Осети

С Википедије, слободне енциклопедије
Осети
Укупна популација
670.000-700.000
Региони са значајном популацијом
 Русија528.515 (2010)
 Грузија36.914 (2002)
 Јужна Осетија45.950 (2012)
 Сирија59.200
 Турска36.900
 Узбекистан8.170
 Таџикистан5.300
Језици
осетски, руски, грузински
Религија
православље, мањина ислам
Сродне етничке групе
источноирански народи (Јагнопци, Паштуни, памирски народи), као и други ирански народи
Северна и Јужна Осетија
Краљевина Аланија између 10. и 12. века (према осетском историчару Руслану Сулејмановичу Бзарову)
Расељење осетских племена, 13-20. век
Осетска ношња из 18. века
Народне ношње из Јужне Осетије
Војници Јужне Осетије на војној паради у Цхинвалу 2009. године

Осети или Осетини, су народ иранског порекла који живи на Кавказу. Потомци су сарматског племена, Алана.

Име[уреди | уреди извор]

Преци Осета били су познати под именом Алани. Други назив који је употребљаван за Алане био је Јаси (на мађарском Jász, на руском Jasy, на грузинском Osi). Сматра се да је из овог имена настало и модерно име Осета. Осети сами себе називају именом Ирони („Иранци”).

Бројност популације[уреди | уреди извор]

Данас на Кавказу живи око 700.000 Осета. Највише их живи у Републици Северној Осетији-Аланији (део Руске Федерације) и Републици Јужној Осетији (формално део Грузије, али фактички је независна држава).

Осети чине етничку већину у обе републике. У Северној Осетији-Аланији, Осети чине 65%(2010) популације, док у Јужној Осетији чине 89%(2012).

Језик и религија[уреди | уреди извор]

Осетски језик спада у источну групу иранских језика. По вероисповести, Осети су већином православни хришћани, а има их и муслимана.

Историја[уреди | уреди извор]

Од краја 1. до друге половине 4. века нове ере, преци Осета, Алани, имали су врховну власт над моћном конфедерацијом сарматских племена. Кинески извори из 3. и 5. века нове ере помињу између Каспијског и Црног мора краљевину Yancai која је променила име у краљевина Alanliao и која је била у вазалном односу према држави Kangju (Согдијани). Забележено је да су одећа и начин живота становника државе Alanliao били исти као становника Согдијане.

72 године после Христа, Алани су у савезу са другим племенима извршили инвазију на Јерменију и Медију. У четвртом веку један део Алана се под притиском Хуна сели на запад.

На крају четвртог и почетком петог века Алане налазимо у више региона Западне Европе. 406. године Алани прелазе Рајну и упадају у Галију (данашња Француска). Ту су се Алани поделили на две групе. Једна група је прешла у службу Римског царства и остала у Галији. Друга група је 409. године упала на Пиринејско полуострво, где је формирала Аланску државу. Аланску државу су 418. године уништили Западни Готи. Под притиском Западних Гота 429. године Алани, Вандали и Свеви су се преселили у Северну Африку, где су формирали Вандалско-Аланску краљевину, која је постојала нешто више од 100 година, док је нису уништили Византинци.

Алани, који су остали у Галији, су повремено били у служби Римског царства, а повремено у савезу са Готима. Године 439. је формирана нова Аланска држава на подручју данашњег града Орлеана. Међутим, и ова држава је уништена, а Алани су се касније асимиловали у друге западноевропске народе и престали да постоје као нација.

Алани који су остали у региону Кавказа под влашћу Хуна, преселили су се нешто јужније, на саме Кавкаске планине. Између десетог и дванаестог века, Аланија је била значајна држава у кавкаском региону. Алански краљеви имали су велику моћ и међународни углед. Највећу моћ Аланија је достигла у време краља Дургулела у једанаестом веку, кога стране хронике из тог времена називају Дургулел Велики. У 13. веку, Аланију су уништили Монголски освајачи.

Један део Алана се 1239. године доселио у Угарску, где су били познати под именом Јаси. Њихови мађаризовани потомци данас живе у мађарској жупанији Јас-Нађкун-Солнок, говоре мађарским језиком и сматрају се етничком групом Мађара, али је међу њима сачувана и свест о јашком пореклу.

У време постојања Совјетског Савеза, потомци Алана, Осети, добили су две аутономне територије: Аутономну Републику Северну Осетију (у саставу Русије) и Аутономну Област Јужну Осетију (у саставу Грузије). После осамостаљења Грузије (1991. године), Јужна Осетија је такође прогласила сопствену независност и данас постоји као независна држава са ограниченим међународним признањем. Северна Осетија је недавно променила име у Северна Осетија-Аланија, рефлектујући тако своју везу са средњовековном краљевином.

Сродни народи[уреди | уреди извор]

По језику, најсроднији народ Осетима су Јагнобци (народ настањен у Таџикистану), затим Пуштуни и Памирски народи, као и други Ирански народи.

Неки истраживачи порекла Срба и Хрвата сматрају да су Срби и Хрвати такође били аланска племена, [1][2] тако да би се и Срби и Хрвати у извесном смислу могли сматрати сродницима Осета. Према овим тврдњама, Срби и Хрвати су првобитно живели у аланској постојбини северно од Кавказа, одакле су се у време хунске најезде преселили у средњу Европу, где су се временом стопили са Словенима, којима су оставили своје име (За више информација видети чланке: Иранска теорија о пореклу Срба и Иранска теорија о пореклу Хрвата).

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Реља Новаковић, Још о пореклу Срба, Београд, 1992.
  2. ^ Миодраг Милановић, Српски стари век, Београд, 2008.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]