Аеро-2

Из Википедије, слободне енциклопедије
Икарус Аеро-2Д
Aero2DuMuzejuJvBeogradSlika1.jpg

Аеро-2

Опште
Намена Авион за обуку
Посада 2 члана
Произвођач Икарус из Земуна
Први лет 25. април 1940.
Почетак производње 1931.
Димензије
Дужина 8,23 m
Размах крила 10,50 m
Висина 2,64 m
Површина крила 17,4 m²
Маса
Празан 564 kg
Нормална полетна 978 kg
Погон
Клипно-елисни мотор 1 мотор Де Хавиланд Џипси Мајор
Снага 108 kW
Перформансе
Макс. брзина на H=0 224 km/h
Долет 745 km
Плафон лета 4.930 m
Портал:Ваздухопловство
Мотор де Хевиленд Gipsy Major уграђен на авион Аеро-2
Мотор Walter Minor уграђен на авион Аеро-2

Икарус Аеро-2 је војни авион за обуку са клипним мотором. Грађен је после Другог светског рата иако је конструисан пре рата. Произвођен је у Икарусу из Земуна у периоду од 1946. до 1950. године

Пројектовање и развој[уреди]

Аеро-2 је конструисан на основу захтева Југословенског краљевског ратног ваздухопловства (ЈКРВ) за модерним тренажним авионом као замена за Физир ФН двокрилце. Мотор је био Де Хавиланд Џипси Мајор пошто је то био веома успешан мотор за тренажне лаке авионе. Икарусов предлог, су конструисали Борис Цијан и Ђорђе Петковић (Брале) на бази свог пројекта Аеро-1 који је рађен за конкурс Аероклуба расписан 1938. године на коме је овај пројект добио прву награду. Прототип авиона Аеро-2 је полетео 24. 04.1940., фабричко испитивање је обавио фабрички пилот Василије Стојановић и оно је трајало месец дана када је авион предат на испитивање Опитној групи. Након детаљног испитивања у Опитној групи и пилотским школама у Панчеву и Краљеву, Аеро-2 је изабран испред два конкурентска предлога (Рогожарски Бруцош и Албатрос-Алка), али производња није започела због избијања Другог светског рата иако је планирана серија од 50 примерака.

У Априлском рату прототип авиона Аеро-2 су запленили Немци и предали га својим савезницима Хрватима, који су га користили до краја рата. Један хрватски пилот је овим авионом 7. маја 1945. године прелетео из Загреба у Клагенфурт (Аустрија) и тамо га оставио.

После рата је произведено 280 примерака авиона Аеро-2 у неколико типова:

  • Аеро-2Б - Основни школски двосед нискокрилац дрвене конструкције са мотором де Хевиленд Џипси Мајџор снаге 108kW (145 KS),
  • Аеро-2Ц - Основни школски двосед нискокрилац дрвене конструкције са мотором Валтер - Минор снаге 117kW (160 KS),
  • Аеро-2Д - Основни школски двосед нискокрилац дрвене конструкције са затвореном кабином а произведено га је у рекордних 192 примерака,
  • Аеро-2Х - Основни школски хидроавион двосед нискокрилац дрвене конструкције са мотором Валтер - Минор снаге 117kW (160 KS) произведен само у 4 примерка,
  • Аеро-2Ф - Привредни авион једносед, код кога је уместо другог седишта био уграђен резервоар са уређајима за запрашивање.

На авиону Аеро-2 се, у лету, тешко уочавао тренутак преласка на режим аеродинамичког „превлачења“ (критични нападни угао, губитак узгона, последично пад авиона у неправилни положај). Авион Аеро-2 није давао никакав предзнак, пред превлачење. То је недопустиво за ову категорију авина, за основну обуку пилота. Недостатак је отклоњен са постављањем „L“ профила дуж нападне ивице, кореног дела, крила. То је изазивало отцепљење ваздушног струјања у кореном делу крила, праћено је трешењем авиона, „опоменом“ да је близу критични нападни угао.

Опис, производња, коришћење[уреди]

Аеро-2 је нискокрилац са седиштима за ученика и наставника у тандему, са отвореном кабином (касније верзије су имале поклопац). Стајни трап је био фиксан, неувлачећи, а на репу је имао скију, (док су каснији модели уместо скије имали точкић).

Приозводња ових авиона с обзиром да је почела 1946. године била је пропраћена многим тешкоћама, пре свега то је била отежана набавка мотора из Енглеске, затим набавка стајних трапова који се такође нису производили у земљи. Алтернатива Џипси моторима је био мотор Валтер-Минор а еластични стајни трап је конструисан и произведен у Икарусу чија је производња пренета касније у Прву Петољетку у Трстенику. На тај начин се домаћа ваздухопловна индустрија ослобађала зависности од увоза битних делова за ваздухоплове. Авион Аеро-2 је произведен укупно у 280 примерака (свих типова).

У Ратном ваздухопловству је коришћен до краја 50. тих година за основну обуку војних пилота а након тога су ови авиони наставили да се користе по аеро клубовима Ваздухопловног Савеза Југославије широм земље. Овај авион је био „летећа клупа“ југословенског послератног ваздухопловства. Доследно је заменио свога предратног претнодника Физир ФН. Један од ових авиона је 1961. године предат Музеју Ваздухопловства на аеродрому Београд, где се чува као музејски експонат.

Земље које су користиле овај авион[уреди]

Види још[уреди]

Литература[уреди]

  • О. Петровић., Војни аероплани Краљевине СХС/Југославије (Део II: 1931 – 1941.), Лет 3/2004. Београд, 2004.
  • Жутић. Н. и Бошковић. Л., Икарус - Икарбус: 1923 - 1998, Икарбус, Београд, 1999.
  • В. Микић; Зракопловство НДХ 1941 - 1945, ВИИВЈ, Београд, 2000.
  • Јанић, Чедомир (октобар 1999.). Архив. „Икарусов АЕРО-2“ (на ((sr))). Аеромагазин (YU-Београд: ББ Софт) 11: 32-33. ISSN: 1450-6068. 
  • Ђокић, Небојша (јул/август 2004.). Архива. „Школски авион Аеро-2 (I Део)“ (на ((sr))). Аеромагазин (YU-Београд: ББ Софт) 60: 34-38. ISSN: 1450-6068. 
  • Ђокић, Небојша; Предраг Миладиновић (септембар 2004.). Архива. „Школски авион Аеро-2 (II Део)“ (на ((sr))). Аеромагазин (YU-Београд: ББ Софт) 61: 36-38. ISSN: 1450-6068. 
  • Јанић, Чедомир; Петровић, Огњан; (2010) (на ((sr))). Век авијације у Србији 1910—2010, 225 значајних летелица. Београд: Аерокомуникације. ISBN 978-86-913973-0-2. 
  • Janić, Čedomir; Ognjan Petrović (2011) (на ((en))). The Century of Sport Aviation in Serbia. Beograd: Aerokomunikacije. 

Спољашње везе[уреди]


Стална поставка Музеја ваздухопловства Београд