Put tamjana

Pustinjski gradovi u Negevu (Šivta) bili su povezani sa mediteranskim krajem antičkog tamjanskog puta i trgovačkog puta začina.

Put tamjana kao i put začina bili su veoma važni za trgovinu i obuhvatali su mrežu koja se prostirala po glavnim antičkim trgovačkim putevima koji su povezivali mediteranski svet sa južnim i istočnim izvorištima tamjana, začina i luksuznih dobara, koji su se protezali od mediteranskih luka preko Levanta i Egipta kroz severnu Afriku i Arabiju sve do Indije. Trgovina tamjanom od Južne Arabije do Mediterana je cvetala između otprilike 7. veka p. n. e. pa sve do 2. veka.Put tamjana je služio kao kanal za trgovinu roba, kao što su arapski tamjan i smirna; Indijski začini, drago kamenje, biseri, ebonovina, svila i fini tekstilni proizvodi i Rog Afrike sa svojim retkim drvećem, perjem, životinjskim kožama, somalijski tamjan i zlato.

Rana istorija

Trgovina tamjanom, koja je povezala Egipat sa zemljištima gde se uzgaja tamjan, u velikoj meri je zavisila od plovidbe duž Crvenog mora.

Egipćani su trgovali u Crvenom moru, uvozili začine, zlato i egzotično drvo iz zemlje "Zemlja Punt" i iz Arabije. Indijska roba je dovožena u arapskim i indijskim brodovima u Aden. Ravlinson identifikuje dugo raspravljajuće "brodove Taršiša", kao tirinsku flotu opremljenu u Ezion-Geberu koja je napravila nekoliko trgovačkih putovanja na istoku, što je dovelo do nalaženja zlata, srebra, slonovače i dragog kamenja. Ova roba je pretovarena u luci Ofir.

Prema jednom istoričaru:

„ U drevnom periodu, čini se da su Južna Arabija i Afrički rog bili glavni dobavljači tamjana, dok je u modernom vremenu trgovački centar za trgovinu sa smolom (gumom) bio u Adenu i Omanu. Rani tekstovi rituala iz Egipta pokazuju da su kopneni trgovci donosili do trgovačkih puteva gornjeg Egipta, ali možda najspektakularniji dokaz o ovoj trgovini pružaju freske datirane oko 1500. godine pre nove ere na zidovima hrama u Tebi, obeležavajući putovanje flote koju je Egipatska kraljica poslao u zemlju Punta. U ovim reljefima prikazano je pet brodova, sa visokim gomilama blaga, a jedan od njih pokazuje trideset i jedano malo drvo tamjana u kadi koja se prevozi na brodu. ”

„ Periplus Maris Erithraei i drugi grčki tekstovi odnose se na nekoliko primorskih lokacija u Somaliji, Južnoj Arabiji i Indiji, uključenih u trgovinu tamjanom, smirnom, kineskim cimetom, bdeliumom (smola) i nizom gumenih smola koje se nazivaju duaka i kankamon i mok rotu. ”

Kopnene ruta

Privreda Kraljevine Kataban (svetloplava) bila je zasnovana na kultivaciji i prometu začina i aromata uključujući tamjan i smirnu. Oni su izvvoženi u Mediteran, Indiju i Abisiniju, gde su ih mnoge kulture visoko cenile, koristeći kamile na putevima kroz Arabiju i Indiju preko mora.

Među najvažnijim trgovačkim tačkama na Putu tamjana iz Persijskog zaliva do Sredozemnog mora bila je Gerha u Persijskom zalivu, o kojoj je istoričar Strabon izvestio da je osnovana od strane vavilonskih izbeglica kao haldejske kolonije. Gerha je uticala na razvoj trgovačkih puteva širom Arabije ka Mediteranu i kontrolisala trgovinu aromtima sa Vavilonom u 1. veku pre nove ere. Gerha je bila jedana od važnih ulaznih luka za robu isporučenu iz Indije.

Zbog svoje istaknute pozicije u trgovini tamjanom, Jemen je privukao naseljenike iz plodnog polumeseca. Tamjan i smirna bili su presudni za ekonomiju Jemena i prepoznati su kao izvor bogatstva od strane vladara. Nedavna istraživanja otkrila su drevnu trgovačku putanju kroz istočni Jemen u regiji Mahra.

Asirski dokumenti pokazuju da je Tiglat-Pileser III napredovao kroz Fenikiju do Gaze. Gaza je na kraju opustošena a vladar iz Gaze pobegao je u Egipat, ali je kasnije nastavio da deluje kao vazalni upravitelj. Motiv za napada je bio da se stekne kontrola nad trgovinom tamjanom u Južnoj Arabiji koja je prosperirala širom regiona.

Tiglat-Pileser III je napao Gazu kako bi kontrolisao trgovinu duž puta tamjana.

I.E.S. Edvards povezuje Siro-Efraimitski rat sa željama Izraelita i Aramejaca da kontrolišu severni krak puta tamjna, koji je sezao od Južne Arabije i mogao je biti korišćen za kontrolu prema Transjordanu. Arheološki natpisi takođe govore o plenu donetom iz zemlje mu-u-na-a-a, možda i Meunita pomenute u Starom zavetu. Neki naučnici prepoznaju ovu grupu kao Minejane Južne Arabije, koji su bili uključeni u trgovinu tamjanom i koji su okupirali severne trgovačke ispostave Puta tamjana.

Aromati iz Dofara i luksuzna roba iz Indije doneli su bogatstvo kraljevstvima Arabije. Aromatici iz Dofara isporučivani su iz prirodne luke Hor Rori prema zapadnoj nepristupačnoj obali Južne Arabije. Karavani su ove proizvode nosili severno do Šabve, a odatle do kraljevstva Katabana, Sabe, Mineja i Palestine i do Gaze. Troškovi naplaćivanja vlasnika bunara i drugih postrojenja dodavani su ukupnoj ceni ovih luksuznih roba.

Grčko-rimsko zaobilaženje kopnenih ruta

Rimski pomorski putevi sa Indijom prema Periplus Maris Erithraei, 1. vek n. e. Rimljani su zaobišli kopnenu rutu u korist bržeg i sigurnijeg puta.

Nabatejci su izgradili Petru, koja je stajala na pola puta između otvora u zaliv Akaba i Mrtvog mora u trenutku kada je Put tamjana od Arabije do Damaska prelazio preko kopnene trase od Petre do Gaze. Ova pozicija dala je Nabatejcima kontrolu nad trgovinom duž Puta tamjana. Da bi se kontrolisao Put tamjana iz Nabateje, sprovedena je grčka vojna ekspediciju koja je vodila do Svana a koja je izvedena bez uspeha pod vođstvom Antigona Kiklopa, jedanog od generala Aleksandra Makedonskog. Nabatejska kontrola nad trgovinom se povećavala i širila na zapad i na sever. Zamena Grčke od strane rimskog carstva kao administratora sredozemnog basena dovela je do ponovnog uspostavljanja neposredne trgovine sa istokom. Prema istoričaru, "Južni Arapi su protestovali vršeći piratske napade na rimske brodove u Adenskom zalivu, što je je rezultiralo time da su Rimljani uništili Adena i favorizovali zapadnu abisinijski obalu Crvenog mora". Monopol indijskih i arapskih posrednika oslabio je razvojem monsunske trgovine od strane Grka kroz otkriće direktne rute za Indiju (Hipalus), prisiljavajući parćanske i arapske posrednike da prilagode svoje cene kako bi se takmičili na rimskom tržištu sa robom koju Rim sada kupovao direktnim putem do Indije. Indijski brodovi otplovili su u Egipat, jer pomorski putovi Južne Azije nisu bili pod kontrolom neke pouzdane snage .

Oblasti oko Arapskog poluostrva prema Periplus Maris Erithraei .

Prema jednom istoričaru:

„ Trgovina sa Arabijom i Indijom u tamjanu i začinima postala je sve važnija, a Grci su po prvi put počeli da trguju direktno sa Indijom. Otkriće ili ponovno otkrivanje morske rute u Indiju pripisuje se izvesnom Eudokosu, koji je u ovu svrhu poslat pred kraj vladavine Ptolemeja Euergetesa II (umro 116. p. n. e). Eudoksos je napravio dva putovanja u Indiju, a potom, zavadivši se sa njegovim poslodavcima u Ptolemejskoj kraljevini, nestao je u neuspešnom pokušaju da otvori alternativni put do Indije, bez Ptolemejske kontrole, ploveći oko Afrike. Uspostavljanje direktnih kontakata između Egipta i Indije verovatno je omogućilo slabljenje arapske vlasti u ovom periodu, jer je Sabejsko kraljevstvo Jugo-zapadne Arabije srušeno i zamenjeno je Himjarskom kraljevinom oko 115. p. n. e. Uvoz cimeta u Egipat i drugih istočnih začina, kao što je biber, značajno se povećao, iako je trgovanje u Indijskom okeanu ostalo za sada u sasvim malom obimu, ne više od dvadeset egipatskih brodova koji su se svake godine kretali izvan Crvenog mora. ”

Tamjan iz Dofara sakupljena je u Moši (drevni Sumhuram). Isporučivan je u Kanu i prevožen preko kopna u Šabvu i dalje severno do Nadžrana, Meke, Medine, Petre i Gaze na Sredozemnom moru. Takođe je isporuivan u Vavilon i Palmiru preko Persijskog zaliva.

Rimska trgovina sa Indijom je nastavila da raste, a prema Strabu (II.5.12.):

„ U svakom slučaju, kada je Galus bio prefekt Egipta, pratio sam ga i penjao se od Nila do Sijene i granice Etiopije, i saznao sam da je stotinu dvadeset plovila plovilo od Mjos Hormosa do Indije, dok je ranije, pod Ptolemijima, samo malo njih pokušalo da pređe putovanje i da nastavi saobraćaj u trgovini sa Indijom. ”

Opadanje

Prema istoričaru:

„ Stoga Treći vek bi se činio značajnim vremenom u istoriji trgovine tamjanom u Arabiji. Tokom političke i ekonomske krize tog veka dramatično se promenila priroda trgovine; pre tog vremena, izgleda da je put za tamjan iz Južne Arabije nastavio da funkcioniše. Čini se da je ovaj posao zaustavljen slabim ekonomskim uslovima trećeg veka, međutim, kada se ekonomska situacija ponovo poboljšala u okviru Tetrarhije mnoge stvari su se promenile. U to vreme, izgleda da su dve glavne rute koje su ranije bile u upotrebi bile u Vadi Sirhanu, kroz koji su sada prolazli trgovački putevi koji su ranije išli kroz Palmiru, i Ailu, koja je primala robu iz Indije i Arabije a koja je ranije odlazila u egipatske luke na Crvenom moru. ”

Sasanidsko carstvo od 602 do 629.

Krajem šestog veka Isidor od Sevilje nabrojao je aromate koji se i dalje uvozi u Vizigotsku Španiju. Od aromatičnih stabala (de arboris aromaticis) Isidor je u svojoj enciklopediji naveo smirnu, biber, cimet, amomom (kardamom?) kineski cimet; od aromatičnih biljaka (de herbis aromaticis) to su, narda, šafrana, kardamoma, su oni koji stižu preko trgovačkih puteva, ostali su dostupni u Španiji: tamijan, aloja, ruža, ljubičica, ljiljan,lincura, pelin, komorač i drugi.

Smanjivanjem trgovine tamjanom, Jemen je preuzeo izvoz kafe preko crveno morske luke El Moka.

Egipat pod vladavinim Rašudina.

  Prorok Muhamed, 622–632

  Patrijarhalni kalifat, 632–661

  Omejadski kalifat, 661–750

Nakon rimsko-persijskih ratova, područja pod rimskim Vizantijskom carstvom je zauzeo Hozroje I persijske dinastije Sasanida. Arapi, predvođeni zapovednikom po imenu "Amr ibn el 'As", prešli su u Egipat krajem 639. ili početkom 640. godine.

Ovao napredovanje označlo je početak islamskog osvajanja Egipta , a pad pristaništa poput Aleksandrije koristio je za osiguranje trgovine sa Indijom od strane grčko-rimskog sveta od dinastije Ptolemeja.

Najzad, osmanski Turci su osvojili Konstantinopolj u 15. veku, označavajući početak turske kontrole nad najrazličitijim trgovačkim putevima između Evrope i Azije.

Trenutni status

Sastanak Uneskovog komiteta za svetsku baštinu održan je 27. novembra 2000. godine u Kernsu, Australija, gde je uvršten na listu Svetske kulturne baštine Put tamjana u Omanu. Zvanični citat glasi:

Ruševine Avfdata.

„ Drveće tamjana iz Vadi Dfka i ostaci karavana oaze Šisra / Vubara i povezanih luka Hor Rori i El-Balida živopisno ilustruju trgovinu tamjanom koja je cvetala u ovom regionu već stolećima, kao jedan od najvažnijih trgovinskih aktivnosti drevnog i srednjevekovnog sveta. ”

Komitet za svetsku kulturnu baštinu, zasedala je u Temba Vakašeu, 15. jula 2005. godine i uvrstio je u Put tamjana - pustinjski gradovi u Negevu na Unesko-u listu svetske kulturne baštine baštine. Zvanični citat glasi:

„ Četiri nabatejska grada Haluza, Mamšit, Avdat i Šivta, zajedno sa pripadajućim tvrđavama i poljoprivrednim pejzažima u pustinji Negev, prostirali su se putevima koji ih povezuju na mediteranski kraj puta Tamjan i Začina. Zajedno odražavaju veliku profitabilnu trgovinu tamjanom i smirnom iz Južne Arabije do Mediterana, koja je cvetala od 3. veka p. ne. do 2. veka n. e. Uz ostatke svojih sofisticiranih sistema za navodnjavanje, gradskih konstrukcija, utvrđenja i karavansaraja svedoče o načinu na koji su pobeđene teškoće pustinje za trgovinu i poljoprivredu. ”

Literatura

• Ray, Himanshu Prabha (2003). The Archaeology of Seafaring in Ancient South Asia. Cambridge University Press. str. 31. ISBN 978-0-521-01109-9. 
• Rawlinson, Hugh George (2001). Intercourse Between India and the Western World: From the Earliest Times of the Fall of Rome. Asian Educational Services. ISBN 978-81-206-1549-6. 
• Larsen, Curtis (1983). Life and Land Use on the Bahrain Islands: The Geoarcheology of an Ancient Society. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-46906-5. 
• Crone, Patricia (2004). Meccan Trade And The Rise Of Islam. Gorgias Press LLC. ISBN 978-1-59333-102-3. 
• Edwards, i. e. s.; et al. (1969). The Cambridge Ancient History. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-22717-9. 
• Glasse, Cyril (2001). The New Encyclopedia of Islam. Rowman Altamira. ISBN 978-0-7591-0190-6. 
• Colburn, Marta (2002). The Republic Of Yemen: Development Challenges in the 21st Century. Progressio. ISBN 978-1-85287-249-6. 
• Eckenstein, Lina (2005). A History of Sinai. Adamant Media Corporation. ISBN 978-0-543-95215-8. 
• Lach, Donald Frederick (1994). Asia in the Making of Europe: The Century of Discovery. Book 1. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-46731-3. 
• Farrokh, Kaveh (2007). Shadows in the Desert: Ancient Persia at War. Osprey Publishing. ISBN 978-1-84603-108-3. 
• Meri, Josef W.; Bacharach, Jere L. (2006). Medieval Islamic Civilization: An Encyclopedia. Routledge. ISBN 978-0-415-96690-0. 
• The Encyclopedia Americana (1989). Grolier. ISBN 978-0-7172-0120-4. 
• Lindsay, W S (2006). History of Merchant Shipping and Ancient Commerce. Adamant Media Corporation. ISBN 978-0-543-94253-1. 
• Holl, Augustin F. C. (2003). Ethnoarchaeology of Shuwa-Arab Settlements. Lexington Books. ISBN 978-0-7391-0407-1. 
• Archibald, Zofia (2001). Hellenistic Economies. Routledge. ISBN 978-0-415-23466-5. 
• O'Leary, De Lacy (2001). Arabia Before Muhammad. Routledge. ISBN 978-0-415-23188-6. 

Spoljašnje veze

• BBC Frankincense Trail Series
• "Frankincense Trail in Salalah, Oman"
• Wilford, "Ruins in Yemeni Desert Mark Route of Frankincense Trade", The New York Times, Jan. 28, 1997
• Middle East Institute, The Story of Frankincense, Washington