Ponašanje

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Ponašanje predstavlja sve radnje i odgovore organizma obično vezane za spoljašnju (prirodnu) sredinu, i uslovljene ili uzrokovane nekim dešavanjima u njoj.[1] Ovde spada svaka aktivnost koja se može posmatrati direktno, posredstvom čula, ili indirektno, pomoću tehničkih uređaja. Tako u ponašanje spadaju pričanje, ćutanje, spavanje, smejanje i plakanje, ali i fiziološke promene poput onih u radu mozga, srca i drugih organa pod kontrolom autonomnog nervnog sistema.[2]

Kao što je već napomenuto, ponašanje životinja i čoveka je pod kontrolom nervnog i endokrinog sistema. Proučavaju ga različite biološke discipline (u prvom redu etologija) i društvene nauke poput filozofije, psihologije i sociologije.[3]

Ponašanje je centralni pojam biologije ponašanja, odnosno pokazatelj odnosa prema sopstvenim potrebama, prirodnom i društvenom okruženju. Odnosi se na sve spoljne aktivne promene, kretanja, položaje, držanja, gestikulacije i zvukove jednog čoveka ili životinje te kao manje ili više kratkoročnim reverzibilnim promenama u boji ili izlučivanjem materije bića koje na bilo koji način služe komunikaciji (npr. feromoni). Kao ponašanje mogu i nazvati razna svojstva određene životne faze. Nauka o ponašanju zove se etologija.[4][5][6][7]

Ponašanje može biti svesno ili nesvesno, prikriveno ili otoreno, voljno ili nevoljno. Biologija ponašanja ima svoje genetičke i sredinske odrednice, pri čemu je posebno značajno učenje i oponašanje, odnosno prilagođavanje zdravog organizma svojoj prirodnoj i društvenoj okolini.[8]

Ljudsko ponašanje (kao i drugih organizama i mehanizama) može biti uobičajeno, neobično, prihvatljivo ili neprihvatljivo. Ljudi procenjuju prihvatljivost ponašanja koristeći socijalne norme i reguliraju ponašanje sredstvima socijalne kontrole. Sa smrću individue završava njegovo ponašanje.

Modeli[uredi | uredi izvor]

Biologija[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Bihevioralna ekologija

Mada postoje izvesna neslaganja po pitanju precizne definicije ponašanja u biološkom kontekstu, jedna zajednička interpretacija bazirana na meta-analizi naučne literature navodi da je „ponašanje set interno koordinisanih odgovora (akcija ili odsustvo akcija) celokupnih živih organizama (individua ili grupa) na interne i/ili eksterne stimuluse“.[9]

Šira definicija ponašanja, primenljiva to biljke i druge organizme, je slična konceptu fenotipske plastičnosti. Njome se opisuje ponašanje kao respons na događaj ili promenu okoline tokom života individue, koji se razlikuje od drugih fizioloških ili biohemijskih promena koje se javljaju brže, i isključujući promene koje su rezultat razvića (ontogenetsko razviće).[10][11]

Ponašanje može da bude bilo urođeno ili naučeno.

Ponašanje se može smatrati bilo kojom akcijom kojom se menja njegova relacija sa njegovim okruženjem. Ponašanje pruža respons organizma na njegovo okruženje.[12]

Ponašanje čoveka[uredi | uredi izvor]

Među najznačajnije odrednice personalne osobenosti svakog ljudskog bića svakako spada i priroda njegovog ponašanja prema osobama sa kojima neposredno kontaktira u socijalnoj sredini, odnosno sveukupnom (materijalnom i duhovnom) svetu koji ga okružuje. Nesumnjivo je da nasledne osnove koje se tiču morfologije, fiziologije i inteligencije (npr.) u suštini imaju iste mehanizme međugeneracijskog kontinuiteta. Metodološke poteškoće su, međutim, posebno naglašene u proučavanju određenih crta ponašanja, budući da je ono u značajnijoj meri podložno uticajima trenutnih okolnosti i društvenog okruženja, a iste osobe ispoljavaju i u tom smislu svojstvene dnevne, sezonske i uopšte ontogenetske promene. Ponašanje svakog čoveka, dakle, ima prostorno i vremenaki dinamičke kategorije. Logičkom implikacijom, dolazi se do spoznaje da njegove nasledne osnove moraju biti veoma srodne sa biološkim smislom životinjskih instikata – urođenih tendencija istovetno opredeljenog, svrsishodnog i spontanog ponašanja (bez “treninga”) u datim životnim situacijama.[4]

Instinkti su složeniji i urođeni oblici ponašanja, određeni spletom neuslovnih refleksa, što se uspostavljaju odgovarajućim nadražajima koji su u određenim okolnostima zajednički za sve pripadnike posmatrane vrste organizama. Smatra se da predstavljaju neposredan ili posredan izraz endogenih (biohemijsko–fizioloških) procesa, ostvarenih preko nasljednih (ali izmjenjivih) mreža neuronsko–sinapsnih obrazaca. Zbog složenog prožimanja urođenog i naučenog ponašanja, veoma ja teško definisati ukupnu strukturu ljudskih instinkata ili nagona, ali u njoj se nezaobilazno ističu spolni, materinski, lovački i sakupljački instinkt, te urođena sklonost za čistoću i sticanje određenog socio–ekonomskog statusa. Iako se delimično preklapaju sa nekim od pomenutih, često se javljaju i instinktivne fiziološke i estetske „osnovne potrebe“, te urođene težnje za sigurnošču, pripadanjem, ljubavi, poštovanjem, samoostvarivanjem, saznanjem i razumevanjem.

Životinje, na primer, imaju instinktivno seksualno i roditeljsko ponašanje, reakcije na neprijatelje i druge faktore ugrožavanja egzistencije itd. Svi oblici ponašanja u toj sferi kod njih su genetički jednako određeni kao i oblik tela i opšte ustrojstvo organizma. U ranijim fazama hominizacije, čovek je verovatno imao većinu (ako ne i više) drugih životinjskih instinktivnih reakcija. Trajanje ljudske vrste (samo po sebi) nedvosmislno dokazuje značaj instinkta za parenje, brigu o potomstvu, pribavljanje i čuvanje hrane, (aktivnu ili pasivnu) borbu protiv neprijatelja i surovih klimatskih prilika itd. Većina naslednih faktora koji favoriziraju određene oblike ponašanja u funkciji borbe za biološko preživljavanje nesumnjivo je prisutna i u genskom fondu savremenog čovečanstva. Osnovna, kvalitativno najznačajnija i najkrupnija razlika u ponašanju ljudskih i životinjskih bića je ta što, pored funkcionalno superiornijeg mozga, čovek poseduje i sposobnost kontrole, modifikacija i „vežbanja“ svojih instinkata te podešavanja životne okoline tim porivima i adekvatnog sopstvenog prilagođavanja odgevarajućim pravilima društvene sredine. Te potrebe i mogućnosti kontrole i aktivnog prilagođavanja instinkata, civilizacijski progres čini svakako kompleksnijim – oni se sve više potiskuju i predstavljaju samo „startne tačke“ ponašanja savremenog čoveka. Mogućnosti kontrole i potiskivanja određenih elemenata instinktivnog ponašanja, između ostalog, primarno zavise i od stupnja ontogeneze i bitno su različite u periodu zavisnosti mladunaca (od rodteljske brige) i socijalnog života odrasle osobe.

Infantilni period čoveka znatno je duži nego kod njegovih životinjskih srodnika, što (između ostalog) znatno produžava i period učenja grupnih pravila ponašanja, odnosno „vežbanja“ i kontrole instinkata. Tome posebno doprinosi i nasledna fleksibilnost ljudske svesti i njeni kapaciteti za „imprintiranje“ i sticanje iskustava u procesu enkulturacije.

Delevanje gena za određene instinkte posebno transparentno se manifestira kod novorođenčadi. Te nasljedne osnove ponašanja se najmarkantnije ispoljavaju u načinu sisanja, pokreta, prihvatanja, osmeha i sl. Takođe je nasledan i vremenski sled stadija u kompletiranju ponašanja deteta: počeci žvakanja i „gugutanja“ – prevrtanja i sedenja – posmatranja i prihvatanja stvari – hodanja, „govornog“ sporazumevanja i spremnosti za „toalet“ vežbe itd. Ovi elementi ponašanja su opšti za sve nivoe civilizacije i sve prostorno definirane delove čovečanstva. Već i površna posmatranja, međutim, pokazuju da svaka beba ispoljava i neke osobene crte ponašanja; dve bebe iste majke su, u stvari po ponašanju toliko slične kolika je i verevatnoća sličnosti njihovih morfolških ili, fizioloških svojstava. Najbitniji elementi ponašanja su, međutim, daleko podložniji uticajima sredinskih faktora intrauterinog života i mnogih suptilnih činilaca nakon rođenja, što znatno otežava kvantifikaciju efekata genetičkih faktora na njihovo ispoljavanje.

Socijalni instinkti su mnogo kompleksnije definisani i daleko podložniji uticajima grupnih pravila, kontrole i učenja. Budući da su mnoge bitne crte socijalnog ponašanja životinja nasledne prirode (što je i eksperimentalno dokazano), postavlja se pitanje mogućnosti eksplikacije određenih spoznaja i na čoveka. Paternalno ponašanje („majčinski“ i „očinski“ tip) kod životinja ima pretežnu hormonsku regulaciju, dok se njegove naglašenije forme kod čoveka u prvom redu pripisuju uticajima socijalnih] i psihološlkih faktora. Ne treba pri tom zanemariti ni zapažanja po kojima je intenzitet majčinskog ponašanja u izvjesnoj vezi sa određenim tipovima grudi, oblicima bokova, menstrualnim funkcijama[13][14] i sl, i da su u tom pogledu odgovarajući tipovi ponašanja prepoznatljivi već kod mladih devojčica.

Dominacija, odnosno manje ili više izraženo „gazdinsko i lidersko“ ponašanje (bez obzira na inteligenciju) u grupi, prisutno je kod mnogih primata. Smatra se da su različiti stupnjevi subordinacije i potčinjenosti u društvenoj hijerarhiji životinja primarno hormonski regulisani, jer se nakon odgovarajućeg tretmana ili operativnog zahvata ti odnosi menjaju. Slične tendencije u socijalnom ponašanju zapažene su i u ljudskoj populaciji, ali je još uvek nedovoljno jasan relativni udeo genetičkih, socijalnih i psiholoških doprinosa njihovoj ekspresivnosti.[4]

Agresivnost (njeni različiti intenziteti ili potpuno odsustvo) je registrovana kod mnogih životinja, a smatra se da je definisana hormonalnim i višim nervnim funkcijama koje mogu imati značajnu naslednu osnovu. I u različito definisanim ljudskim grupama široko varira stepen osećanja „nadmoći“ ili „potčinjenosti“, ratobornosti ili popustljivosti, a iste efekte mogu odvojeno imati neki psihološki i hereditarni faktori. Za razliku od životinja, čovek može da kontroliše svoje „agresivne nagone“; on uči i zna zašto, kada i kako da se brani ili napada, odnosno razvija oblike ponašanja koji mu olakšavaju prilagođavanje životnoj (posebno socijalnoj) sredini.[4]

Teritorijalnost je takođe jedan od megućih izvora određenih aktivnosti u socijalnem ponašanju čoveka. Taj pojam se u biolegiji odnosi na pojavu egzistencije pojedinih životinja ili njihovih grupa na ograničenom delu životnog prostora. Zaposedanje i održavanje kontrolisane teritorije postiže se različitim oblicima aktivnog i pasivnog obiležavanja i odbrane. Teritorija je oduvek bila i ostala povod za kooperacijsko i agresivno socijalno i međuindividualno ponašanje, ali još uvek ostaje otvoreno pitanje u kojoj meri je teritorijalnost socijalni instinkt, odnosno stečeno obeležje. Slične dileme se postavljaju i kada je u pitanju kooperacija, kao najrašireniji oblik socijalnog ponašanja, za koji se često negira da predstavlja „urođenu potrebu“. Činjenica da su porodična i društvena podela rada jedan od obiležavajućih faktora čovekove evolucije i njihovo rastuće usložnjavanje, dokazuju da je kooperativnost u procesu hominizacije bila selektivno favorizirana, pri čemu su (pored nebiološke transmisije) značajnu ulogu neminovno imale i nasledne predispozicije.[4]

Strah, strahovanje i prirodni strahovi prisutni su i kod životinja i kod čoveka, a štite ih od životnih rizika i neprijatelja. Takvi vidovi instiktivnog straha su specifični za svaku vrstu i u najvećoj meri su nasledni; kod čoveka postoje podsvesni strahovi koji su filogenetski nasleđeni čak i od dalekih predaka. Pored toga, ljudska strahovanja mogu biti veoma raznorodnog iskustvenog porekla, koja mogu da potiču i iz najranijeg detinjstva. Neki trivijalni tipovi straha (npr. kod nekih žena od miša i zmije) su u stvari psihološke prirode, a ne instinktivni (kao što se nekada verovalo).

Devijantni oblici ponašanja, iz razumljivih razloga, privlače posebnu pažnju mnogih prirodnih i društvenih nauka. U toj oblasti najčešće je proučavana priroda i nasledne osnove sklonosti ka kriminalu (uključujući i juvenilnu delinkvenciju), prostituciju (mušku i žensku), homoseksualnosti, te predispozicije za razne oblike toksikomanije, kao što su narkomanija, ali (prema dosadašnjim istraživanjima) genetički činioci u većoj ili manjoj meri, redovno utiču na njihovo ispoljavanje. Relativno visoka heritabilnost je registrirana za kriminogeno ponašanje, homoseksualnost i alkoholizam, dok je za ostala pomenuta svojstva nešto manje naglašena.

Ponašanje potrošača[uredi | uredi izvor]

Ponašanje potrošača

Ponašanje potrošača se odnosi na procese kroz koje prolaze potrošači, i reakcije koje oni imaju na proizvode ili usluge[15]. To se odnosi na potrošnju, i procese kroz koje potrošači prolaze pri kupovini i potrošnji dobara i usluga[16]. Potrošači prepoznaju potrebe ili želje, i prolaze kroz svojevrstan proces kako bi zadovoljili ove potrebe. Ponašanje potrošača je termin kojim se opisuje proces kroz koji oni prolaze kao kupci, kojim se obuhvataju tipove kupljenih proizvoda, potrošna količina, učestalost kupovine i sve ono što utiče na donošenje odluke o kupovini ili apstinenciji. Mnogo toga utiče na ponašanje potrošača, uz doprinose unutrašnjih i spoljašnjih faktora[16] (Szwacka-Mokrzycka, 2015). Internal factors include attitudes, needs, motives, preferences and perceptual processes, whilst external factors include marketing activities, social and economic factors, and cultural aspects[16] (Szwacka-Mokrzycka, 2015). Doktor Lars Perner sa univerziteta Južne Kalifornije tvrdi da isto tako postoje fizički faktori koji utiču na ponašanje korisnika, na primer ako je korisnik gladan, onda taj fizički osećaj gladi utiče na njega, tako da ide i kupuje sendvič da bi zadovoljio glad[17][18]

Odlučivanje potrošača

Postoji model koji je opisao Lars Perner koji ilustruje proces donošenja odluka u pogledu ponašanja potrošača. Proces počinje prepoznavanjem problema, potrošač prepoznaje potrebu ili želju koja nije zadovoljena. Ovo vodi potrošača da traži informacije, ako je to svakodnevni proizvod, onda će pretraživanje biti interno, s identifikovanjem alternativa čisto iz memorije. Ako se radi o skupom proizvodu, onda je pretraživanjnje znatno detaljnije, kao što je čitanje kritika ili izveštaja ili traženje saveta prijatelja. Potom će potrošač proceniti moguće alternative, upoređujući cenu, kvalitet, praveći kompromise između proizvoda i sužavajući izbor tako što će eliminisati manje atraktivne proizvode sve dok ne ostane samo jedan. Nakon što je izvršena identifikacija, potrošač će kupiti proizvod. Konačno, potrošač će proceniti kupovnsku odluku, i kupljeni proizvod, koristeći faktore kao što su vrednost za novac, kvalitet robe i iskustvo pri kupovini.[17] (Model presuzet iz Perner, 2008).

Примери сложених понашања[uredi | uredi izvor]

Види још[uredi | uredi izvor]

Референце[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Ottův slovník naučný nové doby, heslo Chování instinktivní. Sv. 4. p. 1479.
  2. ^ Милојевић Апостоловић, Биљана (2012). Психологија. Нови Логос. стр. 12. ISBN 978-86-6109-072-1. 
  3. ^ Minton, Elizabeth A., Lynn R. Khale (2014). Belief Systems, Religion, and Behavioral Economics. New York: Business Expert Press LLC. ISBN 978-1-60649-704-3. 
  4. ^ а б в г д Hadžiselimović R.; Maslić E. (1999). Osnovi etologije – Biologija ponašanja životinja i ljudi. Sarajevo Publishing, Sarajevo. ISBN 9958-21-091-6. 
  5. ^ Međedović S.; Maslić E.; Hadžiselimović R. (2002). Biologija 2. Svjetlost, Sarajevo. ISBN 978-9958-10-222-6. 
  6. ^ Hadžiselimović R. (1986). Uvod u teoriju antropogeneze. Svjetlost, Sarajevo. ISBN 978-9958-9344-2-1. 
  7. ^ Hadžiselimović R. (2005). Bioantropologija – Biodiverzitet recentnog čovjeka. Institut za genetičko inženjerstvo i biotehnologiju (INGEB), Sarajevo. ISBN 978-9958-9344-2-1. 
  8. ^ Cao, Longbing (2010). „In-depth Behavior Understanding and Use: the Behavior Informatics Approach”. Information Science. 180 (17): 3067—3085. S2CID 7400761. arXiv:2007.15516 Слободан приступ. doi:10.1016/j.ins.2010.03.025. 
  9. ^ Levitis, Daniel; Lidicker, William Z., Jr; Freund, Glenn (2009). „Behavioural biologists do not agree on what constitutes behaviour” (PDF). Animal Behaviour. 78 (1): 103—10. PMC 2760923 Слободан приступ. PMID 20160973. doi:10.1016/j.anbehav.2009.03.018. 
  10. ^ Karban, R. (2008). „Plant behaviour and communication” (PDF). Ecology Letters. 11 (7): 727—739. PMID 18400016. doi:10.1111/j.1461-0248.2008.01183.x. Архивирано из оригинала (PDF) 04. 10. 2015. г. Приступљено 15. 07. 2017. 
  11. ^ Karban, Richard (2015). „Plant Behavior and Communication”. Plant Sensing and Communication. University of Chicago Press. стр. 1—8. ISBN 978-0-226-26484-4. 
  12. ^ Dusenbery, David B. . Living at Micro Scale. p. 124. Harvard University Press. Cambridge, Mass. Dusenbery, David B. (2009). Living at Micro Scale: The Unexpected Physics of Being Small. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-03116-6. 
  13. ^ Meczekalski, B; Katulski, K; Czyzyk, A; Podfigurna-Stopa, A; Maciejewska-Jeske, M (2014). „Functional hypothalamic amenorrhea and its influence on women's health.”. Journal of Endocrinological Investigation. 37 (11): 1049—56. PMC 4207953 Слободан приступ. PMID 25201001. doi:10.1007/s40618-014-0169-3. 
  14. ^ „Premenstrual syndrome (PMS) fact sheet”. Office on Women's Health. 23. 12. 2014. Архивирано из оригинала 28. 06. 2015. г. Приступљено 23. 6. 2015. 
  15. ^ Dowhan, David (1. 6. 2013). „Hitting Your Target”. Marketing Insights. 
  16. ^ а б в Szwacka-Mokrzycka, Joanna (2015). „Tredns in consumer behaviour changes. Overview of concepts”. Acta Scientiarum Polonorum. Oeconomia. 
  17. ^ а б Perner, Lars (2008). „Consumer Behaviour”. Consumer Psychologist. Приступљено 30. 3. 2016. 
  18. ^ Perner 2008.

Литература[uredi | uredi izvor]

  • Radenović, L. (2010). Neurobiologija ponašanja (1 ed.). Beograd: Biološki fakultet - Univerzitet u Beogradu.
  • Dragan Marinković. Biološke osnove ponašanja. Izdavač: Univerzitet u Beogradu - Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju. . 2017. ISBN 978-86-6203-098-6.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Ponašanje na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Понашање&oldid=26427929”