ga brojne strane države ranije priznale, univerzalno priznanje je stiglo tek sledeće godine. Gamsahurdija je izabran za predsednika na izborima 26. maja sa 86,5% glasova i izlaznošću od preko 83%.

Predsednik Gruzije

Gamsahurdija se na početku mandata suočio sa velikim ekonomskim i političkim poteškoćama, posebno u vezi sa odnosima Gruzije i Sovjetskog Saveza. Ključni problem bio je položaj nacionalnih manjina. Iako su manjinske grupe aktivno učestvovale u gruzijskoj tranziciji ka demokratiji, one su bile nedovoljno zastupljene u parlamentu.

Dana 11. novembra 1991. godine predsednik Gamsahurdija je najavio nacionalizaciju imovine Oružanih snaga SSSR-a na teritoriji Gruzije. Nakon toga, formiranje Oružanih snaga Gruzije odvijalo se u kontekstu oštrog zaoštravanja situacije u Abhaziji i oružanih sukoba između pristalica i protivnika Gamsahurdije.

Dana 27. decembra 1991. godine, nevladina organizacija Helsinki Watch sa sedištem u SAD izdala je izveštaj o kršenju ljudskih prava od strane Gamsahurdijine vlsti. Izveštaj je sadržao informacije o dokumentovanoj slobodi okupljanja, slobodi govora, kršenju slobode štampe u Gruziji, političkim zatvorenicima, kršenju ljudskih prava od strane gruzijske vlade i paravojske u Južnoj Osetiji i drugim kršenjima ljudskih prava.

Protivnici su ga optuživali za diktatorsko ponašanje.

Vladine aktivnosti izazvale su kontroverze u Gruziji i oštre kritike u inostranstvu. Gostujuća delegacija američkih kongresmena predvođena predstavnikom Stenijem Hojerom izvestila je da postoje „ozbiljni problemi sa ljudskim pravima u sadašnjoj novoj vladi, koja još nije voljna da se pozabavi njima ili ih prizna ili uradi bilo šta povodom njih“. Američki komentatori su naveli pitanje ljudskih prava kao jedan od glavnih razloga nesposobnosti Gruzije da obezbedi široko međunarodno priznanje. Zemlja je već dobila priznanje od strane ograničenog broja zemalja (uključujući Rumuniju, Tursku, Kanadu, Finsku, Ukrajinu, Litvaniju, Letoniju, Estoniju i druge), ali priznanje od strane velikih zemalja, uključujući SAD, Švedsku, Švajcarsku, Francusku, Belgiju , Pakistan, Indiju, došlo je tokom Božića 1991. godine.

Političke tenzije između Gamsahurdije i opozicije prešao je u nasilje 2. septembra kada je policija rasterala antivladine demonstrante u Tbilisiju. Nacionalna garda Gruzije je podeljena na dve frakcije, provladinu i antivladinu, pri čemu je ova druga uspostavila bazu izvan glavnog grada. Okršaji između dve strane dešavali su se širom Tbilisija tokom oktobra i novembra, uz povremene smrtne slučajeve u sukobima. Paravojne grupe, od kojih je jedna od najvećih bila „Mhedrioni“ („Konjanici“ ili „Vitezovi“), nacionalistička milicija sa nekoliko hiljada članova — postavile su barikade oko grada.

Državni udar protiv Gamsahurdije

Dana 22. decembra 1991. godine, naoružane pristalice opozicije pokrenule su nasilni državni udar i napale brojne institucije, uključujući zgradu gruzijskog parlamenta, gde se skrivao sam Gamsahurdija. Teške borbe su se nastavile u Tbilisiju do 6. januara 1992. godine, dovevši do stotine mrtvih, a centar grada je bio teško oštećen. Dana 6. januara, Gamsahurdija i članovi njegove vlade pobegli su kroz opozicione linije i stigli u Azerbejdžan gde im je odbijen azil. Jermenija je konačno ugostila Gamsahurdiju na kratak period i odbila gruzijske zahteve da se Gamsahurdija vrati nazad u Gruziju. Kako ne bi komplikovali zategnute odnose sa Gruzijom, jermenske vlasti su dozvolile Gamsahurdiji da se preseli u samoproglašenu državu Ičkeriju gde mu je azil dala pobunjenička vlada generala Džohara Dudajeva.

Kasnije se tvrdilo da su ruske snage bile umešane u puč protiv Gamsahurdije. Dana 15. decembra 1992. godine, ruski list Moskovske novisti objavio je pismo u kojem se tvrdi da je bivši zamenik komandanta Zakavkaskog vojnog okruga, general-pukovnik Sufijan Bepajev, poslao „pododsek“ da pomogne oružanoj opoziciji. Takođe se tvrdilo da su sovjetske specijalne snage pomogle opoziciji da napadne toranj državne televizije 28. decembra.

Vojni savet sastavljen od protivnika Gamsahurdije preuzeo je vlast na privremenoj osnovi. Jedna od njenih prvih akcija bila je formalno smenjivanje Gamsahurdije sa mesta predsednika. Rekonstituisao se kao Državni savet i, bez ikakvog formalnog referenduma ili izbora, u martu 1992. imenovao Gamsahurdijinog starog rivala Eduarda Ševarnadzea za predsedavajućeg, koji je tada vladao kao de fakto predsednik do formalnog obnavljanja predsedničke funkcije u novembru 1995. godine.

Gamsahurdija u egzilu

Nakon državnog udara, Gamsahurdija je nastavio da se predstavlja kao legitimni predsednik Gruzije. Kao takvog su ga i dalje priznavale neke vlade i međunarodne organizacije, iako je kao stvar pragmatične politike, pobunjenički Vojni savet brzo prihvaćen kao legitimna vlast u zemlji. Sam Gamsahurdija je odbio da prihvati svrgavanje.

Sukobi između Gamsahurdijinih pristalica i protivnika nastavljeni su tokom 1992. i 1993. godine. Gamsahurdijine pristalice zarobljavale su gruzijske zvaničnike, a vladine snage su uzvratile odmazdom. Jedan od najozbiljnijih incidenata dogodio se u Tbilisiju 24. juna 1992. godine, kada su naoružane pristalice Gamsahurdije zauzele državnu televiziju. Uspeli su da emituju radio poruku u kojoj su izjavili da je "legitimna vlada ponovo uspostavljena. Crvena hunta se bliži kraju." Međutim, Nacionalna garda ih je isterala u roku od nekoliko sati. Masovni ustanak protiv Ševarnadzeove vlade nije ostvaren.

Ševarnadzeova vlada je nametnula oštro represivni režim širom Gruzije da bi suzbila „zvijadizam“, pri čemu su snage bezbednosti i provladina milicija Mhedrioni sprovodile široka hapšenja i uznemiravanja pristalica Gamsahurdije. Iako je međunarodna zajednica oštro kritikovala loše stanje ljudskih prava u Gruziji, čini se da ih je Ševarnadzeov lični prestiž ubedio da progutaju svoje sumnje i daju zemlji formalno priznanje. Vladine trupe su se uputile u Abhaziju u septembru 1992. godine u pokušaju da iskorene Gamsahurdijine pristalice među gruzijskom populacijom u regionu, ali su kršenja ljudskih prava uspela samo da pogoršaju ionako loše etničke odnose. Kasnije, u septembru 1993, izbio je rat punog razmera između gruzijskih snaga i abhazijskih separatista. Ovo se završilo odlučujućim porazom vlade, sa vladinim snagama i 300.000 Gruzijaca koji su proterani iz Abhazije, a oko 10.000 ljudi je ubijeno u borbama.

Građanski rat u Gruziji

Glavni članak: Građanski rat u Gruziji

Gamsahurdija je ubrzo iskoristio priliku da pokuša da sruši Ševarnadzea. Vratio se u Gruziju 24. septembra 1993. godine, nekoliko dana pre pada Suhumija, uspostavljajući „vladu u egzilu“ u gradu Zugdidiju na zapadu Gruzije. On je najavio da će nastaviti "mirnu borbu protiv ilegalne vojne hunte" i koncentrisao se na izgradnju pokreta protiv Ševarnadzea, oslanjajući se na podršku regiona Samegrelo (Mingrelija) i Abhazije. Takođe je uspostavio značajnu vojnu snagu koja je bila u stanju da deluje relativno slobodno suočena sa slabim bezbednosnim snagama države. Nakon što je prvobitno zahtevao hitne izbore, Gamsahurdija je iskoristio poraz gruzijske vojske da zapleni velike količine oružja koje su ostavile vladine snage koje su se povlačile. Građanski rat zahvatio je zapadnu Gruziju u oktobru 1993. godine, pošto su Gamsahurdijine snage uspele da zauzmu nekoliko ključnih gradova i transportnih čvorišta. Vladine snage su se povukle u neredu, ostavljajući nekoliko prepreka između Gamsahurdijinih snaga i Tbilisija. Međutim, Gamsahurdijino zauzimanje ekonomski vitalne gruzijske crnomorske luke Poti ugrozilo je interese Rusije, Jermenije (potpuno bez izlaza na more i zavisne od gruzijskih luka) i Azerbejdžana. Sve tri zemlje su izrazile podršku Ševarnadzeovoj vladi, koja je zauzvrat pristala da se pridruži Zajednici nezavisnih država. Dok je podrška Jermenije i Azerbejdžana bila čisto politička, Rusija je brzo mobilisala trupe da pomogne gruzijskoj vladi. Dana 20. oktobra oko 2.000 ruskih vojnika krenulo je da zaštiti gruzijske železnice i pružilo logističku podršku i oružje slabo naoružanim vladinim snagama. Ustanak je brzo propao i Zugdidi je pao 6. novembra.

Smrt

Gamsahurdijin grob u Tbilisiju

Dana 31. decembra 1993. Zvijad Gamsakhurdia je umro u nerazjašnjenim okolnima. Poznato je da je umro u selu Hibula u regionu Samegrelo u zapadnoj Gruziji i da je kasnije ponovo sahranjen u selu Jikashari (takođe u regionu Samegrelo). Prema izveštajima britanske štampe, njegovo telo je pronađeno sa jednom ranom od metka na glavi, ali je u stvari pronađeno sa dve rane od metka na glavi. Za njegovu smrt navode se različiti razlozi, koji su i dalje kontroverzni i nerazjašnjeni. Gamsahurdijina udovica je tvrdila da je izvršio samoubistvo.

Avtandil Joselijani, šef kontraobaveštajne službe privremene vlade, kasnije je priznao je da su dve specijalne jedinice lovile Gamsahurdiju po naređenju privremene vlade.

Ministarstvo unutrašnjih poslova Gruzije pod Ševarnadzeovim režimom sugerisalo je da su ga ili namerno ubile sopstvene pristalice ili da je umro nakon svađe sa svojim bivšim glavnim komandantom, Lotijem Kobalijom.

Prvih dana decembra 1993. godine nestala su i dva pripadnika Gamsahurdijine lične garde nakon što su poslati u izviđačku misiju. Neki ostaci i pepeo, koji nikada nisu identifikovani, pronađeni su 17 godina kasnije.

Nasleđe

Gamsahurdija na poštanskoj markici iz 2019. godine

Dana 26. januara 2004. godine, na ceremoniji održanoj u Kašueti crkvi Svetog Đorđa u Tbilisiju, novoizabrani predsednik Miheil Sakašvili je zvanično rehabilitovao Gamsahurdiju kako bi rešio dugotrajne političke posledice njegovog svrgavanja u nastojanju da se „ukloni nejedinstvo u našem društvu “, kako je rekao Sakašvili. On je pohvalio Gamsahurdijinu ulogu „velikog državnika i patriote“ i proglasio dekret kojim se dozvoljava da se Gamsahurdijino telo ponovo sahrani u gruzijskoj prestonici, izjavljujući da je „napuštanje groba gruzijskog predsednika u ratnoj zoni... sramota i nepoštovanje samog sebe i nepoštovanje sopstvene nacije“. Takođe je preimenovao glavni put u Tbilisiju po Gamsahurdiji i oslobodio 32 pristalice Gamsahurdije koje je Ševarnadzeova vlada zatvorila 1993–1994, a koje su mnogi Gruzijci i neke međunarodne organizacije za ljudska prava smatrale političkim zatvorenicima. Godine 2013. posthumno je odlikovan zvanjem i Ordenom narodnog heroja.

Gamsahurdijine pristalice nastavljaju da promovišu njegove ideje kroz brojne organizacije. Godine 1996. u holandskom gradu Hertogenbosu osnovana je javna, kulturna i obrazovna nevladina organizacija pod nazivom Društvo Zvijad Gamsahurdija. Sada ima članove u velikom broju evropskih zemalja.

Privatni život

Bio je oženjen dva puta. Sa prvom ženom, Dali Lolua, imao je sina Konstantina. Njegova druga žena, Mana Arčavadze-Gamsahurdija, bila je prva dama Gruzije. Imali su dva sina, Cotnea i Giorgija.

Spoljašnje veze

• Izdevatelьski otneslisь k Z. Gamsahurdia
• Zviad Gamsahurdia – Avtobiografiя