Ikarus 920
| Ikarus 920 | ||
|---|---|---|
|
| ||
| Opšti podaci | ||
| Namena | transport | |
| Posada | 2 | |
| Poreklo |  FNR Jugoslavija
| |
| Proizvođač | Ikarus Zemun | |
| Probni let | 1949. | |
| Uveden u upotrebu | 1950. | |
| Status | neaktivan | |
| Prvi operater | JNA RV i PVO | |
| Broj primeraka | 1 | |
| Dimenzije | ||
| Masa | ||
| Pogon | ||
| Fizičke osobine | ||
| Performanse | ||
 Portal Vazduhoplovstvo
| ||
Ikarus 920 je transportna vazduhoplovna jedrilica, mešovite konstrukcije. Napravljena je u Jugoslaviji 1948.-1950. godine a namenjena Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA) za prevoz tereta i desanta[1].
Projektovanje i razvoj[uredi | uredi izvor]
Posle Drugog svetskog rata u jugoslovenskom ratnom vazduhoplovstvu je bilo nekoliko trofejnih nemačkih transportnih jedrilica DFS 230 poznatih iz desanta na Drvar. Te jedrilice su bile u lošem stanju da je njihova upotreba bila rizična a generalni remont istih neisplativ. Zbog toga je doneta odluka da se napravi domaća transportna (desantna) jedrilica. Jedrilicu Ikarus 920 je projektovala konstruktorska grupa pod rukovodstvom Inž. Ivana Šoštarića u fabrici Ikarus iz Zemuna koja je i napravila prototip. Izrada planova, crteža i prototipa se prilično odužilo s obzirom na okolnosti, jer je rezolucija IB-a uticala na promenu redosleda prioriteta, tako da je prototip ove jedrilice prvi put poleteo tek 1949. godine. Posle detaljnog fabričkog ispitivanja, 1951. godine jedrilica je predata VOC-u na dalje opitovanje. Nezgodna strana desantnih jedrilica se ogledao u tome (što su pokazali veliki desanti u toku rata) da se često pri sletanju zbog ograničenih manevarskih sposobnosti, razbiju pri sletanju, tako da vojnici stradaju i pre kontakta sa neprijateljem. Rešenje ovog problema je pokušano da se nađe ugradnjom pomoćnih motora koji bi omogućili pilotu jedrilice da pri sletanju izabere najpovoljniju lokaciju za sletanje.
Tehnički opis[uredi | uredi izvor]
Transportna jedrilica Ikarus 920 je bila visokokrilni monoplan. Trup joj je bio metalne konstrukcije obložen drvenom lepenkom. Na prednjoj strani se nalazila pilotska kabina sa dva sedišta (jedno pored drugog) a iza kabine je bio tovarni prostor koji je imao rava pod a na svakoj bočnoj strani imao po tri prozora. U taj tovarni prostor je mogla da stane grupa od 10 vojnika sa opremom ili lako terensko vozilo (džip). Zadnji deo tovarnog prostora je imao vrata sa rampom za utovar/istovar tereta. Nastavak trupa je bio dve paralelne kutijaste grede na kojima su se nalazili vertikalni stabilizatori sa kormilima pravca a njih je na kraju spajao horizontalni stabilizator sa kormilom visine (dvotrupac). Krila su bila drvene konstrukcije sa dve ramenjače, trapezastog oblika i oblogom od drvene lepenke. Krila su upornicama bila oslonjena na trup jedrilice. Stajni trap je tipa tricikl (jedan točak napred a dva otpozadi). Točkovi su bili opremljeni kočnicama i balon gumama tj. gumama niskog pritiska.
Karakteristike[uredi | uredi izvor]
Karakteristike navedene ovde se odnose na jedrilicu Ikarus 920 a prema izvorima
| Finesa | 1 : pri brzini km/h |
|---|---|
| Performanse |
|
| Dimenzije |
|
| Masa |
|
Operativno korišćenje[uredi | uredi izvor]
Ispitivanje prototipa jedrilice Ikarus 920 u VOC-u je obavljano u aerozaprezi sa transportnim avionom Ju-52 ili torpednim avionom Fizeler Fi-167. Paralelno sa ispitivanjem jedrilice nastavljen je njen razvoj tako što što su jedrilici na krilima ugrađena dva Lycoming 0-435-1 motora snage 132 kW (180 KS) u cilju omogućavanja lakšeg izbora najpovoljnije lokacije pri sletanju. U međuvremeno dok je sve ovo trajalo, vodeće sile kao što su SSSR, SAD, Velika Britanija i Francuska odustaju od ideje korišćenja transportnih jedrilica pri desantu i odlučuju se za varijantu izbacivanja teških tereta pomoću padobrana i korišćenju helikoptera za tu svrhu. Ideja da se sada motorizovana jedrilica Ikarus 920 koristi kao laki transportni avion poput Šče-2 za obuku padobranaca i prenos velikih tereta kao što su motori i rezervni delovi letelica je takođe propala jer zbog velikog aerodinamičkog otpora prouzrokovan velikim tovarnim prostorom i oblikom trupa poletanje je bilo veliki problem naročito pri vetrovitom vremenu. Zbog svega toga ova jedrilica se nije serijski proizvodila a ovaj prototip je rashovovan i prepušten truljenju.
Sačuvani primerci[uredi | uredi izvor]
Nije sačuvan primerak ove jedrilice.
Zemlje koje su koristile ovu jedrilicu[uredi | uredi izvor]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
- Spisak aviona proizvedenih u Ikarusu od 1946 do 1961.
- DFS 230
- Šče-2
- Spisak vazduhoplovnih jedrilica jugoslovenske proizvodnje
- Muzej vazduhoplovstva — Beograd
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Rendulić, Zlatko (1996). Avioni domaće konstrukcije posle Drugog svetskog rata. Beograd: "Lola" institut.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Janić, Čedomir; Petrović Ognjan (2011). Kratka istorija vazduhoplovstva u Srbiji (na jeziku: (jezik: srpski)). Beograd: Aerokomunikacije. ISBN 978-86-913973-1-9.
- Rendulić, Zlatko (1996). Avioni domaće konstrukcije posle Drugog svetskog rata. Beograd: "Lola" institut.
- Grujić, Zlatomir (1998). „Fabrika aeroplana i hidrplana Ikarus A.D.”. Aeromagazin (na jeziku: (jezik: srpski)). Beograd: BB Soft. 6: 39 — 41. ISSN 1450-6068.